NEDELJA
JE NERADNI DAN
Moj ćoškić nedeljom je malo carstvo
neostvarenih snova i uzaludnih nadanja. Sedim uz obavezni dim cigarete koji se
izvija prema plafonu, pomalo zaklanjajući prozor kroz koji se može videti samo
parče sivog neba i par sivih golubova, letećih pacova. Pijem kokakolu iz flaše
jer čemu čaša kada već pijem sam i slušam muziku. A kafa. E kafa je posebna
priča.
KAFA
Kafa je jedna stvar od koje se lako odviknete.
Mislim, ok je kafa i voleo bih opet da je pijem, ali okolnosti to ne dopuštaju.
Čemu kafa ako nemate nekoga uz kafu? Nekoga da pričate uz kafu. Nekoga da
ćutite zajedno uz kafu. Nekoga da vam stavi nožice u krilo dok pijete kafu. U
nemaštini nekoga lako sam se navukao na slatku kokakolu sa njenim mehurićima
koji me golicaju. Izgubio sam naviku rituala paljenja ringle, stavljanja džezve
na nju... Izgubio sam naviku mirisa kafe. A cigareta sasvim dobro ide i uu
kokakolu. I moje priče sa samim sobom.
ŽENA
Žene sam se već malo teže odvikao (lažem). Kao
zamena za ženu ne postoji neka kokakola. Žena je nešto toplo u krevetu pored
tebe. Nije hladno, flaširano i nema mehuriće. Žena nije dodatni jastuk koji
držim ispred sebe i grlim. Jbg, jastuk se ne pomera. Niti me mune laktom u
rebra kada počnem da hrčem. Ali kako godine i litri kokakole prolaze, odvikneš
se od žene (lažem). Moj ćoškić postaje potpuna zamena za ono što sam uvek
govorio: "Gde je žena, tu je i dom" (lažem, i dalje mislim da je dom
tamo gde je žena). I tako dođosmo do samoće, na koju bi trebalo da sam se
navikao do sada.
SAMOĆA
Samoća je dobra. Ne zanima je kako ste obučeni,
svučeni, kako ležete u krevet. Ne odgovara kada naglas pričate ono što mislite.
Dopušta vam da se smejet kada god hoćete. Ne zapitkuje vas šta vam je dok
plačete. Ne zanima je koliko ste cigareta popušili, da li ste ispraznili
pepeljaru, koliko ste kokakole popili. Samoća ima sve olimpijske predispozicije
da se kvalifikuje u savršenstvo. U nešto što se lako zaljubite. Nešto što
prigrlite svim srcem i ne puštate ni za živu glavu. Nešto što postane savršeni
partner za svaki dan. Ali nekako, to ne pali kod mene. Nikako da se spojimo ta
samoća i ja. Ne mogu da je vbidim kako se šeta po stanu. Ne mogu da je šljapnem
po guzi. Ne mogu da je zagrlim otpozadi i gricnem za uvo. Samoća nikako nije
dobra.
I ostaje mi lap top, virtuelno društvo,
kokakola i samoća. I muzika. Muzika bez koje mislim da bih poludeo do sada.
It was all a dream
But it was so nice
I had a nice house
And such a loving wife
We had a little dog
Such a little dog
Oh but it reminded me of a large dog
Just in miniature size
And I saw life
Without upset family members
It was so clear I still remember
(...)
(Viagra Boys, Just like you)
