Pank za sve pare

(Od danas će Ahabove tekstove pratiti fotografije Mirjane Đorđević. Videćete i sami zbog čega je tako. A sada, hajdemo na tekst koji je prvobitno bio namenjen portalu necenzurisano.rs. Pošto taj portal prestaje sa radom...)

Pre neki dan me je kontaktirao Darko iz benda Gavrilo Princip. Kaže izdali smo novi album, rekoh znam video sam, skini ga i preslušaj značilo bi mi tvoje mišljenje. Opa. Naraste ego do neba. Nekoga zanima moje mišljenje. Ahab za precednika!

Pošalje mi Darko i poziv na event, promociju tog albuma. Kliknem ono „Ću dođem“ dugme, pozovem Mitu, a da društvo bude šarolikije i zabavnije, pozovem i mog klinca sa devojkom. Rekoh, sine ako ne mogu da ti kupim fakultetsku diplomu, mogu da te častim ufur na pank gig. Da se pominje generacijama kako sam bio dobar, nešto nalik zadužbini. I onako je upad bio 200 dinara.

Koncert počinje u 22h, mi naravno kasnimo. Akademskih 45 minuta. Šta nam teško. Koncert u jednom polu skvotiranom mestu o kome sam pisao ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/budzenje-kulture.html . Mita još na ulazu saznaje da nema šanka i da se po piće ide preko puta u neki od onih megamarketa. Trknemo preko, snabdemo se pivom + guarana za mene. Znam da Mita ne voli pivo. Voli džin, martini, koktele. Ali Mita je stari panker i zna da se na koncertu pije pivo.

Prilazimo prostoru čuje se prženje. Dobro je. Još uvek svira predgrupa Po kratkom postupku. Dolaze iz Beške, osnovani 2002, sviraju Rock/Punk/Garage, imaju ploču koju im je izdala „Slušaj najglasnije“ etiketa. Dooobro. Prvo što vidim je par koji pleše. Au Mito, da nismo mi zalutali? Mi se nismo tako ponašali na pank koncertima. Skakali smo, šutirali se, pljuvali bend, sve što pankeri i inače rade.

Momci sviraju korektno. Sasvim ok. Ipak, nije to muzika za moje uši.  U ostalom retke su stvari sa „Slušaj najglasnije“ koje su mi se svidele. A izgleda da i ostalima ne predstavljaju neki užitak. Svi stoje, gledaju, pijuckaju svoje pivo, mrdaju se tu i tamo... Ok, znači nije do mene. Kamerna atmosfera grandiozno dokazuje da sam bio u pravu kada sam pomislio da momci nisu my cup of tea. Iako sasvim korektno sviraju.

I taman kada sam se namerio da pomislim „Samo još jedan u nizu bendova“ pevač najavljuje pesmu po narudžbini (opa, kakva je ovo kafana kada poručuješ muziku a nema pića?). Počinju prvi rifovi i ja prepoznajem pesmu. Momci kidaju Motorhead „Ace of Spades“! Odmah i masa počinje da reaguje. Skače se, urla, šutka u toku. Šta da radiš, pank ne može da prevari. Samo gledaš publiku i po njihovim reakcijama znaš da li je muzika dobra ili ne. Pesma se završi, bend se zahvali i krene sa bine. Nema bisa. Samo par mlakih aplauza. Samo još jedan u nizu bendova, ali su dobro odsvirali Motorhead.

Čekamo zvezde večeri. Meni malo dosadno pa počinjem sa Zvezdinim navijačkim pesmama. Čujem iza sebe da neko govori „Ma nemoj to ovde“. Razmišljam, ma pank i fudbal su vezani, ali ipak je ovo Srbija i fudbal je nešto drugo nego u Britaniji pa ipak prekinem. Ipak mi je bilo drago što je taj Neko prokomentarisao moje ubijanje vremena dok čekam. Izgleda da klinci imaju kliker. A ja to volim. Jer uz pank ne ide samo fudbal. Ide i kliker.

Najzad Gavrilo Princip izlaze na improvizovani stejdž. Momci koji su bili klinci dok smo mi prašli pank. Sada oni praše ali nisu više momci. Šta ćeš. Vreme prolazi. Darko i ekipa praše fino. Ovo im je treći album (mogao se kupiti ako pokažete da ste poslali SMS za lečenje jedne devojčice – BIG respect for that), ozbiljni su u tome što rade, godine sviranja imaju iza sebe, gostovanja po bivšim Republikama, po mom ukusu nedovoljno žestoki i brzi, ali to ne znači da nisu punk as fuck. Čujem ja tu i Sham69, Toy Dolls, čist pank.

Ništa ne kvari ni drndavi zvuk gitare na početku, ni otkazivanje pojačala... Možda bi neko to zamerao, ali mi smo na pank koncertu aman! Šta ste očekivali? Perfektnu gitaru Džimi Pejdža? Rasvetu i binu Pink Floyd?

Nešto daje Darku krila. Draga publika, promocija trećeg albuma, publika iz drugih gradova, pivo, ljubav prema muzici, ko bi ga znao? Ali mu je nešto davalo krila pa je imao svoj mini šou između svake pesme. Videlo se da je iz srca u svakom slučaju pa nije za zanemariti.

Volim ja taj njihov punk da odslušam. Ali isključivo uživo. Slabo je to za moj ukus što je irelevantno jer je mišljenje kao dupe. Svako ga ima.

Vidim da ih i publika voli. Pevaju, skaču, nešto se gurkaju ispred improvizovane bine... Ali, što reče Mita „Mi sada imamo jedinstvenu priliku u istoriji muzike. Prvi put postoje i matori pankeri“. To njihovo pevanje, skakanje, guranje, previše je to blago. Nekako, nije to bre pank. Pank na bini gde se izbacuju direktne poruke kritike i osude sistema, a u publici konzumenti. Kao neki hipsteri majku mu. Nekako se ta slika ne uklapa. Nekada je pank bio svuda. Pank je bio (nekima i ostao) način života. Bez obzira na to da li si na bini, u publici ili je običan dan. Mi smo tako živeli (a neki i dalje žive) pank. Nije to moda, ali izgleda da postaje. Tužno. Padaju i poslednje barikade panka.

Bilokakobilo, kraj koncerta se odužio nizom biseva. Tu sam primio i jedan direktan pogodak. Kreće obrada Termita „Veran pas“. Malo je falilo da uletim u masu, ali mi je bilo žao one dece. Da sam krenuo sa šutkom leteli bi naokolo. A i ne doliči baš mojim godinama. Skačem, pevam... U pauzi između biseva Mita i ja vičemo „Exploited – Barmy Army“. Izgleda da  niko ne konta šta to dva matora prdeca viču. Tugo moja jesenja...

Na kraju se razilazimo zadovoljni ali iz različitih razloga. Da li je pank stvarno mrtav kao što su to pevali Crass?

Hoćemo li se ćerati?

Prvi dan proleća. Teram san sa očiju, prikupljam se na jedno mesto nakon sna. Pijuckam kafu, cedevitu, pržim cigarete. Razmišljam o jednoj situaciji koja mi se sinoć desila. Vraćao sam se domu nasušnom i put me nanese na poznanika koji se iskrčao iz nekog od kafića. Pozdravimo se, ali njemu količina krvi u alkoholu ne dade mira.

Počeo je sa laganom prozivkom na neki moj komentar koji sam ostavio na netu. Nešto sam bio komentarisao neke od onih SrBskih naci nacionalista. Zapravo, nisam komentarisao već ih brisao gumicom argumenata i činjenica. Kaže Brada „Pazi šta pišeš“. Jel? Pa ako neko pazi to sam ja. Ali, volim ja da čačkam. „Što da pazim? Neko će da me bije?“ Raširim ruke kao znak: evo me, probajte. Ne bi mi bio prvi put da se tučem sa fašistima. „Ne, ali svi u gradu znaju da si najpametniji i najveštiji. Nemoj sebi da rušiš reputaciju“. Dobro, nema tuče. I onako mi ne treba još jedan sukob sa zakonom. „Hvala Bogu da nisam najpametniji i da znam da ima previše toga što neznam. Nisam ni najveštiji, ali umem da dođem do onoga što želim. Hvala na komplimentu.“ Brada obrađuje moje podatke neko vreme. „A sačekaću te na nekom komentaru. Uništiću te.“ Ops?

Koje predznanje je potrebno

za uništavanje

Da bi neko „uništio“ Ahaba u komentarima na netu ili u ad vivo diskusiji, trebalo bi prvo da ima na umu da ja raspolažem velikom količinom bitnih, srednje bitnih, manje bitnih i nebitnih informacija i da ih koristim kao argumente. Sećate li se možda broja na tablicama auta koga koristi Paja Patak u stripovima? Ja se sećam: 313. Znate li kolika debljina naftne mrlje bude kada se potpuno raširi? Debljine jednog molekula nafte. Zna li Brada kolika je veličina najveće digitalne fotografije svemira načinjene uz pomoć Habl teleskopa? Itd, itd.

Takođe, potrebno je znati da sam učestvovao u diskusijama čiji je broj veći od broja dana koje sam proživeo. I zbog samog tog broja lako je zaključiti da su te teme toliko raznovrsne da praktično ne postoji neka u kojoj se nisam oprobao.

Treba znati da sam na sudu iznosio svoju odbranu sažeto u tri (i slovima: 3) sata bez beleški i pri tome neprestano posmatrao prisutne kako bih znao u kome pravcu da pričam da mi se ne bi desilo da nekome bude nezanimljivo. A još nisam ni završio iznošenje odbrane jer je sud morao da prekine pretres.

Kao taktički pokaznu vežbu sam svojedobno na štrajk pokrenuo 400 ljudi i posle dva sata iste te ljude smirio i vratio na radna mesta.

A najbitnije je znati da je uništavanje Ahaba (i vice versa: Ahabovo uništavanje mete) moja omiljena majnd gejm. Neko voli ukrštenice, neko sudoku, neko slagalicu, ja volim kada ljudi pokušavaju u diskusiji da me unište. Zato, Brado, tu sam - ako sve ovo znaš.

Primer Ahabovog komentarisanja

Nedavno sam u jednoj grupi na Fejsbuku naišao na tekst o Torlaku na koji sam morao da reagujem. Mislio sam da ostavim samo kratak komentar sa činjenicama, ali se to razvuklo na 4 sata pisanja. Nakon tog utrošenog vremena, a zarad mojeg horoskopskog Lava, nije mi bilo dovoljno ostaviti odrađeni komentar na Fejsu već sam ga postavio i na portalu kao komentar ispod pomenutog teksta o Torlaku. Pošto sam mislio da ga neće objaviti, sačuvao sam ga na računaru pod nazivom „Komentar koji neće biti objavljen“. Komentar je ipak objavljen, ali Ahab ume i da prizna kada pogreši. Bilokakobilo, evo tog komentara:

Odmah da se razumemo, ne želim da upadam u rasprave, ali zbog teme koja je vrlo ozbiljna moram da iznesem neke činjenice. Najpre, sam izvor vaseljenska je prepun netačnih i fabrikovanih tekstova. Pogledajte ovaj tekst. On odmah, još u naslovu navodi "...uvod u masovnu likvidaciju Srba". Zašto Srba? Hrvate ne? Bosance ne? Mađare, Rumune, Ruse nikoga ne osim nas? Mi smo to nešto specijalno stali na žulj Novartisu? Cela nacija? Da li i Srbe iz dijaspore planiraju masovno da likvidiraju?

Nakon naslova odmah, bez ikakvog uvoda ili obrazloženja kreće pljuvanje po Novartisu, GSK i Pfizeru. Osim par uzgrednih spominjanja teške situacije u kojoj se nalazi Torlak, ceo tekst je sastavljen od pljuvanja. Da sam malo paranoičan i verujem da ću biti masovno likvidiran, možda bih se i primio. Ali pošto sam zdrava (i psihički i fizički) osoba meni sve to deluje kao lobiranje protiv pomenutih, a u cilju da Torlak kupi neko sasvim četvrti. Ili, isto kao mogućnost, lobiranje za neki drugi plan osim traženja strateškog partnera (tražiti strateškog partnera ne znači prodavati, uzgred za informaciju "novinarima" iz vaseljenske koji se stide svog imena).

Prvi na udaru je Novartis. Ok, da vidimo kako je on to nastao. Novartis je nastao 1996. ujedinjenjem dve švajcarske kompanije Ciba-Geigy (koja je pak nastala spajanjem J. R. Geigy Ltd - osnovana u Bazelu 1758. i CIBA - osnovane u Bazelu 1859) i Sandoz - Bazel osnovana 1886. I ni jedna od spomenutih kompanija nije bio deo nekog međunarodnog konglomerata. Ponajmanje sa IG Farben.

Dalje, decidno se tvrdi da je članica IG Farben, Degussa proizvodila Ciklon B. Loše urađen zadatak nepotpisani Perice, sedi i evo ti jedinica u dnevnik. Degussa je bila marketinška firma koja je dala 42,5% vlasništva firme Degesch IG Farben-u i 15% firmi Th. Goldschmidt AG u zamenu za pravo da prodaje njihove proizvode, u ovom slučaju pesticid pod imenom Ciklon B. Pre Drugog svetskog rata, najveći profit su ostvarivali prodajom preko okeana, u SAD, gde je Ciklon B do 1931. proizvodila firma Roessler & Hasslacher, a potom do 1943.(!) American Cyanamid. United States Public Health Service je koristila Ciklon B, pesticid kao sredstvo za dezinfekciju odeće, vagona i ljudi koji su migrirali iz Meksika u SAD. A ako odemo malo dalje u prošlost naći ćemo dokumenta da je hidrogen-cijanid (osnova Ciklona B) otkriven u XVIII veku, a još 1880-ih korišćen u SAD za zaprašivanje citrusa, silosa, teretnih vagona, brodova i mlinova. Degussa dakle nije bila članica IG Farben, ali je posedovala pravo na formulu Ciklona B. No Schlempe GmbH je posedovala pravo da iz otpadaka tokom proizvodnje šećera izdvaja hidrogen-cijanid. To je izvodila pod licencom dve kompanije: Dessauer Werke i Kaliwerke Kolin. Komplikovano Perice? I treba da bude da bi sledeći put pazio šta pišeš. Uzgred Bajer se ne piše Бауер već Бајер ili Bayer i šta je u opšte problem u tome ako je proizvodio heroin koji je bio legalan u to doba? Da. Isto pitanje važi i za proizvodnju LSD-a od strane Sandoz-a. LSD je bio legalan do 60-ih godina XX veka i ako se samo malo potrudiš Perice na YouTube možeš naći snimke gde američka, britanska i čehoslovačka vojska vrše eksperimente davajući LSD svojim vojnicima.

Sledeći pred giljotinom: GSK (GlaxoSmithKline) za koga je Perica otkrio da je nastao fuzijom dve DO TADA ODVOJENE kompanije. Bravo Perice mi smo mislili da kompanije nastaju fuzijama dve spojene kompanije. 2004. godine se GSK nije nalazio "pod udarem pravosuđa". U to vreme, GSK je izvodio legalna, nasumična i kontrolisana ispitivanja Thiazolidinedione (vrsta lekova kojima pripada i GSK-ov Rosiglitazone, a koji su namenjeni pacijentima sa dijabetesom, dakle nije antidepresiv, a ni mast za bebe). Ispitivanja su trajala šest godina, počevši od aprila 2001. Potrebno je napomenuti da je Rosiglitazone odobren od strane FDA 1999. godine, a da su ispitivanja GSK-a ustanovila da lek povećava rizik od kardiovaskularnih komplikacija. Sve jedno, GSK se suočio sa mogućnošću da se pojavi na sudu i pristao je na vansudsko poravnanje i to je jedino tačno o tom delu. Naime, to se desilo 2012. a ne 2010. kao po Perici, i vansudsko poravnanje je iznosilo 242,6 miliona $ datih FDA zbog propusta u davanju informacija FDA, kao i 657 miliona $ za pojedinačne tužbe jer pacijenti nisu bili propisno upozoreni. I, pazite, sve vreme se priča vrti oko leka koji je zvanično odobren 1999. godine. Jula 2007. je FDA na osnovu drugog ispitivanja naložila izvesne restrikcije na lek, uključujući i uokvireno upozorenje, ali ga nije zabranila. FDA je čak novembra 2013. godine uklonila restrikcije nad lekom. Uklonjeno je uokvireno upozorenje o mogućem srčanom udaru, dok je upozorenje o mogućem prestanku rada srca ostalo na mestu. Lek je i dalje u prodaji.

I još jedna rečenica o GSK. Oni se nikada nisu udružili sa Pfizer-om oko proizvodnje lekova protiv HIV-a i SIDA-e. 2014. su zatražili odobrenje za vakcinu protiv malarije koju su razvili u saradnji sa NGO PATH i Bill and Melinda Gates Foundation. Istina je da je Pfizer u junu 2015. od GSK-a otkupio lekove Nimenrix i Mencevax (oba protiv meningitisa) za sumu od oko 150 miliona $. Meni to ne zvuči kao udruživanje oko proizvodnje lekova protiv HIV-a i SIDA-e. Jedina stvar koja povezuje ove dve kompanije je saradnja sa Bill and Melinda Gates Foundation. Naime, 2012. Pfizer i Gates Foundation su objavili da su obezbedili besplatno Medroxyprogesterone acetate za 3 miliona žena u zemljama u razvoju. Radi se o dugotrajnom kontraceptivnom sredstvu.

I da, Pfizer je tužen u vezi leka Trovafloxacin (Trovan) koji je bio odobren od FDA i još uvek je odobren iako je 1999. FDA savetovala lekarima da ga manje prepisuju. Tuženi su ali nikada nisu dospeli na sud. Ipak su postigli vansudsku nagodbu sa Nigerijom u iznosu od 75 miliona $ 2009. zbog proceduralnih greški prilikom testiranja Trovafloxacin-a 1996. u oblasti Kano, Nigerija tokom epidemije meningitisa. Tada je oboleloj deci, njih oko 200, davan Trovafloxacin kao i stariji antibiotici. Rezultat ovog uporednog kliničkog ispitivanja su pokazala da je nakon primanja Trovana umrlo petoro dece, dok je nakon uzimanja starijih antibiotika umrlo šestoro dece. Neka deca su oslepela, ogluvela ili imala oštećenja mozga, što su poznate posledice meningitisa, ali se te posledice nisu pojavile kod dece tretirane Trovanom.

Sve u svemu, nije sve onako kako piše vaseljenska. Ali, eto, ja pišem u vetar. Jer ovo je samo komentar, a ono je "istina". Neće valjda novine (portal) da lažu. To nikada nije bilo. I zato je do sada 45 osoba podelila vaseljenski Pericin traktat, a ovo sumnjam da će iko pročitati.

Eto. Srdačno Vam svima želim zdravlja kao i da prestanete malo da se brinete. Da li je ovoliko slova, ovoliko vremena, uopšte vredno toga da se plašite? Sigurno ne.

Ceo tekst je (valjda) još uvek ovde: http://www.vaseljenska.com/misljenja/institut-torlak-smrt-po-eksperimentalnoj-ceni/

Rukavica u lice

Dakle, Brado moj mili (i svi ostali) izvolite. Tu sam. Nisam najpametniji u gradu. Čak ni u ulici. Imate problem sa mojim stavovima? Izvolite. Stanite na crtu. Pismeni ste. I najpametniji. Zabavite me.

Ne čuje baba sine

Neko mutno martovsko nebo. Golubovi me mrko gledaju sa krova baba Radine zgrade (http://nekesitnice.blogspot.rs/2016/02/digitalna-baba-rada.html ). Šta će jadni. Sere im se već dva dana a nema mog veša na terasi pa nemaju gde. Navukla se stoka pa im sada gušt jedino po opranom vešu. Zanemarili tradicionalno zaseravanje automobila i slučajnih prolaznika.

Pijem kafa, pušim lagano, više da bi posmatrao igru svetla kroz otpuhniti dim duvana, pijuckam Cedevitu, slušam Albinonija na lap topu. Takvo neko vreme rođaci. Tmurno. Nije meni Albinoni tmuran. Nije ni njegov Adađo u g-molu. To je muzika u koju sam se instant zaljubio na prvo slušanje. I slušam je često. Bez obzira na atmosferske prilike. Sve je stvar percepcije. Nekome tmurno, drugome setno. Nekome teško, nekome lako. Nekome dobro, nekome loše.

Igra staklenih percepcija

Ove nedelje sam primio par teških udaraca. Nekoliko kuršuma iz oružja velike zaustavne moći. Nisam ih primio junački, u grudi, mada bi neka druga percepcija to preferirala. Mislim šutiranja u stražnjicu, podmatanja nogu i slično, zasigurno nisu ponosno primljeni udarci u muževna prsa alfa vođe čopora. Nikako nisu za Vikinge. Nisu ni meni, ali moja percepcija pokušava da ostane neokaljana egom.

Bolni su bili udarci. Kao i svaki, u ostalom. Udarci za plakanje, udarci da se sklupčaš u svoj ćoškić i ćutiš, udarci da te boli duša dok izvodiš cirkuske atrakcije kao i svaki drugi pristojno dresirani majmun. Jer šou mast go on. Jer je juče uvek bilo bolje i jer sutra ne postoji. Jer je percepcija podložna promeni zbog velikog sadržaja supstanci na koje svesno ili nesvesno utičemo ili želimo da utičemo.

Kao što će golubovi promeniti svoju ptičiju percepciju i početi ponovo da seruckaju naokolo nezavisno od mog veša, tako je zasigurno i nečija percepcija zanemarila devastirajuće udarce koje sam ja primio uz lakonsko „I to su njegovi problemi? Nema pojma on šta je pravi problem“.

Verujem da će se i moja percepcija udaraca vremenom promeniti. Jer ako se ne bude promenila to će biti ozbiljan znak da nešto nije u redu samnom. Ljudska percepcija se stalno menja. Hteli mi to ili ne.

Jason juri svoj rep

u potrazi za zlatnom percepcijom

Hodam nedavno gradom i naiđem na kolegu iz bivše fabrike u kojoj smo zajedno radili. Kaže, eto taksira, gadna vremena došla, nikad gora, zabada siću, jedva da prehrani porodicu. Znam o čemu mi priča. Svih ovih godina i ja živim ovde. Znam kakva su vremena. Znam šta je sića za jedva. Znam da je ceo taj razgovor samo kliše razgovora.

Podsetim ga na vremena kada smo radili u fabrici. Kaže, to su bila vremena, druženje, šale i nabaci setni osmeh. Pre nego što me je savladao poriv da mu ne izbrišem taj setni osmeh njegove današnje percepcije, samo ga lakonski i kroz neku polušalu, podsetim na njegovu tadašnju percepciju najblaže što sam mogao. „A i tada smo govorili da su gadna vremena došla, nikada gora, zabadali smo siću, jedva da prehranimo porodice“. Pozdravim se uz želje za dobro zdravlje i ostavim ga da mu oko glave lete uspomene na ta nikad gora vremana od pre deset-dvadeset godina kada smo se družili, šalili.

Devedesete godine zasigurno spadaju u „najgora vremena“. Barem zaključujući prema tadašnjoj percepciji mojoj, kao i mnogih drugih, a i prema odzivu publike na fudbalski meč DOS – Milošević 9. oktobra tog leta Gospodnjeg dvehiljaditog (dobro, jeseni, ne leta).

Sada se promenila percepcija pa nam je to doba onako, kao prijatna uspomena sa mora 1974. Šta te devedesete? Malo nas bombardovali, sankcije, inflacija, ali se moglo zarađivati. Krali oni, ali davali i narodu. Jel se sećaš ono kada smo preturili one Bugare za dvaes burića benzina pa ih odma prodali i bili dobri po 100 marke? Pa onda za te pare kupiš Bond, Malbor, Česterfild na veliko, valjaš polako, tu i tamo odradiš neku promenu valuta, Bog da te vidi.

Ja mogu navesti još trilionmilionasvetlosnihgodinadolarapiva primera, ali isto tako možete i vi. Svojih ili onih koje ste primetili kod drugih. Sve je to rođaci stvar percepcije, a percepcija se menja. Stari je to kameleon.

I na kraju Dnevnika da vidimo

kakva nas percepcija očekuje sutra

Imamo kablovsku TV sa 70 programa koji se tuku međusobno, a mi ih overavamo po dve sekunde dok drndamo daljinski. 140 sekundi TV-a dok ne pritisnemo crveno dugme. Imamo uskoro izbore, jer šou mast go on. Ove godine nekako imamo sve više ljudi koji nisu ovde, a činili su deliće naših života. Imamo struju po nekoj nejasnoj ceni pa je još uvek delimo da jeftinu i skupu. Imamo internet. A tamo ima svega. Imamo mobilne telefone koji postaju PC više nego PC. Imamo lap topove koji su više PC od PC-a, a manje PC od PC telefona. Imamo auta. Imamo siću. Imamo sve je preskupo. Imamo nikada nije bilo gore. Imamo stara dobra vremena.

Iznad svega imamo našu percepciju koju smo tako zamračili, zasivili, iskrivili, polomili, zagubili u razmišljanjima o tome za koga glasati da izađe ili uđe na Farmu, Velikog brata, Parove, Maldive.

I dok tako plutamo nesnađeni u našoj percepciji stvarnosti ove stvarnosti koja se po veličini i značaju ni ne računa u odnosu na beskraj vremena i prostora, možemo da odigramo i jednu malu društvenu igricu. Da se razonodimo.

Dakle, zamislite nešto najgore što može da vam se desi. Pustite mašti na volju. Gase vam struju. Isključuju internet. Dolaze da vam popišu imovinu radi prinudne naplate. Samo zamislite. Ipak je ovo samo igra. Žmurite i zamišljajte. Jeste li?

A pogledajte sada fotografiju iznad teksta i pronađite to najgore na njoj. Niste uspeli? A da probate ponovo? Ne? Pa naravno. Ma kakva najgora scenarija zamišljali nikada nećete uspeti da to pronađete na fotografiji.

Znate zašto nećete uspeti da nađete svoja nikad gora vremana, siću, nezaposlenost, vorst kejs scenarios, itd, na naslovnoj fotografiji? Pa zbog percepcije. Naše tamne i sive koja vezuje Albinonija za tugu. Golubove percepcije da mu je priroda odredila da sere po mom vešu. I zbog percepcije žene na fotografiji. Žene koja ima krov nad glavom. Koja ima dete koje je sigurno tu pored nje. Žene koja ima sve što joj treba tako da joj čak ne nedostaje ni vremena da se ulepšava.

Bitno da se nešto radi

Kafa, cigarete, cedevita, sve je tu. I prozor je tu. Da gledam kroz njega dok vršim jutarnju uživanciju. Napolju neki divan dan. Sunce. Ali po vešu koji se suši i smanjenom obimu napada golubova koji imaju nameru da se poseru na veš, zaključujem da košava još duva.

Košava mi baš dobro dođe kao nepotrebni dodatni izgovor da danas ne izlazim. Jer, zapravo, danas imam toliko toga da uradim. Molim društvo za stolom u ćošku kafane da se ne smeje.

Smej se smej

Da, nisam zaposlen od 2012. Tekovina revolucije od 9. oktobra, precednikova medalja za prvoborce, bem li ga šta je.

Bem li ga šta je ali nezaposlenost je teška rabota rođaci. To je rmbanje kao da sam gradiš piramidu. Najpre moraš pronaći sva raspoloživa upražnjena radna mesta. Potom iz arhive CV-a izabrati onaj koji odgovara potrebama radnog mesta. Potom napisati motivaciono pismo i sve to poslati sa prekrštenim prstima (možda me i pozovu na razgovor).

Odradiš to za sat-dva-tri (zavisi od dana do dana, odnosno od broja ponuda) i onda možeš da se oblačiš i izlaziš u manuelnu potragu za poslom. Sedneš sa nekim ljudima, popiješ kafu, pokupiš tračeve kome ide loše posao, kome dobro, ko otpušta, ko zapošljava, pa hajd u obilazak. Najpre u Biro za nezapošljavanje. Naravno, CV (postoji u arhivi i jedan neutralni CV) i par neutralnih motivacionih pisama su u paketu samnom. Onda od vrata do vrata privatnika kao jehovin svedok ili prodavac kirbija.

To sve potraje nekoliko sati, taman da ubodem osmicu i krenem domu. Ali nezaposleni nemaju radno vreme. Posle te osmice treba zaraditi i neki dinar. Onda kreće jurnjava naokolo. Traži interesantne stvari, cenjkaj se, kupuj ako izvučeš dobru cenu, vuci to kući, čisti lickaj, fotografiši, nacifraj propratni tekst da se potencijalni kupci prime, postavi to na Kupindo, pa haj napolje u dalje pokušaje da se zaradi hleb nasušni.

A nisam lenja buba, niti sam izbirljiv po pitanju posla. Istovarao sam, pakovao i cepao drva, čistio sneg po gradu 30-og  i 31-og decembra, išao pod nadnicu kod seljaka da radim, radio kod privatnika koji me nisu plaćali ili sam morao svoje novce da jurim po pola godine... Prosto želim da me neki surovo nastrojeni eksploatatorski kapitalista šutne u neku memljivu i mračnu radionicu, da mi da tehnički crtež i kaže „Radi!“.

Znam da to nije krajnji domet mojih potencijala. To mi je bio krajnji domet potencijala 1988. Od onda sam učio mnogo stvari, posećivao seminare i kurseve, dodatno se obrazovao i dobijao neke diplome. Sada znam mnogo više i obrazovanje mi je jako široko, a ja spreman i dalje da učim. Ali neka taj moj krajnji domet iz 1988. bude sada neka istina, java, nešto u novčaniku.

Privilegovanost nezaposlenih

I  kada se završi ta moja „osmica“ + ostali sati provedeni u potrazi za zlatnim runom, dođem domu nasušnom. Klopnem nešto kućne fast fud i onda odradim još par sitnica i već tamo oko ponoći sam završio. Mogu da se opustim.

Tako već drugu godinu. Jedino što sam sebi dao previše slobode pa se svojevoljno bahatim ceo dan nedeljom. Ostalih dana – ono već navedeno.

Definitivno je psihofizički naporno, pod stalnim si pritiskom, izložen stresu, bez dovoljno novčanica uvek, sam protiv svih, uvek na gostujućem terenu, u stalnom očekivanju i neivesnosti. I tu nastupaju moje privilegije kao nezaposlene osobe. Nemam radno vreme, nemam godišnji odmor, nemam mogućnosti da odem na bolovanje, nemam dan za slavu i ne mogu da tražim slobodan dan. Milina. Samo dobijam više vremena da radim.

Da, da radim. Da, jesam nezaposlen. Kako to misliš „šta radiš kada si nezaposlen“? Pa sve, a možda sam nešto i propustio, od ovoga što sam nabrojao. Biti nezaposlen je najteži posao. I to posao koji je takav da jednostavno moraš da radiš nekih 25 sati dnevno, plus prekovremeno ako zatreba. Eto, jednom sam radio neke tabele u Excelu na osnovu jpg fotografija i pošto je deadline bio vrlo blizu morao sam da radim nekih 36 sati u komadu.

Ali zabodoh dve crvene u novčanik. Opa bato, malo li je? Zasigurno više nego kada nedelju dana ne zaradiš ništa. Više nego 20 dinara po strani, a ima 10 strana. Više nego kada nečemu što prodaješ staviš nižu cenu nego što si ga ti platio jer moraš hitno da ga prodaš pošto se pojavilo nešto novo, atraktivnije i treba ti dinarijusa.

Sudbina il’ ko zna šta li je...

Ne žalim se ja na to. Nemojte da stičete pogrešan utisak. Nema potrebe za sažaljevanjem. To je samo moja realnost. I ja je tako doživljavam i vama prenosim. Ništa strašno. Period u životu kao i svaki drugi. Proći će. A i ako ne prođe ja ne mogu da legnem i umrem. Mogu samo da nastavim sa ovim udarničkim nezaposlenim rabotama. I to je rad. Težak, naporan, stresan, traži uvek dodatno samoupumpavanje volje, ali nije težak i crn kao, recimo, biti rudar.

Vremenom se čovek navikne, kao što se navikava na sve. Bilo dobro, bilo loše. Meni je ovaj posao nezaposlenog radno sposobnog lica vremenom isto postao navika. Probudim se ujutro, nasmejem se suncu i pucanj iz pištolja označi početak dnevne trke. Od tog posla nisam umro do sada, pa verujem da neću ni u buduće. Nekada dođe onaj trenutak kada pumpa za samoupumpavanje volje otkaže. Bude mi teško. Ali onda odem kod mog Tuljka Patuljka, popijemo kafu, pričamo, ljubimo se i sve opet bude ok. To bude taj moj godišnji odmor, bolovanje, slobodni dani, neradni dani...

I još jedna bitna stvar. Trudim se da ne budem u društvu kolega nezaposlenih. Iz praktičnih razloga. Velika većina njih misli da je njihov posao nezaposlenog da se prijave na Biro za nezapošljavanje i da potom kukaju kako su nezaposleni i kako ovo, kako ono. To njihovo mračenje i te vibracije očaja, izgubljenosti, depresije, sve mi je to poznato i iskreno iz srca ih razumem. Ali ja njima ne mogu da pomognem niti oni meni. A to njihovo mračenje mi baš ne treba. Imam posla aman.

Tajne zanata

Kao što svaki posao ima svoje tajne, tako i nezaposlenost ima svoje tricks of trade. I morate ih savladati da bi ste bili uspešni u poslu nezaposlenosti. Ja ih još uvek učim, očigledno, ali što sam naučio mogu i želim da podelim sa vama. Nisam kao moj nadrndani majstor iz 1988. koji nije želeo da mi pokaže kako se oštre određeni rezni alati (samo što sam ja tvrdoglav pa sam onda okupirao mašinu za oštrenje, napakovao alata pored sebe i sistemom pokušaj-greška-ponovni pokušaj na drugi način, naučio i to).

Najpre se prijavite u Biro. Možda vam se posreći pa uđete u Ginisovu knjigu rekorda kao prvi kome je Biro našao posao. Bitnije od toga je da ste na njihovom spisku jer poslodavci ponekad zaista traže zaposlene preko Biroa jer posle imaju određene poreske olakšice ako zaposle nekoga sa Biroa. Takođe, imate pravo na zdravstvenu knjižicu, zlu ne trebalo.

Potom sedite i sami sa sobom raskrstite koje poslove vi možete da obavljate. Nije vam neki uspeh ako dobijete posao a ne umete da ga radite pa dobijete otkaz. Dakle, koncentrišite se i napravite spisak poslova koje zaista možete da obavljate u fulu. Ako je to jedan posao neka je jedan. Barem nećete previše lutati i gubiti svoje dragoceno vreme koje možete potrošiti na svoj posao nezaposlenog ili u društvu porodice, prijatelja.

Kada definišete poslove koje možete da obavljate dolazi proces istraživanja. Informišite se gde postoje takva radna mesta. Pronađite sajtove koji nude zaposlenje (ima ih par dobrih i za Srbiju, ali i za rad u inostranstvu ako vam je to opcija). Sklapajte poznanstva sa ljudima koji se bave nekim poslovima, češće i što više ih viđajte jer će oni pre nego iko drugi moći da vam daju korisnu informaciju.

Sve koje poznajete informišite da ste ostali bez posla i da aktivno tražite posao (pa onda dodate i koje ili koji posao tražite). Verovali ili ne, pravi prijatelji postoje. Čak i ako ne mogu da vam pomognu direktno, probaće na druge načine i bukvalno će vam pomagati tako što će za vas raditi vaš posao uporedo. Ako nemate pravih prijatelja... e onda rođaci nešto nije u redu sa vama i dobro se zamislite šta to nije u redu i kako to da promenite. Jer, ne mogu svi biti loši a vi jedini dobri, divni, slatki.

Pišite CV. Ako ste sposobni za obavljanje više različitih poslova, napišite za svaki od njih poseban CV u kome naglasite malo više vaše kvalifikacije baš za taj posao. Motivaciona pisma naučite da pišete, ali njih ne možete uskladištiti kao univerzalna za razliku od CV-a. Motivaciono pismo pišete da bi ste dodatno potencijalnom poslodavcu objasnili da vi ispunjavate zahteve koje on traži za to radno mesto. Morate uvek imati i u arhivi i kod sebe neki potpuno uopšteni CV. Tipa: mesto rođenja, škole koje ste pohađali, kurseve, gde ste sve radili. Samo ono što je istina, bez detaljisanja, razrade, jedna strana papira sa čitkim tekstom.

Šaljite CV i motivaciona pisma na sve oglase koji vas zanimaju i za koje smatrate da vam odgovaraju. Nemojte biti previše zahtevni jer posla zaista nema za sve tako da je fleksibilnost jedna od najbitnijih stavki u poslu traženja posla. Pošaljite ako je potrebno 10 CV-a dnevno. Onda sutradan opet i sve tako dok ne nađete posao. Ne očekujte ništa od toga. Ni posao, čak ni razgovor za posao. Biće vam lakše.

Nađite neki posao sebi ukoliko vam traženje posla to dopusti. Nešto što volite da radite. Nebitno da li donosi novac ili ne. Morate nešto da radite da ne bi dopustili mutnim mislima da vam truju mozak. Lako se sklizne u depresiju u takvim situacijama.

Uvek se usavršavajte. Učite jezike, oni vam mogu pomoći pri zapošljavanju. Što više jezika, veća šansa. Idite na sve besplatne radionice, predavanja ili bilo šta gde možete da naučite nešto novo ili dopunite već postojeće znanje. Neka vam izgovor za ne odlazak na neki kurs, seminar koji se plaća ne bude to da nemate novca, već realna procena da li taj kurs vama treba. Možete se uvek dodatno obrazovati putem interneta i to radite jer je besplatno, korisno na razne načine, a i deo je vašeg posla.

Ne budite sujetni. Ako vam posao koji nađete ne odgovara, ne kukajte i nikako ga ne napuštajte. Uvek posle odrađene smene možete da nastavite traženje novog posla.

Takođe, učite od dece. Mi smo odrasli u socijalizmu i nismo pripremljeni za život u kapitalističkom društvu. Ali vaša (i ostala) deca su odrasla u kapitalizmu. Nemaju teret prošlosti i veštije i brže nego mi plivaju u ovim nama mutnim vodama. Od njih možete mnogo da naučite, a i oni od vas. Ponešto.

I obavezno ne očekujte ništa. Vi već imate dosta posla kao nezaposleni i nade, planovi, očekivanja spadaju u domen vračanja. Šta bi bilo kad bi bilo. Vama vračanje ne treba jer vam neće pomoći, a može vam odmoći jer je lako uljuljkati se u te lepe paperjaste oblake planova o bezbrižnom životu.

Ja imam još jedan trick of trade. Iz svog rečnika (koji podrazumeva i izgovoreno i ono o čemu razmišljam) sam izbacio reč „nemoguće“. Kod mene ne postoji nemoguće, samo: nisam probao. Sve probajte. Sve što vam se pojavi kao mogućnost, sve što vam padne na pamet, makar koliko vam to izgledalo „nemoguće“, glupo, odvratno, nemate vezu... Probajte i vidite rezultat. Možete samo dobiti jer nemate šta izgubiti. Čak ni vreme ne možete izgubiti jer vaše vreme je vreme za posao nezaposlenog 24/7, 365 dana u godini.

Džek pot

Želim vam uspeh u poslu kao i sve što sebi želim. Nadam se da sam bio koristan. A sada narode nezaposleni, trk na posao. Krenite od toga da ste nezaposleni. Zaboravite nemoguće, stid me, strah me, kriv mi Vučić, star(a) sam da tražim posao, nema posla nigde itd. Prvo izvadite deblo iz svoga oka pa onda tražite trunku u tuđem.