Opet preživesmo katastrofu

Udobno zavaljen u ćoškiću sedim i uživam u kompletiću (o deminutivi, glave ćete mi doć’). Ono standardno moje, kafa, cedevita i cigarete. Novina je, od nedavno, i slušanje radija. Budi to malo nostalgiju. Seti me na vreme kada smo slušali radio i tako otkrivali neistražene svetove muzike, radio pozorišta i mnogih drugih.

A vidim da se posle nekoliko toplih dana vratila i zima. Ja nisam nigde ni išao tako da sam je spremno dočekao. Gledam je iz toplog kako divlja i luduje tamo napolju. Divljaj, divljaj, nećeš još dugo. Barem kalendar tako kaže.

A sada vesti

Vesti na radiju su kratke. To je mnogo prijatnije za mene nego sve ono đubre koje se pod nazivom „vesti“ servira sa TV-a, iz novina i „novina“, kao i sa raznoraznih portala. Čujem da su bile neke erupcije na Suncu i da će se to odraziti u manjoj meri na sredstva telekomunikacija za nekoliko dana dok svi ti fotoni, avioni, kamioni, stignu do Zemlje. Vragolasto Sunce. Sa njim vazda neka komedija.

Naravno, prava komedija sa Suncem će početi uskoro. Za mesec ili dva. Ako godina ne bude kišovita. Onda će nas mediji bombardovati naslovima „Sunce ubija po Srbiji“ (zima je prošla ali pošto je bila onako tunjava „novinari“ se nisu usudili da nam obznane kako je to „Sibirska hladnoća“). To plašenje je jedna jako zanimljiva disciplina i o njoj sam već delimično pisao ovde: (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/barel-kafe.html ).

Sada a vesti

Odvratim pogled sa prozora a misli sa zime, ugasim cigaretu, popijem poslednji srk kafe i počnem da se oblačim za izlazak. Sedeo bih ja i dalje u toplom dok mi misli blude, ali moraju se neke obaveze posvršavati. Na ulazu u zgradu još jednom zastanem, namignem hladnoći i vetru i još malo nabijem kapu na uši i podignem okovratnik jakne.

Išao po gradu, jurcao ovamo-onamo, plaćao i ovo i ono, prijavio se u biro za zapošljavanje, overio zdravstvenu knjižicu, smrzao se i oznojio po raznim redovima cirka desetak puta. Razmišljam, hajd’ sad, nisam baš pri parama ali mogu si priuštiti kafu sa tonikom u omiljenom kafeu. Malo da zamiriše i dekadencija. Da ne bude da smo je zaboravili.

Ubrzavam korak u momentu kada sam se odlučio za zrno dekadencije. I ljudi oko mene ubrzano koračaju. Glava uvučenih u ramena kao da su kornjače. Na sreću, kafe nije daleko i ubrzo otvaram njegova teška vrata.

Sada vesti a

Malo se zbunim na ulasku. Nisam navikao da je ovoliko ljudi tokom dana u kafeu. Obično bude samo po par primeraka najodanijih posetilaca, a danas puno. Fino, fino. Prija ta galama koju svesrdno prati muzika u pozadini.

Pozdravim par puta, mahnem ovde i onde, potapšem jedno rame, razmenim nekoliko kurtoaznih rečenica sa vlasnikom ramena i sednem u jedan ćošak gde je ostao jedini slobodan stočić. Razgledam malo naokolo. Ljudi pričaju, smeju se. Socijalizacija homo sapiensa u punom sjaju. Volim to da vidim. Nekako mi je drago zbog tih ljudi.

Konobar dođe, ja poručim i uzmem neke novine sa stola do mog. Tamo ljudi tresu pivo i glasno pričaju pa im novine nisu potrebne. Kažu „Čitali smo ih juče“. Duhoviti momci. Nadam se da su i svesni toga da su ih stvarno čitali juče.

Dođe kafa sa tonikom i platim odmah. Takva mi je nekakva navika. Platim da bih mogao da ustanem kada hoću i da krenem neopterećen time da jurim konobara. Listam polako novine, čitam tu i tamo po nešto. Nema tu ni informacija koje ja tražim, ali se nađe po nešto da se zakači za oko. Odjednom, eto ga moje Sunce. Ono sa početka. Ono sa radija. Prelazim očima po slovima. Erupcija... doći do Zemlje... imaće velikog uticaja na sve telekomunikacione... Čekaj, čekaj, čekaj. „Imaće velikog uticaja“? Neko se ovde zeznuo. Ili ja nisam dobro razumeo vest sa radija, ili novine lažu. Pa da. Šta se i ja pitam? Novine lažu.

Vesti a sada

I dok pratim poslednje napise o sportu nešto se sruči na drugu stolicu preko puta mene. Sale, ko bi drugi bio. Čovek koji je toliko ogroman da je sve ogromno. I njegovo pozdravljanje sa ljudima i njegova priča i prsti koji juvelirski drže šoljicu nesa koja se jedva vidi.

Pozdravimo se, pitamo za zdravlje, ima li šta novo, kako su tvoji i sve tako kako je red. Onda Sale započinje svoju ogromnu priču. Nije dosadan, ume da priča, ali ja sve nešto tripujem da me njegova priča zapljuskuje kao vetar koji duva u jedra mog jedrenjaka. Toliku energiju izbacuje taj čovek.

„E, a jesi li čuo ovo za Sunce?“ Molim? „Bila neka erupcija na Suncu. Kažu da je bila mnogo velika. Sjebala i koronu ili tako nešto.“ Da, Sale ipak priča o onom Suncu. Načuljim uši da vidim kakve on informacije ima. „Kažu ovi iz NASA da će gadno da bude kada taj talas od erupcije dođe do Zemlje. Sjebaće nam kompjutere, a i telefoni neće raditi.“

Kao deus ex machina pojavi se njegov telefon sa (naravno) ogromnom zvonjavom i Sale počinje da uduvava energiju svojih reči i smeha u telefon. Valjda da iskoristi priliku dok još rade telefoni. Polako nestajem iz njegovog vidokruga jer je od jednom iskrsla prilika da gruva energiju u telefon sa par različitih ljudi. Iskoristim tu priliku, ustanem, mahnem mu, on mahne meni dok nečije uvo puni basovima i zaputim se ka izlazu.

Pokvareni telefoni

To su vam pokvareni telefoni rođaci. Od miša nastane super miš koji je dimenzija jednog osrednjeg grada. Poznata priča koja se čak pretočila i u dečiju igru. Od erupcije koja bi mogla da ima manjeg uticaja, postade erupcija koja je pokidala koronu sa tendencijom obaranja aviona, satelita i uništenja Saletovog telefona.

Naravno sve je to bilo, prošao je i taj dan kada su padali avioni. Nisam primetio nikakve smetnje osim što se komšinica žalila da joj fiksni ne radi i što jedna moja SMS poruka nije stigla Miti. Ipak, ja sam se malo zainteresovao za taj fenomen i malo ga proučavao.

Teorijski zaista postoji mogućnost da se nakon većeg divljanja Sunca dese razne gluposti na Zemlji. Bukvalno da se zezne sve što ima ikakve veze sa strujom i da se vratimo u XIX vek. Ali, samo teorijski. Teorijski nas može i zviznuti neki meteor. Teorijski mi može pasti klavir na glavu dok ovo pišem.

A u praksi, samo sam se još jednom uverio u moć izvrtanja od strane medija, u plašenje ovih malih stvorenja koja bauljaju po planeti kao još jedan od višećelijskih organizama. Ali kako dovoljno jako viknuti „Ne plašite se!“? Kako da to dospe do svakoga i da svako čuje i razume da se ne treba plašiti Sunca, sibirskih zima, majanskih kalendara, Zika virusa..? Jer čovek je čoveku vuk, a priroda je samo jedno ogromno prijateljsko okruženje.

Proleće je 13-og u decembru

Man’te me se snovi ludi... Oh, dobar dan. Sanjao sam neke gluposti i sav sam šuntav od toga. Obe noge sam višestruko izubijao dok sam teturao po kuhinji kuvajući kafu i spremajući cedevitu. Da ne pričam o tome koliko sam se puta izubijao zavlečeći se u ćoškić. A nije zanemarljivo ni to što sam uzeo tri kašičice za kafu, viljušku da izmutim cedevitu, umesto mleka sipao jogurt pa kuvao ponovo...

Sedim za stolom i sam sebi ličim na ništa, prosuto tu samo da zauzima mesto. Oslonio sam se bradom na dlan. Leva ruka mi je substitucija za sve ruke potrebne da se odradi jutarnji ritual ispijanja kafe, cedevite, pušenje cigareta. Polako mi to postaje zanimljivo. Ajd sad iz ovog ugla srk, sada levom rukom cigareta, pa je tresnuti... U toj igrici desnorukog levorukog ispijača i ispušača, polako mi se dižu žaluzine snova. Počinjem i sam sebi da se smejem. Guuuuuuuuuuud.

Što kaže narod, najzad sam se probudio (iako narod to ne kaže jer se on nije probudio, iliti: „pleme moje snom mrtvijem spava“). Pogledam kroz prozor. Dobro jutro sunce što mi se smeškaš. Nadam se da ti nisi imalo ružne snove.

Vruće šetnje po hladnom asfaltu

Ne želim da propustim ovaj lep dan. Gasim cigaretu, odlažem šolje u sudoperu, oblačim se, obuvam i izlećem da poletim u nebo, u oblake, u sunce. I naravno da mi se dešava ono što mi se dešava redovno najmanje dva puta godišnje svake godine. Shvatam da nije baš najzgodnije nositi džemper, jaknu sa postavom i zimske cipele na preko 20 stepeni.

Tako tipično za mene. Sada punu zimsku opremu, a na jesen kada temperatura padne ispod 10 punu letnju opremu sa sve japankama na nogama. No, nema nazad. Ne mogu da se skidam po ulici i onda sve nosim u rukama. Mogu samo da psujem sebe u sebi i teram napred. Valjda se jednom i naučim da se oblačim u skladu sa vremenskim prilikama/neprilikama napolju. Mlad sam, ima vremena i nade za mene.

Kontam da je to ona budala u meni koja se još tripuje da je moguće ostati Petar Pan ceo život. Neka, neka. Doći ću glave i toj budali. Moja metamorfoza iz gusenice u leptira će biti kompletna ili je neće biti! (Ajoj, kako se razbacujem grandioznim rečenicama danas.)

Tatu na grudima i ostale pesme

U toj situaciji je najpametnije otići do reke, sesti na klupu pored, skinuti jaknu i džemper i staviti ih pored sebe. Em mi nije toliko vrućina, em niko ne može da sedne pored mene i kvari mi momenat, em Meridijan sokovi (besplatna reklama!). Ipak sam nešto naučio tokom ovih decenija.

Uživam u mirisima žmureći, zabačene glave. Palim cigaretu pa upijam okolinu i očima. Sveže nabacani mišići i tetovaže, kratke suknjice, zujanje pčela, sigurni  vesnici proleća. Sve se budi i sprema za novi ciklus života. Op! Eno jednog političkog plakata. I još jednog! Op, op. Budi se i politika. Spremaju se i političari za novi ciklus života.

Pda. Setim se da sam negde dobio informaciju da ovih dana imamo nekakve izbore. Nemam pojma ni koje. Davno me to više ne zanima. I pre nego što bilo ko vrisne „Kako te ne zanimaju izbori? Pa tako možemo skinuti ove sa vlasti!“ odgovaram da se davno ne bavim pozorištem. Baš zato što sam se bavio pozorištem, čuj mene politikom, posredno ili neposredno skoro dve decenije i hvala neću više iz tri hiljade razloga. Zatrovao sam se time više nego da sam proveo dve nedelje u istopljenom reaktoru Fukušime (sećate se šta to beše?).

Demokratija i ostale pesme

Demokratija je jedna lepa bajka. Postoji tu nekih dva miliona stvari koje ju kvare, ali kao i svaka bajka ona je samo bajka i ništa više. Ili kao što reče Pekić u romanu Besnilo: „Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumom, a idiotima, samo ako ih je dovoljno dopušta da upravljaju svetom.“

Ta bajka osim što je bajka ima fundamentalnu grešku u samoj postavci. Naime, glavni deo te bajke su izbori. Mogućnost izbora. Izbor koji ne postoji. Baš kao ni bajka. Jer za mene mogućnost izbora nije mogućnost biranja između dva zla. Za mene je mogućnost izbora ponuda barem dve različite opcije da ja sam mogu da procenim da li je neka opcija dobra ili loša. A ako mi se nude oni koji su bili na vlasti i oni koji su na vlasti, pri čemu suštinska razlika u njihovom pristupu politici ne postoji ni na papiru, izvinte me, pardonirajte, ekskjuzmi, ali odoh ja da se igram svojim lutkicama.

Znam i tu priču „Moramo da skinemo ove sa vlasti jer nam nikada nije bilo gore“. Znam je jer se ponavlja svaki put pred izbore. Znam je i za to da nam nikada nije bilo gore. Pre trideset godina kada nije bilo kafe i deterdženta pa se moralo u Trst nikada nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje. Pre dvadeset godina kada su počeli ratovi, inflacije, nikada nam nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje. Pre deset godina kada je počela rasprodaja i uništavanje fabrika nikada nam nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje. Sada isto ponosno vičemo da nam nikada nije bilo gore i da je ranije sve bilo bolje. I sutra ćemo vikati da nam nikada nije bilo gore i da je ranije sve bilo bolje. I za deceniju isto. A sve vreme smo imali mogućnost izbora i birali.

Da li samo ja primećujem paradoks tu? Ma dajte, pokrenite malo te sive moždane ćelije. Nije potrebno biti Herkul Poaro za to. Na kraju krajeva i Poaro je izmišljeni lik iz priča. Sve smo ovo mi izabrali, sada nam ponovo nude da „biramo“, a naše je da li ćemo im dati legitimitet za naše nikada nam nije bilo gore i ranije je sve bilo bolje.

Pesme, pesme i samo pesme

U međuvremenu sam napravio svoj izbor. Navlačim džemper, a jaknu ipak nosim u ruci. Sunce nikako ne vodi računa o tome kako sam ja obučen. Moraću da izvedem izbor prolećne garderobe čim stignem kući. Do tada idem da obiđem ove koji se pale na bajke, kao i one koji se koriste bajkama. Idem lepo od stranke do stranke da vidim kod kojih od njih mogu da uvalim svoju guzu na mesto posmatrača na predstojećim izborima.

Uvek sam pričao da su to slatke parice. Budeš malo na izbornom mestu, većinu vremena ne budeš i na kraju te plate za to. I to je posao rođaci. Ima svoje trikove koje sam davno savladao i plaća se. A to što sam ja taj posao jako dobro naučio pa sam u mogućnosti da po želji ili volji malo doteram broj glasova ili potpuno proglasim nevažećim izbore na toj izbornoj jedinici, to je moje znanje i to trenutno nije na ponudi. Jednostavno, to trenutno niko ne može da plati. Jer dve nedelježivota  u rastopljenom jezgru reaktora u Fukušimi je pakleno gadno i zagadljivo.

A vi, svratite te nedelje do izborne jedinice. Ako sam tu možemo da popričamo, popušimo koju, popijemo po neki sokić. A ako nisam tu, glasajte ili ne. Crtajte po izbornim papirićima, glasajte za likove iz crtanih filmova. Vaša volja. Izbor su vam ponudili braća Grim i Hans Kristijan Andersen. Ja ću taj dan već izabrati šta ću slušati od silne muzike koju sam natrpao u telefon.

Proljeće je čak i u decembru

trinaestog

ili bilo kog drugog

proljeće stoji iza barikade

s podignutom rukom

zar sumnjaš u svoju djecu

misliš da ne pamte

Viđenja mene

Kafa sa mlekom je umetnost. Naročito ako je ja pravim po svom ukusu. A po mom ukusu uz mleko ide i kajmak. Tako nije dovoljno da kupim ciglu kravice i sipam mleko u kafu, već je potrebno kupiti mleko u kesi i skuvati njega najpre. Malo cimanje ali vredi. I ako nema dovoljno kalorija za lagani brekfast, što ja tripujem, onda je barem meni ok.

I onda taj prvi gutljaj sa malo kajmaka, dim cigarete i misli odlutaju tamo gde misli slobodno lutaju u svom prirodnom okruženju. U zavisnosti od toga koliko dugo lutaju proporcijalno raste i broj zapaljenih i u pepeljari izgorelih cigareta. To, doduše, ne utiče na hlađenje kafe jer je mleko koje sipam iz frižidera. Ali može da dovede do katastrofalnih ideja o kojima ja onda pišem, a vi čitate.

Pernica, olovka, rezač za olovke

Eto, dok su misli danas lutale, naišle su na sećanje od pre neke večeri. Potegla se neka priča o pisanju. U principu ne volim sebe da smatram piscem. Biti pisac je mnogo težak leba rođaci. Kao rudarski hleb sa sedam kora. A ja ne posvećujem pisanju dovoljno vremena da bih se izborio za hleb nasušni. Više volim ovako da se igram sa rečima, da slike, zvuke, mirise, osećanja, mokre ulice, da vam sve to ušuškam u zanimljivi sklop reči.

Shodno tome, nisam se ni uključivao u priču. Šta ja tu da pričam? Poznajem neke pisce, manje ili više poznate i/ili uspešne, ali nisam pisac. Barem deceniju (ako ne i više) nisam pročitao ni jednu knjigu osim stručne literature, ne pratim trendove u pisanju, čitam samo ono što mi provereni ukusi preporuče i zaista, što da se mešam i trošim svoju energiju?

Ali, što kažu: đavo nit’ ore, nit’ kopa, pa se priča usmeri u mom pravcu. Ok, ok, samo polako. Čekaj da se uključim pošto nisam bio tu.

Lenjiri, penkalo, beli papir

Lepo čujem Saja priča o meni: „Ko bre? Pa dok mi nismo još umeli ni da pišamo u pesak on je pisao. Tek kada sam krenuo u školu on je već imao pisaću mašinu!“ Doooobro. Kada malo razmislim, tako je. U osnovnoj školi sam stalno nešto pisao i crtao. Izmišljao sam azbuke (ili abecede ako tako računate vreme) da nam nastavnici ne provaljuju u presretnute „puškice“. Cipi i ja smo imali jednu svesku koja je stajala između nas na klupi i u koju smo pisali neke gluposti naizmenično.

U to neko doba sam počeo i da čitam. Lektira me nije toliko interesovala, ali sam zato neke druge knjige jednostavno gutao. Odlasci barem dva puta nedeljno u biblioteku su bili dovoljni da me nadrndana šalteruša onako šalteruški upita „Jel’ ti čitaš te knjige ili ih samo šetaš odavde do kuće?“ Izvinite, nisam lepo razumeo pitanje jer je jedna knjiga ciljna, ona koju gutam, druga je da se odmorim od prve, a treća je lektira. Šta tu ima nejasno? Dobro, meni ništa nije bilo nejasno, niti sam šalteruši tako odgovorio, ali... čisto da steknete sliku.

Dobio sam čak i nagradu za najbolji aforizam. Neka nagradna igra koju su organizovali „Politikin zabavnik“ i još neko. Učestvovao sam i na takmičenjima ali je tada neki opšti trip bio da devojčice lepo pišu, a dečaci igraju fudbal, pa ću zanemariti nedobijene nagrade.

Onda se u mom životu pojavila pisaća mašina. Debelo sam štedeo od džeparca, ali sam je kupio. I ne samo nju, ali o tome kasnije. Kada malo razradim fabulu radnje.

Pisaća mašina, knjige, pesme

Srednja škola je svo to moje škrabuckanje i piskanje diglo na jedan viši nivo. Počeo sam da vidim život u stihovima. Pisao sam mnogo pesama. Pisao sam i mnogo pisama. Bio sam u kontaktu sa mnogim ljudima od Triglava do Đevđelije. Po sobi su mi svuda gde nije bilo ploča ili kaseta stajale knjige. One iz biblioteke, pozajmljene, moje, novokupljene... Više mi nije bio dovoljan papir i pisaća mašina. Sada su u igri bile veće karte.

Postao sam ovisnik o kancelarijskom materijalu. Sve mi je bilo potrebno. Ali stvarno potrebno. Nisam taj materijal nosio od knjižare do kuće i nazad, majke mi. Na kraju sam imao i pečat datumar! No, batalimo fetiše i vratimo se pisanju.

Uz pesme sam počeo da pišem i kratke priče. Tu je počeo da izbija onaj meni tako omiljeni deo pisanija inspirisanih nadrealizmom i dadaizmom. Nekako mi je to išlo ruku pod ruku sa mojim igrarijama rečima, pisanja pod uticajem snova i ljubavi prema svemu što ima tu malo „iščašenu“ notu u sebi.

Tada sam upoznao strah od praznog lista papira koji čeka u mašini da ga pretvorim u nešto smisleno. Tada sam počeo da mislim da ću jednog dana biti pisac. Tada je sve dobilo neki ozbiljniji ton, ozbiljniju notu, da tako kažem.

Knjige na kilograme, pisanje u hodu

Tako se nekim čudnim spletom okolnosti desilo da sam upoznao jednog mog dobrog drugara i pisca. Naše dopisivanje je rezultiralo time da sam do kraja srednje škole profesorku srpsko-hrvatskog jezika izluđivao pismenim radovima jer bih pored tri zadate teme od koje se birala jedna za rad, ja pisao barem još dve ili tri. Za jedan čas, naravno.

Dovelo je i do toga da sam do kraja srednješkolskog obrazovanja objavio prvu (i za sada jedinu) zbirku pesama, da su moje pesme bile uvrštene u par zbornika poezije. Učestvovao sam na raznim književnim takmičenjima (doduše bez nekog naročitog uspeha, ali iskreno i nije mi bilo do nagrada već čisto da ga izmerim sa onim „pravim“ piscima, da vidim gde sam tu ja). Imao sam već spremnu i drugu knjigu poezije, ali ona (još?) nije ugledala svetlo večeri i mrak dana.

Forma me uopšte nije sputavala. Pisao sam sve. Pesme, priče, recenzije muzike, radio intervjue, pisao recenzije koncerata, opisivao putešestvija, sa drugarom uradio jedan ozbiljan rad o dadaizmu... Ipak, nekako je uvek provejavala kratka forma kao poželjni način zbunjivanja protivnika. Od tada imam naviku da uvek uz sebe nosim neko blokče ili barem parče papira i olovku. Jer, osim što sam pisao svašta, pisao sam i svuda. Da, pisao sam i u WC-u. Ne možeš ti inspiraciji da diktiraš tajming napada na tebe. Jel tako? Naravno da jeste.

Decenije koje su pojeli

hipopotamusi

A onda rat, pa drugi, pa sankcije, pa inflacija, pa još jedan rat, pa rođenje prestolonaslednika, pa bombardovanje... Navalili hipopotamusi i gutali godinu za godinom. A gde je godina, dve, tu je i decenija. A gde je decenija, tu se pojavi uvežbani mehanizam rađenja svega osim pisanja. Jesam pisao, ali mi muze nisu dolazile iz snova ili slatko mutnjikave limunade stvarnosti koja se pretvara u reči. Dolazila je iz raznih zakona, podzakonskih akata, preporuka ili tumačenja spornih članova zakona. Lektira mi je postao „Službeni glasnik“.

Otimao sam se ja, nije da nisam. Više podsvesno, ali je to izbijalo. Pošto je tehnologija napredovala, bio sam mnogo više vezan za računar. Više nisam imao ni pojma gde je moja pisaća mašina. Ali mi je internet otvarao nove mogućnosti. Napravio sam svoj prvi blog. Mogu reći da je odziv publike bio dobar, ali me je onda život ponovo uzjahao pa je blog zamro. Započeo sam drugi blog. Isto je skončao, pokoj mu duši. Ni treći nije mnogo bolje prošao.

Hipopotamusi u izmaglici nestajanja

Sada smo tu gde jesmo. Prošle godine sam počeo da vas gnjavim na ovim stranicama. I nije mi teško. Ok, zaskače me život. Probijam rokove. Imam uspone i padove. Ali, tu sam. A nameravam tu i da ostanem.

Tako da da: „Pa dok mi nismo još umeli ni da pišamo u pesak on je pisao.“ A i dalje pišem i nemam nameru sada da prestajem. Dosadilo mi da me jaše život.

Bedni zaključak

Tako smo i došli do naslova. Neki ljudi me i tako vide. Barem je malo lepše nego ono o čemu sam pisao ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/dobar-budala-zbunjen.html .