Viđenja mene

Kafa sa mlekom je umetnost. Naročito ako je ja pravim po svom ukusu. A po mom ukusu uz mleko ide i kajmak. Tako nije dovoljno da kupim ciglu kravice i sipam mleko u kafu, već je potrebno kupiti mleko u kesi i skuvati njega najpre. Malo cimanje ali vredi. I ako nema dovoljno kalorija za lagani brekfast, što ja tripujem, onda je barem meni ok.

I onda taj prvi gutljaj sa malo kajmaka, dim cigarete i misli odlutaju tamo gde misli slobodno lutaju u svom prirodnom okruženju. U zavisnosti od toga koliko dugo lutaju proporcijalno raste i broj zapaljenih i u pepeljari izgorelih cigareta. To, doduše, ne utiče na hlađenje kafe jer je mleko koje sipam iz frižidera. Ali može da dovede do katastrofalnih ideja o kojima ja onda pišem, a vi čitate.

Pernica, olovka, rezač za olovke

Eto, dok su misli danas lutale, naišle su na sećanje od pre neke večeri. Potegla se neka priča o pisanju. U principu ne volim sebe da smatram piscem. Biti pisac je mnogo težak leba rođaci. Kao rudarski hleb sa sedam kora. A ja ne posvećujem pisanju dovoljno vremena da bih se izborio za hleb nasušni. Više volim ovako da se igram sa rečima, da slike, zvuke, mirise, osećanja, mokre ulice, da vam sve to ušuškam u zanimljivi sklop reči.

Shodno tome, nisam se ni uključivao u priču. Šta ja tu da pričam? Poznajem neke pisce, manje ili više poznate i/ili uspešne, ali nisam pisac. Barem deceniju (ako ne i više) nisam pročitao ni jednu knjigu osim stručne literature, ne pratim trendove u pisanju, čitam samo ono što mi provereni ukusi preporuče i zaista, što da se mešam i trošim svoju energiju?

Ali, što kažu: đavo nit’ ore, nit’ kopa, pa se priča usmeri u mom pravcu. Ok, ok, samo polako. Čekaj da se uključim pošto nisam bio tu.

Lenjiri, penkalo, beli papir

Lepo čujem Saja priča o meni: „Ko bre? Pa dok mi nismo još umeli ni da pišamo u pesak on je pisao. Tek kada sam krenuo u školu on je već imao pisaću mašinu!“ Doooobro. Kada malo razmislim, tako je. U osnovnoj školi sam stalno nešto pisao i crtao. Izmišljao sam azbuke (ili abecede ako tako računate vreme) da nam nastavnici ne provaljuju u presretnute „puškice“. Cipi i ja smo imali jednu svesku koja je stajala između nas na klupi i u koju smo pisali neke gluposti naizmenično.

U to neko doba sam počeo i da čitam. Lektira me nije toliko interesovala, ali sam zato neke druge knjige jednostavno gutao. Odlasci barem dva puta nedeljno u biblioteku su bili dovoljni da me nadrndana šalteruša onako šalteruški upita „Jel’ ti čitaš te knjige ili ih samo šetaš odavde do kuće?“ Izvinite, nisam lepo razumeo pitanje jer je jedna knjiga ciljna, ona koju gutam, druga je da se odmorim od prve, a treća je lektira. Šta tu ima nejasno? Dobro, meni ništa nije bilo nejasno, niti sam šalteruši tako odgovorio, ali... čisto da steknete sliku.

Dobio sam čak i nagradu za najbolji aforizam. Neka nagradna igra koju su organizovali „Politikin zabavnik“ i još neko. Učestvovao sam i na takmičenjima ali je tada neki opšti trip bio da devojčice lepo pišu, a dečaci igraju fudbal, pa ću zanemariti nedobijene nagrade.

Onda se u mom životu pojavila pisaća mašina. Debelo sam štedeo od džeparca, ali sam je kupio. I ne samo nju, ali o tome kasnije. Kada malo razradim fabulu radnje.

Pisaća mašina, knjige, pesme

Srednja škola je svo to moje škrabuckanje i piskanje diglo na jedan viši nivo. Počeo sam da vidim život u stihovima. Pisao sam mnogo pesama. Pisao sam i mnogo pisama. Bio sam u kontaktu sa mnogim ljudima od Triglava do Đevđelije. Po sobi su mi svuda gde nije bilo ploča ili kaseta stajale knjige. One iz biblioteke, pozajmljene, moje, novokupljene... Više mi nije bio dovoljan papir i pisaća mašina. Sada su u igri bile veće karte.

Postao sam ovisnik o kancelarijskom materijalu. Sve mi je bilo potrebno. Ali stvarno potrebno. Nisam taj materijal nosio od knjižare do kuće i nazad, majke mi. Na kraju sam imao i pečat datumar! No, batalimo fetiše i vratimo se pisanju.

Uz pesme sam počeo da pišem i kratke priče. Tu je počeo da izbija onaj meni tako omiljeni deo pisanija inspirisanih nadrealizmom i dadaizmom. Nekako mi je to išlo ruku pod ruku sa mojim igrarijama rečima, pisanja pod uticajem snova i ljubavi prema svemu što ima tu malo „iščašenu“ notu u sebi.

Tada sam upoznao strah od praznog lista papira koji čeka u mašini da ga pretvorim u nešto smisleno. Tada sam počeo da mislim da ću jednog dana biti pisac. Tada je sve dobilo neki ozbiljniji ton, ozbiljniju notu, da tako kažem.

Knjige na kilograme, pisanje u hodu

Tako se nekim čudnim spletom okolnosti desilo da sam upoznao jednog mog dobrog drugara i pisca. Naše dopisivanje je rezultiralo time da sam do kraja srednje škole profesorku srpsko-hrvatskog jezika izluđivao pismenim radovima jer bih pored tri zadate teme od koje se birala jedna za rad, ja pisao barem još dve ili tri. Za jedan čas, naravno.

Dovelo je i do toga da sam do kraja srednješkolskog obrazovanja objavio prvu (i za sada jedinu) zbirku pesama, da su moje pesme bile uvrštene u par zbornika poezije. Učestvovao sam na raznim književnim takmičenjima (doduše bez nekog naročitog uspeha, ali iskreno i nije mi bilo do nagrada već čisto da ga izmerim sa onim „pravim“ piscima, da vidim gde sam tu ja). Imao sam već spremnu i drugu knjigu poezije, ali ona (još?) nije ugledala svetlo večeri i mrak dana.

Forma me uopšte nije sputavala. Pisao sam sve. Pesme, priče, recenzije muzike, radio intervjue, pisao recenzije koncerata, opisivao putešestvija, sa drugarom uradio jedan ozbiljan rad o dadaizmu... Ipak, nekako je uvek provejavala kratka forma kao poželjni način zbunjivanja protivnika. Od tada imam naviku da uvek uz sebe nosim neko blokče ili barem parče papira i olovku. Jer, osim što sam pisao svašta, pisao sam i svuda. Da, pisao sam i u WC-u. Ne možeš ti inspiraciji da diktiraš tajming napada na tebe. Jel tako? Naravno da jeste.

Decenije koje su pojeli

hipopotamusi

A onda rat, pa drugi, pa sankcije, pa inflacija, pa još jedan rat, pa rođenje prestolonaslednika, pa bombardovanje... Navalili hipopotamusi i gutali godinu za godinom. A gde je godina, dve, tu je i decenija. A gde je decenija, tu se pojavi uvežbani mehanizam rađenja svega osim pisanja. Jesam pisao, ali mi muze nisu dolazile iz snova ili slatko mutnjikave limunade stvarnosti koja se pretvara u reči. Dolazila je iz raznih zakona, podzakonskih akata, preporuka ili tumačenja spornih članova zakona. Lektira mi je postao „Službeni glasnik“.

Otimao sam se ja, nije da nisam. Više podsvesno, ali je to izbijalo. Pošto je tehnologija napredovala, bio sam mnogo više vezan za računar. Više nisam imao ni pojma gde je moja pisaća mašina. Ali mi je internet otvarao nove mogućnosti. Napravio sam svoj prvi blog. Mogu reći da je odziv publike bio dobar, ali me je onda život ponovo uzjahao pa je blog zamro. Započeo sam drugi blog. Isto je skončao, pokoj mu duši. Ni treći nije mnogo bolje prošao.

Hipopotamusi u izmaglici nestajanja

Sada smo tu gde jesmo. Prošle godine sam počeo da vas gnjavim na ovim stranicama. I nije mi teško. Ok, zaskače me život. Probijam rokove. Imam uspone i padove. Ali, tu sam. A nameravam tu i da ostanem.

Tako da da: „Pa dok mi nismo još umeli ni da pišamo u pesak on je pisao.“ A i dalje pišem i nemam nameru sada da prestajem. Dosadilo mi da me jaše život.

Bedni zaključak

Tako smo i došli do naslova. Neki ljudi me i tako vide. Barem je malo lepše nego ono o čemu sam pisao ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/dobar-budala-zbunjen.html .