Opet preživesmo katastrofu

Udobno zavaljen u ćoškiću sedim i uživam u kompletiću (o deminutivi, glave ćete mi doć’). Ono standardno moje, kafa, cedevita i cigarete. Novina je, od nedavno, i slušanje radija. Budi to malo nostalgiju. Seti me na vreme kada smo slušali radio i tako otkrivali neistražene svetove muzike, radio pozorišta i mnogih drugih.

A vidim da se posle nekoliko toplih dana vratila i zima. Ja nisam nigde ni išao tako da sam je spremno dočekao. Gledam je iz toplog kako divlja i luduje tamo napolju. Divljaj, divljaj, nećeš još dugo. Barem kalendar tako kaže.

A sada vesti

Vesti na radiju su kratke. To je mnogo prijatnije za mene nego sve ono đubre koje se pod nazivom „vesti“ servira sa TV-a, iz novina i „novina“, kao i sa raznoraznih portala. Čujem da su bile neke erupcije na Suncu i da će se to odraziti u manjoj meri na sredstva telekomunikacija za nekoliko dana dok svi ti fotoni, avioni, kamioni, stignu do Zemlje. Vragolasto Sunce. Sa njim vazda neka komedija.

Naravno, prava komedija sa Suncem će početi uskoro. Za mesec ili dva. Ako godina ne bude kišovita. Onda će nas mediji bombardovati naslovima „Sunce ubija po Srbiji“ (zima je prošla ali pošto je bila onako tunjava „novinari“ se nisu usudili da nam obznane kako je to „Sibirska hladnoća“). To plašenje je jedna jako zanimljiva disciplina i o njoj sam već delimično pisao ovde: (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/barel-kafe.html ).

Sada a vesti

Odvratim pogled sa prozora a misli sa zime, ugasim cigaretu, popijem poslednji srk kafe i počnem da se oblačim za izlazak. Sedeo bih ja i dalje u toplom dok mi misli blude, ali moraju se neke obaveze posvršavati. Na ulazu u zgradu još jednom zastanem, namignem hladnoći i vetru i još malo nabijem kapu na uši i podignem okovratnik jakne.

Išao po gradu, jurcao ovamo-onamo, plaćao i ovo i ono, prijavio se u biro za zapošljavanje, overio zdravstvenu knjižicu, smrzao se i oznojio po raznim redovima cirka desetak puta. Razmišljam, hajd’ sad, nisam baš pri parama ali mogu si priuštiti kafu sa tonikom u omiljenom kafeu. Malo da zamiriše i dekadencija. Da ne bude da smo je zaboravili.

Ubrzavam korak u momentu kada sam se odlučio za zrno dekadencije. I ljudi oko mene ubrzano koračaju. Glava uvučenih u ramena kao da su kornjače. Na sreću, kafe nije daleko i ubrzo otvaram njegova teška vrata.

Sada vesti a

Malo se zbunim na ulasku. Nisam navikao da je ovoliko ljudi tokom dana u kafeu. Obično bude samo po par primeraka najodanijih posetilaca, a danas puno. Fino, fino. Prija ta galama koju svesrdno prati muzika u pozadini.

Pozdravim par puta, mahnem ovde i onde, potapšem jedno rame, razmenim nekoliko kurtoaznih rečenica sa vlasnikom ramena i sednem u jedan ćošak gde je ostao jedini slobodan stočić. Razgledam malo naokolo. Ljudi pričaju, smeju se. Socijalizacija homo sapiensa u punom sjaju. Volim to da vidim. Nekako mi je drago zbog tih ljudi.

Konobar dođe, ja poručim i uzmem neke novine sa stola do mog. Tamo ljudi tresu pivo i glasno pričaju pa im novine nisu potrebne. Kažu „Čitali smo ih juče“. Duhoviti momci. Nadam se da su i svesni toga da su ih stvarno čitali juče.

Dođe kafa sa tonikom i platim odmah. Takva mi je nekakva navika. Platim da bih mogao da ustanem kada hoću i da krenem neopterećen time da jurim konobara. Listam polako novine, čitam tu i tamo po nešto. Nema tu ni informacija koje ja tražim, ali se nađe po nešto da se zakači za oko. Odjednom, eto ga moje Sunce. Ono sa početka. Ono sa radija. Prelazim očima po slovima. Erupcija... doći do Zemlje... imaće velikog uticaja na sve telekomunikacione... Čekaj, čekaj, čekaj. „Imaće velikog uticaja“? Neko se ovde zeznuo. Ili ja nisam dobro razumeo vest sa radija, ili novine lažu. Pa da. Šta se i ja pitam? Novine lažu.

Vesti a sada

I dok pratim poslednje napise o sportu nešto se sruči na drugu stolicu preko puta mene. Sale, ko bi drugi bio. Čovek koji je toliko ogroman da je sve ogromno. I njegovo pozdravljanje sa ljudima i njegova priča i prsti koji juvelirski drže šoljicu nesa koja se jedva vidi.

Pozdravimo se, pitamo za zdravlje, ima li šta novo, kako su tvoji i sve tako kako je red. Onda Sale započinje svoju ogromnu priču. Nije dosadan, ume da priča, ali ja sve nešto tripujem da me njegova priča zapljuskuje kao vetar koji duva u jedra mog jedrenjaka. Toliku energiju izbacuje taj čovek.

„E, a jesi li čuo ovo za Sunce?“ Molim? „Bila neka erupcija na Suncu. Kažu da je bila mnogo velika. Sjebala i koronu ili tako nešto.“ Da, Sale ipak priča o onom Suncu. Načuljim uši da vidim kakve on informacije ima. „Kažu ovi iz NASA da će gadno da bude kada taj talas od erupcije dođe do Zemlje. Sjebaće nam kompjutere, a i telefoni neće raditi.“

Kao deus ex machina pojavi se njegov telefon sa (naravno) ogromnom zvonjavom i Sale počinje da uduvava energiju svojih reči i smeha u telefon. Valjda da iskoristi priliku dok još rade telefoni. Polako nestajem iz njegovog vidokruga jer je od jednom iskrsla prilika da gruva energiju u telefon sa par različitih ljudi. Iskoristim tu priliku, ustanem, mahnem mu, on mahne meni dok nečije uvo puni basovima i zaputim se ka izlazu.

Pokvareni telefoni

To su vam pokvareni telefoni rođaci. Od miša nastane super miš koji je dimenzija jednog osrednjeg grada. Poznata priča koja se čak pretočila i u dečiju igru. Od erupcije koja bi mogla da ima manjeg uticaja, postade erupcija koja je pokidala koronu sa tendencijom obaranja aviona, satelita i uništenja Saletovog telefona.

Naravno sve je to bilo, prošao je i taj dan kada su padali avioni. Nisam primetio nikakve smetnje osim što se komšinica žalila da joj fiksni ne radi i što jedna moja SMS poruka nije stigla Miti. Ipak, ja sam se malo zainteresovao za taj fenomen i malo ga proučavao.

Teorijski zaista postoji mogućnost da se nakon većeg divljanja Sunca dese razne gluposti na Zemlji. Bukvalno da se zezne sve što ima ikakve veze sa strujom i da se vratimo u XIX vek. Ali, samo teorijski. Teorijski nas može i zviznuti neki meteor. Teorijski mi može pasti klavir na glavu dok ovo pišem.

A u praksi, samo sam se još jednom uverio u moć izvrtanja od strane medija, u plašenje ovih malih stvorenja koja bauljaju po planeti kao još jedan od višećelijskih organizama. Ali kako dovoljno jako viknuti „Ne plašite se!“? Kako da to dospe do svakoga i da svako čuje i razume da se ne treba plašiti Sunca, sibirskih zima, majanskih kalendara, Zika virusa..? Jer čovek je čoveku vuk, a priroda je samo jedno ogromno prijateljsko okruženje.