Mala moćna muzika

Jeste li primetili kako sve izgleda drugačije u zavisnosti od doba dana i od toga pod kojim uglom svetlost Sunca pada? Naše ulice, trgovi, šetališta, sve dobija neki drugačiji izgled. Zavisno od percepcije posmatrača to su mistična mesta, romantična šetališta pored Sene, užurbani delovi Vol Strita.

Sedim pored prozora noću, pijem kafu, pušim cigaretu i gledam u daljinu. Prošla je ona faza kada Sunce zalazi i svojim zracima pali gradi, pretvara ga u buktinju užasnog plamena kako bi se ujutro, poput Feniksa, ponovo sazidao, naselio i počeo da diše svojim ogromnim plućima. To je prošlo i sada grad živi u mraku sopstvene rasvete. Dunem dim cigarete prema njemu i njegova svetla se zamrljaju, na trenutak postanu rasveta u Londonu koji je pod teškim naletom kiše.

Mrak u oku posmatrača

Mrak vezujemo za nešto tamno, opasno, brrrrrrrr mesto, ali nije nužno da je mrak takav. Zar ne može mrak biti nešto lepo? Topli omotač koji krije ljubavnike? Prijatna pauza od velikih vrućina? Idealno vreme da se noćne životinje iskradu iz svojih skloništa? Tako je i ovaj mrak koji gledam zanimljiv. A i mora da mi bude zanimljiv. Ne spava mi se, TV ne gledam (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/kafa-i-tv.html ), a ni računar ne bih da palim. Zašto onda ne montirati se pored prozora uz kafu?

Naravno, grad ne spava noću. Spava većina ljudi u njemu, ali grad ne spava. Uvek ima nekoga ko će proći ulicama, tim glavnim arterijama grada. Za sada su još uvek to ljudi koji idu negde na posao u noćnu smenu. Pogureni su, sa zabijenim rukama u džepovima. Ne gledaju naokolo već samo u asfalt ispred sebe. Ostavili su nekoga u krevetu kod kuće i sada idu na dnevno (noćno?) poklonjenje njegovom božanstvu novcu. Idu da žrtvuju svoje suze, krv i znoj. A ni sami nemaju pojma da li da budu srećni jer imaju posao ili da puste pravo osećanje iz sebe, ono koje se decenijama gomila u njima.

Posle njih kreću horde u noćni izlazak. Taksi vozila jurcaju naokolo, oni sa manje finansija u džepu hitrim korakom idu tamo gde će im biti lepo, tu i tamo se kreću u grupi. Muškarci su glasni. Kao da kuraže jedni druge pred juriš na tuđe rovove. Žene su tiše. Njihove priče i kikotanja se skoro ne čuju od lupkanja njihovih štikli. Mrak je pun neispričanih priča, nedosanjanih snova, neostvarenih želja, nemuštih nadanja. Mrak je saveznik takvih stvari.

Mrak će svakome pružiti šansu da baš tu noć ostvari nešto od toga što mu nedostaje. A ako šansa ostane neostvarena, mrak se neće ljutiti. Prigrliće svoju noćnu decu, sakriti njihov neuspeh i nežno ih odvesti do kreveta gde će ih pokriti snom zaborava.

Treći nalet noćnih hodača

Potom nastaje mali zastoj u kretanju crvenih krvnih zrnaca po venama grada. Svi su se negde smestili i oslobađaju svoje sociološke nagone. Naravno, grad ipak i dalje ne spava. Tu i tamo neko prođe. Pijanci sa svojim trapavim koracima i po kojim padom. Sve začinjeno psovkama, smejuljenjem i ponovnim padanjem.

Prođe i poneka policijska patrola. Tek da noć bude sigurna od nasrtaja dana.

Kuvam novu kafu. Šta znam, kažu da kafa razbudi čoveka. Meni ne deluje tako. Kada mi se spava mogu da je pijem koliko god i opet ću zaspati. A kada mi se ne spava opet mogu da je pijem koliko god mi je gušt.

Ponovo pored prozora pušim i gledam grad. Polako kreće novi nalet noćnih hodača. Vraćaju se iz svojih provoda, napijanja, druženja, pevanja uz pesme mladosti, flertova... Taksisti opet startuju mašine i kreću na svoje kružne trke koje se nikada ne završavaju. Zbog količine konzumiranog alkohola, ovaj nalet je najbučniji od svih. Kao da su se krvna zrnca istripovala da poseduju sposobnost da svetle u mraku pa pokušavaju grad da izvuku iz mraka.

Grlata pevanja, izjave ljubavi vikanjem, svađe, „šta sam to uradio“, „ali ja te još uvek volim“, navijačka urlanja, obaranje kontejnera i rasipanje smeća naokolo uz povike odobravanja, kikotanja malo glasnija nego danju, po neki par koji se grli u nekom mračnom kutku ili ulazu u zgradu. Grad dobija novo noćno lice. Ne toliko lepo i poetsko, ali ipak jedno od svojih.

Grad i noć sve to poznaju. Rezultati će se svesti ujutro. Kada na ulice izađu čistači, kada se mamurne glave povrate iz komatoznog sna i dok nad wc šoljom budu povezivali iskidane trake noćašnjeg filma.

Zatišje sa burom na vidiku

Polako nestaju i ti zvuci. U daljini mraka se gube i one najupornije grupice iz trećeg naleta. Ispijem poslednji gutljaj kafe. Grad je opet živ i svetli u svom mraku noći. Kroz dim cigarete zaključujem da je ovo sve što je noć pripremila za noćas. Ulice su opustele potpuno. Pešaka ni nema. Samo po neki automobil.

I dok pratim crvena zadnja svetla automobila, nadam se samo da su nekim dobrim namerama morali da krenu u ovo doba. Da ih nikakva istinska muka ne mori.

A bura grada započinje polako. Čistači se razmeštaju na taktičke pozicije i započinju svoj sizifovski posao. Za njima ide armija kamiona u koje trpaju đubre, koji nose cisterne vode kojima peru ulice, koji voze pored ivičnjaka i rotirajućim četkama čiste zaostale opuške, kese, zgužvane listove papira od svežeg bureka.

Za njima kreće i gradski prevoz. Najpre stidljivo, sa po par putnika u svojoj osvetljenoj unutrašnjosti, a potom sa sve više i više glava koje se klimaju na krivinama i zelenim svetlima na semaforu.

Nebo na istoku počinje da dobija boje dana. Siguran znak da je vreme da noć ode na drugu stranu sveta. Fenomenalne su te boje. Priča o životu, ljubavi, sreći, sve oslikano bojama na nebu.

 Gasim cigaretu i završavam svoju smenu čuvara noći. Perem šolju, džezvu, istresam opuške, raspremam krevet i ležem. Mene neće mrak pokriti snom nezaborava, ali može se spavati i sanjati i danju. Pa čak i ukoliko ne spavate.

Lesi trči levo-desno

                 Nije me bilo neko vreme. Jesam li vam nedostajao? Vi meni jeste. Zašto me nije bilo? Kao što sam već pisao, mi nezaposleni imamo mnogo posla. Jurio sam ovamoonamo, pokupio neke ideje koje sada treba sprovesti u praksu, išao kod psihijatra, imao dva dana suđenja... Sve to nije opravdanje što nisam pisao. Naravno. Samo pokušavam da od vas izvučem zrno sažaljenja pa da mogu da se vadim kako, eto, zapravo nisam lenj.

          No, dosta o vama. Haj’mo malo i meni. Jeste li spremili svoje kompletiće za razbuđivanje? Ja jesam. Dve velike kafe, od nedavno sa malo šećera, a odavno sa mlekom, kao i cedevita. Da dopunim vitamine i minerale koje pogubim znojeći se dok spavam. Moguće je da sam se istripovao po pitanju cedevite ali... prija u svakom slučaju. Da. I cigarete su tu. Tu nije bilo promena niti tripovanja. Za sada su još uvek konstanta.

Kafiranje sa vama

          Promenilo se još nešto. Kompletić, mada gabaritno podseća na doručak i nemam pojma čemu ovaj deminutivčić, ne konzumiram u ćoškiću, a svi znaju da je ćoškić odista ćoškić a ne deminutivčić iz nepoznatog razloga. Navikao Ahab da se seli pa se sada u nemogućnosti pravog preseljenja preselio iz ćoškića na mesto pored prozora.

          Tu sada ispijam kaficu, tražim pepeljaru koja mistično menja mesta, i kroz dim cigarete gledam ono malo sveta koliko mi je u vidokrugu. A poslednjih dana atrakcija mi je Lesi. Dobro, nije Lesi. Običan ulični ker marke Dodž (domaća ulična džukela) ali je Lesi ipak ime. Trejdmark. Ikona. Sam se vratio kući. Malo li je? Neki svog kera ne obrazuju za ceo život da ne zalazi po tuđim avlijama, a Lesi sam kući se vraća. Piči Lesi sam od... tamo negde daleko... dobro, shvatili ste poentu.

          Gledam, dakle, Lesija i ne mogu da mu se načudim. Mislim, nemam čemu da se čudim, ali tako se kaže. Lesi ne radi ništa spektakulrano. Nit vozi bicikl, nit preskače obruče zahvaćene vatrenom stihijom, nit ume da broji, sabira, množi, oduzima. Lesi samo po ceo celcijati dan, noću definitivno ode negde jer ga provereno nema u to doba, u onom kerećem delirijumu jurca za točkovima automobila, autobusa, svega što se prokotrlja tuda. Leti Lesi levo za prednjim točkom nekog Pežoa. U isti mah mu na teritoriju uleti, iz suprotnog pravca, naravno, raspomamljeni zadnji točak kamiona neke uslužne službe i on već leti za njim. Jednom rečju, Lesi na sve strane.

          Hajd to što ga ima na sve strane, nego je Lesi takva pojava, takva ličnost, takav posednik raskršća, da to znaju čak i oni biciklisti, ona dvojica tamo. Znaju ko poseduje teritoriju pa su pokorno sjahali sa svojih ultramodernihsuperekstramegagiga bajsova, uzdigli ih na ramenca, pa polako pjehe, nogu pred nogu preko Lesijeve raskrnice. Veoma diplomatski povučen potez, jer da su jahali bicikle, umesto kao što sada da bicikle jašu njih, ne bi mnogo ostalo od njihovih guma. Garantujem da ni onaj matori, a ni onaj mlađi ne mogu da pedalaju bickl tako brzo kao što Lesi leti sa levog na desni i nazad kraj sopstvene, da ne kažemo rođene, raskrnice.

          Ne šali se Lesi. Radi ful tajm na očuvanju svoje raskrnice. Nema tu nekog pitanja dokle ili koliko ili kakvo će vreme biti sutra. Nema. Samo levo-desno. Samo Lesijeva raskrsnica.

Kafenisanje sa Lesijem

          A to kada ker trči za točkovima, to je još jedna od misterija univerzuma kojoj nikako da uđem u trag i razgonetnem je do krajnosti, a na radost vaskolikog čovečanstva. Međutim, veliko je pitanje da li je i nama homo sapijensima uopšte moguće da pojmimo šta to dela Lesi. I da li uopšte imamo pravo da se pitamo i da analiziramo šta to dela Lesi.

             Jer ako samo malo pogledamo levlje od levog dela i desno od dešnjeg dela Lesijeve raskrsnice, videćemo da ni mi, pomenuti homo sapijensi, nismo Bogu sveti. Nije baš da jurimo za točkovima i grizemo gume na biciklama, ali smo na neki uvrnuti način potpuno isti u nekoj svojoj jurnjavi za točkom.

          Pa pogledajte samo šta Lesi vidi, a mi ne vidimo. Imamo ogromne količine hrane spakovane na jednom mestu, ali ne možemo da je uzmemo i pojedemo jer je između nas i te hrane tanak zid stakla. Pravimo sebi brloge u koje može da stane po nekoliko desetina ljudi, dok Lesi ima jedan manji brlog u kome spava, odgaja svoje mlade... Ubijamo se besomučno međusobno što je potpuno nelogično. Mačke juriti i ubijati sopstvenu vrstu su po Lesiju različiti pojmovi. Isto mu nije jasno kako smo tako odvojeni od prirode u kojoj se rađamo, živimo i umiremo. Kako ne vidimo znake koje nam priroda šalje i zašto smo tako glupi.

          Mnogo toga Lesiju ne može da bude jasno u vezi s nama. Kao što i nama nije jasno ono njegovo sa točkovima. I dok mi mislimo da je Lesi blesav, on o nama ne misli tako već se samo čudi. Mali Lesi, crni Lesi, jedini na svetu...

Natrag na kafu

          Polako završavam kafu, gasim cigaretu i prikupljam se da ustanem i krenem. Lesi i dalje dominira raskrsnicom. Iz nepoznatog razloga. Iz istog razloga zbog koga ja danas ustajem od kafe i izlazim u džunglu betona ne bih li nekako nabavio neke papiriće sa kojima kasnije mogu da dođem iza one staklene pregrade koja stoji između mene i hrane.

             I ko je sada Lesi, a ko nije?