Kafa i drakule

Jutro kao jutro. Svanulo je tako što je sunce izašlo na istoku. Budile su se ptice, životinje, priroda... Probudio se i ja. Obišao mokri čvor i obavio sve što treba, skuvao kafu, nasuo kafu, dodao mleko, seo za sto, upalio cigaretu, povukao dva dima, srknuo kafu, uključio lap top.

Izi morning u fulu. Čačkam fejs, srknem kafu, gledam da li je neko nešto pametno rekao na tviteru, povučem dim i tresnem pepeo. Kažem, čil aut potpuni. Obiđem mejl. Neke reklamice i obaveštenja. Ništa bitno. Otvorim novi tab i iz bukmarka otvorim neki sajt za nalaženje poslova. Ukucam pretragu prema mestu stanovanja (baš me briga kol’ka je plata, daj mi po’so, neko penzijsko, socijalno, siguran prihod... te stvari). Enter. Opa. Ima ih više nego pre neki dan. Mora i da se skroluje.

Skrol, skrol, skrol, ma majku mu ovo kao da je neko otkucao pa kopi pejst izbacio 8 (i brojevima: osam) ponuda za posao. Sve bre merchendiser do merchendisera.  Merchendiser za ovo, merchendiser za ono.

Merčedajnenzer

Ma znam da izgovorim i napišem merčendajzer nego vas ložim. Skontam da ja zapravo nemam pojma vatdfak podrazumeva to zanimanje. Naravno, svi znamo ko sve zna. Pa gugl. Zna više i od pokojnog KGB-a. Otud verovatno i ona narodna: „bitan si ko druga stranica na guglu“. Elem, izguglam ja merčendajzer i nađem ovo: „Merčendajzing se može definisati kao politika upravljanja asortimanom proizvoda i pratećim uskugama, uključujući i samo lociranje i izlaganje konkretnih artikala u prodajnom prostoru na način da obezbedi ugodnost potrošačima prilikom kupovine. Zadatak merčendajzinga je da ponudi robu tko da se ona što pre proda...“

Molim? Šta? Ček bre, ko je ovde lud? Pa to je zapravo drugi naziv za advertajzing. Paprdon, za advertajzera. Premotam ja onaj osmomilitarski film u glavi pa se setim kako su još početkom prošlog veka počele te fore gde da stavim ovaj predmet u izlog a da ga vidi ciljna grupa potrošača, gde da istaknem ono što želim najpre da prodam, itd. Bogtemazo ovi se šire kao epidemija. Merčendajzing, advertajzing, interenet advertajzing, kouč advertajzing... kao amebe, prostom deobom.

Moj stav o tome je poznat. Pisao već u (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/09/kafa-i-trava.html ) a sigurno još ponegde. Da je moj stav takav, a i zbog čega, saznaćete upravo sada.

Sada

Otvorite oči. U sobi sigurno imate na vidnom mestu neku kutiju, kesu ili barem komad odeće (obuću ne ostavljate u spavaćoj sobi, right?) sa oznakom nekog brenda na sebi. Odete u kapatilo moje milo. Tamo sve dreči od brendova. Kuvate kafu brenda koji volite ili „volite“ (što je gora varijanta, ali postoji u praksi i to ne u zanemarujućem broju slučajeva). Uz kafu pušite cigarete brenda. (Ako ne pušite, aj houp ju get a pikčer.) Proveravate mejlove ili šta već na brendiranom kompu. Čitate tekstove koji vas zanimaju, lete reklame naokolo. Odete na neki portal a on još drečaviji od kupatila. Dok pogasite sve reklame i popapove umori se prst.

Izađete napolje, krenete na posao ili u Nacionalnu službu za zapošljavanje, poštansko sanduče prepuno računa i reklama, svuda bilbordi, drečeće led reklame, plakati, oglasi po banderama, klinci koji vam uvaljuju flajere, novine koje listate dok pijuckate kafu pune reklama, TV... Mogu da vam nabrajam pola dana, ali vi sve to znate jer ih i viđate i kontate na šta mislim.

Ok, poredak stvari je takav da mi živimo u potrošačkom društvu i da to podrazumeva što više kupovine, što više proizvoda na tržištu, samim tim i merčendajzing, advertajzing i ostale povezane inge. Jer da njih nema prodaja bi padala, padala bi proizvodnja, došlo bi do skladištenja nepotrebne robe, i konačno do kraha sistema potrošačkog društva. Ali pošto potrošačko društvo nije prodavnica „Miki“ na ćošku, već globalni fenomen, mnogo je tu kinte rođaci u opticaju. Mnogo tristapetstošezdesettrihiljademilionatrilionadolarapiva. A gde je mnogo kinte, tu je i mnogo govana. Uzročno-poslednična veza, a ne moje poimanje da su štamparije novca građene u kanalizaciji.

Mmm, sveeee... (što reče onaj Zemunac)

Sve je reklama. Anti reklama je reklama. Negativna reklama je reklama. Toliko smo ogrezli u nametnute reklame da se plašim da se odazovem na ulici kada me neko zove jer pomislim da neko nešto reklamira. Živimo reklame. Jedemo reklame. Pijemo reklame. Razmišljamo reklame. Dišemo reklame. Putujemo reklame. Jedino ne reklamiramo sebe. (Pri tome mislim na nas, obične građane najniže kaste, koji ceo život prožive radeći, živeći, odgajajući decu i umirući. Stanije, Diskrecije, političari, oni se reklamiraju. K’o što reče jedan pametan malopre u tekstu: „gde je mnogo kinte, tu je i mnogo govana.“)

Ne, nije poenta da sada svi mi počnemo da se reklamiramo (mada preporučujem svakome). Poenta je o tome da razmislite o reklamama. Koliko one utiču na vaš život? Koliko ste zavisni od reklama? Koliko reklame kreiraju vaš život, ukus, stav, mišljenje? Meni je simpa ona manifestacija „Noć reklamoždera“. Vidiš neke nove ideje, vidiš kako ljudi izražavaju poruku kroz zvuk, sliku, majkemi, k’o da sam na likovnoj izložbi. (Dobro. Digitalnoj likovnoj izložbi.) Ali ono što oni žele ne dopire do mene. Ja vam zasigurno neću kupiti ništa od toga. Oblačim se i obuvam po seknd hendovima. Trošim  polovne lap topove koji nekome više ne trebaju. Kupujem Drinu jer sam emotivno vezan za Sarajevo. Telefon dobijem kada obnovim dvogodišnji ugovor. Ne korstim kupke, regeneratore, čudamudaovoono, perem se sapunom kojim se perem od detinjstva. Brijem se jeftinim brijačima koji najduže traju, ne koristim after šejv već alkohol. Ne zato što sam kromanjonski doberman nego zato što znam da perut nije bolest, da se telo može oprati i običnim sapunom, da mi za dezinfekciju nije potreban vauuuuuuuuuuuuuuu miris već alkohol. Osim ono što su me jednom pretumbali reklamom (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/09/kafa-i-posao.html ) da je moguća zarada na internetu, davno, davno nisam pao na reklame.

Ali se zato dam gud vel samoreklamiram! Jer, ovo je svet reklama. Barem još uvek.

Kafa i posao

Ne znam gde ću pre. Dal’ da srčem kafu, dal’ da pušim. Ja i moja odgovornost kada je posao u pitanju. Dok sam uz prvi gutljaj kafe otvarao mejl da vidim da nema slučajno nekog odgovora na sve one CV-e koje sam slao, vidim da sam dobio poziv za anketu pa je upravo ispunjavam. To vam je onaj fazon, registruješ se na sajt i onda ti oni povremeno šalju neke ankete na koje ti odgovaraš i posle dobiješ neke poene koje, kada ih sakupiš dovoljno, menjaš za dinarijuse ili vaučere. Volj ti ovo ili ono.

To sam provalio dok sam jurcao po netu opčinjen reklamama koje su svuda nudile: „Imate računar i internet? Zaradite od kuće“. Bilo mi je nekako logično da na netu ipak mogu da se zarade neke pare. Pa pogledajte koliko je kinte namlatio Bili Gejts, onda ovaj cvikeraš što napravi fejs, pa kolika je kompanija Gugl... Možda se nađe i neki sitniš za nas mišove...

Prc

Probao sam trista svašta od toga rođaci. I ovo i ono i ovo-ono i klikni ovde i sakupi 10 prijatelja i nakupi referale da ti se brže puni dnevna doza virtuelnih valuta, ma jok. Ništa. Nula. Ziro. Nada. Kohones. Osim tih anketa i 3 do 5 hiljada dinara koje donesu na godišnjem nivou (ovi sajtova koji za ankete nude umesto novca vaučere za kupovinu su mi bolji jer mi je račun u banci blokiran, a ja baš dobio jedan vaučer od 1000 dinara). A i odradiš te pare. Nisu ni ovi mutavi. Natrpaju pitanja pa moraš da verglaš. Da sizifuješ. Radim anketu i po 30 minuta. Osim ako mi se posle dva pitanja ne pojavi: „Hvala na Vašem trudu, ali ne odgovarate profilu ispitanika koje želi naš klijent“.

Pošto nisam veverica a ni majmun, mnoge od tih „kombinacija“ nisam ni probao. Šta je trebalo da radim? Da se nakon kraće besplatne obuke zabodem u dug za par hiljada evrića pa da uletim na berzu i postanem multimilijardoner? Alo bre, pa ljudi uče za to. Deru klupe i žuljaju dupeta godinama. Saću ja sa instant obrazovanjem da uletim i da im pokupim kajmak. Kao što reče podnaslov: prc.

Jednom sam se baš ozbiljno zaleteo. Priča je bila dovoljno dobra da i mene prevari. Da se ne zeznete i vi, radi se o „kompaniji“ SFI. Uleteo ja tu, radio sve što mi moj mentor pričao, napravio sajt za taj posao, međutim, skontam ja da ću jednog momenta morati da počnem da prodajem stvari iz njihove ponude. Pogledam ja njihove cene, par različitih proizvoda koji su bili na akciji, pa zapalim u grad da vidim kako se one gađaju sa našim cenama. Joj majko. Kod nas cene potpuno iste ili čak i niže. I to bez akcije.

Iskontaktiram ja mog mentora i on meni mrtav ladan: „To i jeste fora. Treba da prodaješ strancima. Njima je jeftino“. Jel? Pa dizvineš mentoru ja zaradu od kuće nisam tako zamišljao. Da startujem nepoznate ljude i da im nudim džidža-bidže. Pa šta da mi se desi? Da mi neko prijavi mejl zbog uznemiravanja pa posle da mogu da se slikam? Ili da izvadim neki predratni kufer pa da ga natrpam i idem od vrata do vrata k’o oni nesrećni Remarkovi likovi iz knjiga? Nebitno je to što posle nisam mogao da se otkačim od mejlova SFI. Plasirali su ih kao Đoković. Po pet dnevno. Ideš na unsubscribe i sve odradiš kako treba, oni sutra ponovo. Tek kada sam zapretio da ću da ih prijavim olmajti Guglu su prestali.

A i mentor mi se bio opasno naljutio. Izbrisao me iz fb prijatelja. Tako mi propade i njegova ponuda za sledeći biznis. Da kupujemo i prodajemo zlato. Da, da, da, lepo ste pročitali. Zlato. Gold. Au.

Elem

Ipak, računari i net postaju sastavni deo našeg života. Sada sve to, za malo, imamo i na telefonima. Čim postaju sastavni deo života, znači tu mora biti i posla. I ima posla. I može se zaraditi. Ali ne onako kako se i dan danas reklamira. Nigde leba bez motike nema. Pa ni na netu. Ljudi prave sajtove, ali za to ogule dupe dok ne nauče kako se to radi. Naši klinci prave odlične programe. Prave aplikacije za pametne telefone. Bave se internet marketingom. Danas baš naletim da su neki naši klinci napravili i igru koja izgleda sasvim ok u domenu tih igara. Pre toga da su napravili aplikaciju za znakovni jezik. Da možete da se sporazumevate sa gluvim i nagluvim osobama.

Ljudi na netu rade kao frilenseri. Nude svoja umeća i skilove virtuelnim poslodavcima, koji ih zapošljavaju preko virtuelnih agencija. Pišu, prevode, konvertuju fajlove iz jednog u drugi format, prave posete sa različitih IP adresa sajtovima, YouTube snimcima, blogovima, itd, itd, itd. Frilenseri rade na netu sve što možete (i ne možete) zamisliti da se radi kompom, tastaturom i mišem.

Ali i oni to što rade su mukotrpno naučili. A osim što su naučili posle su morali i da se dokažu i nametnu kao odgovorni, fulprofesionalni i sposobni da se dokažu kod svakog poslodavca. Omanu li jednom, dobiju negativnu ocenu nadrndanog poslodavca. Omanu li drugi put, mogu da zaborave posao frilensera. Krvav je to posao rođaci. Krvav.

Ima još načina da se zaradi. Više ne morate da uplaćujete oglase u novinama da bi nešto prodali. Izguglate sajtove za oglase i samo kopipastujte tekst, aplaudujte slike, pis of kejk. Ako imate neke stvari po kući koje vam više ne trebaju, a ne jure vam se sajtovi za oglase, postavite sve to na Kupindo, Limundo ili Oglasindo. Rešite se nepotrebnog i uzmete neki dinar. Ništa ružno, ništa nemoralno. A porez se ne plaća.

Da ne zabadam

Dakle da ne zabadam priču dublje digresijama o tome kako su svi ti internet radnici izolovani po svojim kućama, kako su plaćeni niže od bedne plate, kako nemaju ni prava ni mogućnosti da se udruže u sindikat ili nešto slično, da ne zabadam. Mogao bih o tome, možda i hoću, ali ne sada.

Završio sam anketu, pa da trusnem ovu hladnu kafu. Cigareta se davno već ugasila sama od sebe. Dobio sam taj vaučer za Ma*i pa idem da kupim šta je potrebno. Kafu pijemo kada se vratim. Važi?

Kafa i velika r’n’r prevara

Dobro jutro. Pijem kafu lagani tempo. To je ono: desnom rukom uzmeš šoljicu (čuj šoljicu, bure), srkneš, spustiš, onda istom rukom uzmeš cigaretu, povučeš dim-dva, tresneš pepeo, vratiš cigaretu u pepeljaru. Takvo je i jutro. Lagano jesenje. Svaki dan vidim sve više žutog lišća po zemlji, asfaltu, svuda. Trenutno se krećem po društvenim spajder mrežama. Da vidim ko mi šta pisao na fejsu, dal’ ima neka interesantna priča. Na tviteru (kako se kaže: tviter ili tvajter?) ko je šta od poskočica-doskočica izbacio.

Onda, na jednom (kao što to obično biva u svim mojim pisanjima na blogu, tako ofucana šema, kao holivudski filmovi) bomba. Bombetina. Primetim ja da je počelo pljuckanje po pederima. Opalac, znači to je vreme godine. Mislim, svi znamo proceduru: najpre se završe godišnji odmori, pa počnu jesenja zasedanja Skupštine, pa pljuckanje po pederima, onda ide pljuvanje, pa prozivanje, pa pozivi na linč, pa opšta histerija, pa parada, pa sređivanje utisaka, pa nikom ništa. Još se setim da sam negde pročitao da je za ovu godinu planirano ne samo da bude parada, nego nedelja tamo nekih dešavanja vezanih za tu priču.

Parada ili nedelja dana

Mislim, baš me zabole levo ćoše i za paradu i šta oni hoće i dal’ će samo da prošetaju ili će nedelju dana da se zezaju. Baš me duboko potreslo to pitanje. Isto kao i detaljni nedeljni plan kretanja i rada ove matore komšinice što glumi kameru za nadzor na prozoru. Doduše, malo mi idu na levo (što opet levo? Zašto je nama levo uvek nešto loše) jajce ti pederi i lezbejke. Šta koj moj toliko digli vrisku poslednjih decenija? Nisam pobornik teorija zavera, ali brate, mnogo naglo i agresivno počeli da se kurobecaju.

Elem, kako bilo da bilo. Neka se kurobecaju. To nije moja priča. Čim nije moja priča, odmah to isključujem iz svog misaonog procesa zarad smanjenja zagađenja. Isto kao i ove koji ih pljuckaju, pljuju, prozivaju, pozivaju na linč i histerišu. Ni to nije moja priča. Ja bih ličovao ove urmašice što mi se smeškaju iz kuhinje. Nije moja priča ni da paradiramo mi „normalni“ u čast porodice i tih stvari. Za koj moj da paradiram? Da uvedu porodice u zakon ili štajavećznamgde? Nije ni moja priča hajde da napravimo paradu nezaposlenih. Zapravo, to bi bila moja priča, ali ja kada o nečemu pričam ja i delam. Kao 9. marta i 5. oktobra. A pošto se ovde samo priča o paradi nezaposlenih baš me briga. Neću da trošim vazduh na besplodne priče.

Šta je onda moja priča? Vidite ovako, Zemlja je najpre bila usijana masa koja se okretala oko svoje ose i oko Sunca i polako hladila. Zbog povoljnih uslova na njoj se od postojećih hemijskih elemenata stvorila voda. Onda su nastale amebe. Onda priča ide sve tako i tako i onda se rodim ja. Rodim se u jednoj državi gde su zajedno živeli svi. Muškarci, žene, deca, starci, ove nacije, one nacije, ove nacionalnosti, one nacionalnosti, pederi, lezbejke, krave, konji, kučići, mačići, moj bicikl i svi ostali koje nisam nabrojao. U toj gomili svega i svačega (bajsikl inkluded) nas su vaspitavali da poštujemo starije, da budemo pošteni, da budemo pametni, da invalidi nisu nakaze na koje se upire prstom, da crnci nisu čudovišta već ljudi koji žive u Africi, da Kinezi nisu žuti jer piju svoju pišaćku i sve to tako nas nekako vaspitavali i učili.

Pederi i lezbejke iz prethodnog života

Pošto smo smeli bezbedno da se krećemo ulicama (ako pazimo na saobraćaj, prelazimo na pešačkom prelazu samo kada je zeleno, gledamo levo pa desno i idemo trotoarom) niko nam nije zaklapao oči pred crncima, Kinezima, invalidima, mentalno bolesnima, niko nam nije zapušavao uši pa da ne čujemo kurac, pička, jebem ti mater, pederu, lezbejko. Pošto nam ta dva osnovna čula na koja se čovek u svom opstanku oslanja nisu bila cenzurisana i pošto smo bili vaspitavani kako smo bili vaspitavani, mi smo bili u mogućnosti da stvaramo neke naše stavove i zaključke (koje smo posle kroz debate koje smo vodili dok slušamo ploče usavršavali, proširivali, nadograđivali...) o ljudima, događajima, svetu.

Naravno, svi smo znali da je profesorka Vesna iz Gimnazije lezbejka, svi smo znali Marka Ženu, Peru Pedalu, čak i profesora iz Tehničke Gorana kome smo mi muškarci doakali da nam daje veću ocenu ako mu se nasmešimo. Jbg, uvek frka bila oko te fizike.  Ali nam nikada nije padalo na pamet da ih pogrdno oslovljavamo na bilo koji način. Dal’ zbog tog obrazovanja, dal’ zbog hidro-meteorološke situacije pederima smo nazivali drugare sa kojima se posvađamo.

Pošto se ja menjam ređe nego što Halejeva planeta prođe pored Zemlje, tako i dan danas znam i imam za prijatelje pedere i lezbejke. Nisu oni gej i nisam ja politički nekorektan. Ja sam društveno korektan, jer ih poštujem kao ljude zbog onoga što su uradili, rade i radiće. A politika i korektnost... Ma idite bre u tri lepe. Kada je to politika išla uz korektnost? Kao što kažu: dajte mi jedan primer, a ja ću vam objasniti, uz empirijske dokaze, da lažete.

Gde je tu r’n’r?

Tu je, kao Čehovljeva puška. Ako je ima na početku, na kraju mora da opali. Ali nije r’n’r pomenuta puška. Bitna je velika prevara. A ona je tu. Svuda. U ovom tekstu protkana između redova, u vašim mislima, na ulicama, u etru, medijima. Opšta prevara, koja je baš zbog toga što je opšta i dobila epitet „velika“.

Niste je primetili do sada? Pa dobro, dešava se to. Različiti ljudi različito misle. Ipak, ovaj put nema pomoći prijatelja ili kviska. Nemam nameru da vam objašnjavam ni zbog čega parada, ni zbog čega je ima ili nema, kako nekada može da se održi, kako nekada ne može da se održi. Ništa od toga neću da vam objašnjavam. Samo ću proročki da vam kažem: nakon pljuckanja, pljuvanja, prozivanja, poziva na linč, opšte histerije, parade i sređivanja utisaka, pogletajte koji zakoni su u međuvremenu izglasani, koji politički ugovori potpisani, ko namlatio kintu, a ko ostao gologuzija zapenjena u isterivanju svojeg viđenja i razumevanja pravde.

Ja idem polako napolje, lagani tempo - ne zaboravite, da prebrojim popadalo lišće za danas. Vodim statistiku pa čisto da me neko ne prevari pa da mi zavuče preko noći dok spavam izvesnu količinu opalog lišća. Opasno je to rođaci kada vam preko noći uvale dodatno opalo lišće, a vi to ne prebrojite pa vam se statistika pokvari i počne da daje loše rezultate.

Kafa i crvena

Baš sam pio kafu, pušio i gledao blog kada sam primetio da je broj poseta narastao do 900 i kusur, na fejsu sam obećao hiljaditom (hiljada, iljada, crvena...) posetiocu da ću mu se nekako odužiti. Da ga častim  da ne ureknem blog bre.

Hiljaditi gost bloga večeras je sa nama. On se manje bavi pisanjem, a više slikanjem. Pošto je umetnost umetnost umesto njegovih reči (pa čak i bez mojih) videti njegovu sliku i šta on kaže o njoj.

On je Ivan Dopuđa

Uživajte.

Слика је настала ове-текуће године. Рад је, као уосталом све што радим, изведен у уљаној техници а као подлога је искоришћена један патрљак од орахове даске чија је судбина била не тако светла у смислу, ни зашта није била добра сем за потпалу, док јој на леђа нисам натоварио бреме пар наслага боја и тако јој, желим да верујем, дао потпуно други смисао, намену и скорашњи крај у пламу претворио у вечност! Поред осталог, завршила је у власништву моје драге девојке, жене, и највећег пријатеља тако да сам и са те стране сигуран да јој је будућност светла, што се тиче обостране повратне реакције јер како она утиче на њу (слика) тако се пажњом и вољењем и она временом пуни све већом позитивном енергијом.

Иван Допуђа

Kafa i kiša

Dimi se kafa, dimi se i cigareta. Buljim u monitor lap topa koji sam na kraju prisvojio. Srk kafe, dva dima cigrete. Na monitoru : „Niko joj ne veruje da ima 62 godina: Kako postiže da ovako izgleda“. Dva dima ciagarete. Na monitoru: „Maca Diskrecija: Selim se u Srbiju. Bosna me se odrekla“.

Napolju kišni tam-tam. Jesenji. Primeren godišnjem dobu. Srk kafe, gasim cigaretu i palim novu. Ustanem, razmaknem zavese, sednem opet. Reke kapi se slivaju niz prozor. Razmišljam o tome kako ću uskoro morati da kupim neku jesenjezimsku obuću. Nešto 2 u 1. Trenutno ne stojim najbolje sa valutom pa bi to bilo neko odgovarajuće zadovoljstvo.

A i šta da se zatrpavam obućom. Selim se češće nego cigani čergari. I ovako nemam pojma gde mi je šta. Pre neki dan sam tražio jedan šrafciger. Tražio ga ovde, tamo, pa čak i onamo. I nema ga. Odneli ga gremlini.

Kiša

Zatvorim sve tabove na lap topu i pustim samo radio Nostalgija. To može. Muzika je fina. Za dobro jutro i najavu veselog dana koji nas čeka. Kuvam drugu kafu. Dok čekam da voda provri gledam u kišu. Kapi padaju po lišću, osvežavaju ga, mada koliko vidim uzalud. Već je poneki list počeo da se suši i žuti. Zakon prirode.

Vraćam se u trpezariju. Radio Nostalži, kafa i nova cigareta. I kiša. Pogledam u nebo. Neko nedavno reče „Kiša je najlepša spajalica čoveka i oblaka“. Hm, luda, ali interesantna ideja. Ustanem i izađem napolje. Izujem papuče i čarape, stanem na travu i kisnem. Dignem pogled u nebo. Sivo od kišnih oblaka. Kapi mi padaju po licu.

Kiša pada po meni kao po listu. Osvežava me. Kao da skida prašinu sa mene. Čisti me. Uživam u tome. Kao kada sam pod tušem pa pustim da mi tuš prska po licu ili po vratu pa niz kičmu. Počnem da se osmehujem. Priroda i ja. Divan momenat.

Nisam siguran koliko sam tako stajao na kiši. Znam da je u jednom trenutku počelo da biva hladno. Godine čine svoje pa reko’ da se ja malo pričuvam od neke grozomorne jeftike koja će me pojesti k’o vrabac crva.

Ulazim, presvlačim se. Sve na meni je mokro. Anderver inkluded. Sedam ponovo za sto. Kafa se ohladila, cigareta dogorela do kraja sama od sebe, Nostalži i dalje svira.

Osećaj za filing

Ali, nešto je drugačije. Zapravo, sve je drugačije. Preciznije, ja se osećam drugačije. Od onog mrzovoljka koji se jutros probudio sa sivim oblakom umesto glave, sada sam nasmejan. Sada mi smeta i radio. Zatvorim lap top. I ostanemo sami kiša i ja.

Ne mrdam da ne pokvarim taj tajni sastanak. Ne diram čak ni kafu ni cigarete. Jer svaki, makar i najmanji, pokret može rasturiti tu čaroliju. Mislim da sam prestao i da dišem ali nemam vremena to da proverim. Moram da budem fokusiran na momenat. Na kišu. Na to što mi ona priča. A priča mi, priča. Priča mi kako je padala dok nas još nije bilo. Priča mi kako je padala kada sam se rodio. Priča mi kako je padala ono kada smo bili klinci i dok smo bežali u ulaz da se sklonimo od nje. Priča mi šta će biti. Priča mi i tajne za koje smo se zarekli da ih nikome nećemo reći. Priča mi o životu. Priča mi i priča a ja samo slušam i topim se od radosti, milosti, sreće...

I u trenu čarolije nestade. Ali bez neugodnosti bilo koje vrste. Jer, ostalo je sve ono lepo što mi je kiša ostavila. Ostao je osmeh na mom licu. Ostalo je sunčano nebo umesto moje glave. Kako je lepo biti živ i imati priliku da slušaš šapat kiše.

Gremlini?

Popijem ostatak kafe. Cigarete strpam u džep. Mobilni takođe. Obučem jesenju jaknu, patike nasleđene od sina, uzmem kišobran i krenem napolje da šetam po kiši.

Gremlini se dotad valjda i smiluju pa mi vrate moj žuti šrafciger.

Dve kafe

Skuvao sam dve kafe i dva čaja. Za mene i moju najdražu. Mog vrapca. Tuljka Patuljka. Godišnjica? Tehnički nije nam nikakva godišnjica. Imamo nekoliko naših datuma, ali danas nije ni jedan od njih. Ali, jeste godišnjica. Godišnjica nekog dana koji smo proveli zajedno. Tristašezdesetpet godišnjica od kojih svaka ima jutro, podne, popodne, veče i noć. 1825 godišnjica svake proste godine i 1830 prestupne.

Ona voli čaj posle kafe. Ima ga još u šerpici, ako bude želela. Zamenio sam nam šolje za kafu. U njenu sipao moju kafu, u moju njenu. Volim da je nasmejem tako. Tu je njena pepeljara. Tu je i moja. I jedino moja cigareta gori. Njene nema. Nema ni nje.

I bi svetlo

Nije ovo priča o nesrećnoj ljubavi. Ne, ne, ne. Ne zaključujte prevremeno. Ovo je baš obrnuta priča. Priča o srećnoj ljubavi. Divnoj ljubavi. Takvoj ljubavi da ona prelazi same granice ljubavi i širi se poput Univezuma.

Video sam je u kafiću u koji sam sa poznanikom svratio na piće. Odmah smo se prepoznali. Mahnula mi je. I ja njoj. Posle me je pozvala da prošetamo pošto ona ide u kupovinu. Gledao sam joj noge, ono što je virilo ispod haljine, dok je kupovala hleb. Ruke su nam se u jednom trenutku same dodirnule i stisnule se vo vjek i vjekov. Ni danas nismo sigurni ko je kome dodirnuo ruku. No, o tome sam već pisao.

Gledali smo fudbal (nju fudbal nije zanimao). Išli smo u duge šetnje. Poljubio sam je i ona je uzvratila vatreno. Rekao sam „Ne mogu više ovako, hajdemo kod mene“ i pošla je. Kada god je odlazila ja sam ostajao da hvatam njen miris po sobi. Onda sam dobio poruku: „Dođi na piće, kafu, ručak ili sve od jednom“. Otišao sam na sve odjednom.

Proveli smo noć u Hemburgu (uz sve mere predostrožnosti koje su podrazumevale da su nas svi videli). Onda sam proveo noć kod nje. Posle je ona spavala sa mojom majcom pored sebe. Toliko ljubavi mi niko nikad nije pokazao. Delili smo stvari jedno drugom. Upoznavali se i kao deca se radovali na kiši, suncu, vetru, u mraku.

Prepoznali smo se

Prepoznali smo se i sjedinili se u ono što jesmo - jedno. Volim njena majušna stopala. Da ih grejem, da mi ih stavi u krilo, da ih ljubim, da ih čujem kako šljapkaju onako trapkasto. Volim da je podignem i nosim. Volim kako je ona ušla u mene. Najpre smo pričali, posle smo znali ko će o čemu pričati posle dve rečenice. Onda smo došli do „Još malo pa ćemo telepatski da razgovaramo dok pijemo kafu“.

Počeli smo da se dopunjujemo i u poslu. Ideje su nam samo izletale. Ona je bila moj Jin, ja njen Jang. Ili obrnuto. Počeli smo da se dopunjujemo i u životu. Ideje su nam samo izletale. Ja sam bio njen Jin, ona moj Jang. Ili obrnuto.

Ali i Jin i Jang nisu jednobojni. U belom je crno i obrnuto. Ali to već znate. Mi smo bili zaboravili. I onda nas je onaj šireći Univerzum podsetio na to. Na onu belu i onu crnu tačku u preplitanju. A kada te Univerzum tako podseti, onda se zamisliš, pa i uplašiš. Jer, ne pokreće se Univerzum tek tako. Potreban je veliki razlog da bi se on pokrenuo. Tako smo se uplašili kao deca i pobegli jedno od drugog. Jer i puštanje nekoga je velika ljubav.

A gde je hepi end?

Pijem kafu i kroz prozor gledam leto koje se vratilo. Kažu da nije ljubav ako ne boli. Ne boli. A ljubav je. Jeste da se stomak grči poneki put. Jeste da nekada noću ne mogu da spavam. Jeste da me neki put od promaje pomiluje zavesa po obrazu, a ja pomislim da je ona. Ili barem pomislim da je ona.

Ali Univerzum se stalno kreće. Trenutno mu nismo najbitniji mi. Ali vratiće se on i na nas. Tačno onda kada to bude potrebno. I nemam sumnji oko toga šta će nam reći. Reći će nam: „Istuširajte se i obucite one bade mantile, sedite i popijte čaj“.

Završavam i čaj. Sklanjam šolje i pepeljare. Razgrnem zavesu da se provetri dim od cigareta. Spremam se za novi dan koji mi donosi Bog zna šta.

A kada mi se ponovo bude steškilo, kada ponovo bude počeo da mi se grči stomak, skuvaću dve kafe, na njenu ću nalepiti stiker sa nacrtanim srcem jer volim da je nasmejem sitnicama rano ujutro. Može mi se tako jer imamo 1825 godišnjica svake proste godine i 1830 prestupne i još nebrojeno više razloga za to.

Možda? Sigurno? Ko zna? A i ko mari kraj tolike ljubavi?

Kafa i trava

(UPOZORENJE! Tekst nema NIKAKVE veze sa nedavnim protestom u vezi legalizacije marihuane u medicinske svrhe. Hvala.)

Ne ta trava budibogsnama! Što odmah mislite na najgore? Da se mi vratimo na kolosek. Najpre, dobro jutro, kako ste spavali?

Umilna kafa je tu, cigareta opominje na svoje postojanje tankim tračkom dima, misli mene gone sve do vasione... Nisam siguran da li ste primetili ali promene godišnjih doba, napretkom tehnologije i civilizacije tj. pohlepe i marketinga, ne morate nužno pratiti putem kalendara, osmatranjem prirode i sličnim babskim metodama. Dovoljno je da pratite reklame za kozmetičke proizvode, a naročito ako pratite reklame za lekove. Antialergenti na proleće, za kijavicu na jesen, za kašalj na zimu, itd.

Lekovi

Bio sam u prilici jednom da slušam čoveka u razgovoru sa doktorom. To je bilo jedno divno, ma šta divno, poetsko i inspirativno glorifikovanje em obožavanje dotičnog dr-a i njegove nauke (sic) i lekova.

(Upozorenje, sledi digresija. Ne preporučuje se osobama mlađim od 18 godina.) Budući da sam mašinac imam tu falinku da volim da iznalazim prostija rešenja koja su funkcionalnija i efikasnija. Tako sam svojedobno malo proučavao medicine i naišao na interesantan statistički podatak. Po broju lečenih pacijenata na prvom mestu je kineska tradicionalna medicina, na drugom travarstvo, na trećem homeopatija. Po broju izlečenih pacijenata na prvom mestu je tradicionalna kineska medicina, na drugom homeopatija, itd. Ove, „naše“ zapadnocivilizacijske, alopatske medicine ima tek na začelju prvih 10! (Digresija završena. Osobe 18- otpušite oči.)

Pošto mene pundravac zeza da kažem i kada ne treba zinuti (da vrabac ne uleti u usta) pred zbunjenim pacijentom i manje zbunjenim dr-om izbacim sledeću odlučnu izjavu (kao onomad što Tito Staljinu rek’o „Ne“): „Ma neću da me trujete tim vašim hemijama“. Dr se umiljno ućuta, ali se pacijent uzjoguni ko Damjanov Zelenko. Pa sve kopitama na mene.

Beše tu svega i svačega. Drvlje, kamenje, koplja, razapinjanje na krst, bacanje atomske bombe. Ali kao što mi pundravac zeza da kažem, tako me je naučio i da ćutim i čekam trenutak za konta napad. Dakle, suptilno ćutim, slušam na ulazno uvo, ispuštam na izlazno. I kada Zelenko ispali argument: „pa i lekovi se prave od trava, jel’ tako doktore“ pundravac se upali.

Pundravac sa mitraljezom

Dragi moj Zelenko. Ti dnevno popiješ 15 komada svakakvih tableta. To mu dođe 5.475 godišnje. Pićeš ih do kraja života jer su ti dr-ovi rekli da tako mora jer si neizlečiv. Da kažemo da ćeš živeti još 15 godina. To je 82.125 komada. A vidiš li ovu lepu majušnu bolnicu koju opseda miljarduipo žena, muškaraca, dece, baba, deda, hipohondara? Zaračunaj tu još pola milijarde onih koji neće da se guraju sa ostalih milarduipo pa sami kupuju lekove. Saberi njihove komade i svoje komade koje izgutate. Znam. Nemoguća misija. Ali je cifra zaprefrapantna.

Onda dodaj sve ostale na svetu koji se tako kljukaju ko guske. Saberi i njih. Jednačina sa dve nepoznate i nepoznatim rezultatom. Ali rezultatom koji se meri sa minimum devet nula. Ili dvanaest? Enivej, kada tu pregolemastu zamišljenu cifru uspeš da vizualizuješ u svojoj glavi, probaj da samo shvatiš koliko je to megatona lekovitog bilja raznih vrsta, podvrsta, varijeteta. Onda na sve to sračunaj potrošene radne sate za sejanje, uzgoj i berbu pa pomnoži sa X dinarijusa, eura, paganskih dolara, funti...

Znam da si zbunjen kao magare koda se zaglavi. To mi je i bio cilj, na kraju krajeva. Nisi ti kriv što ja ne rešavam ukrštenice nego mi je pundravac mind game. Spustim ja loptu: „Naravno, ti to nisi mogao da znaš. Ni ja ne znam mnogo toga. Itd.“ Pocrvenuli Zelenko se odpusti od zida za streljanje i rastadosmo se kano ljudi.

Advertajzing i ONA trava

Kol’ko se sećam, masovna povika „drž’te lopova“ o farmaceutskoj mafiji je počela tamo negde oko „Svinjskog gripa“ kada smo mogli svi da pomremo ali nismo jer Bogu hvala, cela priča oko gripa ispade moša. A da je mafija, mafija je. Tebra oni tuku legalno end ilegalno toliku kintu da ti otpadne skalp. Mere čiji je duži sa trgovcima oružjem, drogom, krvavim dijamantima.

Dopustite mi da vas ugušim samo jednim primerom. Preko sedam gora i sedam mora, pre stotine i stotine godina, u jednoj brdovitoj i nebrdovitoj zemlji na krvavom Balkanu, predanje kaže da su ljudi zbog bolova uzimali Ka**tin (neću da ih reklamiram). Kada se vratimo sa tog tripa prostornog i vremenskog na isti krvavi Balkan u vreme sadašnje, šta možemo zaključiti? Ne ti Perice, ti uvek nešto bezobrazno. Ehlem, možemo zaključiti da su se:

a: bolovi izdefinisali ko bilder u teretani,

b: mi postali drogirani zombiji koji gutaju sve što vide.

Bolovi su bolovi od kad je sveta i va vjek vjekova, ergo postali smo drogirani konzumenti, ovisni o svemu što nam advertajzing nudi. A u ovom, samo ovom mizernom i randomskom, primeru nudi: Ka**tin forte, Ka**tin kold, Ka**tin menstrual, Ka**etin kold plus (sa prirodnim - prc- vitaminom C), Ka**tin kold maks... Aman, zaman i neman!

Lepo kaže jedan moj prijatelj koji se bavi advertajzingom: „Znaš, u suštini, marketing je umešnost da nateraš čoveka da da novac za nešto što mu ne treba“. Ne’am pojma o tim stvarima, ali mu verujem.

Suma sumarum

Dragi moji, ne verujte svemu što vam se servira. Preispitujte, istražujte, proveravajte, informišite se. Nemojte biti drogirani zombiji. Nije stvar u novcu. On i jeste za trošenje. Stvar je u tome kako percipirate. Nemojte biti Zelenko, Šturm ili Zvezdan pa da vas ja ili neko drugi zaglavljuje.

Kafa ispijena, gasim cigaretu. U zdravlje i pamet u glavu.

Kafa i suze

Ispijanje kafe označava cigareta koja dogoreva među mojim prstima. Ni kafa ni cigareta nisu načete (osim ako izuzmemo ona prva dva dima da se cigareta zapali). Muvam tamo gde ne treba. Po novinama i portalima na netu. Znam da ne treba, znam da nije umesno, znam da znate, ali ne mogu da ćutim. Provrištaću na dupe. Provrištaću plačući.

Psovanje na sto jezika da me ceo svet razume

Među „novostima“ iz rijalitija, peticijama protiv rijalitija, događanjima na ubilačkoj crnoj hronici, događanjima na političkoj crnoj hronici, događanjima na sportskoj crnoj hronici, jebeno svuda slika trogodišnjeg dečaka koji se udavio i čije je telo more izbacilo na plažu u Turskoj, u Bodrumu. Pa onda još njih! Sve podavljena deca ovog ili onog uzrasta. Ludaci nenormalni! Pičkavamlepamaterinajebemlivamsvepospisku! Pa dokle će da ide vaš idiotluk? Onima su azilanti pretnja, ovima islamizacija Evrope, a vama slike mrtve dece povećavaju tiraž/gledanost/klikove? Svi ste ista bolesna g*vna.

Pisao sam već o azilantima ( http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-caj.html ) i ne želim da se ponavljam. Pisao sam i o bolesnom uticaju novina/portala na um ljudski (sic) (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-racunar.html ). To su, znači, prežvakane teme. Ali onda na portalu/novinama nalegećem na gomilu „civilizovanih“, „saosetljivih“, „demokratskih“ novinara, koji, oh, pišu tugaljivke tipa: „Za koga bi se nakon Isusa Krista s takvim pouzdanjem moglo reći da je umro za sve nas, kao za Ajlana al Kurdija, dječaka s licem u pijesku bodrumske plaže?“ Manosiseitiutripičelepematerine! I sve tebi slične narikače i narikači.

Već ste zaboravili slike ljudi pomorenih bojnim otrovima u Prvom svetskom ratu? Već ste zaboravili slike konc logora iz Drugog svetskog rata? Već ste zaboravili slike mutirane dece iz Hirošime i Nagasakija? Već ste zaboravili slike ljudi spženih napalmom u Vijetnamu? Već ste zaboravili slike odsečenih glava po Latinskoj Americi? Već ste zaboravili polja smrti u Kambodži? Već ste jebeno zaboravili grozne slike raspada SFRJ? Ne sećate se slika podavljenih imigranata iz Severne Afrike od kako im uveli demokratiju? Pa mamuvammutiranujebem! Zar ste zlatne ribice koje pamte dve sekunde?

Da li u svojim invalidnim mozgovima možete uz sva naprezanja, pomoć prijatelja, kviska i sveprisutni internet makar malo da zagrebete površinu slika? Razumem da je čovek najpre vizuelno biće (ako govorimo o čulima). Razumem da vi pišete za hleb nasušni. Razumem da kitite medije za koje radite da bi vas plaćali. Ali ne razumem da ne koristite mozak, pa makar i anonimno da prdnete nešto pametno.

Suština

             Suštinu sam vam izložio u tekstu o azilantima. Malo preteško za mozak zlatne ribice, ali tu je pomoć prijatelja: ako vam nije jasno imate mesto za komentar ispod teksta, imate me na fejsu, pa pitajte. Anonimno ako želite. Rado ću vam odgovoriti. Dotle, evo vam nekih brojki. Uz minimalnu matematičku pismenost, možda vam zvrcne nešto u glavi. Ako mozgojedac nije umro od gladi, naravno.

                Dakle, Evropa kuka za nešto manje od pola miliona izbeglica. Digla se frka. Čak i Angela prdula o tome. Dotle je Turska primila 1,8 miliona, Liban 1,2 miliona, Jordan preko 600.000, Irak 250.000, Egipat 150.000, a 4 (i brojevima: četiri) najbogatije zemlje regiona Saudijska Arabija, Kuvajt, UAE i Katar sve zajedno nula (i slovima: 0) azilanata, izbeglica, imigranata, ljudi BRE!

                A što četiri najbogatije zemlje regiona ne prihvataju ljude? Vidite ovako: Saudijska Arabija je zauzeta jer se nihov tamošnji drmoser (kapo di tuti kapi, šeik, kojamujevećtitula) zarekao da će Jemen izbrisati sa karte jer mu se, demokratski, tako može. UAE su toliko zauzete demokratskim činom dopuštanja ženama da glasaju na narednim izborima da ljudi nemaju vremena za tu papirologiju. Ne samo da nemaju vremena za papirologiju, nego su toliko demokratski zauzeti da su prestali i sa napadima na ISIL. Kuvajt još blajva pitona Amerima jer ih onomad pre dvaesikusur godina oslobodili od Iraka. Pa ko da ih ometa u ljubavnom činu? Smrdljivi azilanti? Ne, ne. U taj krevet neće azilant kročiti. Katar kao mali Mujo. Kud svi, tu i on. Šta da se odvaja od drugih? To nije lepo.

                Ring a bell? Ako ne, onda tastaturu u ruke pa me pitajte na neki od goreopisanih načina da vam pojasnim.

Dijalektika i šopska salata za dve osobe

Ne morate biti ni Hegel, ni Marks, ni Engels, ni Lenjin, ne morate biti master dijalektičkog materijalizma. Čak ne morate ni znati vat d fak is dijalektički materijalizam. Dovoljno je imati mozak i pomalo ga koristiti na sledeći način: servira ti se informacija - ti je prihvataš i onda krećeš da je ljuštiš kao luk. Primer laboratorijskih vežbi: slika mrtvog deteta. Pitanje: zašto je to dete mrtvo? Odgovor: udavilo se. Pitanje: zašto se udavilo? Odgovor: zato što je more bilo nemirno. Pitanje: šta će trogodišnje dete na uzburkanom moru? Odgovor: bio je sa svojom porodicom. Pitanje: šta će dete sa svojom porodicom na uzburkanom moru? Odgovor: oni su azilanti. Pitanje: a zašto su azilanti? Odgovor: zato što su bežali od rata. Konklužn: aaaaaa, tu zeka pije vodu!

Najveći Ajnštajn dijalektičkog materijalizma ovih dana je bio onaj trinaestogodišnji klinac koji je robokapu pod punom ratnom opremom dok ga je sprovodio u utamničenje konc logora u Mađarskoj rekao: „Ali čiko, ja ne želim da budem ovde. Ja želim da prestane rat.“

Inšalah za licimere

Kažu Srbi tri puta Bog pomaže, a i uopšte umaju taj fetiš broja tri, pa pošto sam rođen u Srbiji ae da pomenem i treći moj tekst. Licemeri prozvani ovde (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-zercovi.html ) dokažite da vas stvarno vodi ljubav u vašim namerama i radnjama. Odnesite nešto tim azilantima, imigrantima, izbeglicama, ljudima. Pokrenite neku peticiju za njih. Osmehnite im se. Pričajte sa njima. Pomolite se za njih. Uradite nešto. Dokažite humanost sebi. Nije valjda jedino u tom momentu pijani Tobić Tobić Mojsilović Bobić (aka Ivan Tobić) Srbin sa velikim srcem, kosmopolita, humanitarac, čovek?

Ne znate o čemu pričam? I vi onda lepo tastature u ruke pa po pomoć prijatelja na goreopisan način. I vama ću rado objasniti sve što vas zanima.

A sada odoh da plačem i zbog udavljenog deteta, i zbog sprženog deteta, i zbog dece koja se nikada neće roditi jer su im pobili/podavili majke i očeve, a i zbog svih vas.

Kafa i pevanje

Prvi srk kafe. Tek se spremam da zapalim prvu cigaretu. Prozori su otvoreni, kao što to i biva tokom leta. Zavese navučene, da sačuvaju ono malo hlada što se zavuklo. I taman da kresnem upaljač, kada opet začujem onaj glas. Opet peva.

Ma metar kabla da prespojim

Tu u komšiluku, već godinu-dve čujem taj glas. Mlađa (rekao bih) žena tako lepo i grleno peva da se uvek zbunim. Ne prepoznam uvek pesmu. Peva sve i svašta, a ja baš nešto ne pratim najnovije trendove i hitove muzičke industrije. Ali ona peva i to mi tako prija. Čujem je i dok se petljam po kući i dok odlazim i dolazim kojekude. I uvek me oraspoloži. Neka peva, neka slavi život. To su tako lepe stvari.

Čuje se i komšijina brusilica. To komšo moj rođeni, samo cepaj. Jeste da mi ometaš pesmu i idilu jutra, ali samo ti radi. Nemaš ti pojma da mi smetaš, ali znaš da moraš po ovoj vrućini da cepaš. Zato, živ bio i samo cepaj.

Deca se igraju na ulici i čujem njihove glasove. Kome još oni mogu da smetaju? Možda onoj babi koja glumi video nadzor i ne silazi sa prozora. Ali ta baba je iz prošlog veka, pa je deca ni ne primećuju. Ona viče na njih, deca viču među sobom, neke stvari se nikada ne menjaju. I nadam se da se neće promeniti jer su lepe.

Čujem i komšiluk. Piju kafu ispred kuća, po baštama. Raspredaju neke svoje priče, smeju se, nadvikuju, pričaju, pa se opet smeju. Onda utihnu pa opet počnu da se smeju onako razdragano. Pravo iz duše. Čini mi se da njihov smeh ide do neba. Jer, isto kao i ono pevanje, slavi život, oni su srećni, ja sam srećan kada ih čujem.

Čujem i dvojicu komšija koji nešto viču. Kada razbistrim njihove glasove, shvatam da se ne svađaju. Pričaju o nekom automobilu koji jedan od njih popravlja. Nadvikuju se jer je jedan u prolazu. Šale se. I te njihove muške opore i bučne šale su divne, začinjene njihovim jakim smehom. „Ma, metar kabla da presopojim“ i smeh...

Ukrajina, Grčka, azilanti, Sirija

I usred te predivne kakofonije savršeno lepih zvukova, koji me raduju ujutro, kao što sunce u proleće raduje biljke, nema ni traga otrova. Nema ni traga đubrišta koje nam sve vrste medija isporučuju ne na prag, već direktno u naše živote, u nas, naša srca, naše umove.

Iako su svi koje sam spomenuo (well, verovatno ne ona deca i baba-nadzorni sistem) vrlo svesni i sa kolikim primanjima žive i koliko se prašine diže po svetu i koliko je ratova i kako onaj jadni narod beži preko Srbije tamo daleko, iako svi oni imaju svoje uvaženo i najpametnije mišljenje o krizi u Ukrajini, Grčkoj, Siriji, Vučiću, Tadiću, Putinu, majci/izdajici Rusiji, masonima, iluminatima, vanzemaljcima, vakcinacijama, Vatikanu, pravoslavnoj braći i „braći“, kem trejlovima, sva ta mišljenja, sve te svakodnevne uzbune (šizele iz devedesetdevete) sve je nestalo. Nestalo u divnom jutru. Nestalo u divnim ljudima. Nestalo u smehu i radosti života.

Stojte, galije carske!

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne, gazite tihim hodom, barem ovo jutro. Naređujem da vreme stane. Da neko spusti stakleno zvono na sve ovo. Da mogu da ponesem ovo jutro sa sobom i da ga pokažem ljudima koji su zaboravili svu tu lepotu. Da im iskače kao popap svaki put kada im je teško. Da meni iskače svaki put kada mi je potrebno.

Da ne bude Plava grobnica, već da bude Plavo nebo. Da ne bude opelo, nego da ona devojka/žena peva, da se deca smeju, da baba viče, da se piju kafe, da se prespajaju kablovi...