Dupeglavci

      Komplet borbena oprema. Kafa, cigarete, lap top. Položaj: moj ćoškić. Noge u pravilnom položaju: dignute na stolicu. Pogled: uprt kroz prozor. Vreme: jutro. Atmosferske prilike: hladno i kišno, još nisu nikle visibabe i visidede (podvrsta - penzioneri) po prozorima da nadgledaju šta komšiluk radi. Dakle, osim kapi kiše ne čuje se ništa.

      Gladim bradu koju nisam brijao mesec drugi i razmišljam nešto. Pre neki dan sam bio u jednom društvu gde se pričalo o svemu i svačemu. Kao što i biva kada se okupe ljudi, jelda. Povede se tako i tema veza među ljudima. I sada razmišljam, pa imao bih i ja šta da kažem na tu temu. Dakle...

U početku bi rupa...

      Naišlo je neko vreme kada su brakovi i veze među ljudima, kako bih rekao, nešto čemu se pristupa vrlo lakonski, ovlaš, kao prema obavezi koju imate ali vam nešto i nije previše do toga. Kao posao. Ustanete ujutro, morate na posao, ali vam se baš i ne ide. Baš tako. Onda jedno jutro uzmete slobodan dan, dan od odmora, bolovanje, štaveć i jednostavno ne odete na posao. Baš, baš tako. Upravo na to me podsećaju današnji brakovi i veze.

      Postali smo vrlo egoistično društvo, društvo gledača sopstvenog dupeta i sopstvenih interesa. Mislim, šta drugo i očekivati od društva u kome se diplome (čitaj znanje) kupuju, radno mesto (čitaj egzistencija) dobija na osnovu partijske članske knjižice, kultura svodi na buljenje u TV hipnotički ekran, čitanje svodi na preletanje naslova sa oznakama (SENZACIONALNO) (18+) (VIDEO) (ŠOKANTNO), bolji život nalazi obavezno negde drugde i gde se tuđa trava koja je ukusnija i zelenija pase po bilo koju cenu. Uključujući tu i brakove „za papire“, odbacivanje sopstvenog obrazovanja da bi se radili bedni poslovi, dokazivanje da ste zaslužili da pasete tuđu travu i po cenu gaženja preko leševa (metaforički rečeno, naravno, nekako smo srećni što je to još uvek samo metaforički izraz).

      U tom i takvom društvu, sa nama takvima kakvi jesmo, desilo se da ono drugo, ono što nije deo našeg dupeta i naša dva guza, dakle desilo se da treći i četvrti guz (jer za brak, vezu... ipak treba dvoje, dva dupeta) i nisu toliko bitni. Zapravo jesu bitni onoliko koliko nam to naš moral partijskih radnih mesta, naša inteligencija kupljenih diploma kao i tuđa trava (zelenija i ukusnija) dopuštaju. Ostali smo uskraćeni za neke stare vrednosti jer današnje društvo, odnosno nove generacije koje odgajamo, sa prezirom odbacuju sve što je staro uz razmišljanje da su oni početak sveta, da je vreme počelo da se računa od njihovog rođenja i da je sa njima Zemlja počela da se okreće oko svoje ose. I naravno da oni mogu tako da razmišljaju i po tom razmišljanju kreiraju viđenje a potom i sam svet, društvo, ljude i odnose među njima, jer jednostavno više nema nikoga da ih podseti da je vreme postojalo i pre njih. Oni koji bi trebalo da ih podsete na to trenutno su zabijeni u svoje hipnotičke kutije, jurcaju na svoje bedno plaćene poslove, prave šeme i dilove, sanjaju tuđu travu tamo preko ograde, razvode se.

      Da se razumemo odmah. Nisam tradiconalista u tom smislu da zastupam stav kako je nekada sve bilo bolje. Naravno da nije SVE bilo bolje. Pa i to što je postojalo ranije su stvarali ljudi tako da je i tu bilo mana, nesavršenosti, loših životnih postavki, itd. Samo ukazujem na to da su tada fraze poput „obrazovanje“, „odgovornost“, „moral“, „kultura“ bile reči koje opisuju nešto. Ne prazne fraze kao što su danas. Tradicionalista sam u tom smislu da mi godine i proživljena vremenska distanca dopuštaju da poredim ono nekada sa ovim sada i da o tome pričam.

… bez zakrpe

      U takvom društvu dva dupeta su u najboljem slučaju suprotstavljena, a u najgorem i zavađena. U takvom društvu dupe nema osećaj obaveze prema drugom dupetu. Čak i ako ga hormonski procesi u organizmu prevare pa dupe počne da gaji neka osećanja prema drugom dupetu, to traje samo toliko dok dupe ne shvati da su osećanja koja su mu se desila samo opterećenje ličnom interesu.

      Čim jedno dupe ne uspe da zadovolji nametnuta merila standarda drugom dupetu, drugo dupe ode. Ako jedno dupe izgubi posao i ne može ponovo da se zaposli, drugo dupe ode. Jedno dupe pogreši, tu nema razumevanja, prihvatanja, praštanja. Brže-bolje drugo dupe ode. Dupe ugleda mlađe dupe koje mu imponuje u nametnutim merilima vrednosti, okrene lepo leđa i ostavi drugo dupe na ledini. Dupe nekom igrom slučaja ili pomicanja na političkoj lestvici postane bitno dupe, odmah ostavlja staro drugo dupe. Milion je razloga moguće navesti zašto jedno dupe izvrši rez i razdvoji se od drugog dupeta. Zapravo ne ni razloga već samo izgovora. Jer u površnim vezama između dva dupeta razlog kao i sve ostalo što je reč sa nekim značenjem nema nikakav smisao i tada razlog menja ono što je suštinski prava reč da to opiše: izgovor.

      I kada dupe nađe izgovor onda nastaju rupe. Jedno dupe eventualno popuni rupu trećim dupetom, čisto da radi forme ima dupe pored sebe ili da to treće dupe ostvaruje interese koje bivše dupe nije ostvarivalo. A drugo dupe... drugo dupe ostane u rupi. Ili samo bude rupa. Zavisno od subjektivnog osećaja. U svakom slučaju bude bez zakrpe. I onda počne da traži zakrpu. Drugo dupe. Treće. Četvrto.

      Ali tu se pojavljuje problem. Gde tražiti? Kako tražiti? Nekako se ta veština izgubi. Veština traženja. Predugo nekorišćeno, nevežbano i zapostavljeno to umeće se izgubi. I šta onda raditi?

      No, to je već domen lečenja posledica, a ne uzroka. Mogu i o tome. Možda i hoću u nekom od narednih postova. Ali sada bih se fokusirao na uzrok jer mislim da je to mnogo bitnije.

      Dakle, nemojte biti dupe. Nemojte biti ni guzica. Vi Amerikanci, i ostali sa engleskog govornog područja, ne budite assholes. Veliki deo ljudi jesu i biće guzice. Ali ne moramo biti svi. Razmislite malo o tome, a onda počnite i da radite na tome. Da ne budete guzice već ljudi. Jeste teže ali nekako manje smrdi. A i onako ima više guzica nego ljudi. Kada ste ljuti na vašeg partnera, setite se da ste ga/je vi birali. Kada pogreši, oprostite mu/joj. Kada mu/joj je teško, budite uz njega/nju. Nije lepo umreti sam. Gledajte kroz prste ponekad. Odbite na glupost, ako je potrebno. Pravite se da niste videli. Setite se da izgovorene reči, ili urađena dela, za koju godinu više uopšte neće postojati jer zapravo i postoje samo u našim glavama. Uradite bilo šta što guzice ne rade. Jer ako ste već izabrali nekoga, pa dajte toj vezi šansu. Dajte sve od sebe. Ali ne samo na rečima, već na delu. Jer reči teško nešto sagrade a lakše razruše. Dok su dela potrebna jer na akciju ide reakcija. Kao što sam već rekao, lako je biti guzica, teško je biti čovek. Na kraju krajeva, ako ljudskost ne pomogne, lako ćete se otarasiti dupeta.

Kako kršim zakon i skrnavim istoriju

   Prvi maj. Moj ćoškić, kafa, cigarete. Zavaljen u uživanje posmatram vreme napolju. Pada kiša kao u Makondu, dan stoti. Kada će više da... Ma neka je, neka pada. Davno nismo imali proleće. Ni jesen. Samo zima i odmah potom leto. Posle leta odmah zima. I tako u krug.

    Dakle, srčem kafu i razmišljam o tome kako vam nisam pričao o mom poslu. Šta znam, posao kao posao. Jedino što je zanimljivo u vezi tog posla je kako se tokom izvođenja istog ja sprdam sa zakonom. Konkretno sa Zakonom o radu Republike Srbije.

Kako kršim zakon

    Pošto sam ja u ovakvom društvenom okruženju jedna prilično glupa ličnost koja više ne ume ni svoj rad da proda, angažovala me je jedna od onih agencija za iznajmljivanje proste, priproste, glupe i nenormalno jeftine radne snage kako bi me preprodala (dobro, ne mene, robovlasništvo samo valjda pregurali – recimo umesto mene moj rad), dakle kako bi moj rad prodala trećem licu uz mizernu nadoknadu od miliontristašestohiljadupostomilijardievradolarajena.

    Revoltiran takvim neljudskim odnosima, ja se svetim svima koji su mi krivi tako što kršim zakon. Kako to kršim zakon, zašto, da li sam normalan i ostala pitanja? Well, priča ide ovako:

- Kaže Zakon, Član 30, stav 3 „Уговор о раду сматра се закљученим кад га потпишу запослени и послодавац.“

(...)

E pa neće da može Zakone moj. Potpisao ga ja, ali poslodavac nije. Ili barem nije onaj primerak koji ide meni.

- Dalje, ceo Član 33, služi mi za čistu sprdačinu sa istim. Naime, on se bavi tim Ugovorom o radu, šta u njemu treba da piše, itd, itd. A pošto Ugovor ne postoji, barem ne u Zakonski predviđenoj formi... Sprdnja sa njim! Mislim Članom 33 Zakona.

- Član 51, stav 1: „Пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено.“

(…)

40? Joj budala. Pa ja za tri dana zabodem 36 časova. Svaki dan po 12 pa da vidiš. Još na to dodamo i ostale dane od po 8... Previše lak zadatak za nas kršitelje.

- Pa još malo o radnom vremenu. Član 53, stav 3: „Запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени pад.“

(…)

To što sam ja radio po 12, to nije bilo prekovremeno već zbog potreba posla. Pravo prekovremeno kada opičim to je dve smene, ukupno 16. Nauči matematiku Zakone!

- Član 56, stav 2: „Изузетно послодавац може да обавести запослене о распореду и промени распореда радног времена у краћем року од пет дана, али не краћем од 48 часова унапред у случају потребе посла услед наступања непредвиђених околности.“

(…)

Ko da gubi toliko vreme? Poziv u 17h: „Radiš od 18:30 do 06:30“ i doviđenja. Stvar rešena. Jok, nego ćemo da robujemo birokratiji dok proizvodnja trpi!

- Član 66, stav 1: „Запослени има право на одмор у трајању од најмање 12 часова непрекидно у оквиру 24 часа“.

(…)

Tačno! Dođeš u prvu, pa ti kažu dođi i večeras u treću jer sutra tek radiš drugu. Tih 8 sati između smena je 12 časova neprekidno po Zakonu i to je jasno svima. Zar ne?

- Član 69, stav 1: „У свакој календарској години запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана.“

(…)

Opet zez dragi Zakončiću moj. Meni u Ugovoru o radu, onaj krnji primerak koji je kod mene, daje 10 dana! A to je enormno više od 20.

- Član 75, opet stav 1: „У зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.“

(…)

Ma ne mogu ja da koristim ni tih 10 dana, kamoli svih 20. Jednostavno ti kažu: „Ne može“ i gotova stvar. Dobro, nekada se razbacaju rečima pa bude i ono: „Znaš sada je baš frka sa poslom, a mi nemamo ljudi“, ali je rezultat isti, ne koristim odmor jer moj poslodavac tako odlučuje bez konsultacije samnom.

- Deo 8: „Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор“

(…)

Alo majstore, pa mi nemamo naknadu ni za iskorišćen odmor. Ne radiš – nema isplate. Jasno i glasno. A ti bi još poslodavca da maltretiraš da nadoknađuje štetu za to što mi ne daju da odem i na taj neplaćeni odmor. Cccccc...

- Član 77, stav 3, tačka 2: „два узастопна дана за сваки случај добровољног давања крви рачунајући и дан давања крви.“

(…)

Netačno! Prošlo leto sam namenski davao krv pa i uprkos potvrdi o davanju koju su mi dali u Centru za transfuziju uopšte nije narušen tok proizvodnje. Dao krv pre podne i kao čovek posle otišao da radim drugu smenu. Valjda moj poslovođa zna da li ja imam pravo ili ne. Lepo sam ga pitao i on mi rekao.

- Član 104, stav 1: „Запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.“

(…)

Najzad malo istine u Zakonu. Zaradu dobijam. Doduše, pošto je malo nejasna ova najnovija uredba Vlade koja je stupila na snagu 01. januara ove godine i u kojoj piše: „Влада Србије је донела одлуку о повећању минималне цене рада са 143 на 155,3 динара по сату. Одлука је објављена у “Службеном гласнику РС”, број 69 од 14.9.2018. године.“ mi smo ostali na 130 dinara po satu kada radiš danju i 150 dinara po satu kada radiš noću. Tako smo navikli i tako nam se može. (Sada bi bio prigodan jedan onaj Lečićev smeh: „Hahahahahaha!“)

- Član 108, ceo prvi stav: „Запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором

о раду, и то:

1) за рад на дан празника који је нерадни дан – најмање 110% од основице;

2) за рад ноћу , ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде –

најмање 26% од основице;

3) за прековремени рад – најмање 26% од основице;

4) по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца (у даљем тексту: минули рад) – најмање – 0,4% од основице.“

(…)

Ma dajte, molim vas. Lepo smo rekli: 130 i 150. Ko još da se bakće sa svim tim procentima? Pa jesu li ovo časovi matematike? I kakav minuli rad? Ko još broji godine? Treba da ispadnemo stariji nego što jesmo jer eto recimo ja već tri godine radim? Na svu muku još treba i tu da ispadnem grbav pa da sam stariji tri godine nego kada sam počeo? Bu sotone!

-Član 110, stav 2: „Зарада се исплаћује само у новцу, ако законом није друкчије одређено.“

(…)

Naravno da je u novcu. Samo keš na ruke bato. Nogekako. Jok nego ću da dopustim da se neka strana banka bahati sa mojim novcem. Patrijotizam u srbskom narodu!

- Član 114: „Запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа.“

(…)

Kako može dan praznika da bude neradni dan? Jel to mene neko zeza? Radiš ili ne radiš. Plaćen si ili nisi. Godišnji odmor? Zar to nisam već jasno objasnio? Ne radiš - kakvo crno plaćanje? Zbog čega? Plaćeno odsustvo? Pa vi odoste u naučnu fantastiku. Neću više da čitam ovaj Zakon. Mnogo ste neozbiljni za odrasle ljude. Sram da vas bude, da vas bude sram!

    Hajde Lečiću onaj tvoj smeh pa da se rastajemo sa ovim pisačima neboluza.

Skrnavljenje istorije

    Prvo da vidimo šta kaže istorija. „Nakon duge i burne predistorije radničkih protesta u borbi za osmočasovno radno vreme, američka Federacija trgovačkih i radničkih sindikata, na velikoj konvenciji u oktobru 1884. godine donela je odluku da se odredi datum na koji će osmočasovni radni dan postati standard i posle koga neće više biti kompromisa sa poslodavcima oko tog pitanja. Za taj dan je izabran 1. maj 1886. godine“ (šta ti je Amerika, još su tada znali za taj komunjarski praznik, eeeeee, tehnologija bato).

    „Tog 1. maja su organizovani generalni štrajkovi praćeni masovnim demonstracijama sa desetinama hiljada učesnika u Njujorku, Detroitu, Milvokiju i drugim gradovima (vidi budale, umesto da krkaju prase kako se i radi za 1. maj oni štrajk i demonstracije, a ludaka...). Glavne demonstracije sa 80.000 učesnika su se održale u Čikagu. Trajale su četiri dana. Iako su bile mahom miroljubive demonstracije već trećeg dana je izbio sukob između otpuštenih radnika u štrajku i štrajkbrehera ispred Mekormikove fabrike nakon čega je iz kruga fabrike izašlo 400 policajaca grada Čikaga i pucalo u masu. Poginulo je šest demonstranata.

   Četvrtog dana su nastavljene mirne demonstracije. Toliko mirne da je na njima prisustvovao i gradonačelnik grada Čikaga. Onda je nikada otkriveni počinilac bacio bombu na policiju. Nakon eksplozije, policija je otvorila vatru na radnike. Poginulo je mnogo ljudi. I demonstranata i policajaca. Kasnije su nakon montiranog i nakaznog sudskog procesa (zar drugačiji postoji?) osuđene, a potom i pogubljene vođe i organizatori demonstracija.“

    E, sada, pošto nemam prase, ne pijem pivo pa nemam ni njega, a i pošto je ova komunjarska istorija toliko bezdušna (te štrajkovi, te tuče, te pucanje, te bešenja, budibogsnama) ja ću sada totalno da je oskrnavim i lepo ja idem u moju drugu smenu. Radni je dan, radi se, ako ne radiš nećeš biti plaćen, tako da ja odoh po svojih 130 rsd na sat. A vi idite na te demonjstracije, pa neka vas tuču i bese. Ja ću pre sve to da oskrnavim jer mi se tako može, a i ranije sam vam objasnio da kršeći Zakon imam fenomenomenalne uslove za rad, jasne svima. Radio – svira ti radio. Ne radio – e pa neće da svira. Odoh. Praćen Lečićevim smehom.