Kako kršim zakon i skrnavim istoriju

   Prvi maj. Moj ćoškić, kafa, cigarete. Zavaljen u uživanje posmatram vreme napolju. Pada kiša kao u Makondu, dan stoti. Kada će više da... Ma neka je, neka pada. Davno nismo imali proleće. Ni jesen. Samo zima i odmah potom leto. Posle leta odmah zima. I tako u krug.

    Dakle, srčem kafu i razmišljam o tome kako vam nisam pričao o mom poslu. Šta znam, posao kao posao. Jedino što je zanimljivo u vezi tog posla je kako se tokom izvođenja istog ja sprdam sa zakonom. Konkretno sa Zakonom o radu Republike Srbije.

Kako kršim zakon

    Pošto sam ja u ovakvom društvenom okruženju jedna prilično glupa ličnost koja više ne ume ni svoj rad da proda, angažovala me je jedna od onih agencija za iznajmljivanje proste, priproste, glupe i nenormalno jeftine radne snage kako bi me preprodala (dobro, ne mene, robovlasništvo samo valjda pregurali – recimo umesto mene moj rad), dakle kako bi moj rad prodala trećem licu uz mizernu nadoknadu od miliontristašestohiljadupostomilijardievradolarajena.

    Revoltiran takvim neljudskim odnosima, ja se svetim svima koji su mi krivi tako što kršim zakon. Kako to kršim zakon, zašto, da li sam normalan i ostala pitanja? Well, priča ide ovako:

- Kaže Zakon, Član 30, stav 3 „Уговор о раду сматра се закљученим кад га потпишу запослени и послодавац.“

(...)

E pa neće da može Zakone moj. Potpisao ga ja, ali poslodavac nije. Ili barem nije onaj primerak koji ide meni.

- Dalje, ceo Član 33, služi mi za čistu sprdačinu sa istim. Naime, on se bavi tim Ugovorom o radu, šta u njemu treba da piše, itd, itd. A pošto Ugovor ne postoji, barem ne u Zakonski predviđenoj formi... Sprdnja sa njim! Mislim Članom 33 Zakona.

- Član 51, stav 1: „Пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено.“

(…)

40? Joj budala. Pa ja za tri dana zabodem 36 časova. Svaki dan po 12 pa da vidiš. Još na to dodamo i ostale dane od po 8... Previše lak zadatak za nas kršitelje.

- Pa još malo o radnom vremenu. Član 53, stav 3: „Запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени pад.“

(…)

To što sam ja radio po 12, to nije bilo prekovremeno već zbog potreba posla. Pravo prekovremeno kada opičim to je dve smene, ukupno 16. Nauči matematiku Zakone!

- Član 56, stav 2: „Изузетно послодавац може да обавести запослене о распореду и промени распореда радног времена у краћем року од пет дана, али не краћем од 48 часова унапред у случају потребе посла услед наступања непредвиђених околности.“

(…)

Ko da gubi toliko vreme? Poziv u 17h: „Radiš od 18:30 do 06:30“ i doviđenja. Stvar rešena. Jok, nego ćemo da robujemo birokratiji dok proizvodnja trpi!

- Član 66, stav 1: „Запослени има право на одмор у трајању од најмање 12 часова непрекидно у оквиру 24 часа“.

(…)

Tačno! Dođeš u prvu, pa ti kažu dođi i večeras u treću jer sutra tek radiš drugu. Tih 8 sati između smena je 12 časova neprekidno po Zakonu i to je jasno svima. Zar ne?

- Član 69, stav 1: „У свакој календарској години запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана.“

(…)

Opet zez dragi Zakončiću moj. Meni u Ugovoru o radu, onaj krnji primerak koji je kod mene, daje 10 dana! A to je enormno više od 20.

- Član 75, opet stav 1: „У зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.“

(…)

Ma ne mogu ja da koristim ni tih 10 dana, kamoli svih 20. Jednostavno ti kažu: „Ne može“ i gotova stvar. Dobro, nekada se razbacaju rečima pa bude i ono: „Znaš sada je baš frka sa poslom, a mi nemamo ljudi“, ali je rezultat isti, ne koristim odmor jer moj poslodavac tako odlučuje bez konsultacije samnom.

- Deo 8: „Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор“

(…)

Alo majstore, pa mi nemamo naknadu ni za iskorišćen odmor. Ne radiš – nema isplate. Jasno i glasno. A ti bi još poslodavca da maltretiraš da nadoknađuje štetu za to što mi ne daju da odem i na taj neplaćeni odmor. Cccccc...

- Član 77, stav 3, tačka 2: „два узастопна дана за сваки случај добровољног давања крви рачунајући и дан давања крви.“

(…)

Netačno! Prošlo leto sam namenski davao krv pa i uprkos potvrdi o davanju koju su mi dali u Centru za transfuziju uopšte nije narušen tok proizvodnje. Dao krv pre podne i kao čovek posle otišao da radim drugu smenu. Valjda moj poslovođa zna da li ja imam pravo ili ne. Lepo sam ga pitao i on mi rekao.

- Član 104, stav 1: „Запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.“

(…)

Najzad malo istine u Zakonu. Zaradu dobijam. Doduše, pošto je malo nejasna ova najnovija uredba Vlade koja je stupila na snagu 01. januara ove godine i u kojoj piše: „Влада Србије је донела одлуку о повећању минималне цене рада са 143 на 155,3 динара по сату. Одлука је објављена у “Службеном гласнику РС”, број 69 од 14.9.2018. године.“ mi smo ostali na 130 dinara po satu kada radiš danju i 150 dinara po satu kada radiš noću. Tako smo navikli i tako nam se može. (Sada bi bio prigodan jedan onaj Lečićev smeh: „Hahahahahaha!“)

- Član 108, ceo prvi stav: „Запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором

о раду, и то:

1) за рад на дан празника који је нерадни дан – најмање 110% од основице;

2) за рад ноћу , ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде –

најмање 26% од основице;

3) за прековремени рад – најмање 26% од основице;

4) по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца (у даљем тексту: минули рад) – најмање – 0,4% од основице.“

(…)

Ma dajte, molim vas. Lepo smo rekli: 130 i 150. Ko još da se bakće sa svim tim procentima? Pa jesu li ovo časovi matematike? I kakav minuli rad? Ko još broji godine? Treba da ispadnemo stariji nego što jesmo jer eto recimo ja već tri godine radim? Na svu muku još treba i tu da ispadnem grbav pa da sam stariji tri godine nego kada sam počeo? Bu sotone!

-Član 110, stav 2: „Зарада се исплаћује само у новцу, ако законом није друкчије одређено.“

(…)

Naravno da je u novcu. Samo keš na ruke bato. Nogekako. Jok nego ću da dopustim da se neka strana banka bahati sa mojim novcem. Patrijotizam u srbskom narodu!

- Član 114: „Запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа.“

(…)

Kako može dan praznika da bude neradni dan? Jel to mene neko zeza? Radiš ili ne radiš. Plaćen si ili nisi. Godišnji odmor? Zar to nisam već jasno objasnio? Ne radiš - kakvo crno plaćanje? Zbog čega? Plaćeno odsustvo? Pa vi odoste u naučnu fantastiku. Neću više da čitam ovaj Zakon. Mnogo ste neozbiljni za odrasle ljude. Sram da vas bude, da vas bude sram!

    Hajde Lečiću onaj tvoj smeh pa da se rastajemo sa ovim pisačima neboluza.

Skrnavljenje istorije

    Prvo da vidimo šta kaže istorija. „Nakon duge i burne predistorije radničkih protesta u borbi za osmočasovno radno vreme, američka Federacija trgovačkih i radničkih sindikata, na velikoj konvenciji u oktobru 1884. godine donela je odluku da se odredi datum na koji će osmočasovni radni dan postati standard i posle koga neće više biti kompromisa sa poslodavcima oko tog pitanja. Za taj dan je izabran 1. maj 1886. godine“ (šta ti je Amerika, još su tada znali za taj komunjarski praznik, eeeeee, tehnologija bato).

    „Tog 1. maja su organizovani generalni štrajkovi praćeni masovnim demonstracijama sa desetinama hiljada učesnika u Njujorku, Detroitu, Milvokiju i drugim gradovima (vidi budale, umesto da krkaju prase kako se i radi za 1. maj oni štrajk i demonstracije, a ludaka...). Glavne demonstracije sa 80.000 učesnika su se održale u Čikagu. Trajale su četiri dana. Iako su bile mahom miroljubive demonstracije već trećeg dana je izbio sukob između otpuštenih radnika u štrajku i štrajkbrehera ispred Mekormikove fabrike nakon čega je iz kruga fabrike izašlo 400 policajaca grada Čikaga i pucalo u masu. Poginulo je šest demonstranata.

   Četvrtog dana su nastavljene mirne demonstracije. Toliko mirne da je na njima prisustvovao i gradonačelnik grada Čikaga. Onda je nikada otkriveni počinilac bacio bombu na policiju. Nakon eksplozije, policija je otvorila vatru na radnike. Poginulo je mnogo ljudi. I demonstranata i policajaca. Kasnije su nakon montiranog i nakaznog sudskog procesa (zar drugačiji postoji?) osuđene, a potom i pogubljene vođe i organizatori demonstracija.“

    E, sada, pošto nemam prase, ne pijem pivo pa nemam ni njega, a i pošto je ova komunjarska istorija toliko bezdušna (te štrajkovi, te tuče, te pucanje, te bešenja, budibogsnama) ja ću sada totalno da je oskrnavim i lepo ja idem u moju drugu smenu. Radni je dan, radi se, ako ne radiš nećeš biti plaćen, tako da ja odoh po svojih 130 rsd na sat. A vi idite na te demonjstracije, pa neka vas tuču i bese. Ja ću pre sve to da oskrnavim jer mi se tako može, a i ranije sam vam objasnio da kršeći Zakon imam fenomenomenalne uslove za rad, jasne svima. Radio – svira ti radio. Ne radio – e pa neće da svira. Odoh. Praćen Lečićevim smehom.