Kafa i kiša

Dimi se kafa, dimi se i cigareta. Buljim u monitor lap topa koji sam na kraju prisvojio. Srk kafe, dva dima cigrete. Na monitoru : „Niko joj ne veruje da ima 62 godina: Kako postiže da ovako izgleda“. Dva dima ciagarete. Na monitoru: „Maca Diskrecija: Selim se u Srbiju. Bosna me se odrekla“.

Napolju kišni tam-tam. Jesenji. Primeren godišnjem dobu. Srk kafe, gasim cigaretu i palim novu. Ustanem, razmaknem zavese, sednem opet. Reke kapi se slivaju niz prozor. Razmišljam o tome kako ću uskoro morati da kupim neku jesenjezimsku obuću. Nešto 2 u 1. Trenutno ne stojim najbolje sa valutom pa bi to bilo neko odgovarajuće zadovoljstvo.

A i šta da se zatrpavam obućom. Selim se češće nego cigani čergari. I ovako nemam pojma gde mi je šta. Pre neki dan sam tražio jedan šrafciger. Tražio ga ovde, tamo, pa čak i onamo. I nema ga. Odneli ga gremlini.

Kiša

Zatvorim sve tabove na lap topu i pustim samo radio Nostalgija. To može. Muzika je fina. Za dobro jutro i najavu veselog dana koji nas čeka. Kuvam drugu kafu. Dok čekam da voda provri gledam u kišu. Kapi padaju po lišću, osvežavaju ga, mada koliko vidim uzalud. Već je poneki list počeo da se suši i žuti. Zakon prirode.

Vraćam se u trpezariju. Radio Nostalži, kafa i nova cigareta. I kiša. Pogledam u nebo. Neko nedavno reče „Kiša je najlepša spajalica čoveka i oblaka“. Hm, luda, ali interesantna ideja. Ustanem i izađem napolje. Izujem papuče i čarape, stanem na travu i kisnem. Dignem pogled u nebo. Sivo od kišnih oblaka. Kapi mi padaju po licu.

Kiša pada po meni kao po listu. Osvežava me. Kao da skida prašinu sa mene. Čisti me. Uživam u tome. Kao kada sam pod tušem pa pustim da mi tuš prska po licu ili po vratu pa niz kičmu. Počnem da se osmehujem. Priroda i ja. Divan momenat.

Nisam siguran koliko sam tako stajao na kiši. Znam da je u jednom trenutku počelo da biva hladno. Godine čine svoje pa reko’ da se ja malo pričuvam od neke grozomorne jeftike koja će me pojesti k’o vrabac crva.

Ulazim, presvlačim se. Sve na meni je mokro. Anderver inkluded. Sedam ponovo za sto. Kafa se ohladila, cigareta dogorela do kraja sama od sebe, Nostalži i dalje svira.

Osećaj za filing

Ali, nešto je drugačije. Zapravo, sve je drugačije. Preciznije, ja se osećam drugačije. Od onog mrzovoljka koji se jutros probudio sa sivim oblakom umesto glave, sada sam nasmejan. Sada mi smeta i radio. Zatvorim lap top. I ostanemo sami kiša i ja.

Ne mrdam da ne pokvarim taj tajni sastanak. Ne diram čak ni kafu ni cigarete. Jer svaki, makar i najmanji, pokret može rasturiti tu čaroliju. Mislim da sam prestao i da dišem ali nemam vremena to da proverim. Moram da budem fokusiran na momenat. Na kišu. Na to što mi ona priča. A priča mi, priča. Priča mi kako je padala dok nas još nije bilo. Priča mi kako je padala kada sam se rodio. Priča mi kako je padala ono kada smo bili klinci i dok smo bežali u ulaz da se sklonimo od nje. Priča mi šta će biti. Priča mi i tajne za koje smo se zarekli da ih nikome nećemo reći. Priča mi o životu. Priča mi i priča a ja samo slušam i topim se od radosti, milosti, sreće...

I u trenu čarolije nestade. Ali bez neugodnosti bilo koje vrste. Jer, ostalo je sve ono lepo što mi je kiša ostavila. Ostao je osmeh na mom licu. Ostalo je sunčano nebo umesto moje glave. Kako je lepo biti živ i imati priliku da slušaš šapat kiše.

Gremlini?

Popijem ostatak kafe. Cigarete strpam u džep. Mobilni takođe. Obučem jesenju jaknu, patike nasleđene od sina, uzmem kišobran i krenem napolje da šetam po kiši.

Gremlini se dotad valjda i smiluju pa mi vrate moj žuti šrafciger.