Zika ili Žika?

I, idemo polako. Sve je tu. Ceo komplet sa čajem. Palim cigaretu, otpuhujem prva dva-tri dima dok mi ne dođe onaj idealni trenutak da ukus duvana sperem gutljajem kafe. Onda opet dim pa čaj sa svojim mirisom i ukusom. Ko je rekao da život sastavljen od niza lepih momenata bio je u pravu i da mu se dodeli neka medalja, ime ulici, trg, nešto. Nećemo Nobelovu nagradu jer su istu toliko iskaljali da njenu vrednost ne priznajem (osim onu što su dobili Andrić i Markes).

Da je neko staro vreme, sada bih listao „Politiku“ ili „Borbu“. Ko je propustio taj deo bliže istorije teško mu je objasniti o čemu pričam, ali hajde makar da pokušam delić toga da vam prenesem.

Jedan pokušao...

Zamislite novine. Onako papirne, štampane, crno-bele slike aktuelnih događaja, miris štamparije, papira, kao i ove današnje, pokušao bi neko da objasni. E, ne zamišljajte to. To je bilo, sada je istorija. Neki smo emotivno vezani za taj period, ali smatram da je čitanje novina na internetu jeftinije, dostupnije, trenutni najbolji oblik novinskog izdavaštava. Pa pobogu, XXI vek je.

Dakle, novine. Otvarate svoj lap top, palite računar ili otvarate stranicu na svom telefonu, da pročitate novine, naravno. I tu vas, na stranici omiljenih novina kojima se taj dan vraćate (molimo foto senzibilne čitaoce da ostanu da sede, dok ostale zamoljavamo da ne padaju sa stolice, a za sva dalja uputstva obratitesesvomlekaruilifarmaceutu) čekaju vesti sa sve četiri strane sveta. Vesti iz kulture, umetnosti, naučnih dostignuća, izveštaji dopisnika iz ratom zaraćenih područja, kolumne raznih tematika koje pišu najveći naši stručnjaci za tu oblast.

Zamislite da nema onog: SENZACIONALNO, KADA OVO VIDITE VIŠE NIKADA... , NEZAPAMĆEN ZLOČIN, STANIJI ISPALE SISE ONO ŠTO JE USLEDILO... Znam, znam, teško, ali probajte da zamislite. Vizualizujte tu sliku makar na silu.

Zamislite da čitate kolumnu o modi koju piše neko ko joj je posvetio ceo život i ima znanja o istoj više nego 98% stanovništva.

Zamislite da čitate o politici i tu naiđete na nekoga ko se suprotstavlja nekom trenutnom političkom događaju, odluci, delanju, a da uz to taksativno i obrazloženo iznosi argumente protiv, ali i nudi rešenja koja su pri tome takođe primenjiva i argumentovana.

Ukratko, zamislite novine koje pišu doktori nauka, školovani novinari, a urednici su em školovani, em ceo život 24/7 u izdavanju novina. Molim? I sada imaju doktorate a novinari su školovani? Jel? Ali tada se diplome nisu radile računarima pa da svako odštampa sebi par komada za svaku priliku. Moralo se ići na fakultet, guliti dupe o stolicu, beton, u prevozu, jer na ispitu vas pitaju stvarna pitanja i daju stvarne ocene koje utiče na to da li ćete ili nećete dobiti tu diplomu koja nije odrađena u kućnoj radinosti zahvaljući Ofisu ili Fotošopu.

A sada otvorite uši i načuljite oči

Novine samo prate trendove društva, kao i sve ostalo oko nas. Tako je nekada trend bio zaraditi novac od toga. Onda se vlasnik trudio da okupi što pismeniju i obrazovaniju ekipu koja će svojim radom poklopiti konkurenciju i povećati tiraž. Potom je trend bio da ljudi koji imaju potrebu za tim vrše samopromociju (S. Berluskoni kao primer – prim. slučajni prolaznik). I on se trudio da pokupi najjaču ekipu koja bi ga sa desnog mesta pored Boga stavila na sam Božiji presto.

Bilo je i eksperimentalnih pokušaja da se novinarstvo stavi u službu paljenja masa i primanje istih na krvoločne, varvarske instikte. Ali iako je eksperiment bio potpuni uspeh (iz keca u kec rođaci) navodno je odbačen jer su ga koristili g. Gebels u svojoj divno kreiranoj uniformi marke Hugo Bos i cela ta nacistička klika oko njega, pod blagoslovom nesuđenog soboslikara g. Hitlera.

Ključna reč ovde nije MACA DISKRECIJA VODILA LJUBAV SA SRPSKIM I HRVATSKIM POLITIČARIMA, već ono sitno „navodno odbačen“. Nisam zastupnik teorija zavere. Verujem da se sve dešava sa razlogom i da samo ljudi uobličuju kako će to dešavanje ili razlog izgledati. Zbog toga vam neću ispričati teoriju zavere za laku noć već ću vam nabacati neke od prikupljenih argumenata koji potkrepljuju moje tvrdnje da vi koji niste doživeli novine već sada znate za „novine“, uživate zapravo u nastavku, razradi, masovnoj proizvodnji, masovnoj potrošnji i konzumaciji uspele nacističke pošalice oko korišćenja medija u svrhu manipulacije.

KRISTIJAN DELI AUTOGRAME

DECI U CENTRU BEOGRADA

Da vidimo malo unazad od čega smo sve pomrli u najgorim mukama (i to svi, cela civilizacija, a u nekim slučajevima i planeta) u nedavnoj istoriji. Izvori su, naravno, novine, portali, društvene mreže i ini prenosioci JEBEŠ MI MATER PISALO U NOVINAMA sigurnih i proverenih(?$!) informacija.

Dakle lista katastrofa, ratova, kuga i ostalih pošasti koja nas je pomorila a da mi toga nismo ni svesni izgleda ovako:

2000. godina: takozvana Y2K „greška“ na računarima zbog pojave dve nule prilikom prikazivanja godine je pobila milione ljudi i čovečanstvo bacilo na još niži stadijum nego na kome je bilo pre računara. Svi  sistemi kojima upravljaju računari su u ponoć 31.12.1999 otkazali jer je datum sa godinom 00 bio pre datuma sa godinom 99. Sve se pobrkalo pa su popadali svi avioni koji su leteli, otkazali svi sateliti, sudarili se svi vozovi, autoputevi su kilometri sprženog i izmrvljenog metala. Privreda je potpuno stala, ekonomija takođe, banke i berze propali. Urušila se zapadna civilizacija.

2001. godina: sve nas je pobio Antraks koji je neko slao poštom (u kovertama i paketima) nekim facama tamo po Amerikama. Nadam se da su otkrili ko je to napravio jer ovako mrtav za to sam životno zainteresovan.

2002. godina: virus groznice Zapadnog Nila nas je pobio. Izginuli smo treću godinu za redom a da ni ne primetimo. Baš smo slepci.

2003. godina: pobio nas Sadam Husein svojim oružjem za masovno uništenje. Doduše, nisam siguran da nas je pobio jer su Ameri i Englezi na vreme upali u Irak, ubili Sadama, rasturili zemlju, uzeli naftu i otišli jer nisu našli dokaze o postojanju pomenutog (čuj mene podmetnutog) oružja. Ipak ostavljam mogućnost da smo izginuli jer to nismo primetili ni ranije.

2004. godine: smo izginuli od SARS-a. Kasnije osnovan i bend istog naziva.

2005. godine: dok smo slušali SARS (bend, virus nas je pobio) pomrli smo od virusa ptičijeg gripa.

2006. godine: taman kada su širitelji vesti po svetu završili prebrajanje mrtvih od ptičijeg gripa, pobila nas je bakterija Ešerihija Koli. Šteta. Msm što baš ona? Moglo je nešto dostojanstvenije nego bakterija iz urinarnog trakta.

2007. godine: sve su nas pobile vakcine. Dr. Mengele najzad našao konačno rešenje.

2008. godine: smo izginuli zbog svetske ekonomske krize i propasti nekih privatnih banaka, investicionih trastova (takođe privatnih), privatnih osiguravajućih kuća. Dostojanstvenije nego od E. Koli.

2009. godine: da čujemo deco, ko zna od čega smo tada poginuli? Bravo Milice, sedi pet. Svi smo izginuli od svinjskog gripa.

2010. godine: izginusmo na pravdi Boga kada je roknula ona naftna platforma Britiš Petrola u Meksičkom zalivu pa se izlile trijardemilijardihiljamamilionadolaralitarapiva. To je bila smrt kad se sada setim. Dostojanstveno, od zagađenja.

2011. godine: nismo globalno izginuli jer je te godine bio red na Amerikance. Oni su neslavno obrisani sa mape sveta zbog predloga o zdravstvenom osigurnju koji je progurao prvi crni precednik.

2012. godine: e sad, ovde nisam siguran da li smo izginuli kompletno, da li smo izginuli kompletno sa dodatkom uništenja planete (sa varijacijom svemir ili celokupno vreme), ili smo se samo restartovali jer to Majansko proročanstvo nije bilo baš najrazumljivije na kraju. Te Maje su negovale taj mistični realizam u pripovedanju koji je kasnije uticao na većinu pisaca Južne Amerike. I pored tih muka i problema, nastavili smo dalje nakon smaka sveta.

2013. godine: nas je pobio nuklearni rat koji su pokrenuli „oni ludaci iz Severne Koreje“. Tu nemam sumnje. Sigurno smo izginuli. Bubašvabe nisu. One su otporne na radijaciju.

2014. godine: da bi smo se malo povratili od tih katastrofičnih izginuća prethodnih godina, izginuli smo od virusa ponovo. Ovaj put Ebola.

2015. godine: sve do poslednjeg a potom i sam izvršio samoubistvo, pobio nas je ISIS, ISIL, IGIL, kako se već zove. Ne, nije virus. Da, liči, ali nije!

Ove godine ćemo pomreti od egzotičnog virusa Zika. To mi je ok. Ne sećam se da je iko ikada spomenuo taj virus kao postojeći i to je posebna draž. Zika. Mistično, gotski, ma milo ti da umreš. Bar nije bakterija koju ispišaš.

Tu neki nebitni zaključak

Hajmo sada svi lepo u razmišljanje. Da li čitamo novine ili „novine“?

Za kim košava duva

Nema kafe, nema čaja, nema jutarnjeg kompletića. Ostali su samo cigareta i pepeljara. Pišem noću. Nemam taj običaj. Nisam noćna ptica. Verujem da čovek kao deo prirode noću spava dok je danju aktivan. Ipak, noćas... noćas je neki izuzetak.

Ne sa nekim planom, ne zbog nekog posebnog događaja, ne zbog njenih sitnih koraka koji hodaju uz mene, a možda i zbog svega toga. Teško je te stvari razdvojiti, a i uzaludno. Život je sazdan od momenata. Od niza momenata koji poput slika koje se nadovezuju jedna na drugu i prave pokretne slike, film, nečiji život, moj život, vaš, njen. I što se onda zaustavljati na jednoj slici i trošiti snagu i vreme na njeno analiziranje?

Nećemo više-bolje-duže živeti ako analiziramo te slike. Nećemo kvalitetnije živeti. Nećemo srećnije živeti. Nećemo postati pametniji. Naprotiv. Postaćemo pametniji, srećniji, imati kvalitetan i puniji život samo ako pustimo da te slike idu i kreiraju naše živote, jer se to može samo življenjem, nikako stojanjem u mestu, zalepljen za jednu sliku, ma kako dobar bio naš izgovor da se zalepimo za tu jednu sliku.

Surova noć za životinje

A ova noć je baš tako neka noć da ne pustiš ni psa napolje, kako se to već kaže. Nesigurna i za plovidbu, predpostavljam. Nema zvezda. Nema meseca. Samo kiša i uobičajeni orkanski naleti košave. Definitivno da ne poželiš da si svojom voljom ili nekim moranjem prisiljen da napustiš topli habitat.

Jer, zašto to sebi raditi? Nije se valjda homo sapiens toliko vremena razvijao u nameri da preživi a mi sada da iznegiramo sve to i uradimo suprotno? Zar da napustimo sve što smo izmišljali, sve što smo napravili da nam u našim habitatima bude prijatno baš u ovakvim trenutcima? Zvučalo bi u najmanju ruku nerazumno izaći napolje, a ne povesti i psa.

Zato i sedim u svom ćoškiću, pušim dok me osvetljava ekran lap topa, slušam udare košave. Setim se filma „Das Boot“ izvanrednog nemačkog režisera Volfganga Petersona i divne muzike iz tog filma. Nađem je i pustim. Već kroz nekoliko sekundi oči mi se zatvaraju. Obuhvata me muzika. Uz nju idu i besni udari košave koji udaraju na prozor.

Surova noć za ljude

Film sam gledao mnogo puta. Prvi put još kao srednješkolac. Bili smo tada u poseti rodbini  u Sarajevu i slučajno sam obilazeći bioskope naišao na taj film u jednom od njih. Pet dana sam gledao obe projekcije tog dana. Kasnije još mnogo puta. U ovoj ili onoj prilici.

Malo je reći da znam svaku scenu iz tog filma. Nemačka podmornica u sred bitke za Atlantik lovi i biva lovljena. Klaustofobična priča o ljudima koji pod vodom potpuno nemoćni da utiču na svoju sudbinu, sede i osluškuju zvuke sonara koji ih polako nalaze. Kada ih nađu počinju da ih gađaju dubinskim bombama.

Proleću mi te slike kroz glavu, čujem muziku koja prati nesreću te dece na ogromnim dubinama, u sred rata, razdvojeni od smrti sa tek nekoliko centimetara gvozdene oplate broda, proživljavam njihove strahove,njihove nade, njihove kratke dečije živote sa tek izniklim paperjem na mestu brada i brkova, slušam udare košave, slušam udare dubinskih bombi...

Teško je to rođaci. Naročito ove noći.

Ahab isplovljava

svojom podmornicom

Gušim se od tih emocija. Urlam na Posejdona sa komandnog mosta dok me zapljuskuje ogromnim talasima. Izdajem naređenja o novom kursu. U vučijem čoporu sa još nekoliko podmornica udaram na konvoje neprijatelja. Veselim se sa mojom posadom kada uspemo da potopimo neki od brodova. Izdajem naređenja o novom kursu. Bežimo od razarača.

Gušim se od emocija i još ih potpirujem muzikom, da sve bude jače, da sve bude još življe, da sve bude stvarnije.

Ne mogu više to da izdržim. Obuvam se, navlačim jaknu, slušalice stavljam u uši i uz muziku isplovljavam u tu noć. Noć surovu za životinje i ljude. Noć kada bogovi divljaju. Nekako je sigurnije na komandnom mostu nego unutar nekoliko centimetara oplate.

Izlazim i momentalno me Posejdon zapljusne svojim talasima, a njegov sin Eol vetrovima. Plovim divlje po nemirnim ulicama. Motori punom snagom vode podmornicu napred. Talasi mi zapljuskuju naočari, ništa ne vidim. Vetar je tako jak da me zanosi sa jedne na drugu stranu zavisno od toga kako se odbio o greben solitera ili kuće pored kojih plovim. Ne vredi brisati naočari. Plovim napred na slepo. Bez zvezda i bez meseca.

Plovim na komandnom mostu čvrsto se držeći kursa u ništavilo i počinjem da urlam. Na Posejdona, na Eola, na Tanatosa, na Hada, na sebe. Glasne žice pucaju. Ali pucam i ja u svoj svojoj nemoći, svojoj želji da živim život, a ne slike.

Sigurna luka

Ne uplovljavam u sigurnu luku jer nje nema  za Ahaba. Vraćam se u svoj ćoškić sa samo nekoliko centimetara čelične oplate. Skidam sve mokro sa sebe. Drhtim od zime. Zavlačim se pod ćebe dok me obasjava samo svetlo za borbenu uzbunu sa mog lap topa. Čujem pingove ultrazvuka kako me traže. Ne mrdam se u potpunoj tišini jer se zvuk kroz vodu mnogo brže prenosi nego kroz vazduh. Neprijatelj počinje da izbacuje dubinske bombe. Čujem ih. Eksplodiraju sve bliže. Udaraju o prozor i vrata terase. U trenu počinjem da se znojim i molim. To je sve što mogu da uradim.

Das Boot

Lt. Werner: Captain?

Captain: I'm sorry.

Lt. Werner: You think it's hopeless now?

Captain: It's been 15 hours. He'll never do it. I'm sorry.

Lt. Werner: They made us all train for this day. "To be fearless and proud and alone. To need no one, just sacrifice. All for the Fatherland." Oh God, all just empty words. It's not the way they said it was, is it? I just want someone to be with. The only thing I feel is afraid.

Odiseja u svemiru 2016 (ŠOKANTNO!)(VIDEO!)(18+)

Kafa, lap top, cigarete, pepeljara, upaljač, čaj jer sam sok popio, ok sve je tu za moj jutarnji ritual. Samo, gledam ovih 20 cm za uvlačenje u ćoškić kauča. Opet nisam pomerio sto za onih 5 cm pa da se zavučem bez problema. Mogu i sada to da uradim, ali pundravac! Obiđem ja lepo oko stola pa se sa druge strane komotno uvučem.

Auuuuuu! Neće ovo da može u buduće. Samo uvlačenje je prošlo komotno, ali je iz nekog razloga (ako neko zna zbog čega, neka mi javi) prekrivač kauča krenuo zamnom. Zalepio mi se za guzicu i dovukao  do ovog kraja. Još sam ja to tako simpatično i suptilno povukao da sam povukao i poobarao svu odeću na naslonu, neke hard diskove, kao i dnevni jastuk (dnevni jastuk je jedan moj prijatelj o kome ću vam već pričati).

Dakle, alea jakta est. Ili pomeranje stola za 5 cm, ili nastavak uvlačenja kroz 20 cm sa jasnom opasnošću od udaranja o isti i sa povlačenjem nekogog od kablova koji vise. Biće to teška odluka. Prepuna zapleta, raspleta, razmišljanja o suštini života, spletki, tajnih rodbinskih veza i svega ostalog potrebnog za latinoameričku seriju.

Novi ugovor

Pušim cigaretu, pijuckam samoponuđene mi đakonije i pravim ratni plan za danas. Raspored pokreta trupa, diverzioni napad za skretanje pažnje neprijatelja, putanju glavnog napada, logistiku za snabdevanje i obnovu trupa... Treba otići u nabavku sa 500 dinarijusa (ima se, množe se) + posle platiti prvu ratu za telefon.

Da, prva rata jer sam prošli mesec obnovio ugovor sa mojim dilerom mobilnih komunikacija. Uz moj „paket“ je išao neki skrnavi polutelefon za 1 dinar. Iz pomenutog razloga, kao i zbog uticaja viših sila na razvojni put Bore Krojača, odlučio sam se za isti „paket“ (ma nije od Deda Mraza i prestanite da smarate više) ali sa telefonskim aparatom koji mi je svojim performansama kao i tom lepotom Samsung telefona na koju se ja palim izgledao na telefon koji mi odgovara. Telefon koji će mi uzvraćati ljubav makar i na tajanstvene načine (znate onaj osećaj kada vam se telefon blokira u sred nečeg bitnog pa morate da ga restartujete ali samo tako da izvadite bateriju jer drugačije neće da može).

Naravno, ta ljubav za u džep, nije besplatna. Niti košta 1 dinar. Ali sam procenio da kroz tih 12 rata mogu da ga imam zauvek dok nas smrt, otkazivanje aparata ili prodaja istog, ne rastave.

Novi vrli svet

Jesam ja tako budalasto i na prvu potpisao ugovor sa Šejtanom, ali me moja podsvest koja vuče takve pokrete nikada nije zeznula. Čak su mi se odluke donošene oslanjanjem na podsvest u većem procentu tokom vremena pokazale kao bolje nego one koje sam donosio procenjujući situaciju, stavljajući na kantar pro i kontra, razmišljajući o mojim tripovima, emocijama i razrađujući teoriju o problemu Kopenhagenske interpretacije kvantne mehanike.

Tako me nije ni sada zeznula. Najzad imam u džepu ono što ja podrazumevam pod pametnim telefonom. Ne zarad mode, trenda, vrištanja, dokazivanja, merenja čiji je duži, već zato što može da mi pruži zadovoljstvo uživanja u radu svih aplikacija koje mi trebaju. Potuni pragmatizam. Nikakva podrška potrošačkom društvu (osim toga što me je društvo marifetlucima nateralo da „moram“ da imam pametni telefon).

Moja  pametnica ima viber/vajber, društvene mreže, e-mail, par desetina gigabajta prostora na memorijskoj kartici, podsetnik, budilnik, kalkulator i sve ostalo, jer, pošto je moj omiljeni telefon (krstiću ga ovih dana, traži se kum), on je najbolji na svetu. E, da. Ima i internet svuda kuda se krećem (mada je to zasluga dilera mobilnih komunikacija, ne tehničkih mogućnosti samog telefona).

Ništa novo na zapadu,

a ni pod neonom

Tako sada ja, pragmatično, svuda gde se nalazim dobijam e-mailove,  informacije o poslovima koji se nude (imam i par verzija CV-a pa mogu odmah da pokušam da me odbiju jer sam prekvalifikovan, prestar ili bezobrazložno tek onako), notifikacije sa društvenih mreža da bih bio socijalizovano društveno biće i tako to.

Ali! Ono što je meni jako, mnogo, omg, definitivno i dokazano najboljija stvar u celoj priči je muzički plejer koji mi reprodukuje sve ono što ja želim. To mi je neki trip još od doba vokmena. Da svuda uz sebe imam moju muziku koja mi trešti u uši i jednim čulom me odseca od okoline. Nije bitno šta se vrti. Vivaldi, Ministry, Pink Floyd, Vagner, Sonic Youth. I onako sam ja sam sve to odabrao.

Naročito je sve to zanimljivo noću, oko ponoći, radnim danom. Zabodem slušalice u uši, pritisnem plej, pojačam ton i krenem na plovidbu kroz grad. Plovim ulicama pod jasnim sazvežđem neona i ulične rasvete. Ta svetla me poput zvezda nepogrešivo vode ulicama koje me već decenijama same vuku. Idem, razgledam prazne ulice, oglase polepljene gde je god moguće oglas zalepiti, zavirujem kroz prozore prizemnih kuća, izbegavam nadolazeće siluete ljudi zgrčenih od zime...

Ako telefon zazvoni, na dugmence isključim muziku i primim poziv. Čim ga završim, muzika nastavlja. Ako dođe poruka, stanem u stranu, pročitam, odgovorim ako je potrebno, a muzika svira, svira...

Deus eks makina

Tada mi pade na pamet ideja. Imam pametnicu, imam internet, imam društvene mreže, nemam posao, imam sudski postupak koji se vodi protiv mene, pa to je dovoljna količina uzbudljivih faktora da napravimo još jednu predstavu ovog klovna tužnog lika, Vašeg Ahaba.

Svečano objavljujem ovde, svim ljudima dobre volje širom sveta, da ću 10. i 11. marta, sa početkom u 09 časova, početi direktan prenos ročišta „Ahab na sudu“ na tviteru. Sve to možete pratiti na kanalu: https://twitter.com/AhabMoreplovac .

Zaključak kuću gradi

Još jedna stvar. Ako ste zaboravili koji je danas datum, dan i to, obavestite se na: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/velentinova-st-noc-vs.html .

Digitalna baba Rada

Uobičajeno jutro uobičajeno provodim. Cigarete, kafa i sok od pomorandže ovo jutro. Ma srpski neki sok od pomorandže, četiri pomorandže, neki šećer, voda i smutljaviš sve to u više litara. Meni se sviđa. A i menja mi čaj. Potreba  za menjanje čaja je nastala od nedostatka istog. Nedostatak čaja je uzročno-posledično vezan sa mojim finansijskim stanjem i... dosta više sa tim dijalektičkim materijalizmom.

Mantram po portalima i stranicama dnevnih novina. Prikupljam informacije što bi se reklo. Dim cigarete i jedno „OVO MORATE VIDETI! (18+) Majka osmoro uzela kuhinjski nož i ono što je usledilo... (VIDEO)“. Srk kafe, jedno „Da li je ekonomska problematika afričkih zemalja izazvana imperijalizmom ili nezalaganjem lokalnih vlasti“. Svega po malo. I kafe i soka i cigareta i presmešnih portala i korisnih tekstova i svega po malo (kao što sam već rekao).

Samo se nešto ne okrećem u levo da pogledam nebo kroz prozor. Kada ste locirani na ovoj spratnoj visini blaženo okruženje drugih zgrada vam ovakvim danima daje mogućnost samo da pogledate parčence sivila i kiše. A meni baš nije da gledam u sivilo.

Blaženo okruženje

To blaženo okruženje drugih zgrada nekada može nečemu i da posluži, osim što služi tome da ne vidiš ništa drugo. Jednom sam video devojku na terasi zgrade preko puta. Fotografisala se mobilnim. Možda za društvene mreže ili šta već. Njena stvar. Takođe sam jednom video na jednom od tri prozora koja mogu da vidim na toj zgradi, da neko namešta zavesu nakon gledanja kroz prozor.  Oni odatle mogu nešto i da vide. Tu je ona trava pored staze i staro drvo.

Sve je to sa zgrade tamo desno, iza baba Radine zgrade. Odnosno, zgrade u kojoj živi baba Rada. E, a na toj zgradi gde živi baba Rada, na oba prozora koja vidim sa moje spratne visine, redovno viđam baba Radu. Neki put na oba prozora u isto vreme.

Baba Rada vam je ona vrsta babe koja dežura na svim mogućim i potencijalnim sačekušama za vizuelno i zvučno prikupljanje informacija. Ona, takođe, u tajnom savezu sa ostalim baba Radama u ulici razmenjuje  informacije o kretanju svih lica. Kako poznatih, tako i nepoznatih. Nepresušan je izvor svih tračeva (informacija) i uopšteno zna apsolutno sve!

Ona nije niti oko Sauronovo niti masonsko oko svevideće jednostavno zato što je ona baba Rada. Baba Rade su poseban entitet koji se razvija među nama i u našoj dimenziji. Civilizacija zna za njihovo postojanje ali neko namerno skriva sve informacije o njima. Izgleda da je procenjeno da čovečanstvo ne bi trebalo da zna za njihovo postojanje. Tako su baba Rade van dometa svih radara i očiju, ali smo mi svi u njihovim očima.

Praistorija baba Rada

i njihov dalji razvoj

Malo je poznato da su kibic fensteri (prozori popularni po Vojvodini početkom XX veka, oni malo izbačeni od fasade) i napravljeni da bi baba Rade imale osmatračnicu. Nisu tu nikakve snaše gledale nekakve lole koji su se šepurili selom. Ili možda jeste jedna ili dve njih čisto radi kamuflaže koju zahteva tajni red baba Rada.

Dovoljno je sasvim malo zagrebati po istorijskim spisima i odmah ćete naći primere nepostojanja tragova o samim baba Radama, što dodatno govori o tome da je potpuno moguće da su baba Rade na ovoj planeti duže od nas i da su ranije posmatrale kretanje i komunikaciju donosaurusa. A pre toga još i kretanje tek formiranih tektonskih ploča. Ali ako probate naći validne informacije o tome, naravno da ćete naići na zid ćutanja.

Njihov spektar sakrivanja tragova postojanja obavezno podrazumeva i menjanje imena svog entiteta. Tako su se tek nedavno promenile ime u baba Rade. Do sada su koristili opštepriznato ime radio Mileva. Radio Mileve su, međutim bile predviđene za rad u analognim uslovima osmatranja i komuniciranja. Morale su da se oslone na svoj vid, pojačan dvogledima sovjetske proizvodnje, a informacije su prenošene od usta do uveta i isključivo uživo ili običnim, fiksnim telefonima.

Zbog po njih povoljnog razvoja informativnog sektora i digitalizacije komunikacija, radio Mileve su promenile ime u baba Rade. Umesto kibic fenstera glavna osmatračnica im je postao kanal na TV-u na kome je kamera za nadzor glavnog ulaza u zgradu ili dvorište. Naravno, ni stare, dobroisprobane i dobrodokazane, metode osmatranja i razmene informacija nisu odbačene. Ali taj kanal, kao i mobilna telefonija uveliko su im olakšale rad, kao što su i povećale osmatranu površinu po glavi baba Rade. Dok smo mislili da sebi olakšavamo komunikaciju sa drugima, kao i primanje informacija, mi smo činili baš ono što baba Radama i treba da bi bile korak ispred svih. Mislite li da je to slučajno? Ne, ne, ne. To je takođe jedan od zlih planova baba Rada o kojima nema nikakvih dokaza da postoje.

Da li je Džordž Orvel bio u pravu

i ko je pravi Veliki Brat?

Kao što sam već spomenuo, ja sam imao direktan kontakt (vizuelni) sa baba Radom. Kada sam to neobično viđenje prijavio ukućanima dobio sam povratnu informaciju da nisam halucinirao te da je moj očni sukob sa baba Radom bio stvaran. Naravno da mi nije bilo svejedno i da sam bio uplašen. Ko normalan ne bi tako reagovao na tu vrstu saznanja?

Naime i ostali ukućani su zapravo videli baba Radu! Shvatili smo da ona ima u posedu informacije o našem brojnom stanju, detaljno poznavanje naših života do sada, kao i sve informacije o našoj budućnosti. Diskretno se baba Rada do pola izbacivala kroz prozor da vidi da li se na našoj terasi hladi prebranac ili podvarak. Detaljno i u pola noći je znala probuđena iz najdubljeg sna da podnese izveštaj o broju i boji donjeg veša koji neko od nas poseduje.

Tako sam se susreo sa surovom realnošću da je pomenuti drug Orvel u svojoj čuvenoj knjizi „1984“ zapravo pisao o baba Radama i da je cela fabula romana zapravo tu da prikrije iznošenje informacija o postojanju tih entiteta. Baba Rada je Veliki Brat!

Ni to nije bilo sve kada sam se doselio u moj ćoškić. Vrhunac je bio taj susret sa baba Radom kada je ona bila na oba prozora svoje zgrade. Koliko sam ja bio zbunjen njenom pojavom tako je i ona prirodno žudela za time da prikupi informaciju „ko je sada taj ćelavi koji se viđa u ćoškiću“. Suočen sa neizbežnim, tokom svlačenja i priprema za spavanje svukao sam sve sa sebe, rasklonio zavesu i predstavio se baba Radi u punom svetlu, sa obe strane.

Za divno čudo, preživeo sam taj bliski susret a baba Radu više ne viđam na položaju. Plašim se da to nema neke veze sa onim treskom i porazbijanim flašama i čašama koji sam čuo u trenutku dok sam se okretao da se baba Radi predstavim i od napred.