Ne čuje baba sine

Neko mutno martovsko nebo. Golubovi me mrko gledaju sa krova baba Radine zgrade (http://nekesitnice.blogspot.rs/2016/02/digitalna-baba-rada.html ). Šta će jadni. Sere im se već dva dana a nema mog veša na terasi pa nemaju gde. Navukla se stoka pa im sada gušt jedino po opranom vešu. Zanemarili tradicionalno zaseravanje automobila i slučajnih prolaznika.

Pijem kafa, pušim lagano, više da bi posmatrao igru svetla kroz otpuhniti dim duvana, pijuckam Cedevitu, slušam Albinonija na lap topu. Takvo neko vreme rođaci. Tmurno. Nije meni Albinoni tmuran. Nije ni njegov Adađo u g-molu. To je muzika u koju sam se instant zaljubio na prvo slušanje. I slušam je često. Bez obzira na atmosferske prilike. Sve je stvar percepcije. Nekome tmurno, drugome setno. Nekome teško, nekome lako. Nekome dobro, nekome loše.

Igra staklenih percepcija

Ove nedelje sam primio par teških udaraca. Nekoliko kuršuma iz oružja velike zaustavne moći. Nisam ih primio junački, u grudi, mada bi neka druga percepcija to preferirala. Mislim šutiranja u stražnjicu, podmatanja nogu i slično, zasigurno nisu ponosno primljeni udarci u muževna prsa alfa vođe čopora. Nikako nisu za Vikinge. Nisu ni meni, ali moja percepcija pokušava da ostane neokaljana egom.

Bolni su bili udarci. Kao i svaki, u ostalom. Udarci za plakanje, udarci da se sklupčaš u svoj ćoškić i ćutiš, udarci da te boli duša dok izvodiš cirkuske atrakcije kao i svaki drugi pristojno dresirani majmun. Jer šou mast go on. Jer je juče uvek bilo bolje i jer sutra ne postoji. Jer je percepcija podložna promeni zbog velikog sadržaja supstanci na koje svesno ili nesvesno utičemo ili želimo da utičemo.

Kao što će golubovi promeniti svoju ptičiju percepciju i početi ponovo da seruckaju naokolo nezavisno od mog veša, tako je zasigurno i nečija percepcija zanemarila devastirajuće udarce koje sam ja primio uz lakonsko „I to su njegovi problemi? Nema pojma on šta je pravi problem“.

Verujem da će se i moja percepcija udaraca vremenom promeniti. Jer ako se ne bude promenila to će biti ozbiljan znak da nešto nije u redu samnom. Ljudska percepcija se stalno menja. Hteli mi to ili ne.

Jason juri svoj rep

u potrazi za zlatnom percepcijom

Hodam nedavno gradom i naiđem na kolegu iz bivše fabrike u kojoj smo zajedno radili. Kaže, eto taksira, gadna vremena došla, nikad gora, zabada siću, jedva da prehrani porodicu. Znam o čemu mi priča. Svih ovih godina i ja živim ovde. Znam kakva su vremena. Znam šta je sića za jedva. Znam da je ceo taj razgovor samo kliše razgovora.

Podsetim ga na vremena kada smo radili u fabrici. Kaže, to su bila vremena, druženje, šale i nabaci setni osmeh. Pre nego što me je savladao poriv da mu ne izbrišem taj setni osmeh njegove današnje percepcije, samo ga lakonski i kroz neku polušalu, podsetim na njegovu tadašnju percepciju najblaže što sam mogao. „A i tada smo govorili da su gadna vremena došla, nikada gora, zabadali smo siću, jedva da prehranimo porodice“. Pozdravim se uz želje za dobro zdravlje i ostavim ga da mu oko glave lete uspomene na ta nikad gora vremana od pre deset-dvadeset godina kada smo se družili, šalili.

Devedesete godine zasigurno spadaju u „najgora vremena“. Barem zaključujući prema tadašnjoj percepciji mojoj, kao i mnogih drugih, a i prema odzivu publike na fudbalski meč DOS – Milošević 9. oktobra tog leta Gospodnjeg dvehiljaditog (dobro, jeseni, ne leta).

Sada se promenila percepcija pa nam je to doba onako, kao prijatna uspomena sa mora 1974. Šta te devedesete? Malo nas bombardovali, sankcije, inflacija, ali se moglo zarađivati. Krali oni, ali davali i narodu. Jel se sećaš ono kada smo preturili one Bugare za dvaes burića benzina pa ih odma prodali i bili dobri po 100 marke? Pa onda za te pare kupiš Bond, Malbor, Česterfild na veliko, valjaš polako, tu i tamo odradiš neku promenu valuta, Bog da te vidi.

Ja mogu navesti još trilionmilionasvetlosnihgodinadolarapiva primera, ali isto tako možete i vi. Svojih ili onih koje ste primetili kod drugih. Sve je to rođaci stvar percepcije, a percepcija se menja. Stari je to kameleon.

I na kraju Dnevnika da vidimo

kakva nas percepcija očekuje sutra

Imamo kablovsku TV sa 70 programa koji se tuku međusobno, a mi ih overavamo po dve sekunde dok drndamo daljinski. 140 sekundi TV-a dok ne pritisnemo crveno dugme. Imamo uskoro izbore, jer šou mast go on. Ove godine nekako imamo sve više ljudi koji nisu ovde, a činili su deliće naših života. Imamo struju po nekoj nejasnoj ceni pa je još uvek delimo da jeftinu i skupu. Imamo internet. A tamo ima svega. Imamo mobilne telefone koji postaju PC više nego PC. Imamo lap topove koji su više PC od PC-a, a manje PC od PC telefona. Imamo auta. Imamo siću. Imamo sve je preskupo. Imamo nikada nije bilo gore. Imamo stara dobra vremena.

Iznad svega imamo našu percepciju koju smo tako zamračili, zasivili, iskrivili, polomili, zagubili u razmišljanjima o tome za koga glasati da izađe ili uđe na Farmu, Velikog brata, Parove, Maldive.

I dok tako plutamo nesnađeni u našoj percepciji stvarnosti ove stvarnosti koja se po veličini i značaju ni ne računa u odnosu na beskraj vremena i prostora, možemo da odigramo i jednu malu društvenu igricu. Da se razonodimo.

Dakle, zamislite nešto najgore što može da vam se desi. Pustite mašti na volju. Gase vam struju. Isključuju internet. Dolaze da vam popišu imovinu radi prinudne naplate. Samo zamislite. Ipak je ovo samo igra. Žmurite i zamišljajte. Jeste li?

A pogledajte sada fotografiju iznad teksta i pronađite to najgore na njoj. Niste uspeli? A da probate ponovo? Ne? Pa naravno. Ma kakva najgora scenarija zamišljali nikada nećete uspeti da to pronađete na fotografiji.

Znate zašto nećete uspeti da nađete svoja nikad gora vremana, siću, nezaposlenost, vorst kejs scenarios, itd, na naslovnoj fotografiji? Pa zbog percepcije. Naše tamne i sive koja vezuje Albinonija za tugu. Golubove percepcije da mu je priroda odredila da sere po mom vešu. I zbog percepcije žene na fotografiji. Žene koja ima krov nad glavom. Koja ima dete koje je sigurno tu pored nje. Žene koja ima sve što joj treba tako da joj čak ne nedostaje ni vremena da se ulepšava.