Bitno da se nešto radi

Kafa, cigarete, cedevita, sve je tu. I prozor je tu. Da gledam kroz njega dok vršim jutarnju uživanciju. Napolju neki divan dan. Sunce. Ali po vešu koji se suši i smanjenom obimu napada golubova koji imaju nameru da se poseru na veš, zaključujem da košava još duva.

Košava mi baš dobro dođe kao nepotrebni dodatni izgovor da danas ne izlazim. Jer, zapravo, danas imam toliko toga da uradim. Molim društvo za stolom u ćošku kafane da se ne smeje.

Smej se smej

Da, nisam zaposlen od 2012. Tekovina revolucije od 9. oktobra, precednikova medalja za prvoborce, bem li ga šta je.

Bem li ga šta je ali nezaposlenost je teška rabota rođaci. To je rmbanje kao da sam gradiš piramidu. Najpre moraš pronaći sva raspoloživa upražnjena radna mesta. Potom iz arhive CV-a izabrati onaj koji odgovara potrebama radnog mesta. Potom napisati motivaciono pismo i sve to poslati sa prekrštenim prstima (možda me i pozovu na razgovor).

Odradiš to za sat-dva-tri (zavisi od dana do dana, odnosno od broja ponuda) i onda možeš da se oblačiš i izlaziš u manuelnu potragu za poslom. Sedneš sa nekim ljudima, popiješ kafu, pokupiš tračeve kome ide loše posao, kome dobro, ko otpušta, ko zapošljava, pa hajd u obilazak. Najpre u Biro za nezapošljavanje. Naravno, CV (postoji u arhivi i jedan neutralni CV) i par neutralnih motivacionih pisama su u paketu samnom. Onda od vrata do vrata privatnika kao jehovin svedok ili prodavac kirbija.

To sve potraje nekoliko sati, taman da ubodem osmicu i krenem domu. Ali nezaposleni nemaju radno vreme. Posle te osmice treba zaraditi i neki dinar. Onda kreće jurnjava naokolo. Traži interesantne stvari, cenjkaj se, kupuj ako izvučeš dobru cenu, vuci to kući, čisti lickaj, fotografiši, nacifraj propratni tekst da se potencijalni kupci prime, postavi to na Kupindo, pa haj napolje u dalje pokušaje da se zaradi hleb nasušni.

A nisam lenja buba, niti sam izbirljiv po pitanju posla. Istovarao sam, pakovao i cepao drva, čistio sneg po gradu 30-og  i 31-og decembra, išao pod nadnicu kod seljaka da radim, radio kod privatnika koji me nisu plaćali ili sam morao svoje novce da jurim po pola godine... Prosto želim da me neki surovo nastrojeni eksploatatorski kapitalista šutne u neku memljivu i mračnu radionicu, da mi da tehnički crtež i kaže „Radi!“.

Znam da to nije krajnji domet mojih potencijala. To mi je bio krajnji domet potencijala 1988. Od onda sam učio mnogo stvari, posećivao seminare i kurseve, dodatno se obrazovao i dobijao neke diplome. Sada znam mnogo više i obrazovanje mi je jako široko, a ja spreman i dalje da učim. Ali neka taj moj krajnji domet iz 1988. bude sada neka istina, java, nešto u novčaniku.

Privilegovanost nezaposlenih

I  kada se završi ta moja „osmica“ + ostali sati provedeni u potrazi za zlatnim runom, dođem domu nasušnom. Klopnem nešto kućne fast fud i onda odradim još par sitnica i već tamo oko ponoći sam završio. Mogu da se opustim.

Tako već drugu godinu. Jedino što sam sebi dao previše slobode pa se svojevoljno bahatim ceo dan nedeljom. Ostalih dana – ono već navedeno.

Definitivno je psihofizički naporno, pod stalnim si pritiskom, izložen stresu, bez dovoljno novčanica uvek, sam protiv svih, uvek na gostujućem terenu, u stalnom očekivanju i neivesnosti. I tu nastupaju moje privilegije kao nezaposlene osobe. Nemam radno vreme, nemam godišnji odmor, nemam mogućnosti da odem na bolovanje, nemam dan za slavu i ne mogu da tražim slobodan dan. Milina. Samo dobijam više vremena da radim.

Da, da radim. Da, jesam nezaposlen. Kako to misliš „šta radiš kada si nezaposlen“? Pa sve, a možda sam nešto i propustio, od ovoga što sam nabrojao. Biti nezaposlen je najteži posao. I to posao koji je takav da jednostavno moraš da radiš nekih 25 sati dnevno, plus prekovremeno ako zatreba. Eto, jednom sam radio neke tabele u Excelu na osnovu jpg fotografija i pošto je deadline bio vrlo blizu morao sam da radim nekih 36 sati u komadu.

Ali zabodoh dve crvene u novčanik. Opa bato, malo li je? Zasigurno više nego kada nedelju dana ne zaradiš ništa. Više nego 20 dinara po strani, a ima 10 strana. Više nego kada nečemu što prodaješ staviš nižu cenu nego što si ga ti platio jer moraš hitno da ga prodaš pošto se pojavilo nešto novo, atraktivnije i treba ti dinarijusa.

Sudbina il’ ko zna šta li je...

Ne žalim se ja na to. Nemojte da stičete pogrešan utisak. Nema potrebe za sažaljevanjem. To je samo moja realnost. I ja je tako doživljavam i vama prenosim. Ništa strašno. Period u životu kao i svaki drugi. Proći će. A i ako ne prođe ja ne mogu da legnem i umrem. Mogu samo da nastavim sa ovim udarničkim nezaposlenim rabotama. I to je rad. Težak, naporan, stresan, traži uvek dodatno samoupumpavanje volje, ali nije težak i crn kao, recimo, biti rudar.

Vremenom se čovek navikne, kao što se navikava na sve. Bilo dobro, bilo loše. Meni je ovaj posao nezaposlenog radno sposobnog lica vremenom isto postao navika. Probudim se ujutro, nasmejem se suncu i pucanj iz pištolja označi početak dnevne trke. Od tog posla nisam umro do sada, pa verujem da neću ni u buduće. Nekada dođe onaj trenutak kada pumpa za samoupumpavanje volje otkaže. Bude mi teško. Ali onda odem kod mog Tuljka Patuljka, popijemo kafu, pričamo, ljubimo se i sve opet bude ok. To bude taj moj godišnji odmor, bolovanje, slobodni dani, neradni dani...

I još jedna bitna stvar. Trudim se da ne budem u društvu kolega nezaposlenih. Iz praktičnih razloga. Velika većina njih misli da je njihov posao nezaposlenog da se prijave na Biro za nezapošljavanje i da potom kukaju kako su nezaposleni i kako ovo, kako ono. To njihovo mračenje i te vibracije očaja, izgubljenosti, depresije, sve mi je to poznato i iskreno iz srca ih razumem. Ali ja njima ne mogu da pomognem niti oni meni. A to njihovo mračenje mi baš ne treba. Imam posla aman.

Tajne zanata

Kao što svaki posao ima svoje tajne, tako i nezaposlenost ima svoje tricks of trade. I morate ih savladati da bi ste bili uspešni u poslu nezaposlenosti. Ja ih još uvek učim, očigledno, ali što sam naučio mogu i želim da podelim sa vama. Nisam kao moj nadrndani majstor iz 1988. koji nije želeo da mi pokaže kako se oštre određeni rezni alati (samo što sam ja tvrdoglav pa sam onda okupirao mašinu za oštrenje, napakovao alata pored sebe i sistemom pokušaj-greška-ponovni pokušaj na drugi način, naučio i to).

Najpre se prijavite u Biro. Možda vam se posreći pa uđete u Ginisovu knjigu rekorda kao prvi kome je Biro našao posao. Bitnije od toga je da ste na njihovom spisku jer poslodavci ponekad zaista traže zaposlene preko Biroa jer posle imaju određene poreske olakšice ako zaposle nekoga sa Biroa. Takođe, imate pravo na zdravstvenu knjižicu, zlu ne trebalo.

Potom sedite i sami sa sobom raskrstite koje poslove vi možete da obavljate. Nije vam neki uspeh ako dobijete posao a ne umete da ga radite pa dobijete otkaz. Dakle, koncentrišite se i napravite spisak poslova koje zaista možete da obavljate u fulu. Ako je to jedan posao neka je jedan. Barem nećete previše lutati i gubiti svoje dragoceno vreme koje možete potrošiti na svoj posao nezaposlenog ili u društvu porodice, prijatelja.

Kada definišete poslove koje možete da obavljate dolazi proces istraživanja. Informišite se gde postoje takva radna mesta. Pronađite sajtove koji nude zaposlenje (ima ih par dobrih i za Srbiju, ali i za rad u inostranstvu ako vam je to opcija). Sklapajte poznanstva sa ljudima koji se bave nekim poslovima, češće i što više ih viđajte jer će oni pre nego iko drugi moći da vam daju korisnu informaciju.

Sve koje poznajete informišite da ste ostali bez posla i da aktivno tražite posao (pa onda dodate i koje ili koji posao tražite). Verovali ili ne, pravi prijatelji postoje. Čak i ako ne mogu da vam pomognu direktno, probaće na druge načine i bukvalno će vam pomagati tako što će za vas raditi vaš posao uporedo. Ako nemate pravih prijatelja... e onda rođaci nešto nije u redu sa vama i dobro se zamislite šta to nije u redu i kako to da promenite. Jer, ne mogu svi biti loši a vi jedini dobri, divni, slatki.

Pišite CV. Ako ste sposobni za obavljanje više različitih poslova, napišite za svaki od njih poseban CV u kome naglasite malo više vaše kvalifikacije baš za taj posao. Motivaciona pisma naučite da pišete, ali njih ne možete uskladištiti kao univerzalna za razliku od CV-a. Motivaciono pismo pišete da bi ste dodatno potencijalnom poslodavcu objasnili da vi ispunjavate zahteve koje on traži za to radno mesto. Morate uvek imati i u arhivi i kod sebe neki potpuno uopšteni CV. Tipa: mesto rođenja, škole koje ste pohađali, kurseve, gde ste sve radili. Samo ono što je istina, bez detaljisanja, razrade, jedna strana papira sa čitkim tekstom.

Šaljite CV i motivaciona pisma na sve oglase koji vas zanimaju i za koje smatrate da vam odgovaraju. Nemojte biti previše zahtevni jer posla zaista nema za sve tako da je fleksibilnost jedna od najbitnijih stavki u poslu traženja posla. Pošaljite ako je potrebno 10 CV-a dnevno. Onda sutradan opet i sve tako dok ne nađete posao. Ne očekujte ništa od toga. Ni posao, čak ni razgovor za posao. Biće vam lakše.

Nađite neki posao sebi ukoliko vam traženje posla to dopusti. Nešto što volite da radite. Nebitno da li donosi novac ili ne. Morate nešto da radite da ne bi dopustili mutnim mislima da vam truju mozak. Lako se sklizne u depresiju u takvim situacijama.

Uvek se usavršavajte. Učite jezike, oni vam mogu pomoći pri zapošljavanju. Što više jezika, veća šansa. Idite na sve besplatne radionice, predavanja ili bilo šta gde možete da naučite nešto novo ili dopunite već postojeće znanje. Neka vam izgovor za ne odlazak na neki kurs, seminar koji se plaća ne bude to da nemate novca, već realna procena da li taj kurs vama treba. Možete se uvek dodatno obrazovati putem interneta i to radite jer je besplatno, korisno na razne načine, a i deo je vašeg posla.

Ne budite sujetni. Ako vam posao koji nađete ne odgovara, ne kukajte i nikako ga ne napuštajte. Uvek posle odrađene smene možete da nastavite traženje novog posla.

Takođe, učite od dece. Mi smo odrasli u socijalizmu i nismo pripremljeni za život u kapitalističkom društvu. Ali vaša (i ostala) deca su odrasla u kapitalizmu. Nemaju teret prošlosti i veštije i brže nego mi plivaju u ovim nama mutnim vodama. Od njih možete mnogo da naučite, a i oni od vas. Ponešto.

I obavezno ne očekujte ništa. Vi već imate dosta posla kao nezaposleni i nade, planovi, očekivanja spadaju u domen vračanja. Šta bi bilo kad bi bilo. Vama vračanje ne treba jer vam neće pomoći, a može vam odmoći jer je lako uljuljkati se u te lepe paperjaste oblake planova o bezbrižnom životu.

Ja imam još jedan trick of trade. Iz svog rečnika (koji podrazumeva i izgovoreno i ono o čemu razmišljam) sam izbacio reč „nemoguće“. Kod mene ne postoji nemoguće, samo: nisam probao. Sve probajte. Sve što vam se pojavi kao mogućnost, sve što vam padne na pamet, makar koliko vam to izgledalo „nemoguće“, glupo, odvratno, nemate vezu... Probajte i vidite rezultat. Možete samo dobiti jer nemate šta izgubiti. Čak ni vreme ne možete izgubiti jer vaše vreme je vreme za posao nezaposlenog 24/7, 365 dana u godini.

Džek pot

Želim vam uspeh u poslu kao i sve što sebi želim. Nadam se da sam bio koristan. A sada narode nezaposleni, trk na posao. Krenite od toga da ste nezaposleni. Zaboravite nemoguće, stid me, strah me, kriv mi Vučić, star(a) sam da tražim posao, nema posla nigde itd. Prvo izvadite deblo iz svoga oka pa onda tražite trunku u tuđem.