Justin Pravozborni, kazivanja - O sebi

Justin Pravozborni, kazivanja

O sebi

     Našli su me u zamotuljku ispred samostana, kada sam imao tek nekoliko meseci. Odgojili su me dobri oci samostana. Odgojili, oblačili, hranili, dali mi obrazovanje. U dosadi života unutar samostanskih zidina, kao dečak nisam imao mnogo izbora da zabavim svoju maštu do da preturam po biblioteci prepunoj knjiga donošenih iz raznih uglova sveta, pisane na svim mogućim jezicima.

     Osim verskih spisa koje i očekujete u samostanu i koje su me dobri oci najčešće i davali za čitanje, tu je bilo i raznih drugih spisa, rukopisa, štampanih knjiga, pa čak i jedan zalutali jelovnik nekog restorana na dalekom istoku ispisan neverovatnim i komplikovanim pismom.

     Knjige su bile odložene posvuda. Kada su počeli da ih sakupljaju, dobri oci su ih uredno odlagali u policama. Po jeziku na kome su pisane, po tematici koju su obrađivali. Kao i u svakoj drugoj biblioteci. Međutim, tokom vremena, obična samostanska biblioteka je počela da biva svratište svih koji su imali neku, na bilo koji način zabeleženu, pisanu reč. Nešto je bilo prepisivano na papiruse samostana pa su originali vraćani njihovim ponosnim vlasnicima, ali velika većina je tu ostajala kao poklon, ili jednostavno kao zaboravljeni predmet.

     I ubrzo je biblioteka sa policama, smeštena u najvećoj prostoriji samostana, postala premala za sve što je tu donošeno, prepisivano, ostavljano. U to vreme su dobri oci bili uzbuđeni kao mala deca. Govorili su o nečemu što su zvali "nova aleksandrijska biblioteka" i vredno radili na sortiranju i slaganju. Ali ih je pomama dolazaka novih i novih svetskih putnika, često sam imao utisak da oni dolaze samo da se oslobode njima nepotrebnog balasta papira za koji nisu znali čemu služi, polako počela da razjeda poput crvotočine taj njihov entuzijazam. Prihvatali su poklone ali ih sve ležernije i ležernije, bez trunke onog entuzijazma, odlagali bez udubljivanja u sadržaj na hrpetine, dok su kasnije poklonjene knjige, kofere pune spisa, torbe i džakove samo ostavljali tamo gde je još bilo mesta.

     I što su dobri oci manje vremena posvećivali novim i novim poklonima, ja sam na njih revnosnije reagovao. Čim bi posetilac i donator napustio biblioteku a dobri oci krenuli za njim da ga isprate i požele mu srećan dalji put, ja bih već bukvalno kopao po novom materijalu koji je u tom tmurnom i neveselom mestu zabavljalo maštu mene kao znatiželjnog dečaka. Iako sam čuo neke razgovore pričane dok su sagovornici mislili da nisam tu ili da ih ne čujem, o tome kako ja Justin zapravo nisam najbistrije pameti, da me ne zanimaju stvari koje zanimaju ostale dobre oce i posetioce samostana, da spavam sa životinjama jer mi je u staji bilo najudobnije i da sam u svojoj priprostosti, kako su je oni nazivali, sposoban da govorim samo istinu te da su me zato i prozvali Pravozborni, ja te razgovore nisam najbolje razumeo. Nije mi bilo jasno zbog čega oci misle da sam priprost kada sam pročitao sve njihove knjige, niti sam mogao dokučiti šta to znači da nisam najbistrije pameti. Zbog toga više nisam obraćao pažnju na te razgovore. Dešavalo se čak i da na taj način pričaju u mom prisustvu. Navodno to što ja nisam razumevao te priče niti reagovao na njih, za dobre oce je to postalo dokaz toga da su oni sa svojim navodima o meni potpuno u pravu.

     A onda sam jednog dana naleteo na pravo blago. U džaku koji je stojao na dnu hrpe drugih džakova, sanduka i torbi prepunih knjiga, a koje sam već bio pročitao sve do jednoga jedinog poslednjeg papira u njemu, otkrio sam samo blago. Neverovatnu trpezu za moje oči i radoznali um. Nešto što nikada do tada nisam video, a što me je magijski privlačilo. Nestrpljivo sam istresao celokupni sadržaj džaka na slobodni deo poda i počeo neverovatnom brzinom da sortiram ono što me je privuklo od onoga što je bio uobičajeni, ako tako mogu reći, sadržaj tih i takvih kofera. Bez obzira na to na kome jeziku su bili pisani ili štampani materijali koje bih uzeo u ruku, već nakon na brzinu pročitanog prvog pasusa ja sam znao da li je to deo mog mističnog blaga i to odlagao na jednu stranu, a ostalo na drugu. Strani jezici mi nisu predstavljali problem. Odavno sam bio uočio logiku u njihovom pisanju, a reči su postepeno dobijale svoje značenje, tako da sam vrlo brzo mogao čitati sve što je donošeno. Nisam razumevao zbog čega dobri oci imaju problema sa tim stranim pisanjima, ali sam pretpostavljao da to ima veze sa mnogo obaveza koje su činile njihov dan.

     Kada sam završio sortiranje, svo to meni magično blago je ličilo na običnu hrpu. Bilo je tu i rukopisa na papirusu, vrlo skupoceno ukoričenih i štampanih knjiga, zabeleški rukom na papiru koji je prolazeći kroz vreme u nečijem džepu izgubio zapisani trag i ostao samo sa udubljenjima koja je olovka ostavila, lepo upakovanih prepisa iz nekih drugih samostana, pa čak i jedna staklena boca u kojoj je bilo voskom zapečaćeno jedno naizgled beznačajno parče papira.

     Od same šarolikosti materijala koji sam izabrao bilo je čudnije samo to što su o istoj temi u svim tim zapisima pisali najrazličitiji ljudi. Tema je, naravno bio kapetan Ahab Moreplovac. Kao da nije bila dovoljna već postojeća zbrka već ju je trebalo još više zakomplikovati samim autorima. Neke spise je potpisivao navodno sam Ahab, druge pak njegov verni Ismail, treće Jin-Čo iz daleke Azije... Maltene svako ko je bio vičan pisanju napisao je barem nešto o Ahabu, opisao plovidbu, prepričao veče provedeno u krčmi sa Ahabom i uz litre vina, tumačio samog Ahaba i njegove principe kojih se držao u životu...

     Tako mi se Ahab uvukao u život. Osećao sam miris mora kojima je on plovio, isti miris koji je i on osećao. Osećao sam vetar koji je šibao Ahaba. Bio čak i odbačen i prezren od drugih baš kao i Ahab. Polako mi se uvukao u život da tu ostane. Da ja živim njegov život. Da nosim njegovu strast i njegovu silnu volju da uništi sve. Da budem Ahab, kada Ahaba nema.

     Neumitno je došao i taj momenat. Malo svojih stvari koje sam posedovao zapakovah u zavežljaj nalik rancu, pokupih papire sa onime što sam smatrao za najrelevantnije podatke o Ahabovom trenutnom prebivalištu, kao i podatke o njegovom poslednjem putovanju. Oprostio se od dobrih otaca, pozdravio sa zidinama manastira i krenuo u zagrljaj sudbine. Na putovanje koje sam samo ja mogao i morao obaviti. Putovanje koje će me, u to duboko verujem, jednom konačno dovesti do samog Ahaba i koji će mi u sumrak dana izdiktirati svoje poslednje reči da ih zapišem na nauk i obrazovanje budućih generacija.

Nekada davno

     Dobro vam jutro, dan, veče, šta god li je već kod vas. Kod mene su ubrzana dešavanja poslednjih dana napravila takvu zbrku da se orijentišem prema satu kako bih znao kada je potrebno ići negde ili uraditi nešto. Ali sami sati nemaju nikakvo značenje. Kao ni dani kada vam je radna nedelja osam dana.

     Sedim u ćoškiću, pijuckam kafu i sok od višanja. Čim je tako, znači neko jutro je. Ako ne ovde i ne meni onda negde, nekome. Veliki je ovaj svet rođaci. Jako velik. Razmišljam se da li da zapalim još jednu cigaretu. Sa ovim ubrzanim vremenom i ubrzanim dešavanjima počeo sam i ubrzano da pušim. Zaklao sam ceo boks više nego obično u proteklom periodu između dve plate.

     I naravno da je palim. Ono razmišljanje hoću li-neću li, je i onako samo predigra za umirivanje moje svesti. Isto kao i one čuvene mantre: to je loše za zdravlje i skupe su cigarete u današnje vreme. Naravno da je palim jer posle srka kafe prija taj reski dim duvana u plućima. Lepi su oblici koje plavičasti dim pravi dok se uzdiže ka plafonu a ja zamišljen gledam u njega.

     Toliko je sve bilo ubrzano u poslednje vreme da osim jurcanja, gubljenja nogu, vremena i živaca, nisam stigao ništa ni da čitam. Jedino sam stizao da proverim na internetu vesti i slične gluposti. Malo mi se i to smučilo rođaci. Dobro, možda malo više. Razmišljam da ugasim internet jer je počeo da mi truje mozak i da ponovo počnem da gledam TV. Da, da. Dotle je došlo.

     Ali da iskoristim ovo doba dana koje je možda jutro da pročitam nešto. Moja poznanica Gordana mi je poslala svoj neobjavljeni roman i nekoliko svojih priča. Pogledajmo jednu koja mi se čini jako interesantnom. Verujem da ćete i vi uživati kao što sam uživao i ja.

Nekada davno

      Nekada davno, u jednoj začaranoj šumi, živele su male vile, čarobnice čija su oslikana krila treperila sa najmanjim daškom vetra i prelivala se u diginim bojama...makar tako kažu bajke. Ali ja ću vam večeras pričati o jednoj drugoj vili i ne, nije ovo bajka, ova priča je stvarna i počela je prošlog petka...

      Čitavu noć pre početka naše priče kiša je plakala pokušavajući da se probije u dečiju sobu, njene kapi su se lomile o staklo i klizile sustižući jedna drugu a troje mališana spavalo je spokojno u svojim krevetima i sanjalo ko zna o čemu jer zna se da deca pamte tek svaki deseti san. Nisu ni slutili da ih trideset para istih, mačeći žutih očiju posmatra sa vrha ormara, zure ne trepćući u nasmejana lica i ćute, ne dišu, sićušni im sivi prstići stiskaju ivice i samo im okice i nosevi vire, nosevi jarko crveni, kao u onoj bajci o Rudolfu. Potrajalo je to pa sigurno par minuta, ta tišina u kojoj su malena stvorenja posmatrala decu a onda kada su se uverila da su u dubokom snu jedan po jedan poskakaše na čupavi tepih i rastrčaše se među igračke.

-Vidiš li je? - prošaputao je jedan glasić tiši od vetra

-Nema među autićima!- odgovorio je drugi.

-Ništa pod krevetima- čulo se od negde a onda se, usred tog žubora izdvojio jedan, posebno tanak glas - Našla sam je, našla sam je, gotovo, moja je!

      Talas radosti obuzeo je sve prisutne, oni se pohvataše za ruke, osmesi im se razliše po tamnim licima i u jedan glas prošaptaše:

-Senčice, gde si? Gde si je pronašla?

- Evo me pored bebe, ššš, tupani, probudićete je. Dođite.

     Hitno su se uzverali u krevetac a tamo, pored malene kovrdžave glavice stajala je Senka i pobedonosno pokazivala plišanog medvedića, mnogo većeg od nje. Na njegovoj levoj šapi, poput rukavice, navučena mala ružičasta čarapa.

-To je ona! - šaputali su u zanosu - sto prva dečija rasparena čarapa! Uspeli smo! Sad samo da je odnesemo gde treba i da joj pošaljemo poruku... Vila će stići sa prvim Sunčevim zracima. Bilo je i vreme, postala je nestrpljiva - govorili su skidajući čarapu s mece.

 

***

Beleška o piscu

Perić Gordana, majka troje dece, rođena 20.11.1985. u Kumanovu, Makedoniji. Odrasla u Đakovici, na Kosovu, završila Valjevsku gimnaziju, studirala psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Piše pesme, eseje, recenzije, kratku priču, haiku i novinske članke. Objavljivala u više zbornika poezije i “Haiku novinama”. Autor neobjavljene zbirke poezije “Kći Vetra”. Jedno vreme bila saradnik informativnog portala naissus.info. Govori engleski i ruski jezik. Trenutno priprema zbirku kratkih priča.

Biljka Ženžiao

     Kafa, slatka sa mlekom naravno, nikotinski štapići, puna paklica, pepeljara nevino čista narednih desetak sekundi, upaljač na svom mestu jer nije došlo doba kada nestaju upaljači, plavičasti dim duvana koji naravno ide kao končić prema gore, zraci sunca koji pokušavaju da se sprdaju sa njim, zvuci sa ulice koji opominju na radni dan...

     Ukratko rečeno, divan dan, momenat i mesto da ispunim jedno obećanje koje sam vam dao odavno i za koje mislim da ga se retko ko seća. Osim mene. Naime, obećao sam vam jednom prilikom jednu od starih priča. Jednu koju je Ahab napisao krajem drugog meseca, davne 1989. godine.

     Uvaženi publikume, Ahab održa reč, a vi izvolite i sladite se pričom starom trideset godina. I onako je niste ranije imali gde pročitati. Ovo je njena premijera.

Biljka Ženžiao

- Jesi li mi doneo piće? - upita Ženžiao.

     Ženžiao je bila biljka ženskog pola. Nisam znao odakle je. Jednostavno sam je jednog dana našao u mojoj dnevnoj sobi. O svom poreklu nikada nije govorila. Samo bi prozborila "Iz okoline sam". Bio sam siguran da nisam video ni jednu biljku sličnu njoj. No, možda sam se varao. U svakom slučaju, nije bilo razloga da sumnjam u ono što je Ženžiao pričala.

     Ženžiao je bila lepa biljka. Nije rasla iz saksije već iz neke velike posude pune plave zemlje. Stablo joj je bilo svetlo zeleno i elegantno tanko. Usudio bih se reći da je imala seksi stablo. Nije imala lišće već samo jednu, kao prst tanku, granu. Nije imala ni uši, ni glasnice. Govorila je i slušala stablom. Zapravo, vibracijama koje je primalo ili iskpuštalo stablo. To mi je ona sama objasnila. Na vrhu stabla se nalazilo jedno proširenje koje je ličilo na glavu. Ženžiao je imala ogromna i ružna usta. Ona su joj služila samo za prehranu.

- Doneo sam ti piće, ali imam i jedno iznenađenje za tebe.

- Oh, znaš da volim iznenađenja.

     Iz torbe sam izvadio uginulu mačku koju sam našao pregaženu na ulici. Ženžiao se hranila mesom mrtvih životinja.

- Divno. Nisi trebao.

     Progutala je celu mačku iz jednog zalogaja i slatko se obliznula. Zgadilo mi se. Mora da je Ženžiao to primetila jer mi je rekla

- Znam da ti se ne sviđa moj način ishrane ali moraš shvatiti da se meni tvoji jastozi i kavijar, najblaže rečeno, gade.

- Dobro. Nećemo više o tome.

- Volim te dragi.

     Da, Ženžiao je bila zaljubljena u mene. Mogu reći da ni ja nisam bio ravnodušan prema njoj.

- Draga, doneo sam konjak.

- Super. Otvori ga i dodaj mi flašu.

     Otvorio sam flašu žestokog pića i otpio dug gutljaj.

- Hej! A ja?

     Dodao sam flašu Ženžiao. Pila je iz nje polako. Po treperenju njenog stabla zaključivao sam da joj piće pričinjava zadovoljstvo. Inače je mnogo pila. Bila je prava i verovatno prva biljka alkoholičar.

     Pili smo i pričali do kasno u noć. Pričali smo o filozofiji. To je bila njena omiljena tema kada se napije. Kada smo popili svo piće, rekoh:

- Draga, pomalo sam pijan. Idem da spavam. Ugasiću ti svetlo.

     Sa njenih ružnih usana se ote pijani uzdah.

- Ženžiao, šta ti je?

- Ma pusti... Gluposti... Volim te!

- Znam... I ja tebe volim.

- Što sada nisam ljudsko biće!

- Zašto?

- Onda bi smo mogli da odemo u krevet i da vodimo ljubav.

- Ženžiao... Opet si slušala ljubavne drame na radiju.

- Ovo ti ozbiljno kažem. I ja, mada sam biljka, imam potrebu za seksom. A ti mi se sviđaš.

- Ma hajde Ženžiao, mi smo iznad toga. Mislim, voleo bih i ja da vodim ljubav sa tobom ali... Ma i ti i ja shvatamo u kakvoj smo sizuaciji. Hajdemo na spavanje. Laku noć Ženžiao.

     Nije mi odgovorila. Čim sam legao i sklopio oči san me prevari. Posle nekog vremena nešto me je probudilo. Teško sam disao. Brzo sam se rasanio i shvatio da me u stvari nešto steže oko vrata. Počeo sam da se borim za vazduh. U toj borbi sam nekako upalio stonu lampu. Oko vrata mi se stezala zelena grana moje drage Ženžiao.

- Udaviću te Tome! Ja sam ostavljena žena! Tome, ti me ne želiš i zato ću te udaviti!

- A... rgh... Ho... ću... aa...

50 nijansi godina

      Najzad sunce. Najzad dok pijem kafu sunce svojim zracima probija dim duvana. Najzad, aman! Opštepoznat sam po tome da volim leto i visoke temperature tako da je ovaj ispad u slavu sunca i toplote potpuno opravdan.

      Uživam u kafi, dimu duvana, nestašnom suncu, na toplom u mom ćoškiću. Kakve crne kiše, oblaci, jesen, zima, hladno... U tome nema one mazne i lenje erotike nedeljnog poslepodneva. A čim toga nema, rekoh već u nekom od prethodnih tekstova da počinjem da razumem samoubilački poriv kod naroda koji obitavaju u severnim predelima.

      Ja već 50 godina živim na ovoj fudbalskoj lopti koju zovu Zemlja i definitivno mi je mazno letnje erotsko popodne nedeljom fejvorit.

50 godina

      Da, živim već 50 godina. Kada se okrenem oko sebe, nije se mnogo toga promenilo. Naprotiv! Kada idem po bloku, tu su sve iste zgrade. Doduše u mnogo lošijem stanju haube. Popucala boja, otpali celi komadi i slično.

      Stariji ljudi koje poznajem iz viđenja su isto stariji. Nisu ništa ostareli od onoga čega se ja sećam. Mladi su ostali mladi. Jedino što primećujem da je sve više mladih posedelo i proćelavilo. Nije toga bilo ranije. Da li im je to od stresa, čega već. Zaista, pre deset ili dvadeset godina retko ko od njih je bio sed. A i deca su im porasla. I to mašala! Pravi momci i devojke.

      Jedino se klinci menjaju. Oni klinci koji čuče pored klupice u parku između zgrada. Ne primećuju ih ljudi mnogo jer se pojavljuju samo leti. Dobro, primete ih. A šta da im radim kada leti otvaraju prozore a klince i njihova nadvikivanja i smehove ne možeš da kontrolišeš. Leto, klinci, otvoreni prozor, glasan smeh – moraš da ih primetiš.

      I zavisno od ture klinaca, odnosno od njihove potrebe da se grlenije ili malo manje grleno predstave svetu, dakle zavisno od ture ali podosta i od stanja živaca i stanja razdražljivosti komšiluka sa otvorenim prozorima nije nikakvo iznenađenje da se na klince sruči nekoliko litara vode. Ili, opet u zavisnosti od komšiluka sa otvorenim prozorima, mogu da prođu sa psovkama i proterivanjem, a u najgorem i najbesmislenijem slučaju uz zvanje policije jer AMAN, KRŠI SE RED I MIR! Hebo vas taj pandur koji dođe. Baš zato što vi nikada niste bili mladi i policija nikada nije dolazila da vas rastera.

      Dakle, ti klinci. Ti klinci se pojave jedno leto, sede ili borave oko klupe ispod drveta, pričaju, smeju se... Onda dođe jesen i hladni dani i oni polako nestanu i nema ih nema sve do iduće godine, idućeg leta. Leta sa komšijskim otvorenim prozorima. Leta nove lutrije – dal' će biti samo voda iz lavora, psovke ili prijavljivanje, ili ništa od toga. I tako leto za letom, maksimum komada četiri. A posle četiri godine ti mladi jednostavno, dejstvom nekih drugih i jačih sila, nestanu. Poput onih muva koje uleću kroz letnje otvorene prozore, lete u krug oko lustera, a čim padne veče jednostavno netragom nestanu.

      Ali čim to društvo klinaca-mušica ispod otvorenih letnjih komšijskih prozora end terasa prestane da bude bitno za dilemu psovati/polivati/policija desi se mađija prirode. Neverovatan mađioničarski trik u kome ne sečemo oskudno odevene dame na pola, niti nam iz cilindara iskakučavaju mali beli zercovi.

      Tada se desi jednostavna smena klinaca. Pojavi se jedan i počne da kruži oko klupe. Svojom masom, pomnoženom brzinom okretanja oko klupe on počne da privlači druga tela, druge klince. I tako klinac po klinac po klinac po klinac, mušice u sobi oko lustera i počinje histerija komšiluka sa otvorenim prozorima i/ili terasama. I ti klinci su jedino što se menja u bloku. Ostalo je sve isto. Stari, mladi, komšiluk sa otvorenim prozorima i terasama, zgrade, polivanje, psovanje, "Dobro veče, lične karte molim", sve ostaje isto dok se taj krug ciklično ne pomera u krug i krug...

50

      Pomenuti broj u podnaslovu (50 i brojevima: pedeset) je oznaka koliko puta se ubrzalo vreme koje protiče. Ne znam da li ste vi to primetili, ali protok vremena se u poslednje vreme ubrzao pedeset puta. Doba ubrzanog vremena, kako ja to volim da kažem. Nastupilo je doba ubrzanog vremena!

      Nije to ništa strašno ili uzbunjujuće, alarmantno. Samo se tako desilo. Nastupilo doba ubrzanog vremena. Baš kao što postoji doba kada nestaju upaljači. Da, postoji i to doba. I lično mislim da je to doba mnogo gore od doba ubrzanog vremena. Jer dešava se češće, nekoliko puta godišnje, a vrlo je neugodno kada ste pušač a ostanete bez upaljača baš u momentu kada vam je potrebna količina nikotina sadržana u nikotinskom štapiću koji treba upaliti i isisati mu dimove. I tako stalno dok traje to doba. Kupite upaljač, odložite ga zajedno sa cigaretama tamo gde odlažete cigarete i upaljač i onda upaljač nestane pre sledeće cigarete. Onda ponovo kupuj upaljač, jer doba je kada nestaju upaljači.

      U to doba se možete samo nadati da nećete kupiti previše novih upaljača koji život znače jer po svim nepoznatim zakonima kvantne fizike i paralelnim univerzumima i svetovima, nakon tog doba neumitno, nenaručeno i neskladno (mada potpuno skladno, ali u nizu nabrajanja glagola sa negacijom na početku bolje zvuči "neskladno" nego "skladno" pa vi lepo čitajte kao što je napisano, a na znanje primite da je reč o skladnom) dolazi Doba kada se upaljači vraćaju.

      Jednostavno, počinjete da ih nalazite svuda na najneverovatnijim od najneverovatnijih mesta na kojima možete očekivati da ćete naći upaljač. Pojavljuju se nasumično, ali najčešće redom i to onim redom kojim su i nestajali. Najpre nastariji, pa njihovi naslednici, pa naslednici naslednika, i sve tako do poslednjeg koga ste izgubili u doba kada nestaju upaljači. I tih doba ima isto koliko i doba kada nestaju upaljači. Isto su česta i daju neku sigurnost u uređenost kosmosa.

      Naravno, niko nam nikada nije rekao da ta doba jednog dana neće predstavljati uređenost univerzuma i svega što postoji. Jednog dana doba ubrzanog vremena neće stajati na ubrzanju od 50 godina već će ubrzavati i ubrzavati sve dok se ne rastope boje. I neće stati kako bi ustupilo mahinaciju vremenom dobu usporenog prolaženja vremena, kada sve uspori 50 godina i održi drevni ritam. Tada ni doba kada nestaju upaljači neće prestati da bi se pojavilo doba kada se vraćaju upaljaći. Upaljači će nastaviti da nestaju. Možda čak i intenzivnije. Možda čak i pre nego što mašine uspeju da ih naprave u fabrikama za proizvodnju upaljača. Možda čak toliko ranije nestanu da nestanu čak i pre nego što ih ljudi izumeju.

      Tada će kaledioskop koji gledamo postati vrlo čudan, rođaci. Ubrzane boje koje nestaju i ne pojavljuju se više. Samo je jedno pitanje istinski bitno sa tim' u vezi: jeste li spremni za to, dragi moji?

Podzemlje

    Moj ćoškić – moja slobodica. Sedim lagano, pijem kafu naravno, cigareta se dimi isto tako naravno. Nemam pojma koje je doba dana niti koji je dan. Neki posao navalio pa radimo po dvanaest sati. Čas dnevne, čas noćne. A i ako pogledam kroz prozor neću biti mnogo sigurniji koje je doba dana. Ova godina nam je kišna i hladna kao ona 2014. I tmurna. Pogledam kroz prozor ujutro, mračno je. Pogledam u podne, mrak. Pogledam naveče. Mrak je. Počinjem da razumem onaj samoubilački poriv kod severnih naroda.

    Eto, nisam ni primetio da li su se ovog proleća regularno vratile ptice selice. Recimo laste. Jesu li se vratile laste? Možda ste vi to zagledali i primetili. Ako jesu, gadno su se zeznule. Još je hladno.

    Nego kada smo već kod zime, hladnoća i ostalih hajvana, pročitajte ovo...

Podzemni ćoškić

    Moj drug Gagi je izuzetno inteligentan čovek, veoma svestrano orijentisan prilikom biranja tema o kojima može i voli da priča, čovek sa kojim se nikako ne slažem na političkom planu ali smo potpuno u stanju da diskutujemo istoriju, da dotaknemo mnoga politička pitanja, analiziramo trenutnu geopolitičku scenu sveta bez da se neko od nas dvojice uvredi, krene da vređa onog drugog ili ne odsluša celo izlaganje. Čak i ako jedan drugome u žaru priče upadnemo u reč, onaj drugi to ne uzima za zlo jer nekako znamo da jedan drugom ne želimo ništa loše već da nas je samo poneo verbalni talas.

    Međutim, nizom pogrešnih izbora i spletom životnih okolnosti, Gagi je ostao bez svog ćoškića. Zato je morao kao i svi cigani čergari sve svoje na leđa i put pod noge u potrazi za novim ćoškićem.

    Naravno da ga je našao. Cigani čergari su snalažljivo pleme. Uselio se u podrum. Da, lepo ste pročitali. Podrum. Ono ispod zgrada. Tamo gde se lageruju nepotrebne stvari, tamo gde se uđe jednom godišnje eventualno. Tamo gde smo se 1999. krili od bombardovanja.

    Dok ga je prilagođavao za obitovanje, malo je ukrao od komšijinog podruma. Nekih desetak centimetara. Na pod je stavio ploče koje nisu iskorišćene prilikom popločavanja obližnjeg trga. Od montažnih polica je napravio ormar. Veliki vojnički sanduk mu delom služi kao krevet. Na zidu mu stoji sat, stari sat koji smo nekada svi imali po stanovima, sa termometrom i meračem vazdušnog pritiska i vlažnosti vazduha.

    Nisam siguran koliko je prostora potrebno za neki normalan život ljudskog bića, ali Gagi tamo ima svoj ćoškić od možda cela tri kvadrata. Da, tri. Ali njegova. I jako funkcionalna. Kada mu dođem u goste začas on od radionice koja je bila spavaća soba napravi dnevnu sobu u kojoj sedimo, pušimo, ispijamo Guaranu, pričamo o politici, prelistavamo magazine, čačkamo po Guglu da vidimo ko je bio u pravu koji je kalibar Mauzer puške.

    Kada ga pitam da li mu je zima Gagi mi kaže da je pod zemljom najbolje. Temperatura je uvek oko 13 stepeni pa mu leti nije vrućina a zimi uz duks i džemper može da se živi. I nasmeje se svojim veselim glasom iz koga nikako da nestane onog dečačkog tona. Ne znam kako je rešio pitanje higijene, niti smatram da je uljudno pitati ga, ali Gagi nikada nije prljav i češće je obrijan nego ja.

    Zarađuje tako što se kreće po buvljacima i pijacama. Kupuje ono što mu zapadne za oko pa makar šta to bilo. Neki stari i neispravan ručni sat u kome je on video ono što će mu i vratiti svojim veštim rukama – njegov stari sjaj i funkcionalnu upotrebljivost. Torbicu koju dobije kupujući igračke-modele automobila i koja je od prave antilop kože i koju zna baš kome će prodati dok sebi zadrži igračke za još jednu od svojih ogromnih kolekcija raznovrsnih nepotrebnosti uredno popakovanih po ogromnim kartonskim kutijama koje stoje na policama improvizovanog ormara.

    On ume da opravi mobilni telefon, očisti i konzervira stare novčanice, podigne krov na kući, postavi video nadzor od opreme koju kupi na internetu, da da veću sumu novca za divnu lampu kojoj fale samo abažur, sijalično grlo i kablovi, da zaroni u kontejner i sa dna spase tako dobro očuvan i jako bitan Panini album sa sličicama fudbalera iz 1970. i neke godine iako mu fali golman reprezentacije Istočne Nemačke i neko iz veznog reda Španije.

    Gagi nije oduvek bio dobar prema ljudima. Bio je povređen dok je bio mali pa je posle i on povređivao. Sada mu se karma sveti onako podlo kako joj to i dolikuje. Kada je rešio da više ne povređuje ljude i da je lepše biti dobar čovek, sada ga u združenom napadu povređuju ljudi, karma, loše vreme, zakon, ceo sistem i ti prokleti kineski šrafovi koji pucaju dok ih zavijaš u drvo.

    Mislim da se delom i zbog toga odlučio da živi u svom ćoškiću ispod zemlje, sa svim potrebnim alatom i u konstantnom radu na stvarima koje voli i koje oživljava pretvarajući ih u dobre ljude i svoje prijatelje. On to ni negira, niti mi potvrđuje. Više voli da mi se pohvali kada stigne do nove okrugle cifre eura u svome šteku. „To je još sto eura manje Ahabe!“ Još sto eura manje do auto-prikolice, rajskog sna sa većim ćoškićem za Gagija. Jer Gagi svaku veću sumu novca koju uspe da zaradi preko onoga što mu je nužno stavlja u štek sa krajnjim ciljem: kupiti svoj dom, svoju kamp kućicu. Kamp kućicu jer je Gagi realan i zna da nikada neće moći sebi da priušti stan ili kuću i da su četiri ozidana zida sa krovom iznad glave za njega mogući još jedino tu dole, u podrumu ispod zemlje.

    Naravno, Gagi nikada neće kupiti kamp. Jer karma i te stvari. Ali Gagi i dalje sakuplja eure. Kao i sve one stare novčanice, albume sa samolepljivim sličicama, figurice vojnika-kauboja-indijanaca, makete tenkova-aviona-automobila, kertridže sa starim Sega igricama, knjige o istoriji, enciklopedije, stare stripove, zidne satove...

Tri krpe i hvala

    Jutros sam sreo Gagija. Kaže: „Gledaj što sam na buvljaku kod jednog čiče našao jeftino ovih sto kuhinjskih krpa. Evo ti tri, nosi kući, uvek zatrebaju. Nije lepo da ja imam sto, a da tebi ne dam neku.“ I nasmeje se onim svojim smehom sa prizvukom dečaka i večno nedostajućih eura za kamp kućicu.

Dupeglavci

      Komplet borbena oprema. Kafa, cigarete, lap top. Položaj: moj ćoškić. Noge u pravilnom položaju: dignute na stolicu. Pogled: uprt kroz prozor. Vreme: jutro. Atmosferske prilike: hladno i kišno, još nisu nikle visibabe i visidede (podvrsta - penzioneri) po prozorima da nadgledaju šta komšiluk radi. Dakle, osim kapi kiše ne čuje se ništa.

      Gladim bradu koju nisam brijao mesec drugi i razmišljam nešto. Pre neki dan sam bio u jednom društvu gde se pričalo o svemu i svačemu. Kao što i biva kada se okupe ljudi, jelda. Povede se tako i tema veza među ljudima. I sada razmišljam, pa imao bih i ja šta da kažem na tu temu. Dakle...

U početku bi rupa...

      Naišlo je neko vreme kada su brakovi i veze među ljudima, kako bih rekao, nešto čemu se pristupa vrlo lakonski, ovlaš, kao prema obavezi koju imate ali vam nešto i nije previše do toga. Kao posao. Ustanete ujutro, morate na posao, ali vam se baš i ne ide. Baš tako. Onda jedno jutro uzmete slobodan dan, dan od odmora, bolovanje, štaveć i jednostavno ne odete na posao. Baš, baš tako. Upravo na to me podsećaju današnji brakovi i veze.

      Postali smo vrlo egoistično društvo, društvo gledača sopstvenog dupeta i sopstvenih interesa. Mislim, šta drugo i očekivati od društva u kome se diplome (čitaj znanje) kupuju, radno mesto (čitaj egzistencija) dobija na osnovu partijske članske knjižice, kultura svodi na buljenje u TV hipnotički ekran, čitanje svodi na preletanje naslova sa oznakama (SENZACIONALNO) (18+) (VIDEO) (ŠOKANTNO), bolji život nalazi obavezno negde drugde i gde se tuđa trava koja je ukusnija i zelenija pase po bilo koju cenu. Uključujući tu i brakove „za papire“, odbacivanje sopstvenog obrazovanja da bi se radili bedni poslovi, dokazivanje da ste zaslužili da pasete tuđu travu i po cenu gaženja preko leševa (metaforički rečeno, naravno, nekako smo srećni što je to još uvek samo metaforički izraz).

      U tom i takvom društvu, sa nama takvima kakvi jesmo, desilo se da ono drugo, ono što nije deo našeg dupeta i naša dva guza, dakle desilo se da treći i četvrti guz (jer za brak, vezu... ipak treba dvoje, dva dupeta) i nisu toliko bitni. Zapravo jesu bitni onoliko koliko nam to naš moral partijskih radnih mesta, naša inteligencija kupljenih diploma kao i tuđa trava (zelenija i ukusnija) dopuštaju. Ostali smo uskraćeni za neke stare vrednosti jer današnje društvo, odnosno nove generacije koje odgajamo, sa prezirom odbacuju sve što je staro uz razmišljanje da su oni početak sveta, da je vreme počelo da se računa od njihovog rođenja i da je sa njima Zemlja počela da se okreće oko svoje ose. I naravno da oni mogu tako da razmišljaju i po tom razmišljanju kreiraju viđenje a potom i sam svet, društvo, ljude i odnose među njima, jer jednostavno više nema nikoga da ih podseti da je vreme postojalo i pre njih. Oni koji bi trebalo da ih podsete na to trenutno su zabijeni u svoje hipnotičke kutije, jurcaju na svoje bedno plaćene poslove, prave šeme i dilove, sanjaju tuđu travu tamo preko ograde, razvode se.

      Da se razumemo odmah. Nisam tradiconalista u tom smislu da zastupam stav kako je nekada sve bilo bolje. Naravno da nije SVE bilo bolje. Pa i to što je postojalo ranije su stvarali ljudi tako da je i tu bilo mana, nesavršenosti, loših životnih postavki, itd. Samo ukazujem na to da su tada fraze poput „obrazovanje“, „odgovornost“, „moral“, „kultura“ bile reči koje opisuju nešto. Ne prazne fraze kao što su danas. Tradicionalista sam u tom smislu da mi godine i proživljena vremenska distanca dopuštaju da poredim ono nekada sa ovim sada i da o tome pričam.

… bez zakrpe

      U takvom društvu dva dupeta su u najboljem slučaju suprotstavljena, a u najgorem i zavađena. U takvom društvu dupe nema osećaj obaveze prema drugom dupetu. Čak i ako ga hormonski procesi u organizmu prevare pa dupe počne da gaji neka osećanja prema drugom dupetu, to traje samo toliko dok dupe ne shvati da su osećanja koja su mu se desila samo opterećenje ličnom interesu.

      Čim jedno dupe ne uspe da zadovolji nametnuta merila standarda drugom dupetu, drugo dupe ode. Ako jedno dupe izgubi posao i ne može ponovo da se zaposli, drugo dupe ode. Jedno dupe pogreši, tu nema razumevanja, prihvatanja, praštanja. Brže-bolje drugo dupe ode. Dupe ugleda mlađe dupe koje mu imponuje u nametnutim merilima vrednosti, okrene lepo leđa i ostavi drugo dupe na ledini. Dupe nekom igrom slučaja ili pomicanja na političkoj lestvici postane bitno dupe, odmah ostavlja staro drugo dupe. Milion je razloga moguće navesti zašto jedno dupe izvrši rez i razdvoji se od drugog dupeta. Zapravo ne ni razloga već samo izgovora. Jer u površnim vezama između dva dupeta razlog kao i sve ostalo što je reč sa nekim značenjem nema nikakav smisao i tada razlog menja ono što je suštinski prava reč da to opiše: izgovor.

      I kada dupe nađe izgovor onda nastaju rupe. Jedno dupe eventualno popuni rupu trećim dupetom, čisto da radi forme ima dupe pored sebe ili da to treće dupe ostvaruje interese koje bivše dupe nije ostvarivalo. A drugo dupe... drugo dupe ostane u rupi. Ili samo bude rupa. Zavisno od subjektivnog osećaja. U svakom slučaju bude bez zakrpe. I onda počne da traži zakrpu. Drugo dupe. Treće. Četvrto.

      Ali tu se pojavljuje problem. Gde tražiti? Kako tražiti? Nekako se ta veština izgubi. Veština traženja. Predugo nekorišćeno, nevežbano i zapostavljeno to umeće se izgubi. I šta onda raditi?

      No, to je već domen lečenja posledica, a ne uzroka. Mogu i o tome. Možda i hoću u nekom od narednih postova. Ali sada bih se fokusirao na uzrok jer mislim da je to mnogo bitnije.

      Dakle, nemojte biti dupe. Nemojte biti ni guzica. Vi Amerikanci, i ostali sa engleskog govornog područja, ne budite assholes. Veliki deo ljudi jesu i biće guzice. Ali ne moramo biti svi. Razmislite malo o tome, a onda počnite i da radite na tome. Da ne budete guzice već ljudi. Jeste teže ali nekako manje smrdi. A i onako ima više guzica nego ljudi. Kada ste ljuti na vašeg partnera, setite se da ste ga/je vi birali. Kada pogreši, oprostite mu/joj. Kada mu/joj je teško, budite uz njega/nju. Nije lepo umreti sam. Gledajte kroz prste ponekad. Odbite na glupost, ako je potrebno. Pravite se da niste videli. Setite se da izgovorene reči, ili urađena dela, za koju godinu više uopšte neće postojati jer zapravo i postoje samo u našim glavama. Uradite bilo šta što guzice ne rade. Jer ako ste već izabrali nekoga, pa dajte toj vezi šansu. Dajte sve od sebe. Ali ne samo na rečima, već na delu. Jer reči teško nešto sagrade a lakše razruše. Dok su dela potrebna jer na akciju ide reakcija. Kao što sam već rekao, lako je biti guzica, teško je biti čovek. Na kraju krajeva, ako ljudskost ne pomogne, lako ćete se otarasiti dupeta.

Kako kršim zakon i skrnavim istoriju

   Prvi maj. Moj ćoškić, kafa, cigarete. Zavaljen u uživanje posmatram vreme napolju. Pada kiša kao u Makondu, dan stoti. Kada će više da... Ma neka je, neka pada. Davno nismo imali proleće. Ni jesen. Samo zima i odmah potom leto. Posle leta odmah zima. I tako u krug.

    Dakle, srčem kafu i razmišljam o tome kako vam nisam pričao o mom poslu. Šta znam, posao kao posao. Jedino što je zanimljivo u vezi tog posla je kako se tokom izvođenja istog ja sprdam sa zakonom. Konkretno sa Zakonom o radu Republike Srbije.

Kako kršim zakon

    Pošto sam ja u ovakvom društvenom okruženju jedna prilično glupa ličnost koja više ne ume ni svoj rad da proda, angažovala me je jedna od onih agencija za iznajmljivanje proste, priproste, glupe i nenormalno jeftine radne snage kako bi me preprodala (dobro, ne mene, robovlasništvo samo valjda pregurali – recimo umesto mene moj rad), dakle kako bi moj rad prodala trećem licu uz mizernu nadoknadu od miliontristašestohiljadupostomilijardievradolarajena.

    Revoltiran takvim neljudskim odnosima, ja se svetim svima koji su mi krivi tako što kršim zakon. Kako to kršim zakon, zašto, da li sam normalan i ostala pitanja? Well, priča ide ovako:

- Kaže Zakon, Član 30, stav 3 „Уговор о раду сматра се закљученим кад га потпишу запослени и послодавац.“

(...)

E pa neće da može Zakone moj. Potpisao ga ja, ali poslodavac nije. Ili barem nije onaj primerak koji ide meni.

- Dalje, ceo Član 33, služi mi za čistu sprdačinu sa istim. Naime, on se bavi tim Ugovorom o radu, šta u njemu treba da piše, itd, itd. A pošto Ugovor ne postoji, barem ne u Zakonski predviđenoj formi... Sprdnja sa njim! Mislim Članom 33 Zakona.

- Član 51, stav 1: „Пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено.“

(…)

40? Joj budala. Pa ja za tri dana zabodem 36 časova. Svaki dan po 12 pa da vidiš. Još na to dodamo i ostale dane od po 8... Previše lak zadatak za nas kršitelje.

- Pa još malo o radnom vremenu. Član 53, stav 3: „Запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени pад.“

(…)

To što sam ja radio po 12, to nije bilo prekovremeno već zbog potreba posla. Pravo prekovremeno kada opičim to je dve smene, ukupno 16. Nauči matematiku Zakone!

- Član 56, stav 2: „Изузетно послодавац може да обавести запослене о распореду и промени распореда радног времена у краћем року од пет дана, али не краћем од 48 часова унапред у случају потребе посла услед наступања непредвиђених околности.“

(…)

Ko da gubi toliko vreme? Poziv u 17h: „Radiš od 18:30 do 06:30“ i doviđenja. Stvar rešena. Jok, nego ćemo da robujemo birokratiji dok proizvodnja trpi!

- Član 66, stav 1: „Запослени има право на одмор у трајању од најмање 12 часова непрекидно у оквиру 24 часа“.

(…)

Tačno! Dođeš u prvu, pa ti kažu dođi i večeras u treću jer sutra tek radiš drugu. Tih 8 sati između smena je 12 časova neprekidno po Zakonu i to je jasno svima. Zar ne?

- Član 69, stav 1: „У свакој календарској години запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана.“

(…)

Opet zez dragi Zakončiću moj. Meni u Ugovoru o radu, onaj krnji primerak koji je kod mene, daje 10 dana! A to je enormno više od 20.

- Član 75, opet stav 1: „У зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.“

(…)

Ma ne mogu ja da koristim ni tih 10 dana, kamoli svih 20. Jednostavno ti kažu: „Ne može“ i gotova stvar. Dobro, nekada se razbacaju rečima pa bude i ono: „Znaš sada je baš frka sa poslom, a mi nemamo ljudi“, ali je rezultat isti, ne koristim odmor jer moj poslodavac tako odlučuje bez konsultacije samnom.

- Deo 8: „Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор“

(…)

Alo majstore, pa mi nemamo naknadu ni za iskorišćen odmor. Ne radiš – nema isplate. Jasno i glasno. A ti bi još poslodavca da maltretiraš da nadoknađuje štetu za to što mi ne daju da odem i na taj neplaćeni odmor. Cccccc...

- Član 77, stav 3, tačka 2: „два узастопна дана за сваки случај добровољног давања крви рачунајући и дан давања крви.“

(…)

Netačno! Prošlo leto sam namenski davao krv pa i uprkos potvrdi o davanju koju su mi dali u Centru za transfuziju uopšte nije narušen tok proizvodnje. Dao krv pre podne i kao čovek posle otišao da radim drugu smenu. Valjda moj poslovođa zna da li ja imam pravo ili ne. Lepo sam ga pitao i on mi rekao.

- Član 104, stav 1: „Запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.“

(…)

Najzad malo istine u Zakonu. Zaradu dobijam. Doduše, pošto je malo nejasna ova najnovija uredba Vlade koja je stupila na snagu 01. januara ove godine i u kojoj piše: „Влада Србије је донела одлуку о повећању минималне цене рада са 143 на 155,3 динара по сату. Одлука је објављена у “Службеном гласнику РС”, број 69 од 14.9.2018. године.“ mi smo ostali na 130 dinara po satu kada radiš danju i 150 dinara po satu kada radiš noću. Tako smo navikli i tako nam se može. (Sada bi bio prigodan jedan onaj Lečićev smeh: „Hahahahahaha!“)

- Član 108, ceo prvi stav: „Запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором

о раду, и то:

1) за рад на дан празника који је нерадни дан – најмање 110% од основице;

2) за рад ноћу , ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде –

најмање 26% од основице;

3) за прековремени рад – најмање 26% од основице;

4) по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца (у даљем тексту: минули рад) – најмање – 0,4% од основице.“

(…)

Ma dajte, molim vas. Lepo smo rekli: 130 i 150. Ko još da se bakće sa svim tim procentima? Pa jesu li ovo časovi matematike? I kakav minuli rad? Ko još broji godine? Treba da ispadnemo stariji nego što jesmo jer eto recimo ja već tri godine radim? Na svu muku još treba i tu da ispadnem grbav pa da sam stariji tri godine nego kada sam počeo? Bu sotone!

-Član 110, stav 2: „Зарада се исплаћује само у новцу, ако законом није друкчије одређено.“

(…)

Naravno da je u novcu. Samo keš na ruke bato. Nogekako. Jok nego ću da dopustim da se neka strana banka bahati sa mojim novcem. Patrijotizam u srbskom narodu!

- Član 114: „Запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа.“

(…)

Kako može dan praznika da bude neradni dan? Jel to mene neko zeza? Radiš ili ne radiš. Plaćen si ili nisi. Godišnji odmor? Zar to nisam već jasno objasnio? Ne radiš - kakvo crno plaćanje? Zbog čega? Plaćeno odsustvo? Pa vi odoste u naučnu fantastiku. Neću više da čitam ovaj Zakon. Mnogo ste neozbiljni za odrasle ljude. Sram da vas bude, da vas bude sram!

    Hajde Lečiću onaj tvoj smeh pa da se rastajemo sa ovim pisačima neboluza.

Skrnavljenje istorije

    Prvo da vidimo šta kaže istorija. „Nakon duge i burne predistorije radničkih protesta u borbi za osmočasovno radno vreme, američka Federacija trgovačkih i radničkih sindikata, na velikoj konvenciji u oktobru 1884. godine donela je odluku da se odredi datum na koji će osmočasovni radni dan postati standard i posle koga neće više biti kompromisa sa poslodavcima oko tog pitanja. Za taj dan je izabran 1. maj 1886. godine“ (šta ti je Amerika, još su tada znali za taj komunjarski praznik, eeeeee, tehnologija bato).

    „Tog 1. maja su organizovani generalni štrajkovi praćeni masovnim demonstracijama sa desetinama hiljada učesnika u Njujorku, Detroitu, Milvokiju i drugim gradovima (vidi budale, umesto da krkaju prase kako se i radi za 1. maj oni štrajk i demonstracije, a ludaka...). Glavne demonstracije sa 80.000 učesnika su se održale u Čikagu. Trajale su četiri dana. Iako su bile mahom miroljubive demonstracije već trećeg dana je izbio sukob između otpuštenih radnika u štrajku i štrajkbrehera ispred Mekormikove fabrike nakon čega je iz kruga fabrike izašlo 400 policajaca grada Čikaga i pucalo u masu. Poginulo je šest demonstranata.

   Četvrtog dana su nastavljene mirne demonstracije. Toliko mirne da je na njima prisustvovao i gradonačelnik grada Čikaga. Onda je nikada otkriveni počinilac bacio bombu na policiju. Nakon eksplozije, policija je otvorila vatru na radnike. Poginulo je mnogo ljudi. I demonstranata i policajaca. Kasnije su nakon montiranog i nakaznog sudskog procesa (zar drugačiji postoji?) osuđene, a potom i pogubljene vođe i organizatori demonstracija.“

    E, sada, pošto nemam prase, ne pijem pivo pa nemam ni njega, a i pošto je ova komunjarska istorija toliko bezdušna (te štrajkovi, te tuče, te pucanje, te bešenja, budibogsnama) ja ću sada totalno da je oskrnavim i lepo ja idem u moju drugu smenu. Radni je dan, radi se, ako ne radiš nećeš biti plaćen, tako da ja odoh po svojih 130 rsd na sat. A vi idite na te demonjstracije, pa neka vas tuču i bese. Ja ću pre sve to da oskrnavim jer mi se tako može, a i ranije sam vam objasnio da kršeći Zakon imam fenomenomenalne uslove za rad, jasne svima. Radio – svira ti radio. Ne radio – e pa neće da svira. Odoh. Praćen Lečićevim smehom.