Biljka Ženžiao

     Kafa, slatka sa mlekom naravno, nikotinski štapići, puna paklica, pepeljara nevino čista narednih desetak sekundi, upaljač na svom mestu jer nije došlo doba kada nestaju upaljači, plavičasti dim duvana koji naravno ide kao končić prema gore, zraci sunca koji pokušavaju da se sprdaju sa njim, zvuci sa ulice koji opominju na radni dan...

     Ukratko rečeno, divan dan, momenat i mesto da ispunim jedno obećanje koje sam vam dao odavno i za koje mislim da ga se retko ko seća. Osim mene. Naime, obećao sam vam jednom prilikom jednu od starih priča. Jednu koju je Ahab napisao krajem drugog meseca, davne 1989. godine.

     Uvaženi publikume, Ahab održa reč, a vi izvolite i sladite se pričom starom trideset godina. I onako je niste ranije imali gde pročitati. Ovo je njena premijera.

Biljka Ženžiao

- Jesi li mi doneo piće? - upita Ženžiao.

     Ženžiao je bila biljka ženskog pola. Nisam znao odakle je. Jednostavno sam je jednog dana našao u mojoj dnevnoj sobi. O svom poreklu nikada nije govorila. Samo bi prozborila "Iz okoline sam". Bio sam siguran da nisam video ni jednu biljku sličnu njoj. No, možda sam se varao. U svakom slučaju, nije bilo razloga da sumnjam u ono što je Ženžiao pričala.

     Ženžiao je bila lepa biljka. Nije rasla iz saksije već iz neke velike posude pune plave zemlje. Stablo joj je bilo svetlo zeleno i elegantno tanko. Usudio bih se reći da je imala seksi stablo. Nije imala lišće već samo jednu, kao prst tanku, granu. Nije imala ni uši, ni glasnice. Govorila je i slušala stablom. Zapravo, vibracijama koje je primalo ili iskpuštalo stablo. To mi je ona sama objasnila. Na vrhu stabla se nalazilo jedno proširenje koje je ličilo na glavu. Ženžiao je imala ogromna i ružna usta. Ona su joj služila samo za prehranu.

- Doneo sam ti piće, ali imam i jedno iznenađenje za tebe.

- Oh, znaš da volim iznenađenja.

     Iz torbe sam izvadio uginulu mačku koju sam našao pregaženu na ulici. Ženžiao se hranila mesom mrtvih životinja.

- Divno. Nisi trebao.

     Progutala je celu mačku iz jednog zalogaja i slatko se obliznula. Zgadilo mi se. Mora da je Ženžiao to primetila jer mi je rekla

- Znam da ti se ne sviđa moj način ishrane ali moraš shvatiti da se meni tvoji jastozi i kavijar, najblaže rečeno, gade.

- Dobro. Nećemo više o tome.

- Volim te dragi.

     Da, Ženžiao je bila zaljubljena u mene. Mogu reći da ni ja nisam bio ravnodušan prema njoj.

- Draga, doneo sam konjak.

- Super. Otvori ga i dodaj mi flašu.

     Otvorio sam flašu žestokog pića i otpio dug gutljaj.

- Hej! A ja?

     Dodao sam flašu Ženžiao. Pila je iz nje polako. Po treperenju njenog stabla zaključivao sam da joj piće pričinjava zadovoljstvo. Inače je mnogo pila. Bila je prava i verovatno prva biljka alkoholičar.

     Pili smo i pričali do kasno u noć. Pričali smo o filozofiji. To je bila njena omiljena tema kada se napije. Kada smo popili svo piće, rekoh:

- Draga, pomalo sam pijan. Idem da spavam. Ugasiću ti svetlo.

     Sa njenih ružnih usana se ote pijani uzdah.

- Ženžiao, šta ti je?

- Ma pusti... Gluposti... Volim te!

- Znam... I ja tebe volim.

- Što sada nisam ljudsko biće!

- Zašto?

- Onda bi smo mogli da odemo u krevet i da vodimo ljubav.

- Ženžiao... Opet si slušala ljubavne drame na radiju.

- Ovo ti ozbiljno kažem. I ja, mada sam biljka, imam potrebu za seksom. A ti mi se sviđaš.

- Ma hajde Ženžiao, mi smo iznad toga. Mislim, voleo bih i ja da vodim ljubav sa tobom ali... Ma i ti i ja shvatamo u kakvoj smo sizuaciji. Hajdemo na spavanje. Laku noć Ženžiao.

     Nije mi odgovorila. Čim sam legao i sklopio oči san me prevari. Posle nekog vremena nešto me je probudilo. Teško sam disao. Brzo sam se rasanio i shvatio da me u stvari nešto steže oko vrata. Počeo sam da se borim za vazduh. U toj borbi sam nekako upalio stonu lampu. Oko vrata mi se stezala zelena grana moje drage Ženžiao.

- Udaviću te Tome! Ja sam ostavljena žena! Tome, ti me ne želiš i zato ću te udaviti!

- A... rgh... Ho... ću... aa...