50 nijansi godina

      Najzad sunce. Najzad dok pijem kafu sunce svojim zracima probija dim duvana. Najzad, aman! Opštepoznat sam po tome da volim leto i visoke temperature tako da je ovaj ispad u slavu sunca i toplote potpuno opravdan.

      Uživam u kafi, dimu duvana, nestašnom suncu, na toplom u mom ćoškiću. Kakve crne kiše, oblaci, jesen, zima, hladno... U tome nema one mazne i lenje erotike nedeljnog poslepodneva. A čim toga nema, rekoh već u nekom od prethodnih tekstova da počinjem da razumem samoubilački poriv kod naroda koji obitavaju u severnim predelima.

      Ja već 50 godina živim na ovoj fudbalskoj lopti koju zovu Zemlja i definitivno mi je mazno letnje erotsko popodne nedeljom fejvorit.

50 godina

      Da, živim već 50 godina. Kada se okrenem oko sebe, nije se mnogo toga promenilo. Naprotiv! Kada idem po bloku, tu su sve iste zgrade. Doduše u mnogo lošijem stanju haube. Popucala boja, otpali celi komadi i slično.

      Stariji ljudi koje poznajem iz viđenja su isto stariji. Nisu ništa ostareli od onoga čega se ja sećam. Mladi su ostali mladi. Jedino što primećujem da je sve više mladih posedelo i proćelavilo. Nije toga bilo ranije. Da li im je to od stresa, čega već. Zaista, pre deset ili dvadeset godina retko ko od njih je bio sed. A i deca su im porasla. I to mašala! Pravi momci i devojke.

      Jedino se klinci menjaju. Oni klinci koji čuče pored klupice u parku između zgrada. Ne primećuju ih ljudi mnogo jer se pojavljuju samo leti. Dobro, primete ih. A šta da im radim kada leti otvaraju prozore a klince i njihova nadvikivanja i smehove ne možeš da kontrolišeš. Leto, klinci, otvoreni prozor, glasan smeh – moraš da ih primetiš.

      I zavisno od ture klinaca, odnosno od njihove potrebe da se grlenije ili malo manje grleno predstave svetu, dakle zavisno od ture ali podosta i od stanja živaca i stanja razdražljivosti komšiluka sa otvorenim prozorima nije nikakvo iznenađenje da se na klince sruči nekoliko litara vode. Ili, opet u zavisnosti od komšiluka sa otvorenim prozorima, mogu da prođu sa psovkama i proterivanjem, a u najgorem i najbesmislenijem slučaju uz zvanje policije jer AMAN, KRŠI SE RED I MIR! Hebo vas taj pandur koji dođe. Baš zato što vi nikada niste bili mladi i policija nikada nije dolazila da vas rastera.

      Dakle, ti klinci. Ti klinci se pojave jedno leto, sede ili borave oko klupe ispod drveta, pričaju, smeju se... Onda dođe jesen i hladni dani i oni polako nestanu i nema ih nema sve do iduće godine, idućeg leta. Leta sa komšijskim otvorenim prozorima. Leta nove lutrije – dal' će biti samo voda iz lavora, psovke ili prijavljivanje, ili ništa od toga. I tako leto za letom, maksimum komada četiri. A posle četiri godine ti mladi jednostavno, dejstvom nekih drugih i jačih sila, nestanu. Poput onih muva koje uleću kroz letnje otvorene prozore, lete u krug oko lustera, a čim padne veče jednostavno netragom nestanu.

      Ali čim to društvo klinaca-mušica ispod otvorenih letnjih komšijskih prozora end terasa prestane da bude bitno za dilemu psovati/polivati/policija desi se mađija prirode. Neverovatan mađioničarski trik u kome ne sečemo oskudno odevene dame na pola, niti nam iz cilindara iskakučavaju mali beli zercovi.

      Tada se desi jednostavna smena klinaca. Pojavi se jedan i počne da kruži oko klupe. Svojom masom, pomnoženom brzinom okretanja oko klupe on počne da privlači druga tela, druge klince. I tako klinac po klinac po klinac po klinac, mušice u sobi oko lustera i počinje histerija komšiluka sa otvorenim prozorima i/ili terasama. I ti klinci su jedino što se menja u bloku. Ostalo je sve isto. Stari, mladi, komšiluk sa otvorenim prozorima i terasama, zgrade, polivanje, psovanje, "Dobro veče, lične karte molim", sve ostaje isto dok se taj krug ciklično ne pomera u krug i krug...

50

      Pomenuti broj u podnaslovu (50 i brojevima: pedeset) je oznaka koliko puta se ubrzalo vreme koje protiče. Ne znam da li ste vi to primetili, ali protok vremena se u poslednje vreme ubrzao pedeset puta. Doba ubrzanog vremena, kako ja to volim da kažem. Nastupilo je doba ubrzanog vremena!

      Nije to ništa strašno ili uzbunjujuće, alarmantno. Samo se tako desilo. Nastupilo doba ubrzanog vremena. Baš kao što postoji doba kada nestaju upaljači. Da, postoji i to doba. I lično mislim da je to doba mnogo gore od doba ubrzanog vremena. Jer dešava se češće, nekoliko puta godišnje, a vrlo je neugodno kada ste pušač a ostanete bez upaljača baš u momentu kada vam je potrebna količina nikotina sadržana u nikotinskom štapiću koji treba upaliti i isisati mu dimove. I tako stalno dok traje to doba. Kupite upaljač, odložite ga zajedno sa cigaretama tamo gde odlažete cigarete i upaljač i onda upaljač nestane pre sledeće cigarete. Onda ponovo kupuj upaljač, jer doba je kada nestaju upaljači.

      U to doba se možete samo nadati da nećete kupiti previše novih upaljača koji život znače jer po svim nepoznatim zakonima kvantne fizike i paralelnim univerzumima i svetovima, nakon tog doba neumitno, nenaručeno i neskladno (mada potpuno skladno, ali u nizu nabrajanja glagola sa negacijom na početku bolje zvuči "neskladno" nego "skladno" pa vi lepo čitajte kao što je napisano, a na znanje primite da je reč o skladnom) dolazi Doba kada se upaljači vraćaju.

      Jednostavno, počinjete da ih nalazite svuda na najneverovatnijim od najneverovatnijih mesta na kojima možete očekivati da ćete naći upaljač. Pojavljuju se nasumično, ali najčešće redom i to onim redom kojim su i nestajali. Najpre nastariji, pa njihovi naslednici, pa naslednici naslednika, i sve tako do poslednjeg koga ste izgubili u doba kada nestaju upaljači. I tih doba ima isto koliko i doba kada nestaju upaljači. Isto su česta i daju neku sigurnost u uređenost kosmosa.

      Naravno, niko nam nikada nije rekao da ta doba jednog dana neće predstavljati uređenost univerzuma i svega što postoji. Jednog dana doba ubrzanog vremena neće stajati na ubrzanju od 50 godina već će ubrzavati i ubrzavati sve dok se ne rastope boje. I neće stati kako bi ustupilo mahinaciju vremenom dobu usporenog prolaženja vremena, kada sve uspori 50 godina i održi drevni ritam. Tada ni doba kada nestaju upaljači neće prestati da bi se pojavilo doba kada se vraćaju upaljaći. Upaljači će nastaviti da nestaju. Možda čak i intenzivnije. Možda čak i pre nego što mašine uspeju da ih naprave u fabrikama za proizvodnju upaljača. Možda čak toliko ranije nestanu da nestanu čak i pre nego što ih ljudi izumeju.

      Tada će kaledioskop koji gledamo postati vrlo čudan, rođaci. Ubrzane boje koje nestaju i ne pojavljuju se više. Samo je jedno pitanje istinski bitno sa tim' u vezi: jeste li spremni za to, dragi moji?