Kafa i zemlja of opportunities

Da, kafa, cigarica, nema čaja danas... Mislim, nisam ga skuvao. A čaja ima ako vam je volja. Ipak sam ja neki domaćin. Dobro, ne baš neki. Dobro, dobro, nisam ni domaćin, ala ste zapeli... Pa šta ako sam ostao bez posla? Nije to kraj sveta. Naći ću nešto što će donositi novac u kuću. Evo letos nije bilo loše. Malo po njivama za nadnicu, malo ću sa jednim mojim drugarom na bauštele dok ne počne prava zima... Kapne tako po neka kintica. Al’ što leđa otkidaju braleeeeeeeeeeee! A ipak bih malo da ih sačuvam. Trebaće mi još koju deceniju.

Taman srknem kafu kada preko ivice šolje, kroz naočari malo zamagljene od topline kafe pogled mi naleti na vest u novinama. Znam da sam rekao da više neću čitati novine sa lap topa, ali mi nekako izgleda to više ekološki. Znate ono: ne seku drveće Amazona da bi štampali novine i te munje. A i skupo mi brate da svako jutro kupujem novine.

Maldivi

Čitam ja tu „vest“ lagano i sa razumevanjem, k’o da je lektira majku mu. Ali ma koliko se trudio i ulagao napor da razumem, reči čitam, prepoznajem ih, ali mi u glavi sve veća i veća zbrka. Maldivi (mmmm), starlete, klaberke (op, šta je to? Ne postoji u mom vokabularu) sve nešto in i super, sve nešto megaultragiga divno. Napregnem preostale sive ćelije da ne ispadnem glup u društvu. Nešto se dešava, a ja nemam pojma šta. Šta ako se u društvu povede priča, kako ja da kažem koju.

Kada mi se lego kockice složiše instant, 3 u 1, ni izlete: „MORE MARŠ U (piiip) MATERINU DEBILI NEOVEJANI“. Gledam pa i dalje ne mogu da verujem. Onaj što ga kao seosku atrakciju i ludu snimali i kačili na YouTube, ona pametnica sa napućenim ustima što je izjavila da je najveća ptica „or’o“ pa po tome dobila nadimak koga se ne stidi, propali bubnjar koji ne izlazi iz raznih rijalitija, ona što joj niko nije rekao da je „diskrecija zagarantovana“ samo šifra koju su u oglasima u novinama koristili švaleri da bi varali svoje žene... Sada i robijaš, nabeđeni umetnik, jedini koji je preživeo iz celog filma "Vidimo se u čitulji"!

Hajd’ što ništa od toga ne znaju, ima raznih ljudi. Ali novinari koji to objavljuju kao „SKANDALOZNO“, „NAPUŠTA MALDIVE“ i slični bombastični naslovi! Mhm, da, i ja se tu kao nešto čudim o novinama i novinarima, a već sam pisao o tome (vidi: http://nekesitnice.blogspot.com/2015/08/kafa-i-racunar.html ).

Lični dohodak, penzijsko i zdravstveno osiguranje

Srk kafe, dubok udisaj zatvorenih očiju... A kada pogledam sa druge strane, te „novine“, pa bre one dreče od reklama. Svuda ih ima. I gde treba i gde ne treba. Samo trpaj. Ergo, te novine se čitaju. Nekome je to zanimljivo. Pa i ti rijaliti, ne bi ih bilo da ih niko ne gleda. A da ih gledaju, gledaju ih. Opet se vidi po reklamama. Pa postoji i ceo kanal koji se zove „Rality“ (ili tako nešto) gde se vrte reprize dok ne krene novi serijal. Kontam nešto: „hleba i igara“ ili neka od tih munja za zamlaćivanje naroda.

A, opet, kontam nisu blesavi ni ovi klovnovi što se tu furaju. Ne bato moj, ni malo nisu blesavi. Ove „starlete“ i „klaberke“ ne moraju da se bave onim čime se bave kada ni jedan rijaliti nije u fazi snimanja. Onaj bubnjar cementiranog lica od silnih botoks-čelik-željezo injekcija i onako se odavno ničim normalnim ni ne bavi. Ove lokalne lude bi ostale samo lokalne lude. Istrošeni političar i nekoliko pevača... Sve bre moj do mojega.

Ali kako krene rijaliti, eto njih. Puni ekrani, puni tabloidi, plašim se da otvorim frižider da mi neko od njih ne iskoči. I ma kako ih mi procenjivali, ma kakve im etikete lepili, šta god mislili o njima, oni od kuće do farme, sa farme na Maldive... Ko sada ispade glup? Mi fini, koji držimo do sebe, imamo granicu preko koje ne prelazimo jer je to uvredljivo po naš intelekt, ili ova gomila cirkuskih klovnova, kraljevskih luda? Je*ote, i ja bih na Maldive. I ja bih neku kinticu da mi šuška po džepu. Ali ja imam ponos i mislim za sebe da sam pametan i dostojanstven.

A ta gomila lepo sedi u kući, farmi, gdeveć, ima krov nad glavom, klopu i ćepi za dž, smaraju se i tovare jedni druge. Pa kada izađu, dobiju i kintu sa kojom, verujem, mogu da prežive do sledećeg keženja. Aman. Zaslužuje sve to da se čovek prekrsti i desnom i levom.

Društvene mreže, YouTube i Pacijent

Znači, ako želim na Maldive i da se profesionalno bavim zajebavanjem po kućama i farmama moram da osmislim vrlo žestoku marketinšku kampanju. Da se prozovem nekako stupidno, recimo Pacijent, Ahab Pacijent („Glasanje za ime nove lude je otvoreno ovog momenta. U dnu ekrana vidite brojeve svojih mobilnih mreža i SMS-om odgovorite sa 1 ako želite da se zove Pacijent, ili sa 2 ako želite da se zove Ahab Pacijent. Požurite, glasanje je otvoreno samo 30 minuta“), da pod tim imenom otvorim akaunte na svim društvenim mrežama i da se snimam u svakakvim idiotskim trenutcima. Kada lupam čekićem o šaku, kako istrčavam na ulicu da regulišem saobraćaj, pevam idiotske pesmice, spopadam ljude po prevozu pitanjem „Em I your father Luk?“, atakujem na tezge na pijaci i žderem voće i sve tako neke gluposti.

Onda nabacim jednog klinca entuzijastu-volontera, da sve to lepo kači na YouTube, pravi mi preglede sa različitih IP adresa, lajkuje, šeruje po društvenim mrežama... pokrije mi ceo sajber prostor Pacijentom i tako mi utaba put u šou biznis. Cenim da bih nakon prvih 200+ hiljada lajkova/prikaza dobio prvu stidljivu ponudu. Onda bih dao sve od sebe da se dokažem. U tom prvom rijalitiju bih se pacijentisao do beskraja i nazad. Zadirkivao, vređao, vrištao na sav glas, skakao u kadu sa bojlera i moje ime bi se pročulo. I ja bih postao zvezda. Osvojio bih Maldive, Severni pol, pa i Mesec kada budu tamo pravili rijaliti. Ceo svet bi klečao na kolenima pred mojim likom i delom. Finansiski bih obezbedio tri naraštaja unapred.

Ali (ono što devojci sreću kvari)...

... šta da radim kada mi je usađen taj neki ponos, dostojanstvo? Šta da radim kada ne mogu sebi da dopustim da budem lokalna budala? Šta da radim kada me je sramota da se mešam sa takvima? Da se ljutim na mamu i tatu što su me tako vaspitali? Ne rođaci, ne, ne. Ja sam ovakav kakav jesam. I mogu reći da mi je drago što sam takav.

Da spržim još jednu cigaretu pa da pogledam oglase za posao. Slaba vajda, ali ne postoji nemoguće. Postoji sam: nisam probao. Živeli vi meni.

Čaj i kafa

Čaj je jutros primarna stvar. Kafa je tu, naravno, a cigareta ide i uz čaj. Ako niste do sada primetili, probajte. Pre neki dan sam malo duže ostao kod drugara. Pričalo se, gledali neke američke crtane serije, i tako to. Ne očekujete valjda da vam sve prepričavam?

Bilo je još jako toplo kada sam otišao kod njega tako da se moja borbena oprema sastojala od majce, bermuda i japanki (Ameri ih zovu flip-flop, vazda nešto oni izmišljaju). Trasu do drugara sam znao napamet, mislim ono, ovde skreneš levo jer je tu veća hladovina, tu pređeš ulicu jer je sa druge strane drvored itd. Mislim da ste shvatili poentu onoga što ja zovem letnje kretanje po urbanim zonama.

Zašto prva kap nadolazeće kiše uvek prvo pogodi mene?

Tako smo mi pričali, gledali TV, smejali se, a kiša se privukla polako. Onako mučki. S leđa. Primetili smo je tek kada je počelo da grmi. Same kapi nisu uspele da dobuju po tam-tamu glasnije od četiri muškarca koji pričaju, ali grmljavina sa svojim lajt šou efektima je uspela. Kada sam video bljesak munje izgovorih ono čuveno (čuveno jer ga je svako barem jedan put u životu izgovorio) „Je*ote pada kiša“!

Svestan da me moja garderoba u pokušaju nikako neće spasiti od letnjeg pljuska čak i ako upotrebim taktiku jesenjeg kretanja po urbanim zonama (već znate: ispod krošnji, tremova, kroz prolaze i pasaže i sl.), odlučim da krenem. Pozdravim se sa društvom, nazujem japanke, lakunoć-lakunoć, vrata se zatvaraju. Ostajemo kiša i ja. Oči u oči.

Vozim slalom između barica koje su se pojavile uvek tamo gde se pojavljuju, spuštam glavu da mi kiša ne pada u oči, majca mi je sve vlažnija, puhćem i u sebi pevam neku pesmicu (više mu to dođe kao neka mantra kada se nađem u takvoj situaciji), japanke se zbog vode polako pretvaraju u flip-flop... Ipak, nije sve tako neugodno kao što izgleda u opisu. Sveže je, ali ne i hladno, pravo dobro nakon onih vrućina. Mokar sam, ali ne neugodno.

Pomislim „Prava letnja kiša“. Ona najnajnajlepša. Pustim japanke da flip-flopću, podignem glavu, stanem, zažmurim i udahnem duboko. Pa još jednom. Gomila sećanja navre. Mi, klinci, kod autobuske nas uhvatila kiša, a pre toga se topio asfalt od vrućine pod našim nožicama. Sedim sa društvom u gradu i divanimo o filosofiji, počinje kiša i polako hladi naše od alkohola i gomile misli pregrejane glave. Ona najlepša ulica u gradu, pored zgrada pa na gore, sa obe strane je imala drvored zove i predivno je mirisala cela od kiše koja je iz cvetova cedila mirišljavi sok.

Da, divne su to stvari. Jako ih je lepo setiti se. Čak i ako su daleka prošlost. I onda hodam podgrejan tim sećanjima i lepim zagrljajem kapi. Ne žurim, ne tražim zaklon, dišem duboko i osmeh mi je na licu.

Jesen? Pa što baš sada?

Onda je par dana bilo tako. Danju toplo, doduše, ne više ONAKO toplo, već onako. Petnaestak stepeni niže. Danju sunce, noću kiša. I juče se budim, nešto mi nelagodno. Pijem kafu i nešto mi smeta bre. Žulja. Sve je isto, ali nešto nije. I onda oko podne ja skontam da mi je hladno. Šta sada? Mene i inače te promene vremena zbunjuju svake godine. Najpre me zbuni proleće. Pa dok ja prestanem da se automatski oblačim kao da je još uvek zima, već počinje leto, a ja u prolećnom izdanju polako se kuvam i znojim i znojim. Onda pređem na letnje računanje toga šta da oblačim i kada se polako priviknem, eto mene kako sedim i neznam šta me to žulja.

Hajmo polako ritualno gdemijetrenerka, gdemijedukserica, daldavadimjošnešto... Naravno, to ne može da se završi od jednom. Jedan dan trenerka, drugi dan dukserica, sve parcijalno uz ogromnu nadu da ću ove godine prevariti prirodne zakone, naći neku rupicu u njima i da će ponovo biti sunčano i TOPLO. Toplotoplodacrkneškolkojetoplo.

Ipak znam da moje pravne veštine versus prirodni zakoni neće nikako upaliti i da tu bitku gubim u najavi.

Kafa

Završavam polako i kafu. Merkam duksericu koja je spremna, ali mi nije milo da je obučem. Ma dođavola i ona. Oblačim je i unapred se smešim. Znam da će me jesen, baš kao i ona kiša, neki put munuti laktom i prizvati mi neka lepa sećanja koja su se zagubila u trenutnim razmišljanjima. Skinuće prašinu sa nekih momenata koje sam pohranio tamo negde. I opet ću se smejati.

Jer, takvi su zakoni prirode. Ništa nije ni crno ni belo. Dobrodošla jeseni, mrzim te koliko te i volim.

Kafa i čaj

Da, ponekad skuvam i čaj uz kafu pa se hladi dok popijem kafu. Posle ga trusnem. Neki put pijem samo čaj. Šta da radim kada nisam hardkor Srbin koji pije čaj samo kad je bolestan.

Enivej, da l’ zbog čaja da l’ zbog nečeg drugog sve mi kroz glavu tandrču reči (ne, nisam lud pa da čujem  glasove. Ne, ne. To je kod mene proces razmišljanja: prvo reči pa se stvori ideja, pa slika...): valkire, ragnarok, Valhala... Kada se malo napnem čujem i Vagnera! E to je već zahebana situacija. Dobitna kombinacija koja ne vodi ničemu dobrom. Naročito jer se u tom trenutku setim onih emisija o istoriji na TV-u u okviru školskog programa. Ono što je išlo kad smo bili mali. Da, baš to. Ona emisija što je na špici imala nemačke „štuke“ koje se obrušavaju na neki grad i izbacuju bombe sa fleš prelazima na sve moguće slike iz Drugog svetskog rata.

O, poludela mi glava! A pošto ne umem da gledam u šolju kafe, ni u listove čaja (ne, ne pijem čaj u vrećicama) pomislim da pogledam u novine.

Loša ideja

 Pa naravno da je to loša ideja (vidi post http://nekesitnice.blogspot.com/2015/08/kafa-i-racunar.html od istog autora. prim. isti taj autor), pogotovo pošto novine čitam sa laptopa. A moj laptop me je dočekao onako iskežen sa krvavim zubima! Dobro, dramatizujem, to plebs voli, nisu baš zubi ali je krvava fleka od komarca koga sam zveknuo sinoć i zaboravio da obrišem. Loš predznak za lošu ideju. Još ako dodamo i ovog crnog mačora koga nisam još nahranio lele... Ragnarok u najavi ili je već počeo. Iz keca u kec.

Obrišem fleku od komarca dok se moj ultramodernihipermegaultrabrzi laptop budio iz snova, sačekam još par gutljaja kafe i cigaretu (jer je laptop bio ultra moderan pre nekih 6 ili 7 godina), kliknem na bukmarkovane novine koje čitam i... ALELUJA! Progledao sam! Izlečen sam! Mrtav čovek hoda... mmm, ne. Ovo poslednje je iz jednog drugog filma. Zaboravite da ste pročitali.

Elem, ma nisam morao do horoskopa ni da dođem. Tu je, na naslovnoj strani. I ne samo na naslovnoj strani. Svuda oko mene je. I ne samo danas, već nedeljama. Moje podsvesno ga pokupilo i sada mi se javlja kroz maglu jutarnje kafe (sa čajem). Izbeglice iz Sirije, dabome. Otud i valkire i Vagner (a mačor je sam ušao). Otud asocijacije. Otud slike „štuka“ koje se obrušavaju.

Azilanti

Vidite, situacija oko Sirije vam je vrlo prosta. Sve je počelu na samom početku. Ono kada su uvodili demokratiju po Severnoj Africi. Kako kad? Pa onda kada su skinuli Mubaraka u Egiptu i kada su roknuli Gadafija u Libiji. Tada su od uvodioca demokratije plaćeni islamski fundamentalisti krenuli, spontano po naređenju, da uvode demokratiju i u Siriju. Ali se predsednik Sirije, neki tamo Asad, usku*čio kako je on demokratski izabran predsednik, pa nije hteo milom da ode na roštilj. I tako se on *určio i *určio da su Ujedinjene nacije pomislile kako je on jedan vrlo bezobrazan omladinac i da ga treba roknuti dok ne napravi neko sra*e. Onda se umešali pijani Rusi koji su vazda nešto kontra tih uvodilaca demokratije, pa rekli njet i cela priča u UN se stišala i prešla na ping-pong (o čemu se i inače brine i na čemu rade UN).

A Asad k’o Asad. Ne da na sebe, ne da na vlast pa to ti je. Počeo debelo da tepa ove naivne što se polakomili na brzu kintu. Napravi čovek zbrku. E onda uvodioci demokratije smisle novu caku. Pošto je Al Kaida ispušena lula duvana od kako su uvodioci demokratije odlučili da ih ne finansiraju više, iznikne još gori djavao, ISIL. Naravno, nije nikao sam od sebe. To već svi znamo. Isfinansirali ih uvodioci demokratije. Onda ISIL kako bi nadoknadio propušteno, počne da tepa sve redom (ima se, može se). I Asada i one prve islamske fundamentaliste, i po Iraku neke nezavršene poslove pa zakače malo i Kurde koji su bili tu.

Mislim, Kurdi su uvek tu jer su oni tako dosadni i naporni da su morali i zemlju da im razdele i podele Turskoj, Iraku i Siriji. Naravno, bilo je i kul Kurda koji su vrlo dragovoljno želeli da daju naftu sa tih njihovih umišljenih teritorija nekim naftnim kompanijama. Ali je više onih dosadnih koji nisu finansirani od uvodilaca demokratije. I pošto je bilo više ovih dosadnih, oni počnu da biju ISIL. Kao, ovi će da im otmu kuće, zemlju, (k’o da Kurdi imaju zemlju na kojoj bi digli kuće) ubiju (čuj ubiju, kako bre demokrata nekog da ubije)...

Da bi se stišale strasti dok ISIL radi ono za šta je plaćen, krenu Turci sada malo da tepaju Kurde. Pošto su ih do tada tepali samo na domaćem terenu, sada krenu da ih tepaju i u gostima (ili je to neutralan teren?) pod izgovorom da Kurdi iz Sirije dolaze u Tursku i tamo prave hrkljuš. Pošto je ISIL malo zapeo i uz tursku pomoć, uvodioci demokratije oteraju nekakvim raketama koje su planirali da postave tamo negde u bivšem SSSR-u, pijane Ruse da piju tamo oko svojih granica i iscimaju da Ameri mogu da pošalju svoje avione u Siriju. I to je to. Pis of kejk. Ameri tepaju Siriju dok se bore protiv terorizma. Tepaju i Kurde jer su im Turci frendovi i još ’oće da im daju plac da sagrade neki aerodrom tamo u Turskoj. Tepaju još i one prve islamske fundamentaliste. ISIL isto tepa Siriju i te prve i još po nekog koga zakače. Asad tepa ISIL i one prve. Amere ne može da dobaci ali bi i njih. Kurdi tepaju Turke i ISIL. Turci tepaju Kurde, a i Asada, ali to slučajno.

Azilanti, klapa dva

I dok tako svako radi svoj posao, gomila lezilebovića i neradnika koji nisu hteli da se bave tim poslom, pokupi sve što ima na leđa i zapale odatle. Krenu preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije u Evropu jer su imali neki trip da na Birou za zapošljavanje u Evropi mogu da nađu neki posao koji je baš njima po volji i koji ne uključuje baratanje pešadijskim i ostalim naoružanjem. Cvrc. Šta će Evropi takvi neradnici? Imaju oni dosta svojih koji isto tako neće da se ubijaju međusobno. Da hoće da rade za dž pa neko i da ih primi, ali ovako, no vej. I onda ih lepo proglase problemom jer kao osvedočene demokrate ne mogu ništa drugo da im rade (dobro malo ih tepa policija svakodnevno, gde ih god nađu, ali to je više da bi policija nešto radila a ne da primaj platu za nerad).

I sada Evropa ima problem. Još gore! Mi imamo problem jer hoćemo da budemo kao Evropa, kada porastemo. Strašan problem. A problema ne bi bilo da ti neradnici nisu otišli od kuće k’o neki nadureni klinci koji neće da se igraju sa drugom decom. Problema ne bi bilo da su se orno prihvatili oružja i krenuli da rade svoj posao. Kako ja nisam problem? Nemam posao ali ne idem naokolo po svetu da ga tražim. Ne radim tamo gde plaćam porez bato. Da su svi to radili, ne bi mi imali problem i ne bi meni onaj Vagner svirao.

P.S. Prošli puta sam zaboravio da vas uputim gde sam ja to na fejsu. Ili pretražite pod Ahab Moreplovac ili na linku: https://www.facebook.com/profile.php?id=100010092609257. Hvala.

Kafa i abakus

Dim se izvija plavičasto, baš kao što treba. Kafa je crna sa mlekom, baš kao što treba. Jutro je vruće, baš kao što treba. Dan će biti još topliji, baš kako treba. Sve na svetu je u tako divnom skladu. Jedino se mi nešto opiremo tom skladu, nećemo da se uklopimo, sve nam je nešto milije i lakše da piš... mokrimo uz vetar, pokoravamo prirodu, razbijamo atome sebi o glavu, pravimo otpad koji će trajati duže od našeg Sunca... No i to će se srediti. Ili ćemo shvatiti, ili nas neće biti. Simple as det. Zakon prirode. Čak ga i bubašvabe shvatile.

Pitagorina teorema i Arhimedov zakon

Taj  Pitagora i njegov pajtos Arhimed nisu baš neki omladinci. Živeli su u Grčkoj pre njene dužničke krize i pre nego što se Žaklina (udato) Kenedi dala, u dobru i zlu, dok ih smrt ne rastavi, Aristotelu (momačko) Onazisu. Izmislili su (Pitagora i Arhimed, ne Žaklina i ovaj njen), ili samo zapisali, možda prepisali, hu kers, neke stvari koje postadoše bitne za civilizaciju sve do danas. A dokle će, videćemo. Nebitno.

Elem, zakačim pre neki dan raspravu (i to baš RASPRAVU), o nečemu što uopšte nema veze sa politikom, pa se automatski zainteresujem za to bajanje. Neko je auditorijumu isporučio fakat da Finci spremaju novi Zakon o obrazovanju koji će isključiti iz obavezne nastave ono što mi zovemo pisanje pisanim slovima, uz obrazloženje da je u današnje vreme sasvim dovoljno biti pismen ukoliko znate da čitate, pišete (ono što mi zovemo) štampana slova i kuckate (ili pipkate) po tastaturi.

Tu se moji vršnjaci (godina goredole ko još to gleda kada smo u guz... zadnjice sprc... ’bem ti više ovaj politički korektan jezik) prihvatiše diskusije. Da ne prepričavam kafanska prepucavanja jer bih morao da pomenem i zvanja tura i odlaske do WC-a... Uglavnom, svi su bili zgroženi informacijom. Jer, Bože moj, kako možeš biti pismen ako ne znaš da pišeš pisana slova? Pa to je jedan od osnovnih postulata opšteg obrazovanja! Vidi nas: u naše vreme je opšte obrazovanje bilo na ceni, svi smo nešto piskarali, svi smo čitali knjige, slušali ploče, diskutovali o raznim filosofskim temama i sada smo svi opštekulturni (prc), a ova današnja omladina, samo računari, telefoni, pametni telefoni, noutpedovi... Aman! Nije ni čudo da postoji jaz među generacijama jer me to baš podseti na modifikovane razgovore moje babe sa koleginicama penzionerkama tamo s’ početka šezdesetih.

Onaj jadnik što iznese informaciju o Fincima se koprcao k’o riba na suvom. Pokušao i on da kaže koju, jer čovek ima svoje mišljenje, ali jok, ovi opštekulturni (prc, prc) mu ne daju ništa da kaže. I kad ga puste, on samo započne rečenicu pa ga odmah preseku teškom artiljerijom kontra-argumenata koji su potpuno validni jer i oni imaju svoje mišljenje.

Ali, viđu vraga, imam i ja svoje mišljenje. Opa (prc, prc, prc – trojkaaaaaaa)! Naravno, nisam se guzio (znam da nije politički korektno) da ga iznesem zahuktalom auditorijumu koji rastrže poslednje delove onoga što ostade od glasnika koji donese anti opštekulturnu vest. Ja sam sve to pametno, natenane, virtuelno, u svojoj glavi, sprcao svima u oči, reč po reč, slovo po slovo, da razumeju za sigurno.

I bi abakus

Drugari moji opštekulturni, ko od vas ume da ukucava klinasto pismo? Ko od vas piše egipatskim hijeroglifima? Ko od vas još računa na tom prokletom abakusu koji pominjem od naslova pa do sada? Pa i to su bila neka dostignuća, nekih civilizacija... Šta nekih, naših, jer mi smo ipak nastavili tamo gde su oni stali. To su bre bila hajtek dostignuća, pitanje opšte kulture, pismenosti, nešto cenjeno u to doba, postulati. Panta rei, moji opštekulturaši, panta rei. I to nije samo fraza na latinskom da se hvalimo poznavanjem mrtvog jezika (koji je, btw, isto bio hajtek, postulat, bla, bla, bla). To je činjenica. To je neki Zakon prirode. To je ono što ako ne prihvatimo te zakone ima da nas nema. To je ono što su i bubašvabe shvatile. Sve teče drugari (i štovani čitatelji – eto ostade i meni ponešto od tog opšteg obrazovanja). Da vas samo malo podsetim na ono što niste znali uprkos svom OPŠTEM obrazovanju: Finci su bili nakon Drugog svetskog rata gologuzija i beda, otprilike kao mi sada. Onda su njihovi pametni ljudi seli i rekli: „Da ga jebeš, ovako više ne ide. Daj da mi obrazujemo naše ljude, da napravimo obrazovni sistem koji će da nas izvuče iz govana. Pa da nam oni onda naprave Nokiu i sve ostalo, pa da 2010. godine ne budemo ovolika gologuzija nego da nam BDP po glavi stanovnika bude 35.300 US$, a inflejšn 1,2%“ (ovo je slobodan prevod jer ne stojim baš najbolje sa tim zakukuljenim ugrofinskim vokabularnim područjem). I bi tako. Ljudi odbacili klinasto pismo, hijeroglife, abaskuse, mrtve jezike i ostale postulate i samo razvojem obrazovanja došli gde su došli, a mi gologuziramo i dalje.

I sada ćemo mi njih da učimo kako oni greše što izbacuju pisana slova? Po kom osnovu? Kojim činjenicama? Pa ta deca što sede za računarima, tipkaju po pametnim telefonima, umrežavaju se, lajkuju, šeruju, pa i oni čitaju. Doduše ne knjige već e-books. Pa? Je l’ knjiga samo ako je od papira ili je knjiga ono što je napisano? I oni slušaju muziku. Jutjub samo piči. Pa? Da li je muzika samo ako je na plastičnoj ploči ili ako nešto reprodukuje tonove, glasove, note? Da li su nepismeni kada već stvaraju novi jezik? Ko od vas zna šta je afk, brb, rofl, fyi, wuv, h2g, wys? Ali oni time komuniciraju i perfektno se razumeju sa vršnjacima i inima iz vasceloga sveta. Da li su nepismeni? Ja nemam pojma koji su njihovi postulati (jaz generacija), ali oni ne koriste abakus, čak ni digitron, jer, panta rei i oni su te mrtve hajtek proizvode zamenili novim.

A vi razmislite koji su to njihovi postulati dok ja trknem da platim račun za struju. brb. afk.

P.S. btw, otvorio sam profil na fejsu pod mojim imenom. Vidimo se tamo...

Kafa s mlekom

Kafa s mlekom (naučite već jednom, takvu pijem: bez šećera, ali sa dosta mleka), dim cigarete koji se kao plava izmaglica diže oko moje glave. Pre nego što krenem do prodavnice po mleko, jogurt i hleb, gledam ispred sebe. Naizgled nezainteresovan u glavi vrtim trideset diskusija odjednom. Ekonomsko-političkih, religioznih, filosofskih, moralnih... Šta da radim. Moram. Možda mi je ugrađena greška prilikom izrade, a možda, jednostavno, preterano se**m.

Neprimetna kastracija patrijarhata

Neka od vrlo čudnih tumačenja Darvinove teorije (koja sam ja u slobodnom prevodu nazvao: nacional-darvinizam) kažu da se društvo unapređuje kroz ratove jer samo najsposobniji, najzdraviji i najveštiji ibermenš preživljavaju. Moglo bi to da pije vodu da se u vojsku zaista nisu primali samo pomenuti ibermenš koji bi zatim izginuli, bivali osakaćeni (psihički ili fizički), ili jednostavno brisani sa spiskova živih. I to dovoljno mladi da ne ostave potomstvo za sobom. A sve to naročito od kako smo počeli da se služimo unapređenim oružjima koja rade na barut. Pardon, naročito od kako smo postali neverovatno civilizovani pa izmislili automatska oružja, topove, tenkove, avijaciju, raketne sisteme... kako bismo se što efikasnije, brže i delotvornije rešavali pošasti života.

I kada ne bi trupkali u vojnim čizmama za nacionalnim zastavama, ideologijama ili protiv okupatora, mirno bismo išli u fabrike i postajali nebitni šrafčići velikog sistema (poput one čuvene scene iz Čaplinovog filma kad ide naokolo i sve zavija ključem). Sve umešnosti, sva prenošena znanja, celokupna uloga muškarca, sveli su se na karikaturu. Pater familijas je oslobođen potrebe da koristi mozak, naučen da sluša poput Pavlovljevog psa i neprimetno, ali trajno i figurativno - kastriran.

Pater familijas je jednostavno ili ginuo, ili crkavao u nekoj fabrici, ili se raspadao nakon gubitka posla. I to je bilo to (čast izuzecima koji su ipak instinktivno zadržali svoje kohones i uspeli da plivaju).

A žene?

Osim nemogućnosti da budu kastrirane iz anatomskih razloga, žene su i figurativno bile u drugom redu, te ih kastracione makaze nisu zakačile. Bile su babe, majke, supruge, služavke, koje su stajale iza svojih muškaraca i na ovaj ili onaj način vešto uspevale da, izbegavajući makaze, održe svoju ulogu u nekom „normalnom“ životu. Polako su postajale stubovi nosači porodica, te posmatrajući nežno i sažaljivo svoje muškarce (muževe, partnere, sinove), načinile neophodan potez. Na kratko su vratile matrijarhat svojom snagom i pravim evoluiranim duhom.

Držale su porodice na okupu, snalazile se da ima dovoljno svega, odgajale decu a i muževe. I to postade opasno. Onda su nastupili feminizmi (ne kažem da žene nije trebalo da se bore za jednakost polova, ali mi licemerje većine poklonika tog pokreta veoma smeta), donošenje zakona koji su izjednačavali muškarce i žene (na papiru samo, naravno) i očas posla smo imale žene policajce, obavezan postotak žena u upravnim organima... i vrhunac otuđenja te poslednji atak na ženu, majku, negovateljicu i izlečiteljku: žene vojnici.

I krenu neprimetna kastracija matrijarhata.

Čija kohones su sada na tapetu?

Otprilike ničija. Sve posečeno pod konac (kao trava kod ovog mog komšije). Pa čak i ako ih neko slučajno pokaže, štrić i gotovo! Šta si našao da se kohonišeš kad ti vreme nije. Bolje da zujimo naokolo i lupamo po zidovima i prozorima kao muve bez glave. Ima već ko će da nas vodi, ko će da misli za nas, ko sa pravom ima kohones.

Razmišljam tako srčući kafu pa nisam ni čuo tapkanje nogu moje supruge koja mi se prišunjala sa leđa, sela mi u krilo i počela da me ljubi...

Posle, dok sam ležao znojav pored nje, rekoh sebi: „Mogu oni da mašu tim makazama koliko god im je volja. Ovo malo srce koje kuca pored mojih grudi, koje mi je toliko puta ušilo kohones tamo gde im je i mesto, e to je blagoslov. Sada ću ja u nabavku, ona će spremiti doručak za nas i decu i sve će biti u redu. Kao što je uz nju sve uvek i bilo u redu.“ Živela njena kohones i sva ta njena neverovatna snaga i volja jedne žene. A nju sam poljubio. Zato što ona zna da sam je poljubio jer je dan divan, i sunčan, i da smo zajedno jači od svih makaza.

Palim kafu

Palim kafu, uzimam srk cigarete, pepeljara je tu, svetlo kroz prozor dobuje u nekom svom ritmu. Ode dete. Dobro, nije dete, zakonski gledano. Punoletan je, završio školu. Ali je bre... pa dete. Kaže da je ovde teško naći posao i da će se u drugom gradu lakše snaći. Ok. Spakovao se, mi mu natrpali klope ko da će sutra apokalipsa, kupio kartu i ode autobus. Baš kao što autobusi obično i odlaze. Upalio vozač motor, drndao ga malo, zatvorio vrata, isparkirao se i otišao.

Komšija je Srbinu najbolji edukator

Kaže mi komšija: „Ma nije lud Amerikanac. Čim deca završe školu on ih istera i ode na Floridu“. Ok, nisam stručnjak za američke običaje, a i nešto nisam primetio Floridu u blizini. Bem li ga. Možda je u pravu.

Palim novu kafu... čuj mene - kafu... cigaretu. Nas su vaspitavali: idi u školu, uči, posle vojska, pa posao, oženiš se, vučeš ženudecuikoferesasvepiletomdasegricnedugjeput na more preko sindikata, odeš u penziju, muvaš se malo pecanjeboćanješahovoono i onda umreš. Pa se onda desilo veliko tumbanje, peti oktobar, privatizacija, tajkuni, kasne plate, partije sa sve kadrovima na visokim položajima, naše Kosovo, njihovo Kosovo, Evropa, Rusija, računi redovno svaki mesec, izvršitelji, banke, skupo ovo, skupo ono, oblači se u sekndhendu (ju vidi ovo što je dobro a samo 150 dindži), tatadajnekidinarzaizlazak (daš mu 200 i nemaš sutra za cigarete, a sa tih 200 on ne može ni one koje potajno puši da kupi), aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

Ne, to nije komšija koji uvek seče nešto brusilicom. Jesam li vrisnuo na glas ili je to samo uobičajena svađa u mojoj glavi? Nebitno. I brusilica i svađa su svakodnevne stvari. Ali, pošto već nema brusilice, onda mora ponovo svađa.

A kako smo mi vaspitavali našu decu? Kasni plata, dobila si otkaz kako ćemo sada, pa ovi nisu normalni – dušu će da nam uzmu, joj rata za kredit sutra, jesi li bila do kume da ti sredi onaj posao, vidi ovaj račun za vodu ko da gajim nilske konje, gasi to svetlo nije ovo Las Vegas, ne može kuma – znao sam da je to bio konkurs za nekog iz partije, ma daj još jednu danas mi sve ide uz k**ac, joj slava za dve nedelje, miči te račune ne mogu da ih gledam, pričaju da će fabrika u stečaj, što bre majica od 1500 dinara crni sine, komšija je l’ imaš da mi pozajmiš crvenu vrćem za dva dana...

Dobro, mazili smo ih, ljubili, čitali priče pred spavanje, vodili u šetnju i sve to, ali suština...

Suština

Suštinu su izvukli klinci. Bauljaju onako u pampersu naokolo, udaraju glavom o ivicu stola, nose džinovske rančeve u školu, zaljube se, odljube, završe školu i onda BAM! „Znaš, ovde nigde nema posla. Planirao sam da zapalim u drugi grad. Tamo imam neke drugare koji će mi pomoći da nađem neku šljaku za početak“. Padnem u nesvest jedno tri puta, išamaram se isto toliko puta, umivam se, merim pritisak. Ma mogu ja i da spontano samoizgorim, ali to je suština. Oni su tabula raza, neopterećeni našim škola-posao-penzija razmišljanjem. Oni su odrasli na juriovamo-pozajmi-vrati-jurionamo razmišljanjima. I ovaj smak sveta je zapravo to. Juri ovamo, juri onamo, zabodi kintu ovde, zabodi tamo, uči školu života.

Nisu oni iskusni kao mi. Mnogo toga ne znaju. Zapravo, ništa ne znaju. Ali će naučiti. Mladi su. Živi. Puni brzine kao male munje. Ne zeza ih artritis pa kako ih baciš oni se dočekaju na noge. A tu smo i mi, da pomognemo savetima. Fala Bogu pa imamo mobilne, računare, Skype, Viber, Facebook... Idi i ne okreći se sine. Mnogo je pred tobom da bi gledao nazad.

Florida

Da skuvam ja još jednu kafu, kraću da posrčem na brzinu, pa dok još nije upeklo sunce da požurim na redovno javljanje u Biro za nezapošljavanje, da ne ostanem bez zdravstvene knjižice.

Kafa i zercovi

Kafa, cigareta, pepeljara, lap top na sigurnoj udaljenosti (u deco, mater vam...), sve na svom mestu. Da bi jutro bilo potpuna savršencija tu je i sunce koje mi miluje ruke. Nestašno se vrpolji od zglobova na rukama, pa malo po stolu, pa po nadlanici. Sijalica mi trenutno ne treba, ali je pregorela, treba je zameniti. Ali, samo ovo da vam kažem.

Uticaj crtanih filmova na razvoj pisca

Da odmah razjasnimo situaciju. Ja volim životinje. Mačka, ker, zercovi (dobro, nemam zercove ali mnogo dobro zvuči u onom crtanom: „Mekrrurri, opet si krao moje zerrcove“), tu su, u dvorištu. Nekad je bilo i papagaja, kornjača (što vodenih, što ovih naših domaćih zemljogmižućih). Keva nam je kao klincima donosila žabe, guštere.

I onda me preko društvenih mreža bombarduju: „Mili odsekli šape“. Svakako monstruozan „poduhvat“ nekog zarozanog kompleksaša. Pa onda „Mila, naš heroj (čuj heroj, borila se na Kajmakčalanu?) dobila proteze“. Kučetu proteze? A ova silna deca kojima treba po bemligakolikohiljadaevradolara za lečenje? Ok, ništa strašno. Malo opskurno, ali podnošljivo. I čim je podnošljivo, onda krene: „Vidite ove divne kuce, oni traže udomljenje“ (sa varijacijama na temu „mace“). Ok, gutam i to. „Iznesite neku staru šerpicu sa vodom, po ovim vrućinama i kucama treba voda“. Dooobro. Progutam i to, uz malo vode.

Ali onda kreće teška artiljerija, ko priprema za juriš nedaj Bože! Udruženje za zaštitu životinja, drugo udruženje, treće udruženje, svako traži samo da potpišem peticiju da kučiće ne ubijaju, teraju u azil, šta već. Neki traže i donacije (ok, ali da mi kupite sijalice koje mi riknule po kući, jer ako vama dam, nemam posle za račune). Pa krenu majke i očevi nezbrinutih uličnih kerova da dižu urlike do neba jer se donosi neki zakon koji se njima ne sviđa. (Ček, a di ste bili kad sam ja urlao do neba zbog Zakona o radu koji mi ote pola prava?) Pa se pomenute majke end očevi u jadu i čemeru zapituju „Šta ako dozvolimo ubijanje kerova, hoćemo li posle ubijati penzionere?“ AMAN! Napravili ste mi bre buku u glavi. Ček ja nešto da kažem.

Aušvic, logori i mrtvi penzioneri (a i poneko osakaćeno dete)

Bunite se vi za to za šta smatrate da je ispravno. To pravo sam vam bukvalno iskašljao Petog  oktobra i to u ruke. I neka ste pozeri u celoj toj priči jer je sve to in. Mene se to ne dotiče. Mogu čak i da vam potpisujem te peticije. Leba ne jedu. Ali kada vidim da čopor pasa lutalica napada devojčicu od 8-10 godina nemoj na pamet da vam padne da mi kažete da sam bezdušnik kad par kerova šutnem u njuške. A to se desilo zimus kada sam u Ribarskom naselju radio neke čamce. Dete se istraumiralo, danima nije smelo na ulicu da izađe a kamoli u školu da ide. Nemojte mi „Ti kerovi su bili gladni jer je bila zima“. Pa što im niste izneli prasiće, ovčetinu, sarme? Je l’ možda dečje meso ukusnije? I nemojte mi ni ovo ni ono kad su i mene napali kučići i ugrizli za ruku. A slučajno nemoj neko da pomisli da pisne za onu devojčicu što joj kerovi iskidali facu.

Ako nemate rešenje za kerove, ako ova država nema rešenje za kerove, rešenje će se naći. Ovakvo ili onakvo. Nismo mi jedina država u kojoj ima kerova. Svaka ih država ima i svaka ima način kako da ih reguliše. I nemojte da poredite penzionere i kerove. Ako niste čuli, babe i žabe se ne sabiraju. Penzionere i onako već ubijaju sistematski i polako, dok oni nemoćni i bolesni trpe, ćute. Njih se setite tek kad treba bombastična izjava u vezi kerova. Manite me. Licemeri. Borite se malo i za njihova prava. Setite se i njima da odnesete nešto da pojedu i popiju. Pomozite im i idite u apoteku umesto njih. Ili će o njima neko drugi da brine dok ste vi in i branite prava životinja?

I ponovo vam kažem. Volim životinje. Volim moje mačke i kera. I Mekrrurrijeve zerrcove. Uživam u prirodi kad vidim pticu, vevericu, ježa, srnu, vuka čak. Volim i biljke. Volim da gazim bos po travi. Volim da ležim u travi i gledam nebo. Ne volim životinje u zoo vrtovima, ne zato što su životinje, nego zato što su istrgnute iz svog prirodnog staništa i zbog ljudske gluposti strpane u kaveze.

        A ako niste shvatili šta vam pričam, samo me zaobiđite. Odoh da kupim sijalicu. 

Kafa i računar

Kafa i računar, gledam novine. Ne, nisam zaboravio cigaretu. Tu je. Uzaludno izvija svoj plavi dimčić prema plafonu. Zapostavio sam se je zbog računara. Dobro, nije računar, lap top, neko od dece ostavio sinoć pa sam pomislio da pogledam novine. Jao mamo, jao tato, jao roditelji... Nekada je zaista bolje ne menjati ustaljene navike.

Naslovna strana

Random otvorim neke web novine koje mi je preporučio prijatelj sa društvene mreže. Brz pregled sumira: strah (komada 1), katastrofa (komada 1), katastrofa sa video snimkom (komada 1), rat (komada 1), krvava osveta (komada 1), strah i panika (komada 1), mrtvih (preko 5 milijardi). Temeljni pregled razotkriva naslove: „Danas je Plavi Mesec, prelomni trenutak od kog i astrolozi strahuju“. A ja baš čitao horoskop gde poznati astrolog kaže: „Tranzitni Mesec u Vodoliji ulazi u opoziciju sa Suncem iz znaka Lava, a neki ovu pojavu još nazivaju i "plav Mesec", budući da se za znak Vodolije vezuje azurno plava boja. Pred nama je vrlo zanimljiv dan, ispunjen iznenađenjima, koja su još juče počela da se dešavaju. Ovo praktično znači da nam se ukazuje prilika da neraščišćene odnose, koje od 2012. nismo razjasnili, sada dovedemo na čistinu. Dobijamo priliku koja se hvata odmah, u letu, jer Mesec u Vodoliji ne poznaje drugačiji pristup. Otvoriće se šanse, niotkuda, iznenada, Uranski.“ Vidim, strah iz svake reči izbija.

Idemo dalje. „Izgleda da NATO prelazi crvenu liniju. Rusija najavila katastrofalne posledice po Evropu.“ To je vest? Novost? Pa o tome pišu od kako je NATO počeo da razmešta rakete po bivšoj Istočnoj Evropi. Pa su pisali kad je bilo ono u Ukrajini. Pa kad je bilo ono na Krimu... Biće još neki put... Ne brinem.

Pa onda malo vračanja: „Predviđanja Džeralda Selentea koja će vas uznemiriti: Na pomolu je katastrofa kakva dosad nije viđena (VIDEO)“. Dobro je da su je snimili pre nego što je viđena. To će im podići rejting.

Onda bajke: „Britanija se priprema za napad ’Islamske države’: 5000 naoružanih vojnika na ulici“. Pošto se Britanija ne graniči sa pomenutom državom (ili je moje obrazovanje iz geografije užasno), znači da je Ali Baba posudio nekoliko hiljada letećih ćilima, ko zna koliko plutajućih ćilima, ćilima nosača letećih ćilima i oklopnih ćilima. Princeza nema šta da brine. Oslobodiće je sigurno.

Pa malo smaranja: „Plan Novog svetskog poretka je da se pobije 5 milijardi ljudi“. Mislio sam da je termin Novi svetski poredak upotrebljen na kraju Drugog svetskog rata kada su ona trojica delila svet, ali možda ni moje znanje istorije ne odgovara kriterijumima prelazne ocene. Ali pošto je to sada opšte korišćen izraz za plašenje Srblja, verovatno je tih 5 milijardi u planu za odstrel... pa Srba.

Kad smo već kod Drugog svetskog rata: „Krvava osveta jedne Medicinske sestre (majke mi tako piše, valjda joj je to ime pa zato veliko slovo), koja je za vreme Drugog svetskog rata spavala sa...“. Nisu rekli s kim je spavala, a mene mrzelo da potrošim jedan levi klik mišem. Uglavnom, veselo-morbidna neka bakuta. Očekujem nastavak sa istinitom ispovešću medicinske setre iz Prvog svetskog rata koja je spavala sama. To će biti teška drama.

I za kraj: „Strah i panika, EU se raspada: Austrijanci potpisuju peticiju da napuste EU“. I mi smo onomad potpisali peticiju za onaj hrast. Onaj što su ga srušili. Kako se ne sećate? Nakon što su zatrpali baziliku onda su posekli... Kako koju baziliku?

Pa da li da se smejem ili da plačem? Ok. Kontam ja da odavno ne postoji nešto što se nekada zvalo novinarstvo, bilo profesija, imalo svoje kodekse, pravila. Sada je sve svedeno na nekoliko (u komadima od 1 do 2) copy paste novinara koji rade web novine. Katastrofa odavde, SKANDALOZNO odande, Kada ovo vidite više nikada nećete... (VIDEO) sa trećeg mesta... par fotkica što većeg formata da svaki piksel bude kao kockica za jamb i tri rečenice sa fontom 24. Voila, eto „novina“! Jasno mi je to.

Ali nisam ja veverica...

... pa mi je jasno još nešto. Mediji, nakon upokojavanja novinarstva, su postali odlični horor filmovi. Doduše, ne koriste više tome da ih deca u određenom periodu uzrasta gledaju da bi se rasplašivala. Koriste da plaše ljude. Da ih drže u konstantnom strahu. U strahu od svega i svačega. Od ratova, kataklizmi, svetskih zavera, udara kometa i asteroida... Pa pogledajte samo dugoročne vremenske prognoze u novinama. U svako proleće: „Očekuje nas najtoplije leto do sada“! U svaku jesen: „Dolazi sibirska zima“! Onda neko vreme bude: „Aspirin je loš za zdravlje“. Pa promene: „Naučnici su utvrdili da uzimanje jednog Aspirina dnevno pozitivno utiče... bla... bla...“. Smak sveta nam dolazi svake druge-treće godine. Prorekle ga Maje, Nostradamus, baba Vanga, Tarabići, Milan Tarot...

E mene nećete plašiti. Ne zato što sam neustrašiv, nego zato što neću da vam dopustim da me plašite.

Zatvorim lap top, odgurnem ga. Bolje da nastavim samo sa cigaretama i kafom ujutro. Nekako je lepše. A sada zembilj u ruke i u nabavku.

Kafa i cigarete

Kafa i cigarete. Pepeljara. Nahvatan jutarnji svež vazduh utamničen zavesama. Česma u kuhinji ne kaplje – POBEDA, naučio sam da zamenim gumicu. Ptice se ne čuju, valjda i one spustile roletne da se sklone od vrućine.

Pozdravi, želje, čestitke...

Juče idem gradom „Dobro jutro komšija, kako je?“, „Ćao, ćao“, „Dobar dan“, „Pomoz Bog oče“, itd, sve uz iskren osmeh. Svi me gledaju tipa: iz koje je dimenzije ovaj ispao. Nemam ti ja pojma o toj kvantnoj fizici, paralelnim svetovima, drugim dimenzijama, ali teram dalje gde sam i krenuo, sa sve osmehom i „Dobar dan“ i „Zdravo“. Naletim na poznanika, nekada smo radili zajedno. „Zdravo. Gde si bre čoveče? Kako si?“ (sa osmehom i iskrenom srećom u očima). „Ma zdravo. A kako mogu da budem? Zatvaraju firmu. Dobio sam otkaz. Sad i ono što sam ih tužio za zaostale plate...“. Tu sam se već malo izgubio u prevodu. Pozdravimo se i idem dalje. Sunce prži, ali je lepo. Nosam flašicu sa vodom i otpijam gutljajčiće. „Ej, ćao (cmok, cmok, cmok). Pa gde si ti?“. „Ma pusti me u (piiiip) materinu. Zbog onog mog idiota ja moram po ovoj vrućini... (opet se izgubim u prevodu, ali mi ulete kraj filma) ... (piiiip) život i ovu zemlju.“ Pomislim na glas u sebi: Bože, Bože, koliko ljudi ustalo na levu nogu. Paradiram dalje. Prija mi toplota. Upijam je za sve one ledene dane zimus. „Zdravo. Otkad se nismo videli. Šta radiš?“. „Ćao. Ma šta radim. Radim moj (piiiip). I žena dobila otkaz kod onog privatnika... (opet se... ne, nećeš majci, vala ćeš da saslušaš) ...kod koga je radila. Sad još tri meseca primam ovu nadoknadu sa biroa. A šta ću posle, nemam pojma. Ajd idem do kladionice. Javi se neki put.“ Ode. Ok, ček malo. Saslušao si ga od početka do kraja. I, šta si skontao? (Sada ide nekoliko praznih redova dok ja razmišljam.) Nemam pojma, ali zaista nemam pojma. Koji privatnik? Zašto „i žena“? Zašto nadoknada sa biroa? Šta bre kladionica? Šta javi se? Nismo se bre videli par godina. Treća leva noga? Mora da je neki čudan horoskop danas. Svratim na kafu u fejvorit kafić i... TOTALNI RASPAD. Trljam oči, uho, grlo, nos, sve mi je kontaminirano ko onda petog oktobra kada nas podaviše suzavcem. Te prevare, te avioni, kamioni, urlanje na cene, onaj preporučuje da svako ko ne uspe da ode iz Srbije izvrši samoubistvo, kelner mi donosi kafu i preko ramena urla kako nigde nema posla, teorije zavere, masoni, iluminati, Vučić, Tito, četnici, partizani... Da l je skrivena kamera? Nedosnimljena scena „Monti Pajtona“?

Deus ex machina

Jbg, platiš nepopijenu kafu kad se mora. A ovo je baš bilo: mora se! Otrovaću se na smrt. Idem dalje, sunce vraća osmeh u oči i na lice, počinjem ponovo da otvaram oči i gle čuda (tadadada) ispred mene čovek koga sam upoznao onomad kada sam se lečio od depresije. Išli smo zajedno u Dnevnu bolnicu. „Gde si ljudino? Vidi kakav si, pucaš od zdravlja.“ Trep, trep. Ar ju toking to mi? Smandrljam „Hej, baš mi je drago da te vidim“ i dok dlanom o dlan sedimo u kafiću. Nepopijena a plaćena kafa je karmički rezultirala kafom sa kiselom i ratlukom plus jednim odličnim razgovorom. Pričali o deci, zdravlju, anegdote, smejali se, milina Božija... Rastanemo se osmesima, uz želje za zdravlje, nas, porodica... Sunce me ponovo miluje, ali malo čudno. Nije kao malopre. Da ipak nije druga dimenzija? Paralelni svet?

Druga kafa

Mislim, druga kafa za ovo jutro sa zarobljenim svežim vazduhom i razmišljanjima o tome ko je lud. Ma bre, niko nije lud. Ni mi što smo se lečili od depresije, ni ovi što su u depresiji (a ne znaju da su u depresiji), ni oni što samo poziraju pa potpuno normalni glume ludila koja reflektuju ovi kod kojih se ja gubim u prevodu. Niko. Jednostavno, ima samo onih koji kontrolišu svoja osećanja i emocije i na njih zrelo odgovaraju i onih čiji su mehanizmi odbrane na stresne situacije na niskom nivou. Jedino je naopako što ispade da zrelo kontrolišemo emocije i imamo viši nivo mehanizama odbrane samo mi koji smo se „lečili“. Da se ja pitam (a naravno da se ne pitam) trebalo bi te sve priče o emocijama, mehanizmima odbrane, kognitivnim distorzijama - sve bi to trebalo predavati deci u osnovnoj školi. Bili bismo mnogo zdraviji ljudi kad porastemo. Nego, da posrčem kafu, pa da krenem da završavam neke poslove. Možda opet naletim na nekog ko se lečio od depresije da mi ulepša dan.