Ovo nije priča o Dunji Lango

(Večeras je sa nama ponovo Gordana Jujić. Tekst je napisan juče. U ostalom, shvatićete to - i još po nešto - u tekstu koji sledi.)

Ovo nije priča o Dunji Lango

Umrla je i Dunja Lango. Figenvald (Figenwald) je prezime koje je duže „nosila“, ali je pamtim kao Lango i za mene će uvek ostati Dunja Lango. Znam da je to potpuno nebitan detalj – ne njeno bivše ili bivšije od bivšeg – prezime, već moj osećaj, mišljenje, stav ili bilo šta moje lično u vezi sa njom.

Na ovakvim mestima obično stanem sa pisanjem. Ukopam se. U mestu me uštopuju pitanja: koga briga šta ja imam da kažem; zašto je ovo što sam počela da pišem važno; zašto mislim da je ovaj tekst/priča/pripovetka/roman dobar; zašto ja pobogu mislim da dobro pišem; zašto radim nešto u čemu nisam dovoljno dobra? Na tih nekoliko nadovežu se nova pitanja i ja odem bestraga u analizama. I kad napišem nešto, to je iz petnih žila ovih vrhova prstiju, iskopano pijucima iz malih sivih ćelija i iščupano iz duše najgrđim klještima za mučenje koje možete da zamislite. Ja ne smem ni da ih zamislim.

A onda: digresije. Pa digresije koje izazivaju one prve digresije. Baš kao i ova malopre. Ovo je mesto gde obično počnem da gubim ideju koja me je šutnula u mozak i zbog koje sam odustala od pranja prljavog posuđa, da bih napravila ovo nedelo.

Onda počne svađa sa nekoliko podstanarki. Svaka ima šta da kaže, dobaci, posavetuje, čime da ohrabri ili spotakne slabašnu volju.

Ovde počinje otimanje, pravo povuci – potegni, kao u „Igrama bez granica“. E, ovo je momenat kad počnem da se vraćam ideji, kad se umorim od haosa i donesem odluku da nastavim i završim.

Dakle, kao što je u naslovu rečeno, ovo nije priča o Dunji Lango. Ali, nije ni priča o mom procesu pisanja. O čemu je onda ova priča?

Za sada ću vam otkriti koji detalj je pisac ovde upotrebio kako bi povezao raštrkane misli. Digresija (moram!): Pisac je u srpskom jeziku (a bila je i u srpskohrvatskom) reč muškog roda. Pisac ove priče koja nije o Dunji Lango sam ja, a ja sam žena. A mi smo žene na sve spremne, pa i da prihvatimo da nas proglase muškaračama zato što se bavimo poslovima koji su jezički (i ne samo jezički) rezervisani za muškarce. Ovo je već digresija digresije, ali ako nastavite sa čitanjem, obećavam da ću ih do kraja sve povezati.

Za sada imam sporedni lik koji služi samo za povezivanje, aktivnost koja je gore pomenuti detalj (pomoć prijatelja: „Igre bez granica“) i brkanje pojmova u muško-ženskim odnosima.

Pa o čemu bre pišeš, ženo Božja? (Dramski momenat: nestrpljivi čitalac iz publike.)

Dunja Lango je bila voditelj televizijske kuće koja je u neko davno, praistorijsko vreme imala naziv JRT. Radila je prvo u podružnici RTV Zagreb, da bi se nešto kasnije preselila u Beograd i nastavila (hiljadu posto sam sigurna da prilikom tog prelaska nije imala ni jedan dan pauze u radnom stažu) u odeljku RTV Beograd. Imali smo mi tada još nekoliko podružnica, odeljaka, poslovnih jedinica, ne zamerite na mešanju srpskih, hrvatskih, socijalističkih i ovih današnjih (ne znam kako da ih nazovem: da l' demokratskih, naprednjačkih, velikosrpskih, veliko-srbskih...) reči. Ne pojmova, nego reči. Ovde odgovaram samo za reči i priznajem samo sud te partije.

Eto, to smo mi tada imali: JRT kao nacionalni radiodifuzni servis naše Jugoslavije. (Ovaj opis sam prepisala sa Vikipedije, sa malom izmenom, jer tamo piše: „bivše Jugoslavije“). Piše tamo i svašta drugo što mi neki već znamo pa nema potrebe da obnavljamo gradivo, ali zbog nekih koji su mlađi, a posebno onih koji su se priklonili zaboravu, prepisaću još malo činjenica:

„JRT je predstavljala udruženje podnacionalnih radio i televizijskih centara koji su se nalazili u svakoj od republika SFRJ, a tada su se zvali:

RTV Beograd, Beograd, SR Srbija

RTV Ljubljana, Ljubljana, SR Slovenija

RTV Sarajevo, Sarajevo, SR Bosna i Hercegovina

RTV Skoplje, Skoplje, SR Makedonija

RTV Titograd, Titograd, SR Crna Gora

RTV Zagreb, Zagreb, SR Hrvatska.

JRT je takođe obuhvatala i emitere iz autonomnih pokrajina:

RTV Novi Sad, Novi Sad, SAP Vojvodina

RTV Priština, Priština, SAP Kosovo i Metohija.

JRT je bila jedna od osnivača Evropske radiodifuzne unije, jedina iz neke socijalističke države od država osnivača.“

Osim JRT-a imali smo u to vreme još neke sitnice. Koliko god izlizano zvučalo, bile su to sitnice koje život znače. Imali smo državu koju smo nazivali domovinom, iako današnji srpski jezik ne priznaje ovu reč zato što je hrvatska. Sada, ako hoću da budem Srpkinja, ja moram da imam otadžbinu. Meni ta reč zvuči tuđe i koliko god glasno da mi se urla o tome po svim mogućim a za moj ukus nemogućim medijima, ja i sada imam domovinu. Ona je doduše umrla, ali to ne menja moj osećaj da sam je imala – samo nju, jednu jedinu i nezamenljivu. Drugu nemam, jer se nešto što je umrlo ne može zameniti nečim drugim. Da li to znači da nisam Srpkinja? Ne znam. Suviše sam dugo bila Jugoslovenka koja u to vreme nije razmišljala o razlici između: ja – Srpkinja i jedan Gordan sa Pelješca – Hrvat, ili Marjan – Slovenac, koji je (digresija) svom prvom sinu nadenuo ime Uroš.

Imali smo pasoš kome ovde neću posvetiti više reči od pominjanja. Možda bolje da kažem: pomena.

Imali smo mnogo dobre domaće muzike, svih vrsta: narodnu, koju su pevali i Toma, i Tozovac, i Lepa, i Cune, i Himzo, i Safet, i Usnija, i Esma; zabavnu, koju su pevali i Đorđe, i Miki, i Oliveri (obojica, da), i Vice, i Lola, i Senka, i Bisera, i Gabi, i Josipa, i Tereza; rok grupe čije smo albume jurili da kupimo i na čije smo koncerte odlazili: i Čorba, i Dugmići, i Valjak, i Kazalište, i Korni, i Buldožeri, i Indeksi, i Jagode.

Imali smo pozorišta i kazališta.

Imali smo filmove, i „Jadran filma“ i „Avala filma“.

Imali smo TV serije: i „Crni sneg“, i „Pozorište u kući“, i „Muzikante“, i „Gruntovčane“, i „Kuda idu divlje svinje, i „Sivi dom“, i „U registraturi“, i „Više od igre, i „Kamiondžije“.

Imali smo svoje „Igre bez granica“.

Sa Vikipedije: „Igre bez granica (fr. Jeux Sans Frontières) je pan-evropski televizijski zabavni šou.

Njena originalna koncepcija je bila emitovana od 1965. do 1999. godine pod okriljem Evropske radiodifuzne unije i u njoj su se takmičili takmičari iz raznih evropskih zemalja obučeni u neobične kostime (obično u glomazna odela od lateksa) da bi izvršili neobične zadatke.

Između 1965. i 1999. 20 zemalja je učestvovalo u 30 izdanja Igara bez granica.“

Ej, samo 20 zemalja i među njima Jugoslavija, 6 puta: 1978-1982 i 1990.

Imali smo pisce i sve smo ih, zamislite, čitali. Uopšte nam nije predstavljalo problem da čitamo knjige na hrvatskom u izdanju recimo „Mladosti“ iz Zagreba, kao što su u drugim republikama naši vršnjaci bez problema čitali ćirilicu.

Imali smo mnogo naših reka i planina.

Imali smo himnu. Kakvu smo samo himnu imali! Da se naježi čovek od simbolike, i teksta, i muzike, i aranžmana i ritma. Ja više nemam himnu, pa neka misli o meni ko šta hoće.

Imali smo nekoliko državnih praznika. Ni jedan današnji praznik nema onako prazničnu atmosferu kao tadašnji praznici.

O preduzećima i privredi ovde takođe neću više od pomena. A uz pomen jedna napomena: imali smo fabrike u kojima su žene bile i metalo-strugari, i varioci, i bez diskriminacije pripadale onoj kategoriji radnog naroda koji je tada nazivan pregaocima.

Sve smo bre imali i bilo je naše, čak i ovo „bre“ zbog koga su nam se neki podsmevali a češće pokušavali da shvate šta znači dok smo se lomatali da im objasnimo.

Danas sam pročitala da je pre nekoliko dana umrla Dunja Lango. Dunja Lango kao jedan od simbola, ne samo JRT, RTV Beograd i Zagreb, već svega što se u meni pokrenulo da mi ponekad nagovesti da nije još umrlo. Taj pokret, tog nečega, uvek me mnogo zaboli, jer da je umrlo bilo bi mi lakše. Ovako je u agoniji već toliko dugo, da me duša boli od toliko toga što smo imali a više nemamo. Napisala sam negde na sličnu temu, da je našoj generaciji oduzeta pripadnost jednoj zemlji, da smo izgubili nacionalno obeležje, na ličnom nivou, sa svim njegovim simbolima.

I zato, večeras: pomen svemu što sam nabrojala i svemu što vam padne na pamet ako ste pročitali ovaj tekst, i ako vam išta još pada na pamet u vezi sa tim. Večeras je pravi trenutak da se pomolimo za oprost grehova i spokoj duši izmrcvarenoj i mučki ubijenoj Jugoslaviji.

Barel kafe

Posadio se ja u moj ćošak na kauču. Danas ću malo zapostaviti kafu. Pijem zeleni čaj sa malo meda i mlekom. Juče sam se nazimio samo tako. Išao do Vršca preko svih poznatijih luka. A more nemirno i vetrovi su jaki duvali pa sam sav njanjav kao pred prehladu. Dobra je stvar što u takvim situacijama moje telo samo odbija duvan, mada sam već dosta smanjio pušenje.

Pokrio sam se i ćebencetom preko nogu i stomaka. Preventiva je ipak pola pokušaja da se ne razboliš!

Ponosan sam na sebe jer sam izdržao da ne pišem o terorističkim napadima u Parizu (mada je Lazanjski to već prokomentarisao), da ne pišem o oborenom Ruskom putničkom avionu u Egiptu i o oborenom Ruskom bombarderu SU-24, onom što ga Turci roknuše pre neki dan. Ali, toliko zveckanje oružjem mi neda mira...

Rat i mir

Mnogo je sve ovo što se trenutno dešava u svetu u najmanju ruku degutantna stvar. Mislim sve ovo. I Sirija i Pariz i Turska i ID i zauzimanje strana i navijanje za pravoslavnu braću i to što Crvena Zvezda neće na pripreme u Tursku jer su oni (ko, svaki Turčin lično?) oborili ruski avion i sve ostalo o čemu se piše, diskutuje, analizira, prikazuju snimci, menjaju avatari na fejsbuku.

Znam da ljudi često pamte kao zlatne ribice, ali i za vas koji pamtite, nije zgoreg da vas podsetim na šta me sve ovo podseća.

Kubanska raketna kriza kada je svet bio najbliži Trećem svetskom ratu. Olimpijske igre u Nemačkoj kada su Palestinci pobili nekoliko Izraelskih sportista, a onda ih sve na gomilu pobila nemačka policija prilikom operacije spašavanja. Sedamdesete na Bliskom istoku. Upadi SSSR u Mađarsku i Čehoslovačku. Rat Iraka i Irana. Izgradnju i rušenje Berlinskog zida. Američki projekat „Rat zvezda“. Potpisivanje dogovora o smanjenju nuklearnog arsenala. Sve duh do duha. Velike karte i visoki ulozi ozbiljnih igrača gde se sve u stvari svodilo na to ko će bolje da se pozicionira kako bi brže, jeftinije i što više sisao tuđu naftu. Nasleđe XX veka koje se prenelo u XXI.

Samo, to nasleđe preneto u XXI vek, kao i svako drugo zamešateljstvo, poseduje jedan tajni sastojak. Jedan skoro nebitan začin koji skroz promeni ukus, miris i sve ostalo. Naime, XXI vek je vek do sada neviđenog protoka informacija. Kamere na svakom uglu, u svakom džepu, na svakom satelitu, na dronovima. Fotografija još više. Vesti, istine, poluistine, polulaži, laži, novinarske patke se ne ponavljaju 100 puta da bi postale istina. Ponavljaju se u binarnom kodu sa mnogo više nula iza tih 100.

Ko je srao pored rupe?

Pa deka. A zašto je deka srao pored rupe? Zato što se navikao jadan da veruje informacijama koje mu se pružaju. S obzirom na to šta mu se servira kao proverena i tačna informacija, čudo je to što se nije usrao u gaće.

Realno, kada obradim sve informacije koje me ujutro sačekaju što na portalima, što na društvenim mrežama, i ja bih se usrao. Ni do pored rupe ne bih stigao. Na svu sreću, ja razumem, ili možda živim u iluziji da bih želeo da razumem, da su sve te servirane vojno-bezbedonosno-informativno-dezinformativno-popsihuopasne baljezgarije samo još jedan od načina da nas plaše pa da seremo u gaće ili pored rupe. Kada na sve te militiarističke baljezgarije dodamo još GMO, kemtrejlove, vakcine, HAARP, strane plaćenike, domaće izdajnike i još ohoho sitnica i krupnica, čudi me da ne seremo iz minuta u minut i živimo u reci govana gde samo opstaju oni sa velikim nosevima.

Sledeće logično pitanje je: a zašto bi nas neko toliko plašio? E ako ne znamo odgovor na to pitanje, onda zaslužujemo sva ta plašenja i sva ta useravanja.

Rimljani su svoje podanike držali poslušnima po prostom principu: dali im hleba i igara. Novi Rimljani su to uzdigli na viši nivo: mi vas uplašimo, a vi se odreknete i hleba i igara. Da, dragi moji i drage moje. Strah je najbolji način kontrole i manipulacije masama. Amerikanci su se nakon „terorističkog“ (znaci navoda stavljeni iz više razloga) napada na Svetski trgovinski centar toliko usrali da su bez ikakvih problema progutali nove anti-terorističke zakone i doslovno se odrekli svojih prava koja im garantuje Ustav (o Ustavu sam više pisao ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/drustveni-ugovori.html ). Slično se dešava ovih dana i u Francuskoj, a sprema se i po celim Ujedinjenim Evropskim Državama.

Poenta je samo u tome da se od silnog useravanja ne možemo podići sa wc šolje i pitati „Izvinite, ali mi nešto loše živimo poslednjih dvaespet godina. Jel može malo manje tog jebanja il da mi počnemo da jebemo?“ Poenta je u tome da ne pitamo: „A jel možemo sada malo da jedemo a da ne štucamo na GMO tumore, kancerogene slanine i herbicidisana voća?“ Poenta je u tome da ne pitamo: „Jel, a gde su naše igre i hleb?“

WC šolja – jer mentalna higijena

Historia magistra vitae est. Dakle, da sumiramo. Ovo je, ma šta vam servirali sa sredstava za plašenje, repriza Hladnog rata. Kao kada uključite TV i okrenete na RTS1 pa krenu reprize koje ste gledali dok ste još bili mali.

Gde se tačno nalazimo u toj reprizi. Otprilike na onom delu gde su se ona trojica tadašnjih drmatora sveta sela na Jalti i žvrljali po mapama iscrtavajući svoje interesne zone. Samo oni su tada mogli da se zezaju žvrljajući za stolom jer su znali čiji je duži. Ovi sada ga tek mere. Doduše, kao i u svim ostalim društvenim igrama, igra se lukavo. Kauboji se izlajali pa sve centimetre već izbacili na sto, dok ga ostali vade centimetar po centimetar. Kada se zvanično merenje završi i neobjave rezultati, opet će sesti negde i iscrtati nove granice, interesne zone, sklopiti nova poznanstva, prijateljstva, neki će se uvlačiti, drugima će to goditi.

A posle toga će se izljubiti, srdačno rukovati i razići iza svojih Berlinskih zidova. Odatle će se mrko gledati, paziti na svakog pijuna koji se šeta po šahovskoj tabli, zabijati nož u leđa jedni drugima i sve to tako dok neko od igrača ne zezne pa mu kralj padne u matu. Realno, to je jedino što mogu. Kao što pre nisu smeli da se tuku zbog nuklearnog naoružanja, tako neće smeti ni sada, iako će ga biti sve više i više.

Naravno, nama neće biti ništa bolje. Naći će oni nove stvari da nas drže u strahu – jer strah je gospodar. Vi se samo prisetite da je istorija učiteljica i odbijte da se plašite. Prestanite da se plašite u roku od juče. To će biti najveća pobeda. Jer ako se mi ne plašimo oni odgovora na to nemaju. To je oružje koje ih pobeđuje. Vaš čist um i bistrina biranja prioriteta.

Zato ne budite deo manipulisane gomile. Ne budite TV zombiji. Ne budite deka pa da serkate u gaće na svaki mig da će Maje, Asteci ili tibetanski mudraci uskoro predvideti smak sveta. Brinite o sebi, deci, brinite o realnim stvarima. Ne brinite o slikama i lažima koje vam nameću. Malo je glupo da se nakon sveg ovog vremena ponovo delimo na kauboje i indijance, partizane i nemce, partizane i četnike, četnike i ustaše, nas i njih. Jer, kao što rekoše, mi smo 99% a 1% nas podprckuje. Pa dajte ljudi, nismo mi seoska liga a oni Real Madrid. Svi smo ljudi od krvi i mesa. I tih 1% ume da se poplaši. A oni se najviše plaše kada se mi ne plašimo.

Budženje kulture

Lagani „klik“ upaljača, prvi dim, prvi srk kafe, prva magla ove zime. Ima i to neke svoje čari. Ako ništa, barem smo na ovoj planeti još jedan dan. A dan ume svašta da donese. I lepo i ružno. Zato oni avanturističkog, ili barem „živog“, duha žive, a oni koji ga nemaju, to su oni ljudi koje sretnete u prolazu i koji stalno nešto kukaju, žvanjkaju, drugi im je kriv, mrze...

Gledam u tu teskastu maglu, razmišljam o živima, zaglavljen udobno na kauču, cigarete, kafa... pa ljudi, to mu dođe kao neka mala umetnost. Mala umetnost življenja. Mala umetnost Ahabovog fengšuija. A ja umetnost volim jer oplemenjuje duše ljudima. Nisam neki ekspert za to polje, ali znam šta mi se sviđa, a šta ne.

Malo kulture

Malo je i uvek je malo umetnosti. Malo je i kulture, doduše, a ona mu dođe kao neki kamen temeljac na kome se posle gradi umetnost, mi koji uživamo u njoj, muzeji, izložbeni prostori, biblioteke, koncertne dvorane, pozorišta. Onomad kada je gospodin Tasovac, koga sam neobično zavoleo zbog njegovih „ispada“ sa koncertom filharmonije i Beogradskog Sindikata kao i izvođenja muzike na ulice Beograda, ulazio u ovu (ili prošlu?) vladu kao ministar kulture, malo sam se bio poplašio da će nam pored igara i mrvica hleba dati i nešto kulture. Na svu sreću gospodin Tasovac me nije razočarao. Kao političar, milsim. Ušao je u Vladu, kao ministar, kao političar i korektno je postupao i postupa. Ne meša se čovek u svoj posao i sve je baš kako treba, sve je baš onako kako smo i navikli. Čak ni frizuru nije promenio Ministar.

Ali kultura je, kao i umetnost koja niče na njoj, malo divlja, nezahvalna, otima se i skače, besni i luduje ne mareći za ministre, njihova ministarstva, vlade, države, godišnja doba, ne osvrće se ni na žabu kada pored nje protutnji. Protutnjala tako i pored ministra, političara, gospodina Tasovca. Eto baš, dal beše krajem prošle godine ili početkom ove, tamo neki fini ljudi lepo kupili bioskope po Beogradu, uništili ih ekonomski, oslobodili se viška zaposlenih (čitaj: sve rasterali jer im nisu ni bili potrebni zaposleni) i tako imali fine i ekskluzivne lokale na atraktivnim mestima. I pre nego što su počeli da adaptiraju te prostore u nešto njima vrlo korisno i profitabilno, neka raspojasana omladina upade po bioskopima, skvotirali ih i zahtevali kulturu i umetnost, bioskope!

Nije meni zbog skvotiranja tuđe imovine, nego sam se bio uplašio za te mlade. Prizivaju kulturu! Alo, pa jesam li malopre rekao da je kultura divlja, neprilagođena, da trči po zidovima i da je neukroćena kao kaubojski konj dok je još uvek indijanski konj? Mogla deca bre dizginu od silne kulture. Da se onako divlja razmanita i razbaca naokolo, izazove neka krvoliptanja, iščašene udove i razne druge kontuzije po deci. Svašta je moglo da bude tu, ali ja dalje nisam pratio tu tematiku jer opšte je poznato da ako nešto ne pratiš to i ne postoji. Nešto slično kaže i kvantna fizika i zato se ni gospodin Tasovac, kao iskusni političar, nije bavio svojim poslom. Zamisli da se bavio kulturom! Pa u vodu da izginemo svi mi jer bi sigurno nekom nadobudnom kvazi arhitekti moglo pasti na pamet da iz umetnosti potopi parče grada. A i ta voda isto ko kultura. To divlje, to ludo, to se otima. Potopiš samo jedan deo grada, a voda se probije svuda. Ode do Požarevca ako joj se ćeifne.

Ne, mislim, lepo ja kažem na samom početku teksta: alo, to bre opasno, ta umetnos, taj kultura. Sve unosi neke žmarce u čoveka pa se on veštački oseća mnogo dobro. Pa bolje im daj razne droge i one lekove što se ne piju sa alkoholom, pa neka se od toga osećaju mnogo dobro i lepo. Onda možda i vide te leptiriće, te žmarce, te njihove note. Mislim, bolje da se drogiraju nego da puštaju vodu po gradu. Znate vi kolko to posle izađe na računu? Ko Nilske konje da gajite. A oni pred izumiranjem pa piju li piju ko da im je poslednje.

Kulturo, eve me

Elem, prestanem ja svim tim glupostima da se bakćem i one lepo ne postojaše nekoliko meseci. Možda i godinu dana. Tako se ja nisam mešao u te stvari, Tasovac se nije mešao, i ova kultura i umetnost opet podivljaju. Nema nas dvojice super heroja da je u korenu sasecamo pa ona izniče i što naš pametni i kulturni narod kaže: zabode mi nož u leđa!

Ja se tolko brinuo za mlade da ne nastradaju što fizički što posttraumatski od kulture, a ti isti mladi, samo ovaj put drugi isti mladi, u mom rodnom gradu uletoše u bioskop! Pa kud se ne angažovah ranije oko onih heroina, kokaina, lsdiova, da nam se mladi rade kako treba, a ne na kulturu? Kuku majko, kuku oče, kuku roditelji moji. Pa zar na mom rođenom terenu da gubim sa tri gola razlike?

Nego, sva sreća, pa ovi drugi mladi bili malo namazaniji od onih prvih. Eeeee, vidite da i gospodin ministar Tasovac ima neku ulogu u tajnom krugu okulisnih i zakulisnih igrarija koje se životom zovu! Nije čovek gospodin, za džaba izabran. Frizura je to! Namazali se ovi drugi mladi pored njegove kulture pa tu jedno udruženje građana, pa drugo, pa omladinsko pozorište. Sve bre neke institucije uredno registrovane kod APR, imaju svoj račun u banci, pečat, potpis. Organizovale se te instutucije (ili mladi, više ni sam nisam siguran zbog ovog posttraumatskog šoka koji me drma) pa lepo izboksovali od lokalnih vlasti da im daju taj stari bioskop na upotrebu.

Na sam dan otvaranja odem tamo. Znam da plivam pa da ih spašavam ako nekome padne na pamet da odigrava „Labuđe jezero“ ili možda da snima film „Titanik“ pa počne da prčka po slavinama. A i frka mi malo za tu silnu vodu, kažu u novinama da će u budućnosti ratovi da se vode zbog vode. Mada ja sumnjam u to. Da je rakija pa i da poverujem, ali ko ima i zašto da se bije zbog obične vode? Česmovače.

Dođem ja tamo, dakle, kada tu i gomila onih što su bili drugi, drugi isti ti mladi, kada smo mi bili mladi. Sve neki moji drugari koji se bavim nekim umetnostima, što profesionalno, što ovako, da riskiraju život pored kulture. Mnogi od njih čak i pomagali ovim prvim drugim istim mladima! Bi me malo sramota što nisam i ja uzeo učešća u tom festivalu bahanalija i okultnih obreda oko organizacije, pornografije uređenja zapuštenog prostora, orgija nabavljanja ozvučenja, dobijanja prava na filmove, izradom jastučića za sedenje... Hajd što ja nisam učestvovao, nego što se oni snašli i bez mene!

Sada se na tom mestu gde je nekada bio bioskop nalazi taj omladinski kulturni centar (ili kako se taj monstrum umetnosti već oficijalno zove). Nisu izboksovali ceo bioskop, nisu dobili i glavnu salu, ali imaju ulaz, veliki ulazni hodnik i ogroman foaje (sa mokrim čvorom koji planiram nekako da ukinem zbog onog sa vodom). Sve uredno, čisto, ofarbano, kao da ponovo radi bioskop. Samo što sada umesto partizana i Džona Vejna radi ton film pa tuda tutnje rumba, salsa, pozorišne predstave, izložbe, filmske projekcije, koncerti. Uleteli neki novi partizani – gerilci – komandosi i raspršili kulturu i umetnost po celom gradu sa epicentrom u centru istog. Umetnička Gorgona se razuzdala i ja stvarno ne znam kako će ovi koji nemaju ni malo života u sebi još i to da podnesu.

Što kaže ona stara pesma: „Biće skoro propas sveta. Nek propadne nije šteta“. U kulturu će se podavimo...

Igre i igračke

(Ahab se protivi svim vrstama ljudske gluposti. Mislim da ste do sada sve to shvatili. Vršnjačko nasilje je jedna od gluposti o kojoj se govori ovih dana. Večeras ćemo se postarati da damo naš doprinos razmišljanjima o tome. Zašto pišem u množini? Zato što je večeras naša gošća Gordana Jujić čije pisanje Ahab jako voli. Spremite svoje kafice sa jutarnjim kompletom i uživajte.)

Razmišljam nešto: ja nikada nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam. Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.)

Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kada bi se napio “k’o majka” (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno). Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i balavo ljubio. U stvari, nikad nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala oči, pa sam se zato i u njenom zagrljaju osećao loše. Kao da sam otežavao teret koji je nosila.

Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali sam zaključio da ni drugi klinci ne žive mnogo bolje. Ako je i bilo takvih, ja ih nisam poznavao.

U vrtiću sam naučio da se bijem. Nije da sam hteo. Jednostavno sam morao – da me ne bi stalno neki tupoglavac ćuškao i maltretirao. U početku sam se plašio tuče. A i osećao sam se k’o retard. Udaranje, pesničenje, zavrtanje, šutiranje… Kukanje onoga koga sam povredio, uvijanje po podu. Mislim, ponekad sam i ja dobijao, ali slučaj je valjda hteo da budem ovako lagan a brz, vižljast i okretan, pa sam ubrzo primetio da me i oni jači ostavljaju na miru.

Pošao sam u školu i bio sam “faca”. Gledao sam u to vreme filmove (kao i drugi klinci) o tim borilačkim veštinama, fajterima, vežbao po malo kod kuće i sve češće na drugima. Bilo nas je u odeljenju dvojica-trojica sličnih. Stalno nas je učiteljica kažnjavala, zvala roditelje, slala kod direktora. Bili smo “glavni”. Svi su nas se plašili.

Ne mogu da kažem da mi to nije ulivalo sigurnost. Ali, nisam se uvek osećao dobro zbog toga. Nisam to smeo da pokažem. Bili smo ekipa i nisam smeo ni da poželim da iz nje izađem. Proveo bih se mnogo gore od svih onih koje smo sporadično maltretirali. To: da napadnemo nekog ni krivog ni dužnog, iz nekog izmišljenog razloga – bio je deo svakodnevnih aktivnosti. Navikao sam (morao sam!), kao što sam preboleo mačiće i gliste.

U šestom osnovne, svako od nas je već kao deo redovne školske opreme imao po neki nož: ukraden od oca, ponekad od komšije. U početku smo njima gađali stabla tako da drugi vide. Ubrzo smo počeli preteći da ih pokazujemo. Opasna je to zabava – sad znam. Pređe ti nekako u naviku, lako se latiš, časkom ga izvadiš. U tom smo fazonu bili kada smo krenuli u srednju školu.

Kako se desilo to što se desilo, nemam pojma. Sad, kad pokušavam da se setim, stvarno ne mogu da shvatim šta se dogodilo. Prosto, kao da imam prekid filma i ne mogu da povežem: kako je stotinu puta ponovljeno zezanje preraslo u nešto tako ozbiljno?

Klinac je protrčao pored nas. U stvari, ne baš pored, nego između nas trojice. Bio je veliki odmor i mi smo stajali nasred dvorišta. Nešto smo pričali. Ne znam ni šta. Ništa bitno. Ovi prvaci su za vreme odmora stvarno k’o pušteni s lanca. Ovog je jurio neki drug, valjda da se pokažu pred devojkama, šta znam. On je projurio, dakle, između nas. Onaj što ga je jurio, u mestu je ukočio kad nas je ugledao. Moj drug Janko je opsovao i jurnuo za njim. Boris je viknuo: “Janko, bre, pusti klince!” Ja… pojma nemam zašto… potrčao sam za Jankom. Valjda da mu se nađem. Kao da je onaj imao šanse sa njim.

Kad sam zaokrenuo za ćošak, prvak je već bio na betonu, a Janko mu je sedeo na stomaku i udarao ga pesnicom u glavu. Pritrčao sam. Uhvatio sam Janka pod miške, da ga podignem. On se okrenuo i odalamio me po faci, ali sam uspeo da ga odvojim od ovog dole. On se nekako izmigoljio ispod Janka, prevrnuo se i pridigao. Hteo je da pobegne, ali je od udaraca bio ošamućen i teturao je. Janko mi se otrgao i bacio se na njega. U trenutku kad sam se ponovo bacio na Janka, video sam kako je iz leve u desnu šaku prebacio nož. Skočio sam mu već bio na leđa i onda… kvrc!

Sledeće čega se sećam je kako Janko desno od mene lako preskače ogradu školskog dvorišta i njegova senka se gubi u tami susednog parkića, a preda mnom onaj prvak leži potrbuške, sa nožem zarivenim u leđa do same drške, ruku raširenih kao ptičija krila i ispruženih nogu.

Sve ostalo više nije bitno. Ni to što su okrivili mene, jer je Janko tvrdio da on nije imao nož, ni što su me izbacili iz škole, ni to što me je otac premlatio a onda otiš’o da se napije. Žao mi je što majka stalno lomi prste i plače i trza se na svaki zvuk ispred vrata. Nije mi važno šta će sa mnom da bude.

Onaj klinac je sada, kažu, van životne opasnosti. Samo kad bih mogao da zaboravim onaj veseli smeh i od uzbudenja raširene oči, nemirni čuperak koji mu vetar nosi dok protrčava ispred mene… i one raširene ruke i ispružene noge na krvavom betonu školskog dvorišta.

Gordana Jujić

10. oktobar 2007.

Više tekstova drage nam Gordane možete naći na:

Blog na sdcafe.rs

Blog na Kišobranu

Tekstovi na scribdu

Mlaki rat, prikriveni učesnik

Sedi tu. Malo je tesno ali mogu da prođem. Kakvu kafu beše piješ? Sa mlekom ili bez? Hoćeš nešto uz kafu? Kiselu, čaj? Rakiju? Imam neku, ali nemam pojma kakva je. Sipaću ti. Dobar je ovaj plin. Brzo se sve skuva. Uštediš i energiju i vreme. A nema kafa onaj plastični ukus kao kafe koje smo kuvali u onim ekspres lončićima.

Izvoli. Crna bez mleka sa rakijom za tebe, crna sa mlekom i flaša mineralne za mene. Čekaj samo malo da se provučem tuda, tako, sada da se ubacim na krevet, umpffffffffffff... Bre, sve mi teže ovo uspeva. A pre dvaes-tries godina nisam imao tih problema. Smej se ti, smej. Što kaže naš narod: doći ćeš ti u moje godine. Hoćeš cigaretu?

Dakle, šta te zanima pa si prevalio toliki put i došao baš mene da pitaš? To? Što baš to? Možda si pogrešio osobu? Možda je trebalo da pitaš Lazanskog. Ma ne, znam kakav je on. Pratim ga ja decenijama i imam svoj stav o njemu. Kakav? Pa vidi, kao analitičar nije nešto. Ali se razume u naoružanje dok ja to nisam pratio decenijama. A ima i dosta izvora pa može da se kurči. Kako misliš zašto mislim da kao analitičar nije nešto? Pa ja ti njega šijem u analizama garant. Dok su ostali najbolji selektori, najbolji poznavaoci tenisa i šta već ljudi misle da najbolje rade, ja sam najbolji vojno-politički analitičar. Molim? Pa naravno da nisi čuo za to. Ja time ne mašem naokolo kao zastavom. A sada ćeš se i uveriti da sam najbolji. Dakle, što se tiče tvog pitanja, moramo da se malo vratimo unazad.

Hladno, hladno, hladno, toliko hladno

 da je čak i rat hladan

Vidiš, kada se završio veoma vruć Drugi svetski rat (da se ne ujediniše svi koji su bili protiv fašizma bilo bi čupavo sinovac, opasan je Švaba majku mu) zbog podele plena i uopšte zbog političkih stavova, saveznici razjebaše taj njihov klimav savez i drugarstvo. Podelili se u dva tabora, ko deca kada se igraju. Ovi crveni, oni demokrate. Pa da baš ne bi bilo kr-kr odmah posle jednog takvog rata (a bilo bi da i SSSR nije napravio svoju atomsku bombu) oni se razdvoje zidom i pregrupišu u kauboje i indijance.

Kada su već imali dva tima, onda su morali i nešto da rade sa njima. Pravili su veće bombe, novije, bolje tenkove (bolje?), avione, brodove, potprckivali jedni druge gazili u tuđe kada niko ne gleda, špijunirali se, mrštili jedni na druge. Pravi rat samo bez otvorenog tepanja. Zbog toga su ga i nazvali hladni rat. Valjda su se svi ohlađivali kada bi pomislili šta ako neko ispali prvu atomsku raketu.

Kao u svakom ratu i u ovom je neko morao da pobedi. No, pošto se nije pucalo niti se bacalo kamena sa ramena i povlačio kanap, nije nužno bilo da pobedi jači. Kao što to biva u životu i ovde je pobedio onaj ko je bio najkvarniji. Ko je umeo bolje da zavuče, da dublje ušeta u tuđe i pobere sav paradajz, da sludi ljude toliko da počnu međusobno da se ujedaju. Rasturili su zid (što je izgledalo kao dobra stvar), dogovorili se da smanje količine naoružanja (što je isto izgledalo kao dobra stvar), ugovorili ko će koliko svojih nuklearnih glava da reciklira (što je posebno izgledalo lepo sa sve mašnicom), ali oni kvarni ništa od toga nisu ispoštovali, osim što su srušili zid i to ne zato što je to dobra stvar već iz inata jer su ga sagradili ovi drugi.

Kontate već i sami da pričam o Amerima i Rusima. I dok su se Rusi spremali za tepanje i viteške gluposti, Ameri su im zavlačili sa svih strana. Otimali im drugare, uvukli ih u teško tepanje sa Avganistanom, muvali novcem, potkupljivali, otkupljivali, zaduživali, davali mito, sve dok nisu uspeli preko onog klovna Gorbačova i celu državu da razbucaju. A Rusi ko Rusi, nekako nesnađeni, sve mitiljavi. Iako su imali silnu vojsku i pravo veta u Ujedinjenim nacijama i sve to, samo muljali po blatištu i pili votku.

Ton film

Onda se Ameri osile. Vide dobro im ide, nema ko da ih zeza, pa krenu da zezaju oni sve ostale. I to bez da se kriju kao do tada. Raspojasali se kao Džon Vejn, povadili pištolje, počeli da pucaju na sve strane. Nije imao ko da im kaže da ničiji nije do zore gorela, al ajd sad. Šta je, tu je. Vrište oni, pucaju, dele lekcije svima ostalima, obnevideli od moći koja ih odjednom tresnula.

Nekako nisu gledali dalje i nisu videli da Kinezi iz godine u godinu biju po 10-15% porasta BNP. Nisu videli da se oteturao Jeljcin i ostavio onog žgoljavog Putina koji počeo da mariše i reketira oligarhe ondašnje (oligarh mu dođe kao tajkun ovdašnji). Toliko su im zakrvarile oči da nisu videli da se Rusi, Kinezi, Indija i Brazil najpre ekonomski udružuju u BRIC. Izmaklo im iz pogleda da su Kinezi i Rusi imali prvu zajedničku vojnu vežbu otkad su se Staljin i Mao Ce Tung posvađali. Samo im je bilo bitno da se približavaju Moskvi (hteli na piknik tamo, šta li već) i da pokazuju mišiće od steroida. Kada nisu imali s kime da se biju, onda su izmišljali protivnike i tukli se sa vetrenjačama.

U to vreme su BRIC (skraćeno za ove što su ćutali i šuškali) radili i ćutali. Putin zaveo red po Rusiji onako kako to jedino može tamo: silom i ne silazeći sa trona. Kinezi samostalno poslali čoveka u kosmos. Latinska Amerika uz Brazil krenula da se vuća i da odbija da bude pašnjak nafte, ruda, drveta i svih ostalih roba za obesne kauboje. I sve se nekako preokrenulo. Ne iznenada, ali polako i sasvim sigurno. I sve bi to bilo ok da je Putin samo nastavio da preti prstićem i viče no-no.

Ali je taj Putin isto jedan namazani đilkoš. Kada je osetio da su mu leđa porasla dva metra u širinu, počeo on da prcka. Aktivirao čoveka u Ujedinjenim nacijama i nacionalnostima, zezao Evropu da mu plaća za gas koji im je slao i sve tako. Kulturno i natenane. Prvi crni predsednik Amerike postade albino koliko mu je Putin izvadio mast kada mu je zabranio da humanitarno štiti, pardon bombarduje, ISIS u Siriji i šire.

Videli kauboji da nema šale sa ovim malim, pa po svom dobro uhodanom i izvežbanom običaju krenu kao do trafike, a u stvari se namerače na Ruse i to preko Ukrajine. Da prepakuju vlast koja se dvoumila da li da proda dušu Evropi, NATO-u i inima, ili da ostane u dobrim odnosima sa Rusijom koja ih vekovima nije baš blagonaklono gledala ali je imala gasovod koji ide kroz Ukrajinu, pa sa tom novom vlašću da koordiniraju postavljanje nekih raketica, da blokiraju rusku Crnomorsku flotu i dođu do Ruske granice.

I dok su se Ukrajinci međusobno tabali na Majdanu, Rusi lepo obezbede svoje parče Ukrajine, a samim tim i flotu i granicu. Bilo tu malo čarkanja, pucanja, buke huke, Putin = Hitler u novinama, ali sve se završi očekivano dobro po Ruse dok su Ukrajinci na svim frontovima ostali kolateralna šteta. Nit celokupna teritorija, nit donacije i blagostanje od Evrope, NATO, itd. Čak su morali da plate i gas koji nisu platili do tada.

Opet neka hladnoća udara

Pošto je napad najbolja odbrana, ovi sa zapada udare neke sankcije Rusiji, na koje se Rusi popišaju iz momenta. Oni im blokiraju gasovod Južni tok, oni aktiviraju gasovod Snaga Sibira koji fura u Kinu. Oni isplaniraju da ugase SWIFT kod kako Rusi ne bi mogli da vrše transfer novca preko banaka, Rusi dan pre ukidanja SWIFT-a aktiviraju svoj pandam kako bi mogli da transferišu sa Kinom, Indijom, Brazilom i svakim ko je to želeo.  Putin lepo održi paradu za Dan pobede u Moskvi, pokaže delić onoga što je napravio dok je šuškao u tišini, kao i to ko je sve sa njim.

Onda lepo instalira bazu u Siriji. I ne samo da ju je instalirao nego svetu održi predavanje o tome kako je to potpuno legalno u odnosu na ono što onaj albino radi. Lepo čovek izvadi potpisani Ugovor o saradnji između dve zemlje sa Sirijom, kaže da ga je legitimno izabran predsednik pozvao i ne zaboravi da pomene gde su kauboji sve prekršili međunarodno pravo delajući na svoju ruku, bez odobrenja bilo UN, bilo lokalnih vlasti. Drugim rečima: počeo da se potkovan dokazima kurči po medijima.

Ode ti Lazanjski u tu bazu u Siriji. Šmekne oružje i sve to, napiše članak za Politiku i izjavi „Izgleda da su Rusi ovde došli da ostanu“. Jok i nisu. Odmah su napravili koaliciju sa Kinom, Irakom (tu su za srce ujeli Amere, bilo je i plakanja da ti ja kažem), Iranom i Sirijom (odnosno snagama odanim Bašaru al Asadu, predsedniku). Instant zapržili ISIS sa svih strana. Začudili svet svojim raketnim sistemima kada su iz Kaspijskog mora (to znači, u prevodu: „Boli nas uvo što je Turska članica NATO i što drži Dardanele. Nama nije potrebno da Crnomorsku flotu furamo u Jadran“) sa 1700km razdaljine precizno pogodili sve mete.

Sada je slika Bliskog istoka drastično drugačija. I Rusi su tu baš zato da bi ostali i da bi ta slika ostala drugačija. Imidž im je drastično skočio, naročito nakon što se pokazalo da su za tri dana naneli više štete ISIS-u nego Ameri višemesečnim bombardovanjem. Pokazali okolnim zemljama da postoji još jedan siledžija u školskom dvorištu, ali siledžija skockan kulturica,sa kravatom. Ne bih isključio mogućnost da uskoro opet dođe do plakanja po Amerikama kada/ako neka od obližnjih država promeni siledžiju i izabere ovog sa umilnijim likom da ih brani.

Tako ti se, sinko moj, ponovo stvara hladni rat. Iscrtaće se nove granice. Ući će novi igrači. Neki će promeniti timove u prelaznom periodu. Energenti (mejnli nafta) neće više biti isključivo pod šapom kaubojskih firmi. Biće tu mnogo jada, plača, škrgutanja zubima i zveckanja oružjem. Ceo svet se menja, tasovi na vagama se opasno mrdaju gore-dole. A Lazanjski to posmatra kao Rusku bazu u Siriji.

A da ne počnem da uvodim u priču prikrivenog učesnika Kinu. Oni su treći siledžija, ali oni ne pokazuju ništa od onoga što imaju. Još uvek mudro ćute, sede na kineskom zidu i klataraju nožice dok grickaju semenke i posmatraju razvoj situacije.

Dobar, budala, zbunjen

Mnogo pušim. Malo sam bio smanjio pa opet navalio. Ima neki lakosta krokodil da me pojede. U stvari, ne pušim toliko nego zapalim i onda mi cigarete izgori u pepeljari dok ja završim ovo i ono i još samo ovo...

Tako i sada. Dok sam kuvao kafu, zabezeknuo se na neke sumanute naslove na onlajn novinama, spremao lap top, gnjezdio se na kauču, gledao u novembarsko sunce koje iz perspektive ugrejanog stana izgleda kao majsko, izgoreše dve. Samo da upalim treću, srknem kafu, pa krećemo.

Dajem Nobela za novo mišljenje

Nedavno sam pisao o tome da sam čuo novo mišljenje o meni (vidi: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/nemas-ti-pojma.html ). Juče sam čuo novije. Kaže jedna starija gospođa u godinama: „Ti si mnogo dobar čovek, ali si budala. Svima hoćeš da učiniš, a oni te samo iskorišćavaju“.

Dobro, godine iskustva su to i žena je u pravu. Ja kada mrdnem van stana i vidim da neko nešto radi odmah bi mu pomogao. Pomogao bih da istovare ogrev, pomogao čistačima ulica da i oni malo odmore, odneo komšijino đubre koje vazda stoji ispred vrata, pomogao pri useljavanju ili iseljavanju, pogurao kola koja neće da upale i sve tako. To sam i radio. I sada se skidam sa te droge na suvo.

Zašto se skidam? Vidite rođaci, svaka droga je zlo, pa tako i ova. Stanem tako, ponudim pomoć, gledaju me kao budalu. Ako neko pristane da iskoristi dobrotu budale, onda zakasnim tamo gde sam krenuo + ostanem prljav od ugljene prašine, jer ko će u kupatilo da pusti budalu makar da se opere. Bonusno dobijem šuškanja i čavrljanja iza mojih leđa kada prođem neki drugi put. „Znaš, mislim da je ovaj malo... šćvćš (onomatopeja prigušenog ogovaranja)“. I ne smeta meni sve to. Ne smeta čak ni to što sam vrlo često od ljudi kojima sam pomagao dobijao nož u leđa. Ali, jedan je Hrist, a i on je nosio samo svoj krst.

Raspodelio sam malo ta pomaganja. Sada pomažem sebi, mojoj porodici i mojim prijateljima. I samo ponekad tako uz put nekome... Ali minimalno ponekad. Da me želja mine.

Budala dobrog ili dobar budalu?

Ne! Lud zbunjenog, ali to sada nije tema. Tema je zašto sam ja dobra budala. Da li sam ja Forest Gamp? Iskreno, nemam pojma. A i nije me briga. Čak bih i voleo da sam Forest Gamp (ne „usporen“ kao on, nego iskren i dobar prema svima kao on). Potajno bih voleo da su svi takvi. I dok bih ja potajno voleo da su svi takvi, svi pričaju kako JESU takvi, svi veličaju takvu dobrotu, pišu o njoj, pevaju pesme, a onda sve to bacaju u kaljugu, jer dobar (umesto da je počašćen time što je takav) biva budala koja služi za sprdnju i zabijanje noža u leđa.

Šta je sa tim svetom? Da li su kolektivno otišli u Honduras? Lažu druge? Lažu sebe? Ili nešto stvarno nije u redu samnom? Nešto rođaci ovde nikako nije u redu. NIKAKO. Barem meni nije u redu da su dobri budale. Možda je sve to vezano sa mentalitetom. Možda sa potrošačkim društvom. Možda su svi toliko naplašeni, progutani i sažvakani da su pobrkali i porazbijali lončiće. Sve je to možda, a ja, iskreno, ovaj put nemam nikakav razuman odgovor, objašnjenje ili šta se već očekuje od iskusnog moreplovca poput mene.

Nema odgovora, nema objašnjenja, ali i dalje zadržavam pravo na svoje mišljenje.

Mišljenje koje se nikog ne tiče

Svet bi bio mnogo lepše mesto kada ne bi bio ovakav kakav jeste. Kada bi se setili da ne možemo baš sve sami. Kada bi se setili da komšiji ne mora da crkne krava već da mu treba pomoć da uradi ploču. Kada bi razmislili o tome da je zapravo lepo počistiti ispred svoje kuće iako to nije naša obaveza (i kako niko drugi to ne radi). Kada bi se češće viđali sa prijateljima. Kada bi pričali u parku sa nepoznatim ljudima.

Sve je to „kada bi“. Ali, pošto nije, ne bežimo iz realnosti. Već sam vam pisao kako ja radim na sebi da budem bolji čovek, bla, bla, bla. I to je ok. Znam još neke ljude koji rade na tome. Većina ne radi. Jbg, takva im karma, horoskop, intelekt. Štajaznam. Iskreno verujem da će nas koji radimo na sebi uskoro biti mnogo više. No, ne lipši magarče do zelene trave.

A dok trava ne zazeleni, ja ću ponosno da budem i dobar i budala. Ponosno ću nositi taj orden. Ipak je to privilegija. I to veća od izvikanog Nobela kojega se dodeljuje i Kurti i Murti, zavisno od politike, geostrateških odnosa i svega drugog što blage veze nema sa prvobitnim idealima Nobela (ne nagrade, nego onog manijaka koji se obogatio na eksplozivima).

Budala sam, tim se dičim. To ne može biti svak!

Walking dead

Neki put mi smeta opori ukus u ustima koji nastaje od kafe i cigareta. Zato i skuvam čaj. Ali, nekako, najviše mi prija mineralna voda. Barem pola litra. Zato mi se burazer i društvo u kafani subotom ujutro smeju kada poručujem kafu i pola litra kisele. Ipak, ja sam u tripu da me ta kisela razbudi bolje od kafe. Možda zbog toga što se izuzetno vešto znojim pa mi treba tečnosti i minerala, a možda i stvarno tripujem.

Nebitno. I ako mi prija ta kisela na taj način i ako samo tripujem, sve je to ok. Bitno je samo da je na današnjem meniju kafa, cigarete i kisela (pepeljaru ipak nećemo stavljati na meni, a ni lap top) i da će mi to učiniti ovo jutro lepim.

Razvojni put Bore zombija

Juče sam nešto špartao po gradu. Bavio se novim rijalitijem u mom životu. Obilazio Rode, Merkatore, Idee, Disove, kvantašku pijacu i ina mesta gledajući cene i pokušavajući da ih skladištim na moj hard disk i uporedo vodim statistiku gde je šta jeftinije. Na žalost, sam HDD nije bio dovoljan. Em je mali za tu količinu podataka, em ne posedujem program za poređenje cena. Ispravićemo to. Ahab je mačka sa devet života i sposobnošću dočeka na noge kako god da ga baciš. Tako ću u sledećoj epizodi rijalitija računar zameniti abakusom (vidi: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-abaskus.html ). Poneću blokče i olovku. Prc!

Elem (ili eLeM, zavisi ko šta puši), sretnem školskog druga Boru. Nismo se videli stopedesetdve godine pa tu padne ljubljenje, tapšanje po leđima, pitanja za zdravlje, familije, sve po protokolu i kako dolikuje. Naravno, iako smo imali šta još da prozborimo protokol susretanja u Ideama, Rodama, itd, to ne dopuštaju, pa se rastasmo uz „da se vidimo“ i „čujemo se“. Naravno, to se neće desiti u narednih stopedesetjednu godinu, jer protokol je protokol.

I gledam Boru kako se gega odlazeći. Jeste to Bora, ali Bora promenjen do neprepoznavanja. Kao da su ga propuštali kroz neke teške fotošopove, autokedove, gif generatore, štatijaznamvećkrozšta. Ok, u takvom smo dobu da je više iza nas nego ispred nas, ali Bora... pa to nije Bora bre. Nisam ni ja manekenski tip (ćelav, ćorav, šake izujedane raznim žuljevima, posekotinama, opekotinama, stomače sakriveno pod jaknu, bore po čelima i obrazima) ali Bora... Ma Bora je moj ćale!

Moj mlađi drug je moj otac, a Kasandra mi je sestra od pomajke

Da bre. Bora stvarno liči na čoveka koji može da mi bude ćale. Ne samo zbog kilograma na sebi. Sav je tako nekako, pa vršnjak mog ćaleta. Ispisnici. Kao da su njih dvojica, a ne nas dvojica (Bora i ja, ne moj ćale i ja) išli u isto odelenje osnovne. Taj stav, to držanje, način na koji priča, sve podseća na penzionera koji je u penziji duže nego što je bio u radnom odnosu.

Ne, ne, ne, nije to „imao je težak život“. Ni moj nije bio med i mleko (vidi: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/nemas-ti-pojma.html ) pa ne ličim na Metuzalema. Možda sam pristrasan, ne vidim sebe kakav jesam već kakvog želim da vidim i sve te munje, ali, rođaci, pa barem taj žar u oku, iskru, đavolka koji viri iz zenice, e to ne tripujem garant!

Ne tripujem ni iskreno začuđavanje sa moje strane barem jednom mesečno kada shvatim da u stvari imam toliko godina koliko imam. Ne tripujem ni kada počnem nekim mlađim drugarima da pričam o nju primitivs pokretu u Sarajevu sa kraja 80-ih, a oni me gledaju belo, jer su tada bili mali, a ja i dalje slušam tu muziku. Ne tripujem se keve mi. Ipak sam realna odrasla osoba. Ne tripujem se ni da sam mladolik, ali nećemo samoreklamu ovaj put.

Pa kako onda takva i tolika razlika između Bore i mene. Ili, kako onda tolika sličnost između Bore i mog ćaleta?

Na parove razbrojs’ drugovi zombiji

Prosta je to matematika rođaci, vrlo prosta. Čuli ste milion puta ono „ostao mlad duhom“. E to je ovde u pitanju. Ostade Ahab, i pored celokupnog višedecenijskog pičvajza proživljenog na ovoj planeti i u ovoj dimenziji, mlad duhom.

Bora i ostali (pod „ostali“ u džak se trpa jedno brat bratu devedes’ posto populacije), zašto oni ne ostadoše mladi duhom? Nisu hteli da ostanu takvi. Jebeno (pardoniram se zbog vulgarnosti prisutnoj gospodi dok će dame razumeti) jednostavno nisu hteli. Da bi ostao mlad duhom treba:

a) da se rodiš sa tom predispozicijom,

b) da se trudiš, opako trudiš,

c) da iskombinuješ i uporedo koristiš obe tehnike.

Ako se Bora rodi bez preispozicije pod a, sve ostale padaju u vodu i Bora postaje moj ćale. A ako se rodiš sa tom predispozicijom ostaju još tačke b i c. Ali, pošto je teorija mog drugara (koji je isto ostao mlad duhom) da su ljudi lenji tačna, pa ko onda da se trudi? I za koj moj (njegov? Njihov?) da se trude? Zar nije lakše gaziti stazom slonova? Fina je, utabana, nema džombi, rupa, iznenadnih krivina, a niko ni ne napada slonove. Kreneš lepo stazom: budeš mali, pa kreneš u obdanište, školu, vojska, svadba, deca, posao, vrišti žena, vrištiš ti na ženu, vrište deca, vrištiš ti na decu, slave, svadbe, preslave, krkanja, olešavanja od hrane i alkohola, nabiješ pritisak, šećer, kuracpalac, odeš u penziju i umreš.

Ma prc rođaci, prc! Nije ni ta staza slonova baš autoban kojim u svom mercedesu lagano pičiš švaler gasom sa izbačenom levom rukom kroz prozor dok sviraju narodnjaci. Nije. Ta staza slonova je isto prepuna zamki, nagaznih mina, zaseda, raskrnica sa više nepoznatih, babaroge na sve strane. A vi je ne odaberete zbog toga i onda se totalno učabrite i postanete moj ćale (ili keva, mada mi je keva mladog duha, pa em mi postanete keva, em tuđa a moja). Em što postanete takvi, em vam ova španska serija ispadne gora od one indijske „Male neveste“.

Uzombiraš sebe, svoj život, tim zombizmom maltretiraš svoje bližnje, daljnje, ljude koje ne poznaješ, drveće, ptice. A zabeleženi su i slučajevi prezombiranja, što je naročito potresno jer se dešava u najmlađoj dobi ljudskih mladunaca.

Biti đavolak ili zombi i kako

(skraćeno izdanje)

Ako ste se rodili bez predispozicije pod a, onda momentalno i sa učetvorostručenim naporima prešaltajte na tehniku b, da bi vam se otvorila mogućnost da koristite i tehniku c. Ne hvatajte se lakših puteva jer su to zamke za zombiranje. Birajte. Šarajte. Putujte. Upoznajte nove ljude, nove krajeve. Čitajte. Slušajte muziku. Probajte burek sa višnjama iako to „nije“ burek. Smejte se. Gledajte filmove. Vozite bicikl. Ne vrištite na ženu i decu. Idite na pecanje. Posadite neku biljku. Gledajte zalazak/izlazak sunca. Samo nemojte biti zombi. A uputstva nema jer su i uputstva slonove staze.

Svega po malo, a ništa posebno

(Večeras je naš gost na blogu neko koga Ahab voli da čita. Zavalite se udobno na kauču, srkućite kaficu i uživajte. Eh, da. I ne zaboravite da vam ovaj blog usađuje crva za razmišljanje. Ili zaboravite. Dakle, lejdis end džentlmens, ponosno predstavljamo TEKST!)

proizvodimo ogromnu količinu smeća. ne mi, pojedinci, mi samo prosljeđujemo smeće nakon što otpakujemo stvari koje smo kupili. još uvijek ne lučim karton, metal i plastiku, ali ih redovno iznosim kesama iz stana. naročito je upadljivo tati, jer vidi razliku u dinamici skupljanja smeća sad, kad sam i ja u stanu.

strašno. dođe mi da žalim za vremenima staklenih boca za mlijeko, i ambalažom koja je pakovala konkretne količine, najmanje od kilogram, ili pola. dolaskom začina i "delicija" na tržište počelo se pakovati i 30, 80 ili 115 grama. pola prodavnice zauzmu kutije keksa, napolitanki, kese čipsa, smokija u kojima sve zajedno nema ni 20 kila. a njihova prehrambena "težina" je u šećerima, mastima i aditivima. ako slučajno ima vlakana, odma je "zdrava hrana". proteini u tragovima.

to znači da se u skupoj ambalaži prodaju male količine niskokvalitetnih proizvoda koji pritom nisu prehrambeni koliko "dozvoljeni za prehranu", kao ukras sa jelke od kojeg nećeš povraćat, a može ti bit malo muka. toliki sistem oko lošeg proizvoda. sve je upakovano, prepakovano, ajde higijenski proizvodi, po tome i hljeb, mada, tolike godine je hljeb od pekare do tebe bio pipan i preslagivan, dodavan, i nikad ga nisam doživljavala prljavog. kao što kašičica za pričest nije prljava poslije trista usta.

dakle usitnilo se pakovanje šuplje, škodljive hrane, dok je ono što je nekad kupovano u malim količinama, tipa pavlake ili majoneze, sad dostupno u većim pakovanjima. a ti sav nekakav moćan kad kupiš najveće pakovanje nutele.

šta se prije jelo pomalo i ponekad, sad se krka supenim kašikama, a proteini, vlakna, zdrave masnoće i sirova do djelimično prerađena namirnica, što se prije tridesetak godina krkalo supenim kašikama, sad je skupa roba za one koji su se nafurali na vegetarijanstvo ili šta već.

za nedostatak vitamina se nude suplementi, a mjesta na kojima raste sve to, ali pravo, su zapuštena, poljoprivreda zanemarena, i bosna ponosna neiskorištena.

ne uzgajamo svoje jer kupujemo uvozno, koje nam ostavlja smeće, a ne daje ništa. tolike ozbiljne količine smeća uvozimo da mi se čini da je u pitanju neka zavjera, neko se dosjetio kako da nam legalno utovari smeće u državu, i još da mu platimo, pa neke bezvrijedne trice trpa u po kilogram svojih bionerazgradivih ambalaža, koliko smo samo plastike uvezli kupujući omekšivače za veš, a sve što dobijamo je jadno, kao za one "budale sa balkana", baaznija, jebo njih. dok se oni međusobno dogovore ko koga može zvat, rade li službe svoj posao, ministarstva, carina, tržišna inspekcija, zaštita potrošača, ko je nadležan, hu-ha, možeš završit trista poslova! uzet šta ti se sviđa, sve je na prodaju, istorijski spomenici, centar grada, zelena zona, i vodozaštitna, imamo krasna klizišta, hacijendu pored rijeke (druga kuća nizvodno od mjesta gdje se bacaju šporeti), prodaju se i škole i duše i sudbine, i žene i djeca, prodaje se sve, kao i uvijek, u čaršiji je pazarni dan.

mi nemamo više čime da pazarimo. ni ovaj grad, ni ovu zemlju, ne možemo više, već dugo, da finansiramo. nemamo svoj proizvod, ne možemo tuđim parama kupovati tuđe proizvode, a od nasljedstva imamo razaranje i dugove, i bosnu ponosnu. njena brda, doline, rijeke, šume, rude, vazduh, i komšije. da li se dosadašnja vlast uspješno snalazi sa time što imamo - ne - zanemarujemo brda, doline, rijeke, šume, rude, vazduh, a to sa komšijama politički može biti šta hoće, na terenu će uvijek biti stvar pojedinca.

na terenu procjenjuješ mudrije, da sačuvaš sebe, i nećeš sebi praviti neprijatelja tek onako. ljudi žele da se vole sa komšijama, umorni su od praiskonskog štrecanja na svaki šuš, daj vrijeme mira među plemenima, vrstama, rasama, vrijeme objedinjavanja svih kategorija u jednu, sveobuhvatnu, u kojoj je razlika u boji kože ili religiji poput razlike u visini ili boji očiju.

dug je to put...

pošto vjerovatno nećemo doživit, ajmo mi malo štrecat za svaki slučaj, a načelno zagovarat vurld pis i ljubav među ljudima. neka za sve ostane jedno "ali", jer "..jeste, ALI - to dobro bi onda morali počet radit svi!" podsjeća da nismo zreli.

mi moramo poželjet da nosimo cekere, one jake, velike i u njima staklene flaše i tegle, i papirne kese, i poželjet da se njima snabdjevamo svježim, kvalitetnim proizvodima - domaće mlijeko, sir, marmelade, med, orasi, voće, povrće - da je odlazak u nabavku odlazak u prirodu, na imanja, kod familije, prijatelja ili nekog gazde, da se čajevi beru, da bosna pije i služi domaće čajeve umjesto aromatiziranih kesica iz ko zna kojeg dijela svijeta pun ko zna kakvih baja, praški, pesticida. da se ide na izlet u branje čaja, nane, metvice, kadulje, šipurka, hajdučke trave, koprive, da se poznavaoci angažuju pa narod educiraju, ponesi to i to, treba ti to i to, ići ćeš tuda i tuda, i to košta 10 KM po ekipi.

doneseš kući čaja, usput naučiš nešto o bolestima, načinu primjene, iskustvima, i tako dalje, pa umjesto da milford naplaćuje pet maraka za 80-90 grama čaja, i još toliko grama ambalaže, baznija može da pije i služi svoje bilje koje se od livade do usta dobaci bez velike muke, posla ili ambalaže.

ima ona kad nasljednici otkriju neočekivano bogatstvo na svoje ime, a ima i kad saznaju da su naslijedili dugove i obaveze, i možda neki stari servis sa pozlatom koja garant nije prava.

prava je, zato moramo dalje :)

(Tekst je u originalu objavljen na portalu Buka. Objavljen je na ovom blogu uz saglasnost autora)