Gori vatra sad' u nama

Lagano proleće, uz orkansku košavu, neke čudne temperature i mnoge druge gluposti. Veče je (čuj mene veče, noć je aman, skoro će ponoć), tek sam se vratio sa posla. Moj čoškić, kafa, cigarete, noge dignute na stolicu. Jesam li vam nedostajao? Znam. I ja sam vama. Šta se sve izdešavalo, zašto me nije bilo, gde sam bio, šta sam radio... Nebitno. Barem za sada. Ne isključujem mogućnost da ću vam o tome pričati nekom drugom zgodom. Bitno je da sam ja tu, da ste vi tu i da šou može da počne.

Već godinama ne gledam TV. Naravno to ne znači da nisam informisan. Naprotiv, potpuno sam informisan o svemu što se dešava. Nove tehnologije su mi omogućile da imam nepresušan broj izvora informacija koje mogu sam da biram. Naravno da ne pratim sve. Izaberem ih par. Onaj koji podržava jednu stranu, onaj koji podržava drugu stranu, onaj koji je "neutralan" i barem još jedan. Onda vršim običnu triangulaciju i gde se linije izvučene od polaznih tačaka spajaju, tu je negde istina. Ili barem ono što je najprecizniji izveštaj o nečemu što se dogodilo i što mene zanima.

Kao što rekoh, ne gledam TV. Sve to pratim preko interneta. Ali ne zato što je to moderno, što je tu istina, što tu postoji fejs... Ne, ne, ne. Nisam ja od onih za koje važi ono: "Nisi ni Ajnštajn, nisi ni Dostojevski, ti samo imaš pristup internetu". Nisam ja usamljeni internet ratnik, koji sedi ispred kompa, kopa po društvenim mrežama i seje pamet komentarima na postove koji se slažu ili ne slažu sa onim za šta on/ona veruje da je njegovo/njeno političko, versko, sociološko, naučno uverenje. Ne vodim ja takve internet ratove gde se umesto metaka neprestano okida po slovima na tastaturi dok se ispijaju pivo/kafa i češu jaja/lakat/obraz. No vratimo se mi na ono što je bitno.

Vratio sam se sa posla, uživam u kafici, odmaranju nogu i pratim šta se sve dešavalo na ovoj plavoj planeti tokom dana koji je na izmaku.

Gori vatra sad' u nama

Sa zakašnjenjem od nekoliko sati kontam da je izbio požar u katedrali Notr Dam. Toranj joj se već urušio, vatrogasci daju sve od sebe... Supermen roni suze od pola litra u nemoći. Spajdermen plete čarape sa likom i delom pomenute usplamtele katedetrale. Betmen sadi 850 ruža u njenu čast. A internet ratnici, eeeeeeeeeeeeeee internet ratnici okidaju besomučne bite, bajtove, kilobajte i megabajte u zakrčeni svet binarnog koda. Osećam ih kako se uzbuđeno znoje na novi komad mesa koji treba rastrgnuti. Kako otvaraju novo pivo, sipaju novu kafu. Ubrzavaju češanje jaja/laktova/obraza. Pošto dejstvuju sa više izolovanih položaja vatra im je neusaglašena. Neusaglašena ali ne i slabija.

"Gori katedrala u kojoj je bila istaknuta zastava tzv Kosova". "Gori katedrala čija su zvona zvonila u čast srBske pobede na Kosovom polju". "Neka gori, kada je kod nas gorelo devedesetdevete onda ih nije bilo briga". "Meni je žao kada gori bilo koja svetinja". "Eto im njihovi imigranti, sada neka im pale". "Gori zgrada koju su krasili razni satanististički simboli". "Za obnovu katedrale već je sakupljeno 400 miliona evra". "Za tih 400 miliona je moglo da se nahrani pola čovečanstva, izmisli lek za rak i sve ostale bolesti..."

Ajme meni, da odavno nisam shvatio da je svet prilično ludo mesto najviše zbog toga što ga naseljavaju ljudi, bio bih ozbiljno zabrinut. Ovako sam poprilično bezbrižan dok prelećem bajtove. Naravno i bezbrižnost ima granice. Ono kada mi već postane muka. I naravno da mi uskoro postaje muka. Ali ja tu imam eskejp dugme. Samo zatvorim lap top i dis is di end, maj onli frend. Neće da može da mi trujete mozak i vređate inteligenciju vašim internet ratovima.

Ali to moje eskejp dugme nije kao eskejp dugme kod internet ratnika koji ga upotrebe kada virtuelno poginu jer ih neko nadjebucne sklopom svojih rafala ili upotrebom megabajtske artiljerije. Nenenene, nije to isto. Nije isto jer ja i kada otvaram lap top i kada ga zatvaram imam isto mišljenje i iste stavove. Možda nadogradim memoriju novim informacijama, ali mišljenja i stavove ne menjam. Ili ih, barem, ne menjam na taj način i tako brzo. Jer, zapravo, samo budale ne menjaju mišljenja i stavove. Ja moje analiziram u sklopu novih informacija i novih ideja, pa ukoliko se pokaže da je potrebno menjati ih – ja ih menjam. Nemam ego trip koji mi to ne dopušta. Ja sam zagovornik dijalektike, a neprestano kretanje (ili menjanje jer i menjanje jeste jedna vrsta kretanja) jeste dijalektika. Stajanje u mestu, lupetanje po tastaturi, ispijanje piva, kafe, češanje, zalupljivanje lap topa, otvaranje lap topa pa sve Jovo nanovo, e to već nije dijalektika i time se dičim.

Znam da ni internet ratnici ne menjaju svoja mišljenja. Jasno i postojano stoje iza njih. Deklarativno će postupiti dijalektički, tj promeniti mišljenje, ali tek kada ih neko ubedi da nisu u pravu. Ako niste razumeli poslednju rečenicu to je ono kada se dva ovna nađu na brvnu pa kada jedan obori drugog I onda oboreni "dijalektički" shvati da je bio u krivu i propusti jačeg. Ali neće oni, niti su ikada primorani, da se svog stava i mišljenja drže do sudbonosnog susreta na brvnu. Jer novi dan nosi novi Notr Dam. Novu Milicu Rakić. Novi potez Predsednika. Novi potez opozicije. Novo bombardovanje zgrade RTS-a. Novo sve što se prvo spomene toga jutra na društvenim mrežama.

A novo može biti i ono što se desilo neposredno na dan izbora 2016. u jednom gradu u Srbiji. Da bi "minirao" najbrojniju lokalnu fejsbuk grupu izvesni gospodin, dok je išao prema svom izbornom štabu, ispred prodavnice je video psa lutalicu i fotografisao ga. Postavio je sliku na fejsbuku u pomenutoj grupi uz komentar "Izgubljen pas, viđen na tom i tom mestu". Istog momenta ta informacija je počela da postaje viralna. Svi su je delili, angažovali se, ispaljivali megabajte i megabajte, dok su izbori tekli i protekli. Prođe voz dok su gledali u sunce.

Dakle, prvi voz toga jutra i kreću rafali mišljenja, stavova, piva, kafe, češanja... Nebitno da li je voz teretni ili putnički. Da li je vlak u snijegu. Kuda ide. Odakle ide. Koliko kasni. Pošto je vozna karta.

Eskejp dugme

Zabradih ja debelo u noć. Vreme je za eskejp dugme iako mi je samo ovo pisanije otvoreno. Dobro, otvoren je i svemoćni muzički kanal. Trebalo bi prebaciti noge sa stolice u krevet, sunce se već pojavljuje na istoku. Danas neće svanuti iznad crkve svetog Notr Dama, ali će svanuti.

Dobro nam jutro ma gde ono bilo.

Samo to sam hteo da znaš

Sanjao sam te noćas. Ponovo. Bio sam na putu kući, sa nekim ljudima. Išli smo od Maribora (čini mi se), preko Ljubljane i Zagreba pa dalje i dalje. Vodio sam te ljude. Znaš da ne volim da me vode, već da vodim. Stara, poznata mesta. Stari, poznati putevi. Neka nova atmosfera.

Tu negde, na tom dugom putu, svratio sam nekim zapletom (kako to već biva u snovima) i do tebe. Iako, zapravo, više ne znam ni ko si, ni kako se zoveš, ni gde živiš. Ne sećam se ni da li sam te video. Tvoje oči, lice, stas. Da li sam osetio tvoj miris. (Da, u snovima ponekad osetim i miris.)

Nisam osetio ni tvoje reči. Ni tvoju, jako poznatu mi, toplinu. Ni tvoj mili smeh. Nikako nisam mogao da čujem ni zvuk tvojih malih stopala koja šljapkaju po podu. Samo jedan veliki hladan zid i ogromnu prazninu koju još ne mogu da ispune sve suze ovog sveta. Ljubio sam te nevidljive oči. Mazio tu mirišljavu kožu čiji miris nisam osećao. Slušao taj glas koga nije bilo. Ljubio usne bez boje. Ali tebe i dalje nije bilo. Niti sam znao ko si. Ni gde živiš. Ni da li ti je kosa razbarušena. Jedino sam znao da je između nas taj veliki zid.

I kao Prever tražio sam te svuda. I na trgu ptica, na trgu cveća, na trgu gvožđa, na trgu robova. U toj svetoj potrazi za Gralom video sam sve što ovaj svet može da pokaže. Žene željne ljubavi kako se nude po kolodvoru zagrebačkom. Muškarce u Mariboru otvrdlih lica i stisnutih vilica kojima opasno škrguću, lomeći sopstvene zube. Dobre bake po ravnici Slavonije koje nude zimske pletene vunene čarape i sklonište od mraka i hladnoće. I zle magove koji svojim jeftinim vašarskim trikovima ipak uspeju da prevare i za čas vam pokažu zeca iz šešira.

Probudio sam se sa ogromnom tugom na plećima. Pravi Atlas kažnjen da zauvek nosi nebeski svod na svojim leđima. Preplašen i sav znojav. Znaš kako snovi utiču na mene i da ja sa njima imam poseban odnos. Cigareta je gorela sama za sebe. Ruke su mi se tresle. U stomaku onaj nepodnošljivi osećaj jata slepih miševa. I druga cigareta je gorela sama za sebe kada me je pogledalo sunce. Uzvratih mu pogled i njime mu poslah urlik bola sakupljan u meni. Kao da me je čulo, ogrejalo me je još malo jače. Dani prolaze. Nedelje. Meseci, godine i decenije. Sve sam stariji, mrzovoljniji, teži, mračniji.

Nakon treće cigarete sam se naterao da ustanem. Noge drhte od tog komešanja u stomaku. Ali moram dalje i dalje jer kući još nisam stigao, zaglavljen negde između Zagreba i Vinkovaca.