Samo to sam hteo da znaš

Sanjao sam te noćas. Ponovo. Bio sam na putu kući, sa nekim ljudima. Išli smo od Maribora (čini mi se), preko Ljubljane i Zagreba pa dalje i dalje. Vodio sam te ljude. Znaš da ne volim da me vode, već da vodim. Stara, poznata mesta. Stari, poznati putevi. Neka nova atmosfera.

Tu negde, na tom dugom putu, svratio sam nekim zapletom (kako to već biva u snovima) i do tebe. Iako, zapravo, više ne znam ni ko si, ni kako se zoveš, ni gde živiš. Ne sećam se ni da li sam te video. Tvoje oči, lice, stas. Da li sam osetio tvoj miris. (Da, u snovima ponekad osetim i miris.)

Nisam osetio ni tvoje reči. Ni tvoju, jako poznatu mi, toplinu. Ni tvoj mili smeh. Nikako nisam mogao da čujem ni zvuk tvojih malih stopala koja šljapkaju po podu. Samo jedan veliki hladan zid i ogromnu prazninu koju još ne mogu da ispune sve suze ovog sveta. Ljubio sam te nevidljive oči. Mazio tu mirišljavu kožu čiji miris nisam osećao. Slušao taj glas koga nije bilo. Ljubio usne bez boje. Ali tebe i dalje nije bilo. Niti sam znao ko si. Ni gde živiš. Ni da li ti je kosa razbarušena. Jedino sam znao da je između nas taj veliki zid.

I kao Prever tražio sam te svuda. I na trgu ptica, na trgu cveća, na trgu gvožđa, na trgu robova. U toj svetoj potrazi za Gralom video sam sve što ovaj svet može da pokaže. Žene željne ljubavi kako se nude po kolodvoru zagrebačkom. Muškarce u Mariboru otvrdlih lica i stisnutih vilica kojima opasno škrguću, lomeći sopstvene zube. Dobre bake po ravnici Slavonije koje nude zimske pletene vunene čarape i sklonište od mraka i hladnoće. I zle magove koji svojim jeftinim vašarskim trikovima ipak uspeju da prevare i za čas vam pokažu zeca iz šešira.

Probudio sam se sa ogromnom tugom na plećima. Pravi Atlas kažnjen da zauvek nosi nebeski svod na svojim leđima. Preplašen i sav znojav. Znaš kako snovi utiču na mene i da ja sa njima imam poseban odnos. Cigareta je gorela sama za sebe. Ruke su mi se tresle. U stomaku onaj nepodnošljivi osećaj jata slepih miševa. I druga cigareta je gorela sama za sebe kada me je pogledalo sunce. Uzvratih mu pogled i njime mu poslah urlik bola sakupljan u meni. Kao da me je čulo, ogrejalo me je još malo jače. Dani prolaze. Nedelje. Meseci, godine i decenije. Sve sam stariji, mrzovoljniji, teži, mračniji.

Nakon treće cigarete sam se naterao da ustanem. Noge drhte od tog komešanja u stomaku. Ali moram dalje i dalje jer kući još nisam stigao, zaglavljen negde između Zagreba i Vinkovaca.