Justin Pravozborni, kazivanja
O sebi
Našli
su me u zamotuljku ispred samostana, kada sam imao tek nekoliko
meseci. Odgojili su me dobri oci samostana. Odgojili, oblačili,
hranili, dali mi obrazovanje. U dosadi života unutar samostanskih
zidina, kao dečak nisam imao mnogo izbora da zabavim svoju maštu do
da preturam po biblioteci prepunoj knjiga donošenih iz raznih uglova
sveta, pisane na svim mogućim jezicima.
Osim
verskih spisa koje i očekujete u samostanu i koje su me dobri oci
najčešće i davali za čitanje, tu je bilo i raznih drugih spisa,
rukopisa, štampanih knjiga, pa čak i jedan zalutali jelovnik nekog
restorana na dalekom istoku ispisan neverovatnim i komplikovanim
pismom.
Knjige
su bile odložene posvuda. Kada su počeli da ih sakupljaju, dobri
oci su ih uredno odlagali u policama. Po jeziku na kome su pisane, po
tematici koju su obrađivali. Kao i u svakoj drugoj biblioteci.
Međutim, tokom vremena, obična samostanska biblioteka je počela da
biva svratište svih koji su imali neku, na bilo koji način
zabeleženu, pisanu reč. Nešto je bilo prepisivano na papiruse
samostana pa su originali vraćani njihovim ponosnim vlasnicima, ali
velika većina je tu ostajala kao poklon, ili jednostavno kao
zaboravljeni predmet.
I
ubrzo je biblioteka sa policama, smeštena u najvećoj prostoriji
samostana, postala premala za sve što je tu donošeno, prepisivano,
ostavljano. U to vreme su dobri oci bili uzbuđeni kao mala deca.
Govorili su o nečemu što su zvali "nova aleksandrijska
biblioteka" i vredno radili na sortiranju i slaganju. Ali ih je
pomama dolazaka novih i novih svetskih putnika, često sam imao
utisak da oni dolaze samo da se oslobode njima nepotrebnog balasta
papira za koji nisu znali čemu služi, polako počela da razjeda
poput crvotočine taj njihov entuzijazam. Prihvatali su poklone ali
ih sve ležernije i ležernije, bez trunke onog entuzijazma, odlagali
bez udubljivanja u sadržaj na hrpetine, dok su kasnije poklonjene
knjige, kofere pune spisa, torbe i džakove samo ostavljali tamo gde
je još bilo mesta.
I što
su dobri oci manje vremena posvećivali novim i novim poklonima, ja
sam na njih revnosnije reagovao. Čim bi posetilac i donator napustio
biblioteku a dobri oci krenuli za njim da ga isprate i požele mu
srećan dalji put, ja bih već bukvalno kopao po novom materijalu
koji je u tom tmurnom i neveselom mestu zabavljalo maštu mene kao
znatiželjnog dečaka. Iako sam čuo neke razgovore pričane dok su
sagovornici mislili da nisam tu ili da ih ne čujem, o tome kako ja
Justin zapravo nisam najbistrije pameti, da me ne zanimaju stvari
koje zanimaju ostale dobre oce i posetioce samostana, da spavam sa
životinjama jer mi je u staji bilo najudobnije i da sam u svojoj
priprostosti, kako su je oni nazivali, sposoban da govorim samo
istinu te da su me zato i prozvali Pravozborni, ja te razgovore nisam
najbolje razumeo. Nije mi bilo jasno zbog čega oci misle da sam
priprost kada sam pročitao sve njihove knjige, niti sam mogao
dokučiti šta to znači da nisam najbistrije pameti. Zbog toga više
nisam obraćao pažnju na te razgovore. Dešavalo se čak i da na taj
način pričaju u mom prisustvu. Navodno to što ja nisam razumevao
te priče niti reagovao na njih, za dobre oce je to postalo dokaz
toga da su oni sa svojim navodima o meni potpuno u pravu.
A onda
sam jednog dana naleteo na pravo blago. U džaku koji je stojao na
dnu hrpe drugih džakova, sanduka i torbi prepunih knjiga, a koje sam
već bio pročitao sve do jednoga jedinog poslednjeg papira u njemu,
otkrio sam samo blago. Neverovatnu trpezu za moje oči i radoznali
um. Nešto što nikada do tada nisam video, a što me je magijski
privlačilo. Nestrpljivo sam istresao celokupni sadržaj džaka na
slobodni deo poda i počeo neverovatnom brzinom da sortiram ono što
me je privuklo od onoga što je bio uobičajeni, ako tako mogu reći,
sadržaj tih i takvih kofera. Bez obzira na to na kome jeziku su bili
pisani ili štampani materijali koje bih uzeo u ruku, već nakon na
brzinu pročitanog prvog pasusa ja sam znao da li je to deo mog
mističnog blaga i to odlagao na jednu stranu, a ostalo na drugu.
Strani jezici mi nisu predstavljali problem. Odavno sam bio uočio
logiku u njihovom pisanju, a reči su postepeno dobijale svoje
značenje, tako da sam vrlo brzo mogao čitati sve što je donošeno.
Nisam razumevao zbog čega dobri oci imaju problema sa tim stranim
pisanjima, ali sam pretpostavljao da to ima veze sa mnogo obaveza
koje su činile njihov dan.
Kada
sam završio sortiranje, svo to meni magično blago je ličilo na
običnu hrpu. Bilo je tu i rukopisa na papirusu, vrlo skupoceno
ukoričenih i štampanih knjiga, zabeleški rukom na papiru koji je
prolazeći kroz vreme u nečijem džepu izgubio zapisani trag i ostao
samo sa udubljenjima koja je olovka ostavila, lepo upakovanih prepisa
iz nekih drugih samostana, pa čak i jedna staklena boca u kojoj je
bilo voskom zapečaćeno jedno naizgled beznačajno parče papira.
Od
same šarolikosti materijala koji sam izabrao bilo je čudnije samo
to što su o istoj temi u svim tim zapisima pisali najrazličitiji
ljudi. Tema je, naravno bio kapetan Ahab Moreplovac. Kao da nije bila
dovoljna već postojeća zbrka već ju je trebalo još više
zakomplikovati samim autorima. Neke spise je potpisivao navodno sam
Ahab, druge pak njegov verni Ismail, treće Jin-Čo iz daleke
Azije... Maltene svako ko je bio vičan pisanju napisao je barem
nešto o Ahabu, opisao plovidbu, prepričao veče provedeno u krčmi
sa Ahabom i uz litre vina, tumačio samog Ahaba i njegove principe
kojih se držao u životu...
Tako
mi se Ahab uvukao u život. Osećao sam miris mora kojima je on
plovio, isti miris koji je i on osećao. Osećao sam vetar koji je
šibao Ahaba. Bio čak i odbačen i prezren od drugih baš kao i
Ahab. Polako mi se uvukao u život da tu ostane. Da ja živim njegov
život. Da nosim njegovu strast i njegovu silnu volju da uništi sve.
Da budem Ahab, kada Ahaba nema.
Neumitno
je došao i taj momenat. Malo svojih stvari koje sam posedovao
zapakovah u zavežljaj nalik rancu, pokupih papire sa onime što sam
smatrao za najrelevantnije podatke o Ahabovom trenutnom prebivalištu,
kao i podatke o njegovom poslednjem putovanju. Oprostio se od dobrih
otaca, pozdravio sa zidinama manastira i krenuo u zagrljaj sudbine.
Na putovanje koje sam samo ja mogao i morao obaviti. Putovanje koje
će me, u to duboko verujem, jednom konačno dovesti do samog Ahaba i
koji će mi u sumrak dana izdiktirati svoje poslednje reči da ih
zapišem na nauk i obrazovanje budućih generacija.
