Nemaš ti pojma

Serviram sebi jutarnje zadovoljstvo uz mahniti tango izbegavanja stolica, klanca između ivice stola i zamrzivača isprepletanog kablovima za lap top i miniranim stolicom. Proverim da ne bude iznenadnog napada jastuka s leđa... Ok, sada je sve u redu. Da je Če Gevara izvršio isto to u onom klancu u Boliviji sigurno ne bi poginuo. Danak neiskustvu, šta da se radi.

„A? A ti si kao iskusan“ (glas sa levog il’ desnog ramena, gde ono beše đavo čuči?). „Pišeš taj blog, propovedaš ljudima neku pamet, a nemaš ti pojma kako je njima, kroz šta su sve prošli, šta su sve preživeli“.

Srknem kafu nakon dima cigarete, zagledam se u ništa i počnem da razmišljam o tome. Realno, ništa ne znam o čitaocima. Ne znam ni ko su, a kamoli šta su preživeli. Jedino bih po godištu kada su rođeni mogao okvirno da znam dal’ inflacija il’ ne, dal’ Sloba il’ ne i te sitnice. Ostalo, dibidus ništa.

Nemam pojma

A sada samo mala digresija. Čujem pre neki dan jedno od mišljenja o meni. Kažem jedno od jer znam da ih ima više i da su u svojim varijacijama otišle u onu cifru koja je vrlo blizu bezbroju. Znate kako to ide kada znate mnogo ljudi, imate razne vrste odnosa sa njima, pa pokvareni telefoni, pa ovo, pa ono...

Da se vratim na digresiju. Mog drugara pitao jedan moj bivši kolega, znajući da se družimo, kako sam šta radim i tako to. Drugar mu ispriča da sam dobro, čime se bavim i tako to. Onda moj bivši kolega zaključi: „Kako tako neki ljudi imaju sreće u životu? Ma kako da ga baciš, on se dočeka na noge. Svaka mu čast.“

Jedno od benignih mišljenja o meni. Čak, može se reći, pozitivno neko mišljenje. Ali ako ga samo malo raščlanim, dodam ovo, malo onoga, kašičicu nečeg trećeg, samo malo sa tri prsta zahvaćenog četvrtog... au bre, pa ni ja nemam mišljenje o tome šta sam sve proživeo i kako mi je sada. Vel, vel, vel, to zahteva jedno duboko razmišljanje sa sve vađenjem šarenog, belog i usranog veša na sivilo ovog maglovitog jutra.

I Bog stvori Ahaba

Stvori ga, dade mu srećno detinjstvo u kome je najtužniji dan bio kada je umro Tito pa zbog toga nisu davali crtane filmove. Posle tog tragičnog doživljaja Ahab je učio škole, bio pravi deran, spremio diferencijalni ispit da se upiše na književnost, izdao prvu samostalnu zbirku pesama, iz nekog inata odustao od faksa i otišao u fabriku da radi, putovao po SFRJ, čitao gomile knjiga, kupio svoj prvi računar ZX Spectrum +, povezao ga na TV i kasetofon, otišao u vojsku i već posle 3 meseca se izvukao na ludilo i vratio kući i fabrici.

Nastavio da živim, putujem, čitam, da se pojavljujem u zbirkama pesama, da učestvujem na književnim konkursima. Onda se desilo prvo veliko sra*e. Počeli su republičke jajare da žele da budu šerifi u svojim prćijama. Podržali ih uvodioci demokratije (pisao o njima u više navrata, najviše ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-caj.html ), našlo se oružja svuda, zaludeli narod na najprimitivnije načine i počeše muke po Ahabu.

Najpre je JNA pomislila: „Jebi ga, ovo će sve da krene po zlu ako Ahab ne bude uz nas“ pa poslala vojnu policiju da me pokupi. Iako sam se skrivao i svaku noć spavao na drugom delu grada (ko Prle i Tihi, Bog te mazo) bio sam dovoljno blesav da idem na posao, pa me tu i nahvataše.  Ekspres poštom zaključe da nisam lud, zaduže me uniformom i oružjem i dok sam pucnuo prstima Turist ejdžensi JNA me frst klas letom pošalje u tri lepe.

Zamislite sliku: ogroman vojni avion, mi u stroju polako ulazimo u njega od pozadi i jedan džerk of iza mene peva „Mančester ingland, ingland, akros d aatlantik siiiiiii“... Mrš majku ti zloslutnu. Ali džaba. Mali je bio u pravu. Šibnu nas na prvu liniju 1991. Šest meseci igranja kr-kr ali sa bojevom municijom. Šest meseci straha, osećaja da si Bog jer nečiji život zavisi od tvog kažiprsta, useravanja u gaće kada minobacačka mina rokne pored tvog rova. Uan holova dem lajf rolerkouster.

Onda nam kažu: „Ok, momci. Dosta smo se zezali ovde idemo sada kući“. Mi se poradovali. Odemo kući. Ali pošto još nisam odslužio svoj dug otadžbini, zabodem i tri meseca pod zemljom. Jebena tri meseca sam živeo desetinu spratova pod zemljom. Počeo sam nosem da mrdam kao pacov. A pojavili su se još neki tikovi.

Ahab civil

Prođe sve to. Vraćaj se u „normalan“ život. Aman, koji normalan život? Puca devedesetdruga na devedesettreću iz sveg oružja. Inflacija, cigarete po ulicama, benzin na ulici, sankcije, plata 10 maraka (ako imaš sreće da je podigneš isti dan). Vozi Ahab slalom kroz pustaru, vuče džakove brašna, krompira, luka, šta je god moglo nabaviti. Odvajaj od tog ničega sve što je moguće za naše koji su ostali zaglavljeni u Sarajevu, šalji to, vozi slalom dalje.

Usred toga desi mi se lepota života. Rodi mi se sin. Pampers zlata vredan. Plata nedovoljna za jedno pakovanje. Muvaj po ulici, kao i svi. Bog zna šta sam radio.

Pa onda velika roknrol žurka 1999. Trebalo mi je dve noći da skontam da ne treba trčati u skloništa. Manje mi je trebalo da skontam da bih sa jednom desetinom mogao da branim ceo blok zgrada sve dok imam municije. Posle kažu kako stariš nisi i pametniji. Jes, prc.

Da skratim. Onda ide angažovanje u politici, cimanja po ulici, demonstracije, tuča sa murijom, 5. oktobar, dublje zalaženje u politiku, angažovanje u sindikatu, mandat pet godina, dao otkaz jer sam našao bolje plaćen posao, firma prsla posle tri meseca zbog svetske ekonomske krize, ostavi me žena, pola miliona duga na kartici, posedujem samo svoju odeću, hapsi me policija zbog navodnog kriminalnog dela počinjenog 2006., drže me u istrazi 6 meseci, izlazim, upoznajem svoju ljubav, otvaram preduzeće koje pukne posle godinu dana zbog nedostatka posla, ponovo krenu oni tikovi, padnem u tešku depresiju nelečenu od 1992. pa na dalje, odem kod šrinka, dva meseca dnevne bolnice, posle terapija i svaki mesec javljanje, radi ovo, radi ono, ovaj te ne plati, onog juriš da te plati, treći te plati pola, klinac popušta u školi, hapse ga zbog droge, vadi ga otale, posle ga bodu, srećom u nogu, pokušavaj da ga skupiš na gomilu, sastavljaj nesastavljivo, vodi taj nesrećni slučaj „privrednog kriminala“ do dana današnjeg (sledeće ročište, ako ga bude, biće 1. decembra devet+ fakin godina after)...

A vi, kako te?

Danas i dalje nemam posao. Izmišljam neke munje kao devedesetih, samo malo više legalne (stisli ovi na vlasti jbg). Opet, nedovoljno. Pišem jer pišem ceo život. Sve je isto ili barem većim delom isto kao i kod vas. Nešto što sam ja proživeo vi niste. Nešto što ste vi proživeli, ja nisam. Kompenzacijom dakle dolazimo do istog. I šta ja vama onda ZAISTA da pametujem, propovedam?

Pa ništa! Stvari koje primećujem približavam vam kroz moju prizmu viđenja. To malo zašećerim da bude ukusnije i da se neko nasmeje. Ubacim par dosetki da bude zanimljivo dok čitate i da se oraspoložite. Ubacujem vam crviće da razmislite o nekim stvarima čisto da vam vijuge rade, a ne da vas neko bez vijuga radi.

A svako ima pravo na svoj život. Sa fejlovima i lepim stvarima. Svako ima pravo da ima mišljenje o drugima, o tuđim životima. Svako ima pravo da bude hejter ili ne. Sve je samo naš izbor. Ja sam izabrao da vam pojasnim kako je mišljenje mog kolege o meni, zapravo bilo 100% tačno. I ne samo zato što i on ima pravo na svoje mišljenje o mom životu, već zato što imam sreće pa sam živ i dočekujem se na noge kao mačka. I što sam srećan.

Piši kao što misliš, a misli kao što osećaš

Večeras Ahab ima gošću. Lepo se ponašajte i sve će biti u redu. Dame i gospodo, predstavljam Vam:

Sa bloga: https://svaodsna.wordpress.com/2015/10/23/pisi-kao-sto-mislis/

Piši kao što misliš, a misli kao što osećaš

Dovoljno je teško pokušavati da budeš ono što jesi, zamisli da se iz sve snage trudiš da budeš neko ko nisi.~ Čarls Bukovksi

Piši kao što misliš, a misli kao što osećaš. Ništa prostije i ništa komplikovanije od toga. Zaista.

Pisci su glumci koji nemaju adekvatan filmski angažman. To su silne maske, šminka, kostimi za prijatelje, kostimi za poznanike, kostimi za neprijatelje, pa onda oni za slučajne prolaznike sa kojima se sudaraš u gradskom prevozu ili na pijaci na koju, inače, ne ideš, ali se zadesi da ti baš to treba… da prošetaš pijacom i budeš samo na sekund normalna, užurbana domaćica ili poslušni muž koji tegli džak paprika za ajvar i trči nazad kući svojoj dragoj, kao da joj nosi cveće, a ne crvene šilje koje su obavezno sočne jer tako piše u receptu. I sve je to tako divno i krasno dok se ne sapleteš o pogled koje ti knjige sa štanda nekog preprodavca upute, i ti hrliš, čini ti se vekovima, ka toj tezgi, ne mareći što u džepu imaš samo onih poslednjih par stotina dinara, jer dinar pisca je krvav dinar. Kad se, konačno, nađeš oči u oči sa svim tim odbačenim, požutelim, ishabanim knjigama, ti opet, naprasno, oživiš jer samo te još to ispunjava, jer su ti sve drugo oduzeli. Pobacao si fragmente na stoosamdesetšest stranica u word ili pdf formatu (češće u word-u jer izdavači ne prihvataju pdf) i ko zna koliko još karaktera u štampanom obliku. Da ne govorimo koliko si usmenih sjajnih bisera prosuo pred prosjake, lopove, otimače, pažljive slušaoce i posmatrače, pa onda one malo manje pažljive i one kojima je savršeno pucala patka za sve to. Dajući te fragmente, dao si komadiće sebe… onda ti to oduzmu, i nema veze što ništa za uzvrat ne dobiješ (jebeš pisca koji piše da bi postao slavan ili da bi zaradio novac), ali ti skapaš negde, možda su ti isključili struju, grejanje, možda nemaš za hleb, možda ti je mačka uginula jer nisi imao čime da je nahraniš. Možda ti dete u školu ide u starim pocepanim patikama. Možda ni nemaš dete, niko te nije hteo jer nisi platio grejanje, struju, participaciju na šalteru kod psihijatra, kaznu za nepropisno parkiranje mozga na parkingu namenjenom isključivo za mediokritete i štogod tako strašno. Možda… ko zna šta sve nisi uradio jer nisi mogao, umeo, znao…  A možda si baš sve to uradio kako treba, ali te svet neće jer nisi dovoljno uniformisan. Štrčiš?! Iskačeš iz već ustaljenog principa, često nećeš ni kako ti hoćeš, nećeš da pratiš dežurnog čobanina koji se brine o tom stadu kome pripadaš a ne pripadaš.

I kako onda da budeš neko drugi, kad ti je dovoljno teško da, uprkos maskama za razne prilike, ostaneš ono što jesi, a da niko ne primeti koliko umireš svake sekunde jer ne možeš da budeš neko drugi, neko sa malo boljom sudbinom, neko sa malo manje okrnjenom karmom? Neko sa malo manje pameti. Neko koga razmišljanja ne bude u pola noći, neko koga stihovi ne prekidaju u pola reči. Neko ko naprosto neće videti i čuti sve što inače vidi i čuje, čak i kad mu ne govore, čak i kad mu ne skreću pažnju na to. Neko ko će reći “Šta, dođavola, ja to radim?”.

A ti imaš sva ta slova, sve te reči, sve te zastrašujuće gorostase od grafita i mastila na stranicama nekog starog nasleđenog rokovnika crvenih, tapaciranih korica iz doba socijalizma koji si dobio od dede koji je radio u JP “Partizan”. Ti imaš moć Bogova, ti možeš da konsturišeš svetove unutar svetova i unutar njih nove podstanice svetova koji u sebi sadrže neke nove svetove sačinjene od mikrosvetova. Ti imaš stihove koji ti nekada možda i dozvole da mirno zaspiš i odsanjaš, šta drugo, nego sledeće stihove, a ako su dobro raspoloženi, možda te puste da spavaš i bez snova i bez reči, samo tišina koja će te inspirisati na nove stihove. Imaš moć da jednom rečenicom zaustaviš dah nekog zaljubljenika u knjige, imaš puno srce valute u apoenima od A do Š koja nikada ne gubi vrednost: imaš reči da njima kažeš neizrecivo. Ti imaš sve. I nemaš ništa. A još ti je i mačka uginula. Zaista strašno.

Na kraju ti ipak ostaje da pišeš. Ne da bi pisao. Ne da bi bio slavan. Nego da jednostavno bivaš i traješ. Onakav kakav jesi, jer ti je to nešto najlakše što ćeš najteže izvesti. Nešto što će te na kraju i ubiti pre vremena ili će te ostaviti u životu samo da bi još malčice umirao živeći jer je baš tako zanimljivije. Ali to si ipak ti, zar ne? Sebi najdraži TI! Šta ćeš više od toga?

Pisci su očajni ljudi, i kada prestanu da budu očajni, prestanu da budu pisci.~ Čarls Bukovski

Nepodnošljiva lakoća propadanja

Sedim, pijem kafu i pušim. Neki sunčan dan je napolju, ali ga ja ne vidim. Ne, nije zbog mene. Mislim jeste, zadubio sam se u misli, ali nisam fijuknuo pa da ne vidim lep dan (Ćao divni dane. Volim te). Još letos samo pisao o sluđenim ljudima koji bazaju ulicama grada Čikaga i pljuju/psuju/okrivljuju (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-cigarete-kafa-i-cigarete.html ). Sada moram da se nastavim. I to moram brzo da istresem u ovaj računar da ne zaboravim detalje. A u detaljima su poente.

Kafa kao i sve druge

Krenemo drugar i ja kao i obično na popodnevnu kafu. Malo da izađemo iz kuća, proluftiramo guzice, prošetamo glavnom džadom, ispričamo se o onome što se izdešavalo od kada se nismo videli. Kažem vam, sve normalno i OK. Uđemo u naš omiljeni kafić, ja neću kafu, ali hoću tonik, on hoće kafu i cedevitu.

Skidamo jakne, vadim cigarete, vadimo mobilne, počinjemo da čavrljamo. Znamo se još od osnovne škole tako da nema usiljenih razgovora i sličnih gluposti. Samo je par ljudi još u kafiću. Ipak je rano popodne i omladina još nije krenula u juriš na svoj noćni život.

Razgovaramo, skačemo sa teme na temu, obojicu nas muči posao i kako zaraditi za hleb, kavijar i šampanjac, on priča svoje muke i dogodovštine, ja moje. I kao što kažu za žene: potpuno se razumemo i čujemo jedan drugog. Nije nam problem. Ipak smo mi dva matora prdavca koji su mnogo godina zajedno.

„Šta piju pičke, mislim“

U svom tom pričanju, nadglasavanju, smehu, čujem poznat glas. Nije ništa neobično da uđem u kafić i ne pogledam ko je tu, jer, zaista aj dont giv a šit ko je tu. Nisam došao u razgledanje gostiju. A i nije neki muzej pa da ima šta da se vidi. Okrenem se neupadljivo, koliko je to moguće u kafiću sa tri gosta i dva konobara, kad ono treći gost moj (tamo neki, ja sam od onih koji ne pamte te razgranate rodbinske, kamoli kumovske veze) kumić.

Na prvu sam ocenio da je popio previše piva. Galami na rezulatete utakmica koji mu se ne poklapaju sa tiketom. Istrčava do kladže da uplati novu turu tiketa. Nešto mu ispada. Zovem ga, opominjem da mu je nešto ispalo. Istrčava i jedan od konobara. Pita me drugar „Šta je ovo? Da nije atomski s leva?“. Rekoh: „Opusti se. Samo kockari jure da im ne počnu utakmice.“ On ne shvata taj pojam kockanja. Ni ja, doduše, ali sam ispunio par tiketa u životu čisto da vidim o čemu se radi.

Vraća se moj kumić, seda na svoje mesto i sada kada je siguran da sam ga primetio počinje neku svoju priču. A znam im porodicu. Znam ih u dušu što se kaže. Shvatam da je to podjebavačka priča koja se priča više kao nikome, ali je oštro uperena i odapinje se isključivo na mene. Nemam problem s tim. Čak mislim da je to njegov problem. Pre mesec-dva sam ga tako pustio na fejsu da mi priča u onom prozorčetu za čet skoro dva sata. Ja sam se oglasio samo par puta sa provokativnim „Jel?“, „Misliš?“, „Da li si siguran da je to baš tako?“. Kažem, on je pleo i mleo da mi bilo žao da ga isključim.

Vidim ja, u tim pričama u vetar koje se odnose na mene, ima podudaranja sa time što je to veče bulaznio. Lepo se okrenem prema njemu, nabacim najlepši mogući osmeh a koji nije podjebavački ili izazivački (pre je to jedan od onih pogleda „Pričaj sinko, baš me zanima data tema. Pažljivo te slušam“). Drugar skonta da se stvar zahuktava, traži da mu donesu kompletnu dnevnu štampu i isključuje se.

Sodoma i Gomora

Nakon ukazane mu pažnje, kumić se najzad i oficijalno obrati meni. Sa sve okretanjem na barskoj stolici i gledanjem u lice. Nastavlja on priču jer zna da sam ga čuo i dok „nije meni pričao“. Mogu sada da navedem 3000 (i brojevima trihiljade) legitimnih razloga zbog čega je taj njegov hejterski stav takav kakav jeste, ali neću. Nije na meni da sudim, ne želim da pravdam, a Isus nisam pa da nosim i tuđe krstove. Jednostavno znam taj hejt. Znate ga i vi. Svuda je oko nas. Kriva je država, Tadić, Vučić, Sloba, Tito, Hrvati, Marsovci, Gremlini, Bitlsi i Eskimi.

Ne isključuje on ni sebe iz tog hejta. Ni brata. A ni mene. Svi smo mi ista govna i pi*ke koje nisu uradile ono što je trebalo uraditi. Rekoh, „Kumiću a šta je to trebalo uraditi?“ Malo sam ga zapleo, a Boga mi i sapleo. Tu je njegovo kafansko glasnogovorništvo počelo da štuca kao Dajc na uzbrdici. Da ga izvučem kažem: „Misliš na novo društveno uređenje?“ Naravno, to je bila reč koju je tražio. Reč koja mu je dala vetar u već izduvana jedra.

I onda je krenuo i preuzeo mikrofon celog sveta, uključio se digitalno na celu mrežu planete da ga svi čuju. On nije od onih koji gestikuliraju, ali vrstan je govornik. A ja posedujem super moć da mogu tako sa iskrenim razumevanjem slušam uz osmeh do beskonačno. Nekako mi je perverzno simpatično.

Naravno, nije došlo do eskalacije razmene mišljenja po kafanskom običaju. Drugar je prelistao sve novine, popakovao ih, pozvao kelnera da mu uradi matematiku, platio (njegov je red), ustali smo, obukli se, pozdravili sa svima... Ja sam samo došao do kumića, poljubio ga tri puta i rekao mu: „O ovome vredi pričati, ali je to duga priča i nije za kafanu“.

Odjavna špica

Možete se zapitati zašto tako nakon tolikog maltretiranja. Možete. Ja ne moram da vam odgovorim. Ali ću vam ipak reći. Rekao sam vam da poznajem mog kumića i celu porodicu. Oni su svi vrlo inteligentni. Moj kumić kada mu je dosadno čita ruske klasike. On je dobar materijal da se od njega diskusijom izbaci taj hejt. Naravno, ukoliko ikada bude došlo do tog razgovora.

     Dotle ja radim, kao i svaki dan, na novom društvenom uređenju. Ne osnivam partije. Ne jurišam na barikade. Ja gradim sebe. Radim na sebi svaki dan da postanem bolji čovek. Izvodim svakodnevnu (permanentnu?) revoluciju.

Kafa i propadanje

Kafa, cigarete, lagani tempo. Lap top sam zapostavio. Pogledao poštu, nema nikoga da mu je potrebna moja jeftina radna snaga i zaklopio ga. Gledam kroz prozor, onako, reda radi kada su mi već otvorene oči. Zakivaju me emocije rođaci, zakivaju.

One zakivaju ja pokušavam da ih klasifikujem po folderima. Bolne. Sreća. Ljubav. Leptirići u stomaku. Miris vanile. Grčenje želudca. Opet jedna sreća. Njene nožice. Teto vide ti se sise. Dal’ će hard disk da podnese tolike terabajte?

Put kojim se slučajno ide

Vraćao sam se od drugara. Samo neke udaljene misli su mi provetravale kroz glavu. Jedino što je bila jasno definisana misao je bila da treba na raskrsnici skrenuti levo i preći ulicu tu gde nema semafora. Iako je to bila jedina jasno definisana misao ja sam skrenuo desno. Kao da idem kod nje. Godinama sam tuda išao, iracionalno me poteralo, valjda.

Mirišem ulicu, zgrade, kuće, dvorišta. Halapljivo gutam taj miris. Sve do raskrsnice koja se ne prelazi sredinom već uvek preko pešačkog. I na raskrsnici ne mogu više desno već moram levo. Polako se udaljavam dok me mirisi guše.

Razmišljam: „Makar se ne vraćam istim putem, a i malo sam duže prošetao“. Samo da razbajem te mirise, da mogu da udahnem a ne izdahnem. I idem svojim putem noseći emocije. Kakve da su, moje su i ja ih volim.

Svakim korakom se polako vraćam u stvarni svet. Sunce mi bije u leđa i to je ok. Kao kada stojim pod tušem i puštam toplu vodu da mi se sliva niz kičmu. Racionalno obraćam pažnju na okolinu. Da, tu je još jedan pešački prelaz bez semafora. Iskoristim tu prednost.

Propadanja i katastrofe

Prolazim pored kafića. Stolovi i stolice su uredno napolju po najnovijoj modi. Nema veze što sedimo na sred ulice gde nas pokriva prašina grada i udišemo smogove. Bitno je da smo viđeni. Tu sedi moj školski drugar. Viđam ga često. Razveo se i valjda je sada po modu „kriza srednjih godina“ u lovu na mlađahne damice. Može mu se. Porodica mu je još u ono vreme bila dobrostojeća, on je napravio par odličnih poslovnih poteza i uvećao taj kapital. Posećuje teretanu redovno, lep je kao Adonis, ima fensi smartfon, ubežbano meša ekspreso i šećer. Sedi sa ortakom. Pričaju.

Taman kada sam hteo da mu se javim razaznam o čemu pričaju. Kaže taj moj školski „Propast brate, sve je propalo“. Pošto sam neviđena uštva i ljubitelj špijuniranja tuđih razmišljanja, osećanja i razumevanja sveta, uvalim se na stolicu za njihovim stolom. „O školski gde si, šta se radi. Hoćeš nešto da popiješ?“ „Da, hvala. Jedan produženi sa mlekom i mineralnu.“ Razmenimo tu još koju društveno prihvatljivu rečenicu kako bi smo završili taj obred inicijacije za sedanje pored njih.

Naizgled nezainteresovano palim cigaretu, zahvaljujem na donetoj kafi. Znam da mi tu nije mesto po klasnoj strukturi društva, ali ne hajem i bezobrazno čekam da čujem tu priču o propadanjima, katastrofama, kugama i cunamijima.

Slušam šta pričaju, uletim sa po nekom kežual izjavom, srčem kafičku i mineralnu, a uši kao radari. Sve hvataju i beleže na hard disk. Naravno, ovaj uvežbani špijun vrlo brzo racionalizuje ono što je čuo i baratajući skilovima stečenim godinama slušanja vrlo brzo razdvaja bitno od nebitnog, interesantno od dosadnog, površno od suštinskog. Zahvaljujem se na kafi, pozdravljam i odlazim.

Zaludan pop

I tako sada kao zaludan pop jariće krštavam. Pakujem moje emocije u silne foldere i podfoldere i posmatram gomilicu emocija o propasti. Obično volim da prvo odradim najteže poslove, ali ovaj put rešim da sredim prvo tu gomilicu. Čisto da mi se ruka dok prinosim šolju kafe na srkohvat ne sapliće o njih.

I šta koj moj tu ima da se pakuje? Nekoliko noutped fajlova. I nekoliko foldera: Ajm so kul, Ego, Pohlepa i Površnost. Raporedim ih za čas. Ostavljam moje emocije za dalje razvrstavanje dok idem da skuvam drugu kafu. Jer lagani tempo rođaci, lagani.

Dok čekam da voda provri razmišljam o tim našim različitostima. Ne sudim, ne ocenjujem, samo razmišljam jer uvažavam raznolikosti i razumem nemogućnost da smo svi isti. Samo razmišljam da li su ovima sa četiri foldera životi tako jednostavni bez mirisa vanile? Nisu. Ne nikako im nisu jednostavni životi kao što to izgleda. Nisu ni laki. Njihovo propadanje je stvarno njihovo propadanje. To su njihove emocije rođaci. I koliko se ja lomim sa mojim emocijama, toliko se i oni lome. Njihov cunami jer ne uspevaju da prodaju nekretninu po zamišljenoj ceni, potresan je kao i onaj moj kada sam nesvesno skrenuo desno.

       Sada odoh da zalegnem na moj kauč da pijem kafu i mačujem se sa mojim emocijama. Što se tiče tuđih: tuđe nećemo, svoje nedamo.

Lepe stvari

Napolju je vreme ispunjeno vešom koji se suši pa ne vidim nebo, oblake. Ali, reko bih da je lepo. Nema veze. Pogledaću kasnije. Kompletan tretman na stolu ispred mene. Kafa, čaj, cigarete, pepeljara, lap top. Dodatno sam ugođaj pojačao muzikom sa YouTube. Snašao sam se da pravim plej liste pa puštam sve odjednom. Ne, neću vam ispričati šta je sve na plej listi. Ne bi vi to razumeli... Mislim, Bjork, pa Napalm Death, pa NoMeansNo...

Juče sam se iscimao za medalju. Po onoj kišurdači juri po gradu. Nosi ovo ovamo, nosi ono onamo, traži kutiju, traži stiropor, ajd u Poštu da dignem neke pare, ajd da pošaljem... Još su mi i patike i pantalone i jakna mokri. Odlučio sam da danas nikuda ne izlazim. Previše sam umoran, a i nešto sam kilav. Možda me godine stigle?

Lagani tempo, još su šolja za kafu i čaj u istim šoljama, pa šta dohvatim. Igramo žmurke. Jedino sa cigaretom ne mogu da igram žmurke. Svejedno, one same igraju žmurke sa pepeljarom koja je čas na stolu, čas na stolici pored leve ruke. Komendija. Zabava miliona. Op! Sa plej liste idu Triggerfinger. Mmmmm, prijaju.

Lepo, lepše, mnogo bre lepo

Svojim falš rok end rol potezima u ritmu muzike prilazim vratima terese da ih otvorim. Neka malo svežeg vazduha. Iako sam dete koje obožava sunce i sve temperature koje idu preko +30, dobro me život izdresirao tako da sam taj neki prag tolerancije na temperaturu izbrkao kao i plej listu.

Otvorim vrata terese i istim falš rok end rol potezima se vratim na uživanciju. Srk čaja. Nova cigareta. U tom momentu iz komšiluka čujem neko dete. Baš dete, reklo bi se po glasu, tu između3 i 5 godina. Izašlo na teresu i viče: „Deda Mraze dođi. Deda Mraze dođi.“ Ono bi Novu godinu i poklone. Već ima svoje prohteve i zna šta želi. Ljubim mu dušu nevinu, lepu i čistu.

U momentu sam se zamrzao u mojim šturim potezima i slušao dete. Uživao. Više nego uz kafu, čaj, cigarete i muziku. Prolete mi kroz glavu slike mog sina u tom periodu. Znate ono kada se u sekundi setite svega iz tog perioda. Onda se setim mene dok sam bio klinac tog uzrasta. Kakav mir, uživanje, prosvetljenje.

(A juče?)

Dok sam se tako topio po kauču zaboravivši na sve svete ponude koje sam prineo pred sebe da ih žrtvujem toga dana, da razbajem zabajano, onako dirnut u dušu momentalno letim nekih 24h unazad.

Svratio sam do mog Tuljka Patuljka da popijemo kafu, uzmem neke kutije i da se ispričamo. Hoću da uđem u kuhinju da pijem vode, ona stoji na vratima i ne pušta. Poljubim je, ona se skloni. Pričamo tako neke sitnice o kojima i inače ljudi pričaju. Šta nam se trenutno dešava, kako ovo, kako ono...

Uhvatim je za ruku i dovedem je da sedne u moje krilo. Onda je rukama uhvatim za guzu i još malo je privučem sebi. Ona me nežno, poput leptira, poljubi. Poljubim i ja nju, pomirišem joj nosić, usne, vrat.

Više nemam pojma ni šta ide od muzike. Sav sam rastopljen u ta dva momenta lepote. Iako potpuno različita, nekome. Meni su isti. Lepota, nežnost, radost, prosvetljenje... I šta da čovek uradi u takvom stanju i to onog dana kada je rešio da ništa naročito ne radi i da ne izlazi nepolje? Jedino da se preturi u horizonatalni položaj i ušuška u toplotu emocija. Lap top već zatvoren. Čaj i kafa se hlade. Cigareta ugašena.

Poentiraj pa da se razilazimo

Već je poentirano, možete da se razilazite. Uzgred, vreme je baš čudno. Čas je neko sunce, čas oblaci. Ali ko još vodi računa o tome.

Društveni ugovori

Dobro jutro. Jeste li se malo privikli na promenu temperature? Vunene čarape uz kafu, cigaretu, lap top, blog? To volim. Prirodni zakoni su jedini neizbežni, kao što ja to volim da kažem. Ergo, tako i ja. Vunene čarape, one što ih mi zovemo šoke i što mi keva pravi oduvek, kafa, cigaretica (da se pohvalim, poslednja dva dana manje pušim), lap top i prozor da u nešto gledaju oči dok je vid isključen jer mozak vrši razmišljanje.

Malo ove sada izborne aktivnosti (pljuvanje sa Hrvatskom, Hrvati zatvaraju granicu, mi podprckujemo Hrvate jer oni nas zezaju, Milanović pi*a po nama, mi po njemu...) u regionu, sva ta demagogija o demokratiji (pardon: o „uvođenju demokratije“ putem bombi... Pa se onda druga polovina mozga uljuči o priču, kako sam prošle nedelje baš trubio o „društvenim ugovorima“ (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/kafa-i-ptc.html )... A ne valja kada ja počnem da razmišljam.

Predizborni govor

„Dok su izbori u toku, poslanici se umiljavaju biračima, ulaguju im se, kunu se na vjernost, daju gomilu svakojakih obećanja. Prema tome, zavisnost poslanika od birača je potpuna. Čim se izbori obave i kandidati pretvore u poslanike, odnosi se iz osnova mijenjaju. Na mjesto zavisnosti poslanika od birača dolazi njihova potpuna nezavisnost, U toku četiri ili pet godina, t.j. sve do novih izbora, poslanik se osjeća potpuno slobodan, nezavisan od naroda, od svojih birača. On može prijeći iz jednog tabora u drugi, on može skrenuti s pravog puta na krivi, on se može čak zaplesti u neke ne sasvim čiste mahinacije, on se može prevrtati kako ga je volja, - on je nezavisan.

Mogu li se takvi odnosi smatrati normalnim? Ni u kom slucaju (...). Naš Ustav je o toj okolnosti vodio računa i sproveo zakon po kome birači imaju pravo da prije isteka roka opozovu svoje poslanike, ako ovi počnu da vrdaju, ako skrenu s puta, ako zaborave na svoju zavisnost od naroda, od birača.“

Znamo mi naš Ustav pa nismo toliko mutavi da poverujemo da je ovo predizborni govor održan kod nas. A i naučili smo ih sve napamet ovih godina. Niko ovakvo nešto nije rekao kod nas.

Ustav

Kada se već pominje Ustav, daj malo da ga iščačkamo. Znate me. Sve volim da pretresem. Kaže Vikipedija: „Ustav predstavlja najvažniji pravno-politički dokument neke države. On obično sadržava načelne propise o društvenom, ekonomskom i političkom uređenju države; propisuje prava i dužnosti građana; određuje najviše organe vlasti, njihove međusobne odnose te odnose prema nižim organima vlasti i građanima.“ Dakle, imamo posla sa najbitnijim društvenim ugovorom.

Vidite, ja poznajem neke činjenice na osnovu kojih sam stvorio svoj stav o SAD. Očevi osnivači nacije su vrlo dobro znali kakav je narod živeo tamo tada. Ameriku pežorativno objašnjavaju: „Ma to je nacija robijaša koji su pobegli iz Evrope“. Ali to nije u potpunosti tačno. Najveći deo iseljenika iz Evrope, budućih Amerikanaca, bile su baš miroljubive i ne agresivne da kažemo sekte, ili pokreti unutar hrišćanstva, ili drugačija razumevanja hrišćanstva, koji su bežali od agresivne katoličke crkve. Samim tim, Amerika i Amerikanci nisu izgledali kao vestern film. Mnogo manje su jurcali naokolo sa oružjem i izazivali jedni druge na gan fajt. Više su bili hard vorking persone koje su nedeljom išle u crkvu.

Otuda nije ni čudno da je njihov najviši društveni ugpvor, tj. Ustav (osim što je prvi Ustav napisan na svetu, donet na Ustavnoj konvenciji u Filadelfiji 17. septembra 1787. godine) jedno vrlo miroljubivo i u veoma pozitivnom kontekstu napisano literalno delo.

Najstariji Ustav na svetu...

... kaže u svom samom Uvodu: "Mi, ljudi Sjedinjenih Država, da bi smo formirali savršenije jedinstvo, uspostavili pravdu, osigurali unutrašnji mir, organizovali zajedničku odbranu, omogućili sveopšte dobro i osigurali blagoslov slobode nama i onima koji dolaze iza nas, ustanovljujemo Ustav Sjedinjenih Američkih Država.“

Neko pametniji, ili stručniji, od mene je to ovako objasnio: „Njegov izvor i autoritet je u "Mi, Ljudi Sjedinjenih Država". Ta rečenica je eho Deklaracije Nezavisnosti. Jedan narod je razlučio vezu sa drugim narodima i preuzeo među zemaljskim dobrima samostalnu jedinstvenu državu. Razlog za pisanje Ustava je dvostruk. Prvi razlog je da se formira savršenije jedinstvo nego što je postojalo u Konfederaciji, drugi razlog je da se osigura blagoslov slobodi koja nije namjenjena samo prvoj, nego i za generaciju koja dolazi.“

Uz njega, ovaj tako iskren i u dobroj nameri sačinjen Ustav, neodvojiva je i Povelja o pravima, koja je predstavljena već 1789. godine na Prvom kongresu Sjedinjenih Država. Ona je bitna jer je to drugo ime za prvih 10 amandmana koji su uvedeni sa namerom da se narod dodatno zaštiti od moguće zloupotrebe Ustava. Amandmani, naime garantuju ljudska prava i slobode ljudima u SAD i ograničavaju moć savezne države.

Milina neka da te uhvati i da prosto poželiš da se obučeš, odeš do najbliže SAD ambasade i postaneš njihov član.

Ali (radni naslov: prc)

Rekoh ja, prirodni zakoni su jedini neizbežni. Ovo ostalo je samo slovo na papiru koje su pisali ljudi, za ljude, menjali ih ljudi, pogrešno repisavali ljudi, izmišljali rupe, koristili ih, koriste ih... ’Ajd da ne kažem da su toalet papir jer su ipak neki važeći društveni ugovori za neke.

A da ipak vredi malo saznati o svemu, kao što ja to radim, predizborni govor koji sam citirao ranije u tekstu... To je pravi predizborni govor. Govor koji je održao pred izbore u SSSR-u, kandidat J. V. Staljin i koji se može naći u "Pravda", br. 340, 12. decembra 1937.

Jbg njima bio takav Ustav da su i sami birači mogli da smene izabranog. A nije ni prvi ni najstariji Ustav pisan. A demokratski je, čini mi se. Sada vi lepo uputite oči ka nečemu što nećete gledati dok budete razmišljali o ovome.

Guranje

Baš je zima. Msm,  nije zima kao ZIMA, ali mi ne prija nakon ugodnih +36 celzijusa. Pijem svoju kafu u puloveru koga sam prilikom preseljenja našao. Inače sam ga nosio kao dete, pa su posle cele generacije nasleđivale i nosile i... ma baš ću sada da vam pričam sve to. Uglavnom, ugodno mi je u njemu i basta.

Naravno, di je kafa – tu je i cigareta. Al morgen baš. Trebalo bi malo smanjiti pušenje. Počeo sam da jedem cigarete. Aj sve to, ali ujutro onaj kašalj i bol... Definitivno smanjiti. Možda bude dovoljno. Videćemo.

Gledam, naravno i čega ima u svetu, na društvenim mrežama. Naravno nagledam se svega i svačega. Ali neki put bude i neki tekst, neka informacija, fotografija, muzika... Ovaj put nije bilo ničega iznenađujućeg, niti vrednog spomena.

Posle sam i dalje pušio i gledao kroz prozor na krov susedne zgrade. Kako kiša pada po njemu. Meditirao, pravio planove, mantrao, obuo se i slojevito obukao zbog Košave. Stavio šešir i otišao da završim neke poslove koje sam imao u vezi državne birokratije.

Ej dečko...

Sećate se ono pre, kad smo bili klinci, stalno su se nešto automobili kreveljili i nikada nisi mogao da izbegneš „Ej dečko, aj da pomogneš da poguramo?“ Gurati automobile po ulici je bre ušlo duboko u našu kulturu. U naše običaje, naše gene, naš DNK. To se, naravno samo malo intezivnije, nastavilo i 90-ih kada su ljudi u rezervoare trpali razne obojene vodice (snake oil).

A onda je onako neprimetno počelo da nestaje iz naših svakodnevica. Nismo ni primetili ali je ta srž nas prosto prohujala sas vremenom. Tehnologija baterija je napredovala tako da su pravljeni sve bolji akumulatori. Over prodakšn im je snizila cenu. A i naši se namazali onim kreditima kada se pojavile banke pa su svi, ničim izazvano, počeli da voze bez gurke!

A, da budem iskren, i lakše je bilo bre. Šta na svakih 100m „Ej dečko...“ eto vam sada novi akumulatori. Neka vam pale kao zmajevi. Neka pale na drugu. Samo neka pale i da se vi lepo i bezbedno prevezete. Meni lakše da idem i završavam svoje poslove nego da zimi nekome guram auto po zimi i da me ušljiska onim snegom kada zavergla.

I tako idem svojim poslom. Zabio ruke u džepove, šešir na glavu. Duva bre. Da i slojevito sam se obukao. „Izvinite!“

Izvinite?

Molim? Msm, ako me neko zove ili mi se kulturno obraća na bilo koji način, red je da i saslušam tu osobu. Kad’ me zviznuo fleš bek ljudimojidastevidelito. Valjda mi se u sekundi promenila cela ličnost. „Izvolite.“ „Znate ako bi ste pogurali auto, imamo i invalida tu“. „Hoću, nema problema.“ Znači u delu sekunde sam se konvertovao u onog prvog koga navataju da gura pa on onda čeka dok gazda od ličnog prevoznog vozila nafatava makar još jednog.

Alo bre. Neću! Ti si čoveče relikt mojih sećanja. Ti ne postojiš još od kraja prošlog veka. Ko je još video da auto mora da se pogura da upali? Pa jesi li ti čuo za ogromne iskorake u naučnom radu na baterijama? I što baš sada? Pa imam svoj raspored aktivnosti koje moram da obavim u roku od neodložno, momentalno, još juče! Pa daj, molim te, nemojjjjjj... A i ja, što sam pristao? I taman sam baš hteo da sa paničenja pređem na trčanje po zidovima, eto ga i drugi. Gazda od lično prevozno vozilo nahvata još jednog.

On čovek namazan, vidi se. Mogao bih da se zakunem da je profesionalni gurač auta da upale. Ima lepe kožne rukavice. Da mu se ne desi neka povreda. Da mu ne smeta dodir gole šake sa hladnog lima. Na kraju krajeva, da mu se ne prljaju ruke bre. Eeeeeeeeee, šta ti znači iskustvo. Ko Klinst Istvud u onom filmu, američkom... Ja, naravno, nespreman. Vadi ruke iz toplih džepova, batali bilijar, i pap tople ruke na hladnu haubu. Bez da se snebivaš dal’ je kaljavo.

Guraj da isparkira, posle pređemo iza, poguram, on upali, potrpaju se u kola sa sve zahvalnicama upućenim nama i kraj priče.

Alo, režija, neće to da može tako. Zašto sam ja dizao ovoliku dreku i nabijao nervozu štovanim čitateljima? Da ih plašim Ahabovim pričama? Nisam ja od takvih. Nemoj me toga.

Pardon

Što sam dizao paniku? Da ga jebem. Možda je to neki moj lični osećaj bezvrednosti koji me tera da budem primećen kako na vreme ukazujem na činjenicu da neću uspeti da obavim zahtevano? Ko bi ga znao. Možda moj psihijatar to zna ali se ne izjašnjava. Možda se i izjašnjava kroz one njihove poskočice na latinskom miksovane sa nekim tajnim šifrovima, kodovima?

I da ne prsnem načisto na vaše oči i u vaše lice (jer ovo nije 3D horor muvi), konklužn cele današnje akcije „Pogurajmo auto ’68“ je da je sasvim bilo ok pomoći čoveku. Overili su uput za pregled babe, babu smestili u auto i odvezli je put preporučene bolnice na dalju negu.

Čak sam i par veselih razmenjotki (to je ono: ja tebi kažem nešto, ti meni i tako u krug ali ne dugo) razmenio sa tipom koji je pomogao pri guranju... Otišao, obavio svoje poslove. Vratio se kući. Treba raditi takve stvari. Ne, ne mislim da treba histerisati. (Dobro, ako već nužno imate potrebu da histerišete histerišite ali u sebi.) Treba pomoći svaki dan nekome nekako, ma koliko sitno. Tako pravimo lepši svet za nas.

Bez ikakvog proučavanja, bez promišljanja, samo budite dobri prema drugima makar osmehom.

Kafa i PTC

Samo da namestim ovaj jastuk... Stoji na naslonu kauča i ima neodoljivu želju em potrebu da me zaskače sa leđa. Malo malo pa ničim izazvano padne i smeta mi tu oko bubrega. A možda je to neki znak rođaci? Da čuvam bubrege ili tako nešto...

Nevermajnd. Kafa regulare, cigareta regulare, sok od pomorandže regulare, lap top regulare. Da dodam košavu i kišu. Kiša, naravno, padne kada ja izađem napolje. Ostalo vreme se skuplja i čeka da bi me zezala.

Tako ja ispijam kafu, pućkam cigaretu (nešto me grlo zeza, izgleda da sam prepušio), smejem se nekim gifovima, surfujem (po netu, nisam u Kaliforniji ili tamo negde gde to rade sa daskama) i zaskok! Samo ovaj put nije jastuk. Nešto mnogo gore.

Dal’ je gore?

Stvarno, dal’ je gore ili sam i ja potpao pod gomilu koja se iznenađuje na tako očigledne stvari? Da nisam postao deo gomile? Pupupu, daleko bilo. eLeM (kapirate foru? LM, cigaretei to?) o mom stavu protiv TV-a sam već pisao (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/kafa-i-tv.html ). E, ali sam izostavio da spomenem plaćanje iste.

Vidite, nisam ja neki nadrkani anarhista koji neće ništa da plaća državi. Niti sam nadrkani prosečni Srbin koji neće ništa da plaća državi. (Doduše, prosečni Srbi na kraju plate, jer samo trtljaju bezveze i šire svoju negativnu energiju.) Verujem da neki red, kakav-takav, mora da postoji. Da plaćaš račune, porez (kredit ne otplaćujem jer nemam prihode još i za to, ali platiću jednom), da kažeš hvala, da kažeš izvolite, da prelaziš na pešačkom i to samo kada je zeleno, da nosiš ličnu kartu i tako to. Jednostavno, to je deo neke civilizacije u kojoj živimo. To su ta njena pravila, a pravila su društveni ugovor koji potpisujemo čim se mešamo u tu čorbu, jelte. Možemo da diskutujemo o tome kakva su to pravila, globalna ili lokalna, a  to baš sada i nameravam.

Pravila, pravila

Među jedno od pravila, tj. društvenih ugovora, kojima se ova civilizacija posebno kurči je zakon, pravosuđe, pravo na odbranu, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno (prc). Dobro, zakon mora da postoji. Zato i jeste društveni ugovor. Da ga nema, a koliko je potreban, raskinuo bih sve društvene ugovore, pokupio prnje, rekao zbogom takvoj civilizaciji i otišao u neku prirodu gde nema nikoga da me ugrožava. Ili ja njega.

Kažem da se ova civilizacija kurči zakonom jer ako je nešto pravilo, ugovor, zakon jebote, a što onda  rupe u zakonu? Ovo je bilo retoričko pitanje. Znam zašto postoje rupe u zakonu i zašto onoj cupi što drži vagu nisu iskopali oči nego joj ih samo vezali. Pa i seljak na pijaci me zezne na vagu. Lagani dodir orlovskom kandžom na maliću i opaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, „Okruglo kilo gospodine. Ima i malo više, al da zaokružimo na kilo“.

Pravni fakulteti, komore sudija, komore advokata, prekršajni sudovi, Osnovni sud, Viši sud, Apelacioni sud, Ustavni sud, sud u Strazburu, hiljade zakona, još više podzakonskih akata, preporuka Suda, polovina šuma Amazona isečeno da bi se odštampale sve te laprdije, sledeća polovina kaparisana za molbe, žalbe, podneske, pozive, zapisnike. Naravno i neizostavna lakoća sporosti, te neizostavna umetnost odlaganja i ležeran „Lako ćemo“ stav u radu („Pravda je spora, ali uvek stigne“. Gde bre stigne? Jel' trči maraton oko Planete pa da stigne dok ne pomremo svi na gomilu?)

Posle 70 godina zaključe da suđenje Draži nije bilo regularno. Sada pokreću postupak rehabilitacije Milana Nedića. Ček da pogledam kroz prozor, možda je pravda u svom trku stigla do Kine. U tom slučaju možemo očekivati i podizanje optužnice protiv Džingis Kana. A nakon drugog maratona oko planete (jer ako uvek stigne onda mora stalno i da se kreće) i rehabilitaciju istog. Ili barem poništenje suđenja jer je osuđeni izneo neosporne činjenice da mu je suđeno po tituli, a ne po nekrštenom imenu Temudžin.

Može posle da ih voza k’o Šešelj one u Hagu. Da ih masira godinama dok ne popizde i sami ga izbace. Posle može (isto k’o njegov smerni poštovaoc lika i dela, spomenuti Šešelj) i u Farmu da uđe. Još i da zaradi majku mu... A možda se i na politiku baci? Ili na zakon? Ili na neku državu pa da masakrira sve žensko i siluje sve muško (šta vas briga kako se ko zabavlja).

Privredni zakoni

Nego, nikako da ja nađem neku rupu, rupicu, mikronski procep u tom zakonodavstvu pa da počnem legalno i ljudski da sav svoj rad naplaćujem duplo. „Gotovo je gospodine. To će Vas na mostu koštati 25 evrova, a na ćupriji isto toliko. Nemate sitno? Samo 100? Dobro, neka to bude avans za sledeći posao. Hvala“. Ili, nekim čudom, nađem posao pa bude: plata je minimalac. Jel? Pa izvadim rupu, rupicu, mikronski procep, pa zamašem ispred nosa i dobijem dva minimalca. Opa bato. 24 plate godišnje. Malo li je?

Al’ neko drugi, uz pomoć one cupi što gviri ispod poveza, nađe rupetinu. Velika ko omanji tunel ispod La Manša. Šta ga zabole uvo što ja ne mogu da naplaćujem dva puta, on (oni) može (mogu). Čak nešto čujem da će retroaktivno sa zateznim kamatama (čuj mene „kaznama“, kamatama bre) da naplate ono što nisu uspeli dok se nije pojavio tunel. Nacionalni servis svih građana (građanke valjda nisu inkluded ali će da plate), popularni (popularni, baš sam vickast od jutros) RTS će nam naplaćivati svoje usluge gledanja (ili negledanja) negledljivog programa sa reprizama serija za one koji ih nisu naučili napamet.

Ma bole njih treće uvo i odstranjeni apendiks što to već naplaćuje kablovski operater. Bole njih i još nešto što moj TV skuplja prašinu i planira da skoči sa svog mesta i izvrši suicid jer mu je život neispunjen. Znate onu staru foru: „Oćeš da kupiš ciglu?“, „Ne“ (pa ga ubiju od batina i on kupi ciglu)? E, sad’ je: „Oćeš da kupiš dve cigle?“ Čik kaži „Ne“. Čik!

Jer konza je konza, a ko je nama kriv što onoj cupi nismo iskopali oči, odsekli uši i jezik na vreme. Pošto to nismo uradili, sada ćemo malo da se kurobecamo po internetima, peticijama, zgražavaćemo se uz kafu, pivo („Šta piju pičke, molim“) i, na kraju, platiti.

Kafa i 1987

     Još pre nego što sam se preselio, sedim jedno jutro, pijuckam kafu, pošim cigaricu, prčkam po lap topu, kad’ eto mejla u inboksu. Malo se začudim jer mi je pošiljalac nepoznat. Otvorim mejl, znam da neće neka bomba ili antraks da budu unutra – nisam zanimljiv za te sportove, kada neko kulturno dete piše.

     Ona radi honorarno za neki dnevni list pa je dobila preporuku preko nekih zajedničkih prijatelja i ako sam voljan da napišem nešto o periodu dok je SFRJ postojala ona bi to rado objavila. Opa bato. Još me i iz novina zovu. Dobro, ne plaćaju, ali ja ne odustajem. Za nekih desetak ili dvadesetak godina ili nikad će me plaćati.

     Tu ja odmah izignorišem moja sanjaranje i razmišljanja uz jutarnju kaficu, startujem vord i počnem. Tekst je kasnije poslat, objavljen, a sada i vama na izvol’te. Uživajte.

1987

     Krajem 1987. godine sam kroz prozore Tehničke škole tokom časova poslepodnevne nastave posmatrao ljude koji su se sa posla vraćali kućama. Vraćali su se iz raznih fabrika i preduzeća koja su se nalazili u onom delu grada koji se sada zove veoma zvučno: industrijska zona.

     Išao sam u četvrti razred srednje škole i završavao za metalostrugara. Probuđeni hormoni tinejdžera, buntovnost mladog pankera (koji je, uzgred budi rečeno, uvo probušio godinu dana pre toga, 16. oktobra na Dan oslobođenja grada), otpor sistemu školovanja, umor od „silnog“ učenja i roditelja koji neprestano samo podsećaju na domaće, nikako se nisu poklapali sa tom slikom koju sam video kroz prozor. Slikom nasmejanih, raspričanih ljudi, koji sa svojih poslova idu svojim domovima. Tada sam veoma silno želeo da i ja budem deo te slike, da nestane „mučenja“ svakodnevnog odlaska u školu, da imam posao, da primam platu, da budem odrastao čovek. Bio sam stipendista jedne fabrike i znao sam da me posao čeka. Dakle, kruška je bila na grani i samo ju je trebalo uzbrati. Sve se to završilo jednim šamarom koji sam dobio od majke nakon što sam joj izneo svoj plan o napuštanju škole i zapošljavanju.

      Završio sam i četvrtu godinu, šamar zaboravio, kao stipendista se i zaposlio. Postao sam deo te reke ljudi koja je u 14 časova išla kući.

     Oprostićete mi na maloj digresiji, ali je ona potrebna za one koji nisu živeli u SFRJ. Odrastao sam u društvenom stanu, 54 kvadrata, baba, otac, majka, brat i ja. Ja sam kršten u crkvi, brat nije. I ne dopustite da vas lažu da je religija bila zabranjena u SFRJ. Mi smo, pored neizostavnih 1. maja, 29. novembra i Nove godine, slavili i Uskrs i Božić i krsnu slavu. Nikada se to nije krilo. Gosti su dolazili na slavu, mi smo išli na slave. A ja sam se zanimao za svašta. Čitao sam Bibliju, Kuran, delove Talmuda i to sve dok sam išao najpre u pionirsku pa omladinsku političku školu gde smo dodatno, pored časova marksizma u školi, učili i više o marksizmu, samom Marksu, Engelsu, Lenjinu i drugim revolucionarima i revolucionarnim misliocima. Drug Staljin je jedini bio persona non grata, ali nije ovaj tekst o tome. Da završim sa digresijom: i ponovo ne dopustite da vas lažu da su oni koji nisu bili u Partiji bili osobe drugog reda. Možda su neki imali neprijatnosti zbog toga, ali ja nisam. Iako sam na samom završetku političke škole na poziv predavača da pitamo ukoliko nam nešto nije jasno pre nego što nam podele članske karte Partije, ustao i zapitao: „Pa vi ćete sve nas primiti u Partiju? A šta je sa mišlju Marksa da se proleterska partija gradi na kvalitetu, a ne kvantitetu?“. Jedini (od svih prisutnih) nisam postao član Partije ali, kao što rekoh, nisam imao problema zbog toga.

     Dakle, postao sam pripadnik radničke klase. Radnik samoupravljač, kako se to tada zvalo. Imao sam fiksno radno vreme, dobru pripravničku platu koju nisam mogao da potrošim i kad ostavim deo za kuću, plaćeno penzijsko, besplatno zdravstvo, platu na vreme. Meni je, ipak, bilo daleko važnije to što sam tada mogao mnogo više da putujem. Putovalo se i do tada. Svake godine sa roditeljima i rodjacima na more 14 dana (Makarska, Split, Brač, razni kampovi u prirodi...) pa u Sarajevo još toliko, pa oni kod nas za Prvi maj. Kažu i da je naš pasoš vredeo mnogo. Vize nisu postojale, a na nekim granicama je bilo dovoljno samo ga i pokazati. Ja to ne znam. Nisam ga imao. Zašto? Pa nije mi bio potreban. Dok sam bio školarac, na ćaletovu reži kartu, koju su imali svi koji su radili pri železnici pa i njihove porodice, i nešto skupljenog novca moglo se otputovati nekim praznikom do drugara u Kragujevac, Novi Sad ili Skopje. Kada sam dobio svoju reži kartu i imao svoje prihode, svaki vikend je bio moj. Iako bez interneta, mobilnih telefona, pa čak i fiksnog telefona, uvek smo bili u toku sa dogadjanjima. Poštom su nam stizala pisma sa flajerima-reklamama za koncerte, fanzini koji su se bavili andergraund scenom i obuhvatali sve, od umetnosti, preko stripova do muzike. Tako smo znali kada su i gde koncerti, pošto su karte bile u pretprodaji pa smo se putem te snejl mejl komunikacije sasvim fino organizovali.

     Dešavalo mi se neki put, kada platu dobijamo petkom, da ujutro ponesem štednu knjižicu (ne, nije bilo kartica, morala je teta za šalterom da unese iznos plate i manuelno oduzme ono što podignem, te da sve to overi grandioznim udarcem dva pečata), odradim smenu, ponosno prođem pored škole nadajaći se da me neko od školaraca gleda, odem u banku, podignem novac, sednem na prvi autobus za Beograd i posle u voz za tamo gde se nešto dešava. Motorhead u Ljubljani, Exploited i u Ljubljani i u Beogradu. Anti Nowhere League i MDC u Zagrebu, Disorder i Patareni u Sarajevu. KBO! i Trulu Koaliciju u više mesta. Six Pack u Smederevskoj Palanci. Da ne zaboravim divni vikend u Laškom, u nasleđenom dvorcu našeg drugara Miloša, gde smo uživali u It’s Not For Sale, Strelnikoff i nekoliko interesantnih džem sešna, a sve upakovano u kulturnu manifestaciju Pivo in cvetje (Pivo i cveće – za vas koji niste čitali lektiru na slovenačkom). Imali smo i naše bendove: M-48, BBN, UnR i svirali svuda gde su hteli da nas prime. Pre koncerta bi svratili do drugara koji bi nam kupio kartu u pretprodaji pa bismo bili i njihovi gosti. Taman i da se upoznamo. Da vidimo ta lica koja smo do tada samo zamišljali iza slova na papiru. Tako sam i gostovao i ugošćavao Mariborce, Ljubljančane, Zagrepčane, Sarajlije, Dobojce, Novosađane, Beograđane, Skopljance... oprostiće mi oni koje nisam pomenuo. Pravili smo koncerte i u Smederevu. Mladi, još maloletni, sve bismo organizovali, a bendovi bi dolazili da sviraju samo za iznos putnih troškova. Tako su i, kasnije poznati, Atheist Rap svoj prvi koncert van Novog Sada imali u Smederevu.

     Kada nije bilo koncerata, putovali smo da se upoznajemo i družimo. Ruma, Šabac, Jagodina (tada Svetozarevo), Donji Milanovac, Slavonski Brod, Subotica... U to neko vreme sam izdao i svoju prvu (za sada i jedinu) zbirku pesama a njena promocija je održana pred koncert Fear og Dog i Patarena u Novom Sadu.

     I nikad nismo imali problema. Ni sa policijom (tada je to bila milicija), niti nas je neko ikada zavrnuo za kintu koju smo slali za karte u pretprodaji, niti smo ikada naišli na negostoprimstvo ma gde se našli. U sred Zagreba, na primer, ulazili smo ljudima u kuće, u njihove živote u društvenim stanovima od 54 kvadrata i postajali njihovi gosti, njihova deca.

     Na kraju vikenda polako bi smo se opraštali: „Dođite nam opet“, „Vi ste tako divna deca“, „Piši obavezno i pošalji mi onaj fanzin“. Pa ponovo u voz, ovog puta u drugom smeru, ponovo u autobus, ovog puta do Smedereva, pa ako ne stignemo da odspavamo - pravo na posao. I tako do sledećeg vikenda.

                                                                                                                            

(Rođen u gradu u kom je završio školu, zaposlio se, objavio knjigu pesama, radio na tri fanzina: „?“, „Cveće zla“ i „Krv i mozak“, izgubio posao, radio tu i tamo, trenutno se bavi internet marketingom i još uvek nosi minđušu u desnom uvetu probušenom 16. oktobra 1986. godine. Još uvek ga zovu Panker i još uvek sluša pank. Ima sina od 18 godina koji ne sluša pank.)

Kafa i 15 godina

Nisam se još smestio da mi bude udobno kao što bi to trebalo da bude. Kafa je tu, a i pepeljara je tu negde. Valjda ću je prona... aha, evo je. Od sada ću je držati tu na stolici pored stola. I onako mi je desna ruka zauzeta pa mi je cigareta u levoj, a tu je i stolica. One problem solved.

Dakle, nisam nešto planirao danas da se oglašavam. Mislio sam, bilo pa prošlo. Ono što prođe vremenom naše podsvesno, pa čak i naš racio, lišava onog ružnog i sve postaje uspomena, a uspomene su lična stvar. Nego dete. Moje dete. On ipak zaslužuje da čuje ovo.

Mrak

I bi mrak. Od države nam napraviše ratište, potom zgarište, dok se ne svedosmo na banane. I dok su druge banane lizale svoje rane i prezdravljavale, mi smo se i dalje tukli sa vetrenjačama. Trpeli sankcije, benzin i cigarete kupovali na ulici, plaćali na pijaci feninzima i markama, čekali kada će vojni pozivar da nam zakuca na vrata radi dobrovoljnog pojavljivanja na nekom novom ratištu. I sve tako nekakve vesele stvari i dogodovštine (jer, da citiram pisca sa početka teksta: „...vremenom naše podsvesno, pa čak i naš racio, lišava onog ružnog...“).

Pa smo onda nedali Kosovo, obarali nevidljive bombardere, opleli užičko kolo po krilu pomenutog bombardera, glumili majmune po mostovima i nosili target po raznim delovima odeće, radili za 5 maraka ceo mesec, trpeli turbo folk, gudra nikad jeftinija u spektru od vutre do dopa (isto se kupuje na ulici dok murija okreće glavu)... Kažem: M I L I N A jedna. Ili dve. Zavisi kako kome.

Struju smo imali oba sata dnevno, osim kada je bila restrikcija pa nismo imali ni tada. Da nam ne bi bilo dosadno tu su bile šizela i smirela da nam svojim vrištanjem odrede dal’ da trčimo uz ili niz stepenice. Rekreacija bato. Em nema mesa (ništa frižider, ništa zamrzivač, jbg nema struje) em džoging. Nedaj Bože da struju imaš u 19:30 i da se neko od ukućana zahebe i upali Dnevnik. Masovno trovanje i truljenje mozga je nastupalo već u naslovnoj špici. A mi smo gunđali. Neko je smeo čak i da opsuje. Kada je sam.

Sumrak

A onda su uvoditelji demokratije, koji su do tada već uveli demokratiju u ostale banane (osim one koju mi nismo dali ni po cenu poslednjeg od nas, pa je ipak oni uzeli kada smo mi pobedili u ratu i povukli svoju vojsku), pomislili: „OK, dosta smo se mačevali sa vama. Em ste mazohisti, em nam oborili skupi avion, saće vas pazarimo za sitnu kintu“ (o uvoditeljima demokratije sam već pisao: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/08/kafa-i-caj.html ).

Onda niotkuda niče Otpor sa sve logistikom, zastavama, nalepnicama, majcama, tristačuda. Znam sine da to nije logično, ali ja sam provalio ko je iza toga. To što drugi nisu, pa sine, nisu svi voljni da gledaju u istinu. Neki ni ne umeju da vide. Neki su videli ono što su želeli da vide. Neke su zaludeli političari, opozicionari, oni što su hteli da budu kalifi umesto kalifa. Ali, mahom su to bila deca, baš kao i ti. Klinci koji ne umeju da razlikuju dupe od glave. Njih nije trebalo posebno muvati. Pisali su grafite, lepili plakate, murija ih tukla, oni opet.

Da i tvoja majka i ja smo bili tu sa njima. Da im pomognemo. Videli smo ko u tom Otporu dobija batine, a ko mlati kintaju. Mi smo se smenjivali. Kada te ja čuvam, ona je napolju na protestima. Kada te ona čuva, ja sam na protestima. Mahali zastavama, držali govore, organizovali decu da ne izginu ko muve, štitili ih od murije (al’ boli kada te zvekne pendrek preko leđa), šetali po gradu, pravili barikade, koordinirali barikade.

Svanuo je sunčan dan

I onda je svanuo 5. oktobar te 2000. godine. Ti još mali. Ni 4 godine pune. Ja ranom zorom krećem. Kažem: „Idem kao Spartanac. Vraćam se sa štitom ili na njemu“. Znao sam zašto idem sine. I zato sam bio uporan da stignem tamo gde sam krenuo. Spremio sam ekipu. Sve prekaljeni urbani geilici od 9. marta. Ranci na leđima, u njima kežual presvlaka, na nama drečeća. Jedna ekipa poljska bolnica. Sirće i rastvor sode bikarbone, što za ublažavanje, što za lečenje posledica suzavca. Kape, šalovi i maske za lice pri ruci.

Dobro zavezane pertle, sve utegnuto do pucanja, da se sigurno, lako i brzo krećemo. Nismo znali šta nas čeka. Da će policija tući i bacati suzavac to smo znali, ali da li će ponovo tenkove na ulice, da li će nas Legijina jedinica kositi mitraljezima, da nas ne gađaju sa krovova snajperima k’o onomad kada su započinjali rat u Bosni? Išao sam. Išao sam jer sam znao zašto idem. Gurao sam se u prve redove, sa navijačima među prvima uleteo u Skupštinu na desni ulaz. Tukao muriju vodom iz hidranta. Gutao suzavac, kašljao, plakao, povraćao.

Sklonio se posle u dopisništvo neko strano. Javio se kući da sam živ i da je sve ok. Onda se prekinuše sve linije. Nema telefona. Nema mobilnog ni na jednoj mreži. Internet ne radi. Nema TV. Izlećem napolje. Trk na policijsku stanicu u Majke Jevrosime. Odatle, trk na RTS. Tek kada smo došli u sigurnu kuću i preko radija čuli da tenkovi stoje ispred Beograda i da neće ulaziti u grad, znao sam da sam uspeo u onome šta sam hteo.

Mrak ponovo

Stalno ponavljam da sam znao zbog čega idem. Da, znao sam. Znam i sada. Išao sam da rušim jedan nacional-socijalistički (to ti je nemački naziv za fašizam) sistem. Da ne lažu ljude da žive u socijalizmu. Da dođe truli kapitalizam. Da nas razbuca načisto. Da ja nemam posao. Da ti ne možeš da se zaposliš. Da nam rasture ekonomiju. Da nas vežu u lance dužničkog robstva.

A sada je na vama vreme da se probudite i osvestite. Da se pobunite. Sada znate protiv koga. Sve je mnogo jasnije. Da pokrenete vi nešto da bi vam bilo bolje. Da i vi imate vašu 1968, vaš 9. mart i 5. oktobar. Da i vi krenete, ali svi da znate zašto ste krenuli. A ja ću biti tu uz vas. Sve dok mogu da mrdam. Moja leđa lakše podnose pendrek, čak i ovaj demokratski, kapitalistički. Jer posle mraka ipak ide jutro, sine. Postaraj se da ono stvarno svane. Ne zbog mene, ne čak ni zbog sebe. Zbog tvog sina. Zbog sve te nerođene dece. Jer mi smo ljudi i nije uredu da nam živote kroje govna.

Sine, pamet u glavu, ne veruj političarima, veruj svom srcu. Svi smo isti i svi imamo ista prava pod ovim Suncem. Zapamti to i napred. Na tebi je da najzad svane i 6. oktobar.