Piši kao što misliš, a misli kao što osećaš

Večeras Ahab ima gošću. Lepo se ponašajte i sve će biti u redu. Dame i gospodo, predstavljam Vam:

Sa bloga: https://svaodsna.wordpress.com/2015/10/23/pisi-kao-sto-mislis/

Piši kao što misliš, a misli kao što osećaš

Dovoljno je teško pokušavati da budeš ono što jesi, zamisli da se iz sve snage trudiš da budeš neko ko nisi.~ Čarls Bukovksi

Piši kao što misliš, a misli kao što osećaš. Ništa prostije i ništa komplikovanije od toga. Zaista.

Pisci su glumci koji nemaju adekvatan filmski angažman. To su silne maske, šminka, kostimi za prijatelje, kostimi za poznanike, kostimi za neprijatelje, pa onda oni za slučajne prolaznike sa kojima se sudaraš u gradskom prevozu ili na pijaci na koju, inače, ne ideš, ali se zadesi da ti baš to treba… da prošetaš pijacom i budeš samo na sekund normalna, užurbana domaćica ili poslušni muž koji tegli džak paprika za ajvar i trči nazad kući svojoj dragoj, kao da joj nosi cveće, a ne crvene šilje koje su obavezno sočne jer tako piše u receptu. I sve je to tako divno i krasno dok se ne sapleteš o pogled koje ti knjige sa štanda nekog preprodavca upute, i ti hrliš, čini ti se vekovima, ka toj tezgi, ne mareći što u džepu imaš samo onih poslednjih par stotina dinara, jer dinar pisca je krvav dinar. Kad se, konačno, nađeš oči u oči sa svim tim odbačenim, požutelim, ishabanim knjigama, ti opet, naprasno, oživiš jer samo te još to ispunjava, jer su ti sve drugo oduzeli. Pobacao si fragmente na stoosamdesetšest stranica u word ili pdf formatu (češće u word-u jer izdavači ne prihvataju pdf) i ko zna koliko još karaktera u štampanom obliku. Da ne govorimo koliko si usmenih sjajnih bisera prosuo pred prosjake, lopove, otimače, pažljive slušaoce i posmatrače, pa onda one malo manje pažljive i one kojima je savršeno pucala patka za sve to. Dajući te fragmente, dao si komadiće sebe… onda ti to oduzmu, i nema veze što ništa za uzvrat ne dobiješ (jebeš pisca koji piše da bi postao slavan ili da bi zaradio novac), ali ti skapaš negde, možda su ti isključili struju, grejanje, možda nemaš za hleb, možda ti je mačka uginula jer nisi imao čime da je nahraniš. Možda ti dete u školu ide u starim pocepanim patikama. Možda ni nemaš dete, niko te nije hteo jer nisi platio grejanje, struju, participaciju na šalteru kod psihijatra, kaznu za nepropisno parkiranje mozga na parkingu namenjenom isključivo za mediokritete i štogod tako strašno. Možda… ko zna šta sve nisi uradio jer nisi mogao, umeo, znao…  A možda si baš sve to uradio kako treba, ali te svet neće jer nisi dovoljno uniformisan. Štrčiš?! Iskačeš iz već ustaljenog principa, često nećeš ni kako ti hoćeš, nećeš da pratiš dežurnog čobanina koji se brine o tom stadu kome pripadaš a ne pripadaš.

I kako onda da budeš neko drugi, kad ti je dovoljno teško da, uprkos maskama za razne prilike, ostaneš ono što jesi, a da niko ne primeti koliko umireš svake sekunde jer ne možeš da budeš neko drugi, neko sa malo boljom sudbinom, neko sa malo manje okrnjenom karmom? Neko sa malo manje pameti. Neko koga razmišljanja ne bude u pola noći, neko koga stihovi ne prekidaju u pola reči. Neko ko naprosto neće videti i čuti sve što inače vidi i čuje, čak i kad mu ne govore, čak i kad mu ne skreću pažnju na to. Neko ko će reći “Šta, dođavola, ja to radim?”.

A ti imaš sva ta slova, sve te reči, sve te zastrašujuće gorostase od grafita i mastila na stranicama nekog starog nasleđenog rokovnika crvenih, tapaciranih korica iz doba socijalizma koji si dobio od dede koji je radio u JP “Partizan”. Ti imaš moć Bogova, ti možeš da konsturišeš svetove unutar svetova i unutar njih nove podstanice svetova koji u sebi sadrže neke nove svetove sačinjene od mikrosvetova. Ti imaš stihove koji ti nekada možda i dozvole da mirno zaspiš i odsanjaš, šta drugo, nego sledeće stihove, a ako su dobro raspoloženi, možda te puste da spavaš i bez snova i bez reči, samo tišina koja će te inspirisati na nove stihove. Imaš moć da jednom rečenicom zaustaviš dah nekog zaljubljenika u knjige, imaš puno srce valute u apoenima od A do Š koja nikada ne gubi vrednost: imaš reči da njima kažeš neizrecivo. Ti imaš sve. I nemaš ništa. A još ti je i mačka uginula. Zaista strašno.

Na kraju ti ipak ostaje da pišeš. Ne da bi pisao. Ne da bi bio slavan. Nego da jednostavno bivaš i traješ. Onakav kakav jesi, jer ti je to nešto najlakše što ćeš najteže izvesti. Nešto što će te na kraju i ubiti pre vremena ili će te ostaviti u životu samo da bi još malčice umirao živeći jer je baš tako zanimljivije. Ali to si ipak ti, zar ne? Sebi najdraži TI! Šta ćeš više od toga?

Pisci su očajni ljudi, i kada prestanu da budu očajni, prestanu da budu pisci.~ Čarls Bukovski