Kafa i propadanje

Kafa, cigarete, lagani tempo. Lap top sam zapostavio. Pogledao poštu, nema nikoga da mu je potrebna moja jeftina radna snaga i zaklopio ga. Gledam kroz prozor, onako, reda radi kada su mi već otvorene oči. Zakivaju me emocije rođaci, zakivaju.

One zakivaju ja pokušavam da ih klasifikujem po folderima. Bolne. Sreća. Ljubav. Leptirići u stomaku. Miris vanile. Grčenje želudca. Opet jedna sreća. Njene nožice. Teto vide ti se sise. Dal’ će hard disk da podnese tolike terabajte?

Put kojim se slučajno ide

Vraćao sam se od drugara. Samo neke udaljene misli su mi provetravale kroz glavu. Jedino što je bila jasno definisana misao je bila da treba na raskrsnici skrenuti levo i preći ulicu tu gde nema semafora. Iako je to bila jedina jasno definisana misao ja sam skrenuo desno. Kao da idem kod nje. Godinama sam tuda išao, iracionalno me poteralo, valjda.

Mirišem ulicu, zgrade, kuće, dvorišta. Halapljivo gutam taj miris. Sve do raskrsnice koja se ne prelazi sredinom već uvek preko pešačkog. I na raskrsnici ne mogu više desno već moram levo. Polako se udaljavam dok me mirisi guše.

Razmišljam: „Makar se ne vraćam istim putem, a i malo sam duže prošetao“. Samo da razbajem te mirise, da mogu da udahnem a ne izdahnem. I idem svojim putem noseći emocije. Kakve da su, moje su i ja ih volim.

Svakim korakom se polako vraćam u stvarni svet. Sunce mi bije u leđa i to je ok. Kao kada stojim pod tušem i puštam toplu vodu da mi se sliva niz kičmu. Racionalno obraćam pažnju na okolinu. Da, tu je još jedan pešački prelaz bez semafora. Iskoristim tu prednost.

Propadanja i katastrofe

Prolazim pored kafića. Stolovi i stolice su uredno napolju po najnovijoj modi. Nema veze što sedimo na sred ulice gde nas pokriva prašina grada i udišemo smogove. Bitno je da smo viđeni. Tu sedi moj školski drugar. Viđam ga često. Razveo se i valjda je sada po modu „kriza srednjih godina“ u lovu na mlađahne damice. Može mu se. Porodica mu je još u ono vreme bila dobrostojeća, on je napravio par odličnih poslovnih poteza i uvećao taj kapital. Posećuje teretanu redovno, lep je kao Adonis, ima fensi smartfon, ubežbano meša ekspreso i šećer. Sedi sa ortakom. Pričaju.

Taman kada sam hteo da mu se javim razaznam o čemu pričaju. Kaže taj moj školski „Propast brate, sve je propalo“. Pošto sam neviđena uštva i ljubitelj špijuniranja tuđih razmišljanja, osećanja i razumevanja sveta, uvalim se na stolicu za njihovim stolom. „O školski gde si, šta se radi. Hoćeš nešto da popiješ?“ „Da, hvala. Jedan produženi sa mlekom i mineralnu.“ Razmenimo tu još koju društveno prihvatljivu rečenicu kako bi smo završili taj obred inicijacije za sedanje pored njih.

Naizgled nezainteresovano palim cigaretu, zahvaljujem na donetoj kafi. Znam da mi tu nije mesto po klasnoj strukturi društva, ali ne hajem i bezobrazno čekam da čujem tu priču o propadanjima, katastrofama, kugama i cunamijima.

Slušam šta pričaju, uletim sa po nekom kežual izjavom, srčem kafičku i mineralnu, a uši kao radari. Sve hvataju i beleže na hard disk. Naravno, ovaj uvežbani špijun vrlo brzo racionalizuje ono što je čuo i baratajući skilovima stečenim godinama slušanja vrlo brzo razdvaja bitno od nebitnog, interesantno od dosadnog, površno od suštinskog. Zahvaljujem se na kafi, pozdravljam i odlazim.

Zaludan pop

I tako sada kao zaludan pop jariće krštavam. Pakujem moje emocije u silne foldere i podfoldere i posmatram gomilicu emocija o propasti. Obično volim da prvo odradim najteže poslove, ali ovaj put rešim da sredim prvo tu gomilicu. Čisto da mi se ruka dok prinosim šolju kafe na srkohvat ne sapliće o njih.

I šta koj moj tu ima da se pakuje? Nekoliko noutped fajlova. I nekoliko foldera: Ajm so kul, Ego, Pohlepa i Površnost. Raporedim ih za čas. Ostavljam moje emocije za dalje razvrstavanje dok idem da skuvam drugu kafu. Jer lagani tempo rođaci, lagani.

Dok čekam da voda provri razmišljam o tim našim različitostima. Ne sudim, ne ocenjujem, samo razmišljam jer uvažavam raznolikosti i razumem nemogućnost da smo svi isti. Samo razmišljam da li su ovima sa četiri foldera životi tako jednostavni bez mirisa vanile? Nisu. Ne nikako im nisu jednostavni životi kao što to izgleda. Nisu ni laki. Njihovo propadanje je stvarno njihovo propadanje. To su njihove emocije rođaci. I koliko se ja lomim sa mojim emocijama, toliko se i oni lome. Njihov cunami jer ne uspevaju da prodaju nekretninu po zamišljenoj ceni, potresan je kao i onaj moj kada sam nesvesno skrenuo desno.

       Sada odoh da zalegnem na moj kauč da pijem kafu i mačujem se sa mojim emocijama. Što se tiče tuđih: tuđe nećemo, svoje nedamo.