Kafa i Homo preselikus

Ahab se preselio. Rekoh vam ja nedavno da se selim češće nego cigani čergari, a vi ne verujete. Dobro, to što sam se preselio ne znači da ne pijem kafu i pušim cigaretu dok vam ovo divanim. Ni da lap top nije uključen. Sve je po starom osim svih ostalih stvari.

Navike su čudo. Ovde ne mogu da se okrenem a da ne zakačim neki sto, stolicu, mašinu za pranje veša... Malo samo da se naviknem na prostor. A i vi, ako ste se selili, znate o čemu pričam. Već posle nedelju dana vam masnice od udaranja prolaze, sve je manje novih udaranja (i masnica), počinjete stvarima da nalazite mesto, tu ih pakujete i već se polako navikavate na svoj novi dom (ili, šta je već). Čovek se brzo navikne. Pravi Homo prilagodikus.

Dom, home, place where do u live

Moja je definicija doma da je dom tamo gde je i žena. Znači, ovo mi je samo neko utočište, prelazna stanica u životu, mesto sa četiri zida i krovom ili jednostavno kuhinja sa kaučem. To je trenutno moj svet. Pola ormara, kauč u kuhinji sa naslonom umesto stolice na koju se trpaju stvari, sto odmah pored kauča pa šta sve uspem tu da uguram. Pravi Homo kuhinjus.

Treba se navići i na zvuke. Zvuke tokom dana. Zvuke tokom noći. Zvuke sa ulice. Zvuke kuće/stana. Zvuke drugih ukućana. Isto tako i na svetla. Sve je to novo i potrebno je vremena kao i za sve ostalo. Još se navikavam.

Problem su i stvari. Ne možeš ih od jednom preneti, a realno, nemam ih ni gde preneti. Dobro bi bilo da i stvari budu cyber pa da ih mejlujem ovamo ili podignem na neki cloud. Nedavno sam u jednom filmu čuo dobru repliku: „Nemam mnogo stvari da bih mogao brže da se odselim“. Šta da radim kada se u tome još nisam uvezirao. Još imam previše stvari, knjiga, ovoga-onoga.

No, haj polako da vidim gde sam, šta sam.

U kuhinji

Nije to moja šolja, ni moja pepeljara. Još nemaju ni svoja mesta. Lap top je ispred mene, kafa sa desne strane, a pepeljara se gubi. Čas je ovamo, čas onamo, a pepeo najčešće završava negde pored ili na podu jer je ne nađem uvek iz prvog puta. Nema trešnje sa druge strane prozora pa da mi misli odlutaju. Sada su tu neke zgradurine i ljudi od kojih se tripujem da me stalno gledaju.

Otvaram inboks imejla. On je, kao i obično, prepun nepristiglih odgovora na CV-e koje sam slao i koje šaljem redovno. Valjda im smeta datum iz moje krštenice, ili Univerzum ima vremena da sačeka da se ukaže prilika za mene da postanem predsednik države. Sve u svemu, generalni osećaj je: osećam se korisno kao jednoslojni guzpapir. Kreneš da brišeš dupe a prst opaaaaaaa...

Muljam po internetu. Bežim od katastrofičnih vesti, ali nemoš ih izbeći pa da se *ebeš u lakat. Današnji hit dana je da su Ameri u Avganistanu bombardovali bolnicu Doktora bez granica i pobili gomilu što doktora, što nesrećnika koji se zadesiše tamo.

Pda. Rusi im uzeli igračku u Siriji pa ovi moraju kao i svako drugo razmaženo derište da se bacakaju i plaču histerično u nekoj drugoj zemlji.

Pa onda tekst Damira Pilića koji „Slobodna Dalmacija“ nije želela da objavi „Europa se budi iz američkog sna“. A ako neće Hrvati da objave, onda će naši. Večito poslednjih 25-30 godina merimo čiji je duži. Dođe mi da dam oglas u novinama: „Tražim psihički stabilnu osobu, jakog karaktera i lepih crta lica, da objasni Srbima i Hrvatima da je rat završen još pre 20 godina."

Obično bih pisao o tima stvarima, ali sada ne mogu. Jbg, zaneću se pa će pepeo da završi u tanjiru, a druga zapaljena cigareta na kauču.

Dva kvadratna metra

Ne mogu bre da se uklopim u toliko prostranstvo. Evo, upravo sam oborio šolju sa sokom (da, zaboravih da napomenem da na jutrošnjem meniju osim kafe, gorke i sa mlekom, cigareta i lap topa, imamo i sok od pomorandže. Zapravo, više ga nemamo). Sa naslona kauča mi padaju pantalone. Gledam gde da odložim svu ovu moju dokumentaciju. U isto vreme prosipam kafu koju dosipam iz nemoje džezve u nemoju šolju.

Radim na tome da svemu nađem mesto.  Da prođe tih nedelju dana. A onda zazvoni telefon. Dok ga pronađem već se javljam. Završavam razgovor. Treba se polako na put. Da obavim jedan poslić. Samo preseljenje ne znači da ne moram više da radim.

Skakanje kroz prostor od 30cm između stola i zamrzivača, piruetica izbegavanja oštrih i tvrdih predmeta, presvlačenje na pola m kvadratna, slaganje skinutih stvari na naslon kauča, gde su mi cipele, gde su mi ključevi, jaooooo zaboravio sam cigarete i teraj dalje. A ispred zgrade, kuku, zaboravio sam telefon. Trči nazad. Pa opet napolje.

D šou mast go on rođaci, šta da se radi. Homo preživljatikus.