Najrođendan na svetu

I zli smeh ludog naučnika još je dugo, dugo odzvanjao kroz tamnu i opasnu šumu. Još se samo začuo njegov urlik: „Možete bežati, ali ja ću vas naći!“ Čiča miča i gotova priča. Da li ti se svidela rodjendanska priča? Ne? Bože, bože, kakva su ova današnja deca. Ne možeš ni sopstvenom blogu da čestitaš prvi rođendan a da se ne ponaša kao neko derište. Vidi ga. Još i ćebence navukao preko nosa i plaši se. Alo, to je samo priča o zlom ludom naučniku! Ne vredi. Sada  pade i u plač. Mnogo sam ga razmazio. Navukao ga na kulturu i lepe stvari. Ali neka. Takav će odrasti u jedan pristojan i kulturan blog.

Rođendan kao takav

Lepi su rođendani. Kao i sva slavlja. Uopšteno, lepo je kada se ljudi okupe zbog nečega i onda nešto proslavljaju, pa su veseli, pa neka muzika, pa se i zapeva, pričaju anegdote, lepe priče... A rođendani su lepši od svih slavlja. Ipak je to nešto mnogo ličnije. Svi se okupe oko tebe. Čestitaju ti. Prisnije je. Ipak je slavljenik u centru pažnje.

Tako je i sa rođendanom bloga. I on je neko biće. I on voli sve što volimo i mi. Zašto i ne bi? A zašto i ne bi bio biće? Nema svest, nema srce, nema krv, nema nogerukeglavunos, ali ima nešto što mi ostali nemamo niti ćemo ikada moći da imamo.

Ja sada pišem ovaj blog. Eto, godina prva. Biće ih još. Naravno. Nisam se latio pisanja da bih prestao. Jel? I tako sam ja pisao, pišem, pisaću, vi ste čitali, čitate, čitaćete. Postovi na blogu su bili i ovakvi i onakvi i biće i u buduće i ovakvi i onakvi.

Ali, jednog dana neće više biti mene. Zakon prirode. Ali će ostati tekstovi. Biće i onih koji ih čitaju. Barem se nadam. I biće novih i novih rođendana bloga. I to je fino. Nešto će ostati iza mene. Jedno bićance u obliku bloga. Čestitajte mu rođendan i tada. Verujem da će mu biti drago.

Dan kada je rođendan je dan

Da, osim što je to specijalan dan za slavljenika, dan je kao takav ipak samo dan. Novi dan kada ponovo pogledam u pismo dobijeno u petak i u kome piše „Želimo da Vam se zahvalimo na interesovanju za kompaniju... i uloženom vremenu i trudu koje ste izdvojili...“, „Ovom prilikom Vas obaveštavamo da nažalost niste prošli proces odabira...“.

Dan kada se ide na pijacu,kupuju kupus i dinje. Dan kada se riba kupus da se za Ahabov rođendan napravi podvarak. Dan kada se vraćaš sa pijace i svučeš to što vučeš i vidiš mašnu od nekog poklona koju je neko bacio, a opet je neko drugi uzeo i vezao za rukohvat pored zgrade. Da to je ta mašna iz naslovne slike.

Dan kada se još ne misli o plaćanju računa, dan koji će biti lep, dan koji će biti loš, dan koji će trajati 24 časa i onda nestati da  bi počeo dan. Dan baš kao i svi ostali dani.

Razvijaću ideju oko otvaranja nekog novog posla. Ko zna, možda i upali. Doći će deca jer je nedelja. Ili možda neće doći jer su mladi i imaju pametnije stvari da rade. Možda ću dremnuti nakon ručka. Možda ću kasnije otići do Mite.

Svejedno, šta god budem radio, rođendanski post će biti na blogu, a vi, čestitajte mu. Ipak je i on neko bićance.

Globalno zahlađenje u mojoj ulici

Nemam pojma da li ste primetili, ali došlo je do onoga na šta su naučnici odavno ukazivali. Najzad se desilo i to globalno zahlađenje uzrokovano time što smo besomučno koristili freone u frižiderima, pisali grafite bojom iz sprej bočica, vozili automobile svaki dan i time što je Merkelova imala šta da prdne o Bregzitu i svemogućoj opasnosti od onog plavokosog moljca Putina. Lesi nije ništa kriv za to zahlađenje mada se u poslednje vreme čudno ponaša. Hajde što laje na točkove automobila, bicikala i motora. Sada je počeo da laje i na čoveka koji je nosio gumu za bicikl na ramenu.

Globalno zahlađenje je nastupilo jutros u 05:32 po lokalnom vremenu i to tačno u mojoj ulici. Ozbiljno je to rođaci, ozbiljno da ozbiljnije biti ne može! Tmurni su se oblaci nadvili nad mojom ulicom i to bukvalno. Ako ne verujete starom Ahabu, provirite kroz moj prozor. Samo oblaci, temperatura za 20 stepeni niža nego juče, ja ne mogu da nađem moju trenerku... Jednom rečju: katastrofa!

Zahlađeni brodovi

A zahladili i brodovi koji plutaju mojom ulicom. Sve im se zaledili trupovi. I one školjke i druga morska stvorenja koja se hvataju na trupu ispod gaza. Sve se zaledilo. Još se napravile i one lule od leda pa vise. Ali nešto su mi previše žute lule. A svi znamo onu narodnu: „Ne jedi žuti sneg!“.

Smrzavanje, odnosno zaleđavanje, su izvršili i kanapi i jedra i paluba. Pa čak i sidro. Koliko mogu da vidim sa moje pozicije voajera kroz prozor, zaleđivanje svojih tela su izvršili i mornari. Ma i kapetan se zaledio. Eno, luša mu visi sa kapetanske lule, sa kapetanske kape i sa kapetanske brade. Kripi tings. Još da ima magle bio bi to ful doživljaj filma „Magla“ od onog režisera Karpentera koji me plaši.

Zaledio im se i onaj čamac privezan za brod. Znate onaj čamac, valjda spasilački. Zaledio se i on i kanap kojim je privezan. Sve mi se čini da će taj krhki zaleđeni kanap da pukne, da se polomi. A ako ostanu bez spasilačkog čamca, to može biti neugodna situacija koja može rezultirati velikim brojem nevinih civilnih žrtava. Da se ponovi potapanje Titanika!

Ne sumnjam da bi ovaj put službe spašavanja bolje reagovale. I vatrogasci, i hitna pomoć, i policija, i Avram Izrael, i JNA, i Ujedinjene Nacije, a i premijer Turske Erdogan. Možda padne i neki avion, helikopter, ali to bi pre bilo zbog vizuelnih efekata nego u korist spašavanja unesrećenih. Šta da se radi, takvo je vreme došlo. Gledali ste film „Titanik“. Jeste li videli koliko je tamo vizuelnih efekata bilo? Svako vreme nosi nešto svoje rođaci.

Zahlađivanje riba

i ostalog uličnog života

Naravno, biće tu i neke drame na kraju. Možda sada Rusi obore turski avion. Možda počne opštenarodni nuklearni rat iz čijih kanadža će nas izvući Amerikanci. Možda nas napadnu oni miroljubivi vanzemljaci od prošle nedelje pa ih amerikanski precednik na 4. juli izbombarduje avionom i to lično (i  taj smo film gledali).

Ali da nam tokom tog spektakla i vizuelnih efekata ne promaknu i sitne ali bitne, najvažnije stvari. Da nam ne promakne globalno zahlađivanje ptica u ulici. Ono „Ćiju, ćiju, tup...“ iliti pesmom rečeno: „Neke ptice nikad ne poleteeeeeeeeeee“. Da nam ne promakne tragično zahlađivanje Lesija u momentu dok laje na karavane koji putuju Putem svile. Nisu samo veliki brodovi, Rusi, Turci, Angela Merkel, američki predsednik i paperjasti Putin bitni. Nije toliko bitan ni Avram Izrael.

Bitan je i Lesi i onaj pijani Ciganin što spava na ulici kada se urolja rakijom. Bitne su i ribe koje tuda plivaju. Ajkule, barakude, sardine, smuđ... Pa onda laste, vrapci, golubovi, radnici gradske čistoće, deca koja plivaju u školu (dobro, sada je raspust, ali ona plivaju li plivaju)... Sva ta morsko-ulična flora i fauna sve to podleže ovom iznenadnom zahlađivanju, a ne možeš je tek tako zanemariti. Sve su to neka bićanca koja imaju neke svoje živote neka dešavanja koja su im bitna. Nije to samo smeće po podu pa da ga pokupiš metlom.

Tek kada obratimo pažnju na te sitne ribe u ovoj ulici plavoj, tek onda ćemo moći da pričamo legitimno o zahlađenim brodovima, Titaniku, zahlađenim splavovima i čamcima. A dotle, nek’ stanu galije carske.

Jer, realno, šta su krenule na takav put bez zimske opreme? Gde su lanci? Gde prva pomoć? Gde trougao? Što se kapetan nije vezao i sve ostale tajne univerzuma. Ne može Avram sve to da iznese sam na svojim plećima pa ma koliko mu bio iritantan glas za neke od nas.

Vanzemljaci, vanzemljanske i zemljanske stvari

Dobro veče lejdis end džentlmens, kao i ostali. Dobro veče i tebi Lesi. Laj na karavane koji prolaze. To ti je posao. A šta vi ostali radite? Divljate putevima omiljene nam otadžbine? Solite supu? Jedete laganu hranu u obliku raznih salata? Vrućina vam je pa se rashlađujete na godišnjim odmorima ili pored jezera i reka? Nemojte samo da pregorite od jakog sunca.

Ja, eto, ne radim ništa od toga. Ali ne iz nekog provizornog razloga. Imam mnogo jači razlog zašto ne divljam putevima, zašto ne solim supu, zašto ne jedem laganu hranu u obliku raznih salata, itd. A nisam ni Lesi da lajem na karavane koji hoće da prolaze. U stvari, nikada ne bi ste ni pogodili šta radim i gde sam trenutno. Ne bi ste pogodili pa moram sam da vam kažem. Došao je vanzemljanski leteći tanjir i mene su oteli!

Vanzemljaci

Da, da, da. Oteli su me vanzemljaci visoke inteligencije i tehnologije koja daleko nadmašuje našu. Da budemo iskreni, nisu me baš oteli. Sam sam se prijavio. Kako? Sasvim slučajno. Slao sam neke CV-e za posao pa sam sasvim slučajno poslao jedan i vanzemljacima. Oni to razmotrili na svojim partijskim kongresima, kao i na centralnom komitetu i doneli jedinstveni zaključak da u potpunosti odgovaram po svim uslovima za njihove uslove.

Onda su lepo došli kao ljudi, dobar dan, dobar dan, vi ste Ahab Moreplovac, da jesam izvolite, mi smo vanzemljaci iz vama još uvek nepoznate galaksije ovde smo povodom vašeg CV-a koji ste poslali, mog CV-a, da vašeg CV-a koji ste nam poslali i mi ga pažljivo razmotrili, da li bi ste bili ljubazni da dođete na razgovor povodom vašeg angažovanja u naš leteći tanjir...

Ajd, rekoh u sebi, opičila ih sunčanica pa nemaju pojma šta lupaju. Ali razgovor za posao je razgovor za posao. Korak ka poslu. Što bi rekli naši stari nezaposleni, mali korak za čovečanstvo ali velika nada za mene. Idem ja sa njima pa ako me odbiju nije mi prvi put.

Krenemo nekijeh desetak koraka kad tamo leteći tanjir lično i personalno! Čudna je ova današnja arhitektura. Veliki uticaj Dalija na nju end aj lajk it (pomislih u sebi). Možete misliti kako sam se zapanjio, zbunio, izgubio, odlepio i sve ostalo kada sam skontao da smo mi ZAISTA u letećem tanjiru. A to sam skontao kada sam pogledao kroz prozor i video da plovimo po otvorenom svemiru. Baš je bilo: aaaaaaaaaaaaaaaaaa, gubim kosu!

Vanzemljanske stvari

Sednemo mi tako za sto, hoćete kafu, neki sok (domaćinski, nema šta), pre nego što počnemo? Malo sam se koprcao prvih deset-dvaes puta jer sam se setio onih groznih priča po visoko cenjenim tabloidima „Treći otkos“ end sličnim gde je bilo strahovičnih vesti o kidnapacijama od strane vanzemljaka i šta sve rade ljudima kad izvrše otimanjciju istih. Čim su upotrebili neku svoju mentalnu mađiju da me u potpunosti onesposobe za koprcanije i bežanije, ja sam se smirio telesno u potpunosti.

Rekoh u sebi, sečite bratijo, ugrađivajte mi implamente u mozgove, zatrudnjujte me, radite šta god hoćete, ja i dalje držim čas! Iako nisam učiteljski fakultet pozavršavao. Kad oni neki stvarno fini i kulturni ljudi. Pardon, vanzemljaci. Niđe kame da me seču, niđe implamenata. Odpustim se ja tu od napetosti, ispričam par viceva u nameri da ih izšarmerišem, ali oni ne kontaju viceve o Bosancima. Niti su pozeleneli od ljubomore što sam tako simpatična i harizmatična ličnost. Zeleni su prirodno. Takve ih majka rodila. Ćuti Ahabe, rekoh ja svojoj ličnosti i ona se ućuta.

Poče tu njihov premijer da mi slaže priču. Nije me iznenadilo to što priča na srpsko-hrvatskom. Na kraju krajeva, šta će mu onolika glava ako ne ume da govori svetski jezik. Uvod mu bejaše kratak. To me je zbunilo, a i dublje ubedilo da su predamnom vanzemljaci. Jer, gde ste čuli naše zemljanske premijere da tako malo seru?

Saberem se, oduzmem i on prelazi na stvar. Meni vilica polako pada li prema podu i pada. Milimetar po milimetar. Metar po metar. Kilometar po kilogram. Kaže premijer njihov da sam ja fenomenomenalnistički odgovoran njihovim prohtevima da me obuče (i obuje) raznim veštinama koje oni poznaju već eonima godina kako bih ja to kasnije kada me vrate na kućni prag preneo ostalima i u praksi sve to sproveo. Kaže baja, biti ćeš u sposobnosti da vaspostaviš mir te blagostanije na vašemu isprdku od planete. Malo mi je tu zasmrdeo na naše političare, ali zeleno ipak ne smrdi tako uverljivo.

Zemljanske stvari

Odaslušam ja njega pomno i rekreativno. Kada je završio svoj elaborat i počeo da me gleda sa sva tridesetčetiri oka, skontam da sam dobio reč i da mogu da izađem za govornicu. Rekoh vaistinupoštovani premijeru, njegova svito i mahnito, lejdis end džentlmens, poštovani Lesi. Mante me se ljudi, pardoniram vanzemljaci. Nisam vam ja za te rabote. Možebiti da vam ja odgovaram svojim nadsuperiornim kvalitetima, ali imam svoje zemljansko pravo dato mi zakonom i ustavima i drugim pozitivnim pravnim aktima, da vam dam otkaz i pre nego što me zaposlite.

Odričem se vaših podsuperiornijih kvaliteta i biram zemljansku šljaku. Ne interesuje me koliko tri tovara dolara će mi biti plata, niti što ću biti prijavljen, niti što je ugovor o zapošljavanju sastavljen u tri primerka i to na neodređeno vreme.

Bavite se vi vašim vanzemljanskim poslovima. A koliko je meni poznato već imate i uposlenike na istim radnim zadatcima po našem isprdku od planete, pa neka se i oni bave vašim vanzemljanskim poslovima. Ja nisam vanzemljak. Ja sam zemljak. I kao takav biram da se umesto vanzemljanskih poslova bavim ovim našim, sitnim, bezvrednim, nebitnim, skarednim, dozlaboga dosadnim, sramnim, smrdljivim i nadasve nikakvim ali zemljanskim poslovima. Hvala na pažnji i orevuar.