Pank za sve pare

(Od danas će Ahabove tekstove pratiti fotografije Mirjane Đorđević. Videćete i sami zbog čega je tako. A sada, hajdemo na tekst koji je prvobitno bio namenjen portalu necenzurisano.rs. Pošto taj portal prestaje sa radom...)

Pre neki dan me je kontaktirao Darko iz benda Gavrilo Princip. Kaže izdali smo novi album, rekoh znam video sam, skini ga i preslušaj značilo bi mi tvoje mišljenje. Opa. Naraste ego do neba. Nekoga zanima moje mišljenje. Ahab za precednika!

Pošalje mi Darko i poziv na event, promociju tog albuma. Kliknem ono „Ću dođem“ dugme, pozovem Mitu, a da društvo bude šarolikije i zabavnije, pozovem i mog klinca sa devojkom. Rekoh, sine ako ne mogu da ti kupim fakultetsku diplomu, mogu da te častim ufur na pank gig. Da se pominje generacijama kako sam bio dobar, nešto nalik zadužbini. I onako je upad bio 200 dinara.

Koncert počinje u 22h, mi naravno kasnimo. Akademskih 45 minuta. Šta nam teško. Koncert u jednom polu skvotiranom mestu o kome sam pisao ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/11/budzenje-kulture.html . Mita još na ulazu saznaje da nema šanka i da se po piće ide preko puta u neki od onih megamarketa. Trknemo preko, snabdemo se pivom + guarana za mene. Znam da Mita ne voli pivo. Voli džin, martini, koktele. Ali Mita je stari panker i zna da se na koncertu pije pivo.

Prilazimo prostoru čuje se prženje. Dobro je. Još uvek svira predgrupa Po kratkom postupku. Dolaze iz Beške, osnovani 2002, sviraju Rock/Punk/Garage, imaju ploču koju im je izdala „Slušaj najglasnije“ etiketa. Dooobro. Prvo što vidim je par koji pleše. Au Mito, da nismo mi zalutali? Mi se nismo tako ponašali na pank koncertima. Skakali smo, šutirali se, pljuvali bend, sve što pankeri i inače rade.

Momci sviraju korektno. Sasvim ok. Ipak, nije to muzika za moje uši.  U ostalom retke su stvari sa „Slušaj najglasnije“ koje su mi se svidele. A izgleda da i ostalima ne predstavljaju neki užitak. Svi stoje, gledaju, pijuckaju svoje pivo, mrdaju se tu i tamo... Ok, znači nije do mene. Kamerna atmosfera grandiozno dokazuje da sam bio u pravu kada sam pomislio da momci nisu my cup of tea. Iako sasvim korektno sviraju.

I taman kada sam se namerio da pomislim „Samo još jedan u nizu bendova“ pevač najavljuje pesmu po narudžbini (opa, kakva je ovo kafana kada poručuješ muziku a nema pića?). Počinju prvi rifovi i ja prepoznajem pesmu. Momci kidaju Motorhead „Ace of Spades“! Odmah i masa počinje da reaguje. Skače se, urla, šutka u toku. Šta da radiš, pank ne može da prevari. Samo gledaš publiku i po njihovim reakcijama znaš da li je muzika dobra ili ne. Pesma se završi, bend se zahvali i krene sa bine. Nema bisa. Samo par mlakih aplauza. Samo još jedan u nizu bendova, ali su dobro odsvirali Motorhead.

Čekamo zvezde večeri. Meni malo dosadno pa počinjem sa Zvezdinim navijačkim pesmama. Čujem iza sebe da neko govori „Ma nemoj to ovde“. Razmišljam, ma pank i fudbal su vezani, ali ipak je ovo Srbija i fudbal je nešto drugo nego u Britaniji pa ipak prekinem. Ipak mi je bilo drago što je taj Neko prokomentarisao moje ubijanje vremena dok čekam. Izgleda da klinci imaju kliker. A ja to volim. Jer uz pank ne ide samo fudbal. Ide i kliker.

Najzad Gavrilo Princip izlaze na improvizovani stejdž. Momci koji su bili klinci dok smo mi prašli pank. Sada oni praše ali nisu više momci. Šta ćeš. Vreme prolazi. Darko i ekipa praše fino. Ovo im je treći album (mogao se kupiti ako pokažete da ste poslali SMS za lečenje jedne devojčice – BIG respect for that), ozbiljni su u tome što rade, godine sviranja imaju iza sebe, gostovanja po bivšim Republikama, po mom ukusu nedovoljno žestoki i brzi, ali to ne znači da nisu punk as fuck. Čujem ja tu i Sham69, Toy Dolls, čist pank.

Ništa ne kvari ni drndavi zvuk gitare na početku, ni otkazivanje pojačala... Možda bi neko to zamerao, ali mi smo na pank koncertu aman! Šta ste očekivali? Perfektnu gitaru Džimi Pejdža? Rasvetu i binu Pink Floyd?

Nešto daje Darku krila. Draga publika, promocija trećeg albuma, publika iz drugih gradova, pivo, ljubav prema muzici, ko bi ga znao? Ali mu je nešto davalo krila pa je imao svoj mini šou između svake pesme. Videlo se da je iz srca u svakom slučaju pa nije za zanemariti.

Volim ja taj njihov punk da odslušam. Ali isključivo uživo. Slabo je to za moj ukus što je irelevantno jer je mišljenje kao dupe. Svako ga ima.

Vidim da ih i publika voli. Pevaju, skaču, nešto se gurkaju ispred improvizovane bine... Ali, što reče Mita „Mi sada imamo jedinstvenu priliku u istoriji muzike. Prvi put postoje i matori pankeri“. To njihovo pevanje, skakanje, guranje, previše je to blago. Nekako, nije to bre pank. Pank na bini gde se izbacuju direktne poruke kritike i osude sistema, a u publici konzumenti. Kao neki hipsteri majku mu. Nekako se ta slika ne uklapa. Nekada je pank bio svuda. Pank je bio (nekima i ostao) način života. Bez obzira na to da li si na bini, u publici ili je običan dan. Mi smo tako živeli (a neki i dalje žive) pank. Nije to moda, ali izgleda da postaje. Tužno. Padaju i poslednje barikade panka.

Bilokakobilo, kraj koncerta se odužio nizom biseva. Tu sam primio i jedan direktan pogodak. Kreće obrada Termita „Veran pas“. Malo je falilo da uletim u masu, ali mi je bilo žao one dece. Da sam krenuo sa šutkom leteli bi naokolo. A i ne doliči baš mojim godinama. Skačem, pevam... U pauzi između biseva Mita i ja vičemo „Exploited – Barmy Army“. Izgleda da  niko ne konta šta to dva matora prdeca viču. Tugo moja jesenja...

Na kraju se razilazimo zadovoljni ali iz različitih razloga. Da li je pank stvarno mrtav kao što su to pevali Crass?