Ratni bubnjevi

Dakle, svaka im čast. Uspeli su da me iznerviraju bez da su trepnuli. A jesen je tako lepo počela. Prestalo je leto sa svim onim vrućinčinama, suncem, odvratnim godišnjim odmorima i sve se nekako vratilo u normalu. Ljudi su počeli normalno da zuje po ulicama, kod doktora su opet one srcu mile nenormalne gužve, sud je počeo da radi, na ročištu je jedan svedok lagao što me je dovelo u realnu opasnost da budem proglašen krivim za navodno delo koje sam navodno počinio 2006. godine. Sve je počelo kako čovek samo može poželeti. A onda najednom...

Ratni bubnjevi

Hoće ovi tamo Srbi u Bosni da organizuju referendum sa pitanjem da li ste za to da se 9. januar slavi kao dan Republike Srpske (ili tako neka slična nebuloza). Čuj da li će slaviti? Otkad to narod mora na referendum da kaže vlastima koji dan da bude praznik? Kada su mene pitali kada hoću da bude doček Nove godine? Što me niko nije pitao da li sam za to da mi se ukine Dan Republike? Da li je neko pitao vas?

Bilokakobilo, to je razbesnelo do iznemoglosti Bošnjačke vlasti. Uskopistili se kao oni mali Lesiji koji su veliki kao prosečan pacov a laju i kidišu kao da su mastif ili neki drugi ogromni Lesi. Joj, pa to toliko velika frka ispala da su lajali i kidisali kao besni. A znate kako to već ide kod Lesija. Čim jedan zalaje eto odmah svih Lesija iz okoline da laju sa njim. Laje jedan Lesi, pa drugi, pa treći. Počeli Lesiji da laju i preko fejsbuka i ostalih socijalno-društveno-odgovorno-neodgovornih paukovih mreža.

Toliko su lajali da je neko od njih izlajao i famoznu reč: RAT. Opa bato! Balkanski stari dobri običaji. Čim imamo dva Lesija koja laju odmah rat. Ma momentalno. Ništa vodimo ljubav, a ne rat. Nije ti ovo ljubav pa da petingujemo malo. Mi na Balkanu ne petingujemo. Mi odmah rat, pa ti vidi šta ćeš. Sin ti dobio keca iz matematike, odmah u rat protiv Ministarstva obrazovanja. Komšija ti ušao pola metra u tvoje. Ma rat rođače. Rat. Nećeš valjda da se ljubakaš sa takvim monstrumima. Da ih maziš. Fuj. Odvratno i protivpriodno našim običajima koje smo stekli godinama prošlim punim muka. Ma šta godinama. Vekovima. Mi smo tako genetski predodređeni da stalno ratujemo.

Dan D

Danas je valjda taj referendum. A dan kao i svaki drugi. Obična nedelja. Pravo da vam kažem, celo jutro ne palim ni fejsbuk, ni tnjiter, ne gledam vesti. Izbegavam lajanja i olajavanja. Izbegavam čak i one društveno odgovorne koji se još uvek sećaju rata pa laju kako neće novi. Izbegavam svu tu histeriju i devojačko ludilo jer nedelja je nedelja. Dan kada odmaram, pišem za blog, družim se sa porodicom. Meni je nedelja iako nisam na referendumu izglasao nedelju.

A da li će nam sutra padati bombe po glavama? Pa naravno da neće rođaci, naravno da neće. Znaju vrlo dobro svi naši, njihovi i oni treći, pa i oni četvrti, a i Evropa i Amerika biće zemlja proleterska, svi bre znaju. Znaju i vrapci. Čuj rat. Pa ma koliko ovo bio Balkan i ma koliko mi voleli da ratujemo sa susedima i sa celim svetom, rata nema. Sori, otkazan je i pre nego što su Lesiji zalajali.

Kako mogu to tako otvoreno da tvrdim? Tako što nisam zlatna ribica koja pamti 30 sekundi. A i namazali me Balkanističari. Teško je da mene prevari neki balkanski Lesi. Jesu me iznervirali i poremetili mi koncepciju proveravanja fejsbuka i overavanja vesti, ali me nisu navukli na tanak led.

Koja bi to država vodila rat i protiv koje države? Prvo taj kuriozitet da zadovoljimo. Bosna, a nekadašnja Bosna i Hercegovina, je podeljena na tri *ičke lepe materine. Republiku Srpsku, Federaciju i onaj deo koji pripada Hrvatima. Osim što tu ni lud, ni zbunjen ne zna ko koga, tu nema nikakvih država. Niti države. Sve je to takva sprdačina od države. Veća sprdačine i od Srbije sa Kosovom kao jednom državom.

Dobro, mogao bi to neki građanski rat. Tu bi se provukli. Ali, dajte jedan referendum da mi onda neko objasni sa kojim vojskama i kojim naoružanjima će se voditi taj rat? Pa vidite ove gorespomenute koji urlaju protiv rata? To vam je lakmus. Nije još prošlo 30 sekundi rođaci i ljudi se još uvek sećaju rata. S’ pravom neće da ginu ili da šalju svoju decu u rat. Toliko se još živo sećaju ratova da će da ratuju sa vlastima ako je potrebno, samo da se ne ide u rat.

I kojim to oružjem se zvecka? Dedinom lovačkom puškom i kalašnjikovima zaostalim od prethodnih ratova? Gde su vam avijoni? Ko će da piša u rezervoar da majmun može da uđe u tenak? A jel ćete topove da pravite od indijskog ili kineskog čelika? Pa bre, sve ove naše nove-stare-nikadpostojale države zajedno nemaju oružja da povedu pristojan rat duže od nedelju dana. Šta poglavice i šerifi planiraju za kasnije? Da se tuku kamenjem i batinama?  Da se vratimo praćkama? Da vojnici drže puške i viču kr, kr? Veći bi masakr napravili da rat povedu virtuelno. Neka za jedan kompjuter sedne jedan nacionalni generalmaršalkralj i drugi nacionalni generalmaršalkralj pa neka opiče Kanter. To bi bio veći rat od onoga što sebi u stvarnosti mogu da priušte. A, na kraju krajeva, ne bi došao tata iz Evrope ili Ujedinjenih nacija ili NATO-a ili Kazahstana da im kaže: no, no!

        Zašto onda laju o ratu?

Dan E

E, jebi ga, može im se, a i mi se lepo nameštamo da primimo njihovo zezanje. Čak i ja prdim sada oko tog njihovog zezanja. Osim što im se može, oni to i vole. Videli da smo mi mladi majmuni pa trpaj sirotinju. Jašta!

Osim trpanja sirotinje zato što im se može i/ili zato što tako vole, skontali ovi naši nacionalni šerifi da mogu da nas trpaju kako bi smo mi brinuli o tome šta nam u uši ulazi, a ne šta imamo da stavimo u usta. Vazda je tako bilo, samo je to vazda bilo pre više od 30 sekundi pa se ne sećamo. Svaki malo obrazovaniji vođa sindikata (pazi: sindikata, ne nacionalne države!) zna da se u štrajk i pregovore ne kreće tokom leta i zime, već na jesen i u proleće. Jbg, tako to ide. Ko će pokrenuti masu leti kada ista knjava po obližnjim i udaljenim hladovinama? Ko će pokrenuti masu zimi dok ista knjava pored obliđnjih i udaljenih grejnih tela? Cimaj ih na jesen, kada deca kreću u školu, kada se pravi zimnica, kada su novčanici prazni od hlađenja tokom leta. Cimaj ih u proleće, kada su ispošćeni od zimovanja i trošenja ratnih rezervi.

To je i ovde slučaj. Lepo su nas jesenji ispreskakali da smo izgubili šansu da se, recimo, ponovi ono krljanje naroda sa policijom i vlastima u istoj toj Bosni pre koju godinu. Da podsetim, tada je narod sam, bez nacionalnih država-odličja-šerifa ustao jer je gladan, nema šta da jede i jednostavno jer mu je doku*čio ovaj neživot. Beše to zahebano za nacionalne šerife. I one „njihove“, a i ove „naše“ i one treće „njihove“. Šta da se ove jeseni napravila ta beznacionalna gladna sila osovine na relaciji Sarajevo-Beograd-Zagreb? Uopa. Ala bi mi onda zuknuli njima. Lesijima. Ovima što laju.

Da ne bi mi mi zuknuli njima, oni bržebolje zuknuli nama. I sada zukćemo mi gladni, zukću vesti, zveckaju političari. Ovi poslednji zveckaju oružjem da se ne bi čulo kako zvecka naš novac koji uzimaju. A mi se primili. Nećemo rat koga neće ni biti. Ustali svi da ratujemo protiv nepokrenutog rata. Prestali smo da vodimo ljubav. Da petingujemo.

Na kraju će sve to, o mila moja, prekriti snegovi, ruzmarin i šuš!

Nesporazum

Dobar dan. Dobro, vidim kroz prozor da nije baš dobar sa kišom i ovim nenadanim zahlađenjem u sred jeseni, ali hajmo glave gore. Mislim, ako imamo glave.

Vreme je malo za uspomene i dugo sećanje. Ne, ne, ne. Nije za In Memoriam nego sam nešto prčkao po svojim starim papirima (mmmmmmmmmmm, miris starog papira, kada ste ga poslednji put okusili? Požuteli stari papir, sa sve slabijim otiskom slova pisaće mašine, na jednom kraju zavrnut i ispresovan tako da stoji vo vjek i vjekov, poput pčele u ćilibaru) i naišao na neke svoje stare priče iz 1993. godine. Nisu loše pa ću ih zloupotrebiti ovde. Ali nemojte posle da bude ovo-ono! Lepo sam vas upozorio da je priča stara i da joj je rok upotrebe već davno istekao. Ipak, 23 godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo.

Nesporazum

  

• Dobar dan gospođo Kiš.

Na ulaznim vratima su stajala dva gospodina, neodređenih lica i još neodređenijih pokislih odela, šivenih po meri.

• Dobar dan.

• Ja sam iz Državne bezbednosti a moj kolega je iz Savezne kontrole letenja. Došli smo da popričamo sa Vašim mužem. Da li je kod kuće?

• Da. U kuhinji je. Izvolite, uđite.

Gospođa Kiš otvori vrata širom i dva gospodina u predsoblje. Odložili su svoje šešire te ih gospođa Kiš uvede u kuhinju gde je za stolom sedeo njen muž, Tom.

• Dobar dan gospodine Kiš. Predpostavljam da nas se sećate.

Tom mrzovoljno skupi svoja velika i lepa krila koja su mu, do tada, bila ponosno raširena i reče:

• Da, da, sećam Vas se.

• U poslednjih nekoliko dana smo na našim radarima uočili učestale letove oko Vaše kuće.

• Da... Posetili su me neko moji prijatelji... - odgovori Tom neodređeno i nezainteresovano.

• Gospodine Kiš, mislim da je nepotrebno da Vam napominjem da se u okolini nalazi naš vojni aerodrom. Takođe, mislim da je nepotrebno da Vas podsećam na naš dogovor, odnosno dogovor između Vas i vojnih vlasti o najavljivanju letova oko Vašeg imanja.

• Ne. Stvarno me ne morate podsećati na sve to. Sećanje me još uvek dobro služi.

• Mi razumemo Vašu potrebu za letenjem. Na kraju krajeva zašto i imate krila nego da letite, ali tim nenajavljenim letovima Vi ugrožavate vojne letove i samim tim celokupnu borbenu gotovost naše armije kao i bezbednost zemlje.

• Znam sve to gospodo. Već smo o tome mnogo puta razgovarali. Međutim, morate znati da se uvek dešavaju iznenadni slučajevi.

• Hoćete da kažete nešto kao ona afera od pre dve godine?

• Baš tako. Ja znam da je Vama veoma čudno i neshvatljivo da smo pre dve godine moji prijatelji i ja morali da tražimo svetu vilinsku prašinu...

• Tom nije stigao ni da završi rečenicu kada ga sagovornik prekide povišenim tonom nekoga ko je ceo život izdavao komande i nije navikao da čuje bilo šta drugo osim odsečnog „Razumem!“.

• Gospodine Kiš! Mi smo tada izgubili jedan od najmodernijih borbenih aviona i ugrozili živote velikog broja stanovnika okolnih naselja. Samo zbog tih vaših nenajavljenih letova!

• Znam, znam, znam! – Tom viknu – Ali to je nama tada bilo veoma važno. Kao i Vama vaši ratovi, odbrana zemlje, ekonomska situacija i druge stvari. I ovaj put je iskrsla veoma važna stvar.

• U redu. Vi znate da su naši šefovi, kao u ostalom i ceo vrh države za dogovor i razumevanje. Odlučili smo da Vam i ovaj put progledamo kroz prste. Naročito zbog toga što nije bilo nemilih događaja. Međutim, ulažemo Vam oštar protest i podsećamo Vas na naš dogovor još jedan put. Takva kršenja našeg dogovora mogu biti vrlo tragična, a siguran sam da niko od nas to ne želi.

• Hvala Vam zbog toga. Rado bih Vas o svemu bio obavestio da se sve nije desilo tako nenadano.

• Gospodine Kiš. Samo se Vi i dalje držite našeg dogovora i potrudite se da se više ne dešavaju „iznenadni“ slučajevi. Tako neće biti problema i sve će biti u redu.

• Verujte, pokušaću da se držim dogovora. Jako mi je žao zbog ovog nesporazuma i verujem da se više neće ponoviti.

• Onda, odlazimo. Bilo je ugodno ponovo Vas videti.

• I meni je bilo drago.

• Do viđenja gospodine Kiš.

Zombi apokalipsa

Dobar dan. Kako ste? Nadam se da je sve ok. Elem, baš se sada nešto prisećam kako sam jednom, stvarno je to odavno bilo, sa mojim vernima Ismailom, jedinim živim čovekom koji deli tu moju želju, strast za potragom, jedinim živim čovekom koji sme da mi se obrati, plovio džunkom po opasnim vodama Kineskog mora. Opasnost je bila poput one kada sam rikšom bežao kroz Sajgon, ali to je neka druga priča i danas nećemo o njoj.

Opasno Kinesko more, prepuno pirata koji su iz malih uvala izletali u svojim brzim katamaranima i presretali svakoga na koga su se ostrmili. Takođe prepuno i hridina te iznenadnih podvodnih nasipa peska. Tuda se kretala džunka na kojoj smo se nalazili. Najkrhkiji brod od svih na kojima sam plovio. Ali i to je neka druga (treća?) priča i pričaćemo o njoj isto neki drugi put.

Prava priča

Radnja prave priče o kojoj želim danas da pišem nije ni u džunki, ni na ulicama Sajgona. Radnja se zapravo odigrava svuda na planeti. Što bi rekli globalna radnja. Zato je i naslov ovakav. Da je lokalna radnja, onda bi naslov bio, recimo, „Zombi apokalipsa u našem sokaku“ ili nešto slično. Ovako je „Zombi apokalipsa“ da se zna da pričamo o celosvestskom događaju. I to uživo. Sa svim reprizama.

Pojava o kojoj pričamo datira još sa kraja prošlog veka. Tada se ta pojava odigravala sa tetralnim „Današnja deca samo u kompjuter gledaju“. Korišćena su razna odbrambena sredstva protiv te prave priče Zombi apokalipse. Recimo „Miči se od tog kompjutera i idi napolje da se igraš“, pa onda „Po ceo dan si na tom kompjuteru. Idi u svoju sobu“, kao i mnogih drugih.

Ali, živimo u takvom društvu da je tehnika u međuvremenu rapidno i progresivno poludela i upustila se svim svojim tehnološkim dostignućima u komadanje protivnika i stvaranje prave priče koja se zove „Zombi apokalipsa“. To nabudžilo računare, izmislilo monitore veće od televizora, povezalo se i sa svim ostalim računarima preko interneta. Hajd’ to. Nego to smanjilo računare! Ovako ga vidiš glomaznog tu negde u kući i možeš odmah da dejstvuješ po njemu. Ali tehnika ga smanjila. Prc. Hajd’ ga sada nađi, vidi, opazi, zapazi i o svemu zapaženom raportiraj.

Napravi ga prvo malog kao neka fascikla. Onda ga dodatno smanjilo. Na veličinu i debljinu sveske. Pa ni to nije bilo dovoljno. Gde će, kuda će, ono ga šrinkuje još više, pa mu nije dosta samo da računar bude mali nego i da nemamo pojma gde je. To ga na kraju strpalo u telefon dragi moji. Ne, ne onaj veliki, fiksni. Ne, ne, ne. Bilo bi previše očigledno. Strpalo ga u onaj mali, mobilan telefon. Onaj što ga sada deca svuda nose sa sobom.

I to je Zombi apokalipsa, verovali ili ne. Obična priča o tehnici i tehnologiji, a strpana u horor žanr. Ali i tu ima ono „ali“ (onaj zajeb)!

Ali!

Naravno, zamešateljstvo oko cele priče su napravili naši omiljeni okolonaši obitavaoci i nama najmilija vrsta života na ovoj planeti, homosapijensi, odnosno mi. Lično. I niko drugi nije kriv.

Digla se i kuka i motika. Drvlje i kamenje. Nebo i zemlja. Boro i Ramiz. Tito, Nehru i Naser. Rodžer, Dejvid, Ričard, Nik, a u početku i Sid. Svi digli dreku na pametne telefone, net bukove, noutpedove i ine sitne pametnice. Te Rumunija donela uredbu da svako ko čita knjigu, onu štapanu na papiru, može besplatno da se vozi javnim prevozom. (Čekaj, a šta je sa onim pored ovoga sa knjigom od papira iz kišnih šuma Amazona, poznatijih kao Pluća planete, koji čita istu tu knjigu ali u pdf, epub, azw formatu?)

Jeste, Rumunija je donela takvu uredbu. Cela jedna suverena (sic) nacionalna država (sic) je kroz svoje institucije (sic) morala da se pokrene (sic) jer jadni roditelji više nisu mogli svoj glasić koji ma koliko glasan i praćen batinama bio, da proguraju u javnost i da se čuje. Sve skočilo na tehniku i tehnologiju. Desnica (sic) jer se narušavaju tradicije. Levica (sic) jer se pojačava otuđenost čoveka od društva, a samim tim i čoveka od čoveka, što rezultira otuđenju čoveka od njega samog. Umerenjaci i svi u toj nekoj sredini (sic) jer je to politički kul, pa kada već i desnica i levica pljuju, da i oni malo pljucnu. Voli to narod (sic, sic).

Pa onda društvene mreže. Ijaoooooo, kako su se one razgoropadile, sa sve onim sličicama musave i bljuzgave dece koja su superultranajkul odrastala vs ova današnja deca koja su sva mitiljava, bleda, teška 12 kilograma u proseku i nose naočari jer su usrali sebi vid dok su još bili bebe i gledali u pametne telefone. Znate o čemu vam pričam. Barem ste jednom videli i šerovali sličnu glupost. Ili je lajkovali. Ili se samo slagali sa vizuelnim prikazom.

Da se odmah razumemo. I ja sam odrastao musav i bljuzgav igrajući se napolju po vasceli dan. Ali tada nije bilo računara. Realno, koja je razlika između igranja jurke, partizana i nemaca, kauboja i indijanaca, i igranja on line igrica? Dok smo musavi bljuzgali naokolo, postao sam ponosan nosilac više različitih ožiljaka po raznim delovima nogu i ruku. Koliko se tu srče i šodera pozabijalo, dralo preko kože. Ali, to je po gore navedenim uzbuniteljima i panikoizmišljatorima skroz najkul. I onaj kamen u grudvi dok smo se nevino, jelda musavi i bljuzgavi, grudvali oko Sneška i koji me je pogodio u oko tako da na tom oku i dan danas imam jaču dioptriju. Sve kul i olrajt.

A ovim današnjim klincima, što nemaju tako divne uspomene, šta sa njima? Šta, roditeljima krivo što su im kolena kvrgava od padanja pa se iskaljuju na dete? Šta, dete im se ne druži? Jel’ to stvarno misle ili se prave blesavi? Pa kako da im dete igra multiplejer onlajnu igru ako se ne druži i komunicira sa drugim igračima? I to sa igračima iz celog sveta. Dobro, dete je izloženo realnoj opasnosti da nauči engleski jezik. Baš poradi komunikacije. Ne usvajaju nova znanja kada se igraju na taj nepravilni način? Mjel? Moraju da razviju razne veštine. Od načina komuniciranja, preko kontrole besa i drugih voljnih i nevoljnih emocija. Moraju da savladaju tehnike strategija, pregovaranja. Jebote, pa stvarno svakome po jednu kamenicu u oko, a ne da mi tu usvajaju nešto što će im trebati u životu.

Igrajte Ground war Tanks!

Svi ti što žale što su im deca odrasla bez kamenice u oku i što o tome pričaju drugarima preko fejsbuka, tvitera ili sa svojih blogova, svi su oni malo zapali u krizu najnormalniju za našeg omiljenog okolonašnog obitavaoca i nama najmilije vrste života na ovoj planeti, homosapijensa, odnosno nas. Sukob generacija, duboko usađena lakoća nerazmišljanja i idenja lakšim putem, sve upakovano sa podvriscima i kukanjima antizombohuškača i obožavanim kukanjem u nas, kombinovano su doveli do toga da se sada preko nišana gledamo sa tehnolodžijom.

U međuvremenu, Ahab ima svoj pametni telefon koji ima sve što mi treba. Telefon je, pamti trimilijardepetstoosamstošestipo brojeva, ima aparat da pravim lepe slike za blog, ima aplikaciju Word da mogu da pišem gde god da se nađem, ima alarm, podsetnik, večiti kalendar, sve albume svih mojih omiljenih bendova, knjige koje čitam, ful pristup internetu da mogu da komuniciram sa ljudima na mnogo načina, da čitam najnovije vesti dok čekam u nekom redu...

A klinac moj? Pa nešto nema vremena u poslednje vreme za računar. Tek se probija u životu. Upisao je faks, zaposlio se, počinje svoj život. A odrastao je na računaru i nikada nije popio kamen u oko.

Da, dugujem vam još objašnjenje naslova. Video sam jednu sliku na jednom progresivnom sajtu gde su nacrtani ljudi koji poput zombija bulje u telefone i kreću se nešto kao napred. Na slici je pisalo „Zombi apokalipsa“. Mislim, otvoreno priznajem krađu intelektualnog dela konfuzovanog levičara (sic) koji je to nacrtao i oimenio te objavio na internetu da i ostali vide.

Tri komada jednim udarcem

Mnogo je gadno rođaci kada se probudite iz košmara uz vrisak i počnete da proveravate da li su vam svi udovi na mestu i na broju. Ali je neopisivo lakše kada ustanovite da još uvek imate dve noge i dve ruke i to na mestima na kojima su uvek bili.

Ustajem uz tu neopisivu lakoću ustanovljavanja, kuvam kafu, pokušavam da između triliona brljotina pročitam i neku vest, čujem komšijskog Lesija kako izluđuje od mačke koja je mirno legla na metar od njegovog dometa, ono dete sa drugog sprata plače kao i svaki drugi dan, detetova majka između telefonskih razgovora vrišti na dete majčino kao i svaki drugi dan... A ja i dalje osećam olakšanje jer su mi sve noge i ruke na broju.

Kreće se lađa Ahabova

Nakon barela kafe i pune pepeljare (sećate se one reklame, bila je na nekim cigaretama iz Rovinja, dal’ beše Ronhil, „Sa cigaretom nikada nisi sam“?) idem po potrebštine. Hleb od 26 rsd, pašteta od nečega 52 rsd, cigarete 200 rsd i pogled prema cigari od 180 rsd koji me nije koštao ništa. Uz put nekoliko dobrojutroa i kakostea i pogled na bahato i absolutno (kada jezik može da bude srBski, onda i njihovi automoPili mogu da stoje aBsolutno Pahato Barkirani, jer Pože moj, Ba oni su na vlast došli na krilima nacionalizma) Pesne Barkirane automoPile isBred lokalne Pranše Bolitičke Bartije. To Barkira na sred trotoara, to Barkira odmah Bored na But, jer Brošla vlast nije ni Buteve znala da Broširi.

A to mutiranje iz p u b... kažu ako si Srbin, onda je tvoj jezik srbski, jer ti nisi Srpin! Očekuje se trostruki salto Vuka Karadžića u grobu (bardon, gropu) i milozvučno brećutkivanje ovog kasabljenja jezika od strane Ivana Klajna. Jer nije pekara nego hlebara. Mi ne jedemo pek nego hleb.

No, batalimo nemirnog Vuka i mirnog Ivana. Kreće se dalje Ahabova lađa uz stepenice. Otvaram vrata, lovinu odlažem na sto, nova kafa je na pomolu. Lesi i dalje izluđuje, mačka kulira, dete vrišti, majka se smeje tokom telefonskog razovora. Drljam po internetu, nasmejem se, opsujem, gasim cigaretu, palim cigaretu, srk kafe, psovka. Zatvaram lap top. Gledam u prazno. Gasim cigaretu. Lesi i dalje pokušava da pokida lanac. Ja potežem moj lanac, dižem sidro, izlazim, zaključavam i odlazim.

Da li se i Ahab vraća kući?

Pahato barkirani automopili su i dalje tu, ali izgleda da se sastanak završio. Sada su brešli na fazu mahanja rukama i upeđujećeg urlanja na ulici, trotoaru i gde god dopro mesto našli oni se bosadili. Prođem pored njih. Gledam im krajem oka fascikle jer ako nemaš fasciklu pod miškom, pa kakav si ti bitan faktor? Drugim krajem oka gledam im lica. Znam ih većinu. Bili su i ovde i onde. Neki manje, a neki više blizu vlasti. Uglavnom, ranije su svi pričali srpski ali su i onda bahato parkirali besne automobile. Gledam ih u oči. Sklanjaju pogled. Ne vide me. I ko posle može da mi kaže da bahati političari nemaju obraz? Obraz se najbolje održava čistim (čuj mene đonastim) ako sklanjaš pogled i praviš se da ne vidiš.

Jeste da mi je to prolaženje pored njih produžilo putanju, ali, morate priznati, vredi videti poznate i drage bivše prijatelje čak i saborce. Makar se oni pretvarali da ne vide mene. Ali, razumem ih. Da se nisu okretali bili bi izloženi katastrofičnom dobardanu iz mojih usta. Ko to da podnese?

Produžena ili ne, putanja se prolazi. Plovi Ahab i ne haje za manastir. Jedino pazi i zaobilazi plitku vodu, podvodne hridi i jake struje. Vetra nema pa su jedra spuštena. Oslanjam se na noge i grabim napred poput kornjače. Jer, kuda žuriti? Svakako ću, kao i svi mi, stići tamo gde sam krenuo. Idem nekom svojom trasom. Prilično slabo naseljenom prolaznicima. Svakome ko slučajno prođe udelim jedan dobardan i teram dalje. Ljudi su vam kao virus gripa. Okruže vas, malo vam bude neugodno, posle sedam dana postanete imuni na njih, a oni se množe oko vas i vama ne smetaju. Čak vam i prijaju pa održavate i neke interakcije. Socijalizujete se. Ali onda odu i vi ostane kao đanki bez droge pa se skidajte na suvo. Neka hvala. Da, plašim se i guštera.

Razna događanja na nebesima

Dolazim do mesta koje je na mojoj mapi obeleženo sa velikim X. Tu je nekada bilo drvo, a mi smo kao deca perorezima urezivali u njegovo stablo svašta. Zvali smo ga Veliko drvo iako je zpravo bilo nisko, malo i prilično zakržljalo. Nama je bilo veliko jer smo mogli da se popnemo sve do vrha i da odozgo onako važno i tobože zamišljeno gledamo naokolo dokle god smo mogli da vidimo.

Sada je tu pokošena trava. Legnem na nju, stavim ruke ispod glave, prekrstim noge i gledam u čisto plavuškasto nebo. A tamo, verovali ili ne, čuda neviđena. Paperjasti Roršahovi oblaci jezde unaokolo i prizivaju moje podsvesno da ih tumačim.

Pošto na vidiku nema psihologa ja vidim automobile (propisno parkirane), planine koje zovu da se popnem na njih i da me uvere da nije drvo bilo veliko nego planina, vidim jedan lajk (lajkuju me oblaci, šta da vam kažem), neka muškoženska lica, pojedinačno ili u jednom oblaku. Prođe i jedna lađa sa jedrima. Lako je njoj. Kontam da na tim visinama ipak ima više vetra nego ovde dole.

I dok se tako zabavljam sasmororšahovanjem, trava me mazi. Osećam ispod sebe zemlju u kojoj buja život. Osećam sunce koje tamo daleko u kosmosu odašilje ogromnu energiju i greje mi telo. Zatvaram oči i osećam život oko mene. Čujem leteće bubice. Osluškujem neleteće bubice. Trava me bocka želeći da kroz moje telo dođe do energije koju sunce šalje. Kroz zatvorene kapke vidim kako se pomeraju senke drveća. Možda sam i zadremao. To ni Roršah ne bi znao da vam kaže.

Ustajem, polako otresam pokošene travčice sa leđa i nogu. Ispravljam se, zatvaram oči i još jednom puštam sunce da mi umije lice.

Ključ u bravu

Vraćam se drugim putem. Ne volim dva puta da idem istim putem. I taj drugi put je slabo naseljen prolaznicima. Poneko dobroveče i to je to. Javljam se nepoznatim ljudima. Zašto da ne? Meni je to jako fino i kulturno. A poneko se i zbuni nenaviknut na takvu pojavu, što meni onda izmami osmeh. Nisam siguran zbog čega. Valjda me oblaci još nisu dovoljno izroršahovali.

Barkiranih automopila nema više. Samo poneki pripadnik komšiluka sa dobrovečeom. I zgrada koja se domom zove. I stepenice koje gazim. I ključ u vratima. I ulazak. I ključ ponovo u vratima. I stan onakav kakav je i ostavljen. I hleb i pašteta. I lap top koga ne palim. I krevet u kome u snovima grlim, ljubim, u kojima je Tuljak Patuljak, u kojima ostajem bez udova, u kojima me jure dok su mi noge okovane lancima.

Ležem u njega kao u travu. Nameštam slušalice, puštam muziku. Stavljam ruke pod glavu i prekrstim noge. Gledam u plafon i vidim tri komarca i samo se nadam da će nasrnuti na mene kada zaspim i ne budem u mogućnosti da čujem njihovo zujanje. Razmišljajući da li da zapalim cigaretu zaspim. Kasnije ću se probuditi umotan u slušalice, ali, to je neka druga priča. Laku noć sam rekao komarcima.

O viđanju, priviđenjima i optičkim iluzijama

Video sam ih! Ne mrtve ljude, niti Elvisa, pa čak ni vanzemaljce. Ali da najpre nešto raskrstimo. Naslovna fotografija nema blage veze sa tekstom. Samo sam je upotrebio da namamim slučajne prolaznike pa da zakačim još jedan pregled bloga. Baš kao što ovi „novinari“ to rade u svojim „novinama“ sa onim „ŠOKANTNO!“, „Video“, „18+“, „Ovo kada vidite svet će se promeniti“, a o čemu je Ahab uredno raportirao u nekom od pređašnjih postova. I tako pregled po pregled i ja ću postati basnoslovno bogat i sve ću pare da upotrebim na neki sebi svojstven način.

Šta su oči čule a uši videle

Video sam par, devojku i momka, kako se ljube u jednom ćošku. Onako sakriveni od celog sveta, a u nekom svom svetu. Svetu nežnih poljubaca, šaputanja, trapavih ruku koje pokušavaju da nađu nešto. Mislio sam da je ta vrsta izumrla. Naravno, čim nešto ne vidimo duže vreme, odmah podrazumevamo da je to prestalo da postoji. Pa tako i ja. Jer i ja sam samo čovek, kao i svi mi.

I pošto sam samo čovek, jelte, odmah su počele da me tresu uspomene. Uspomene na nas dvoje koji smo tako imali svoj ćoškić u kome je bio naš svet. Dobro, naš je ćoškić bio drugačiji. Bolji, naravno, jer sam samo čovek i volim da mislim da je ono što sam radio bilo najbolje. Ali, ovaj put ima malo i istine u toj tvrdnji. Ako nije bio najbolji, ćoškić je barem bio originalan. Ispričaću vam priču o tom ćoškiću pa onda i sami procenite.

Sve je počelo tako što mi je ona prišla na odmoru između časova u trećem razredu srednje škole i rekla: „Ahabe, sviđaš mi se“.  Malo je reći da sam bio zbunjen. Prvo to što je ona meni prišla, drugo što je to tako simpatično rekla, treće jer se i ona meni sviđala. Bila mi je simpatija, kako smo to tada zvali. Sećate se?

Naravno da sam joj odgovorio „I ti se meni sviđaš“. Mislim da smo oboje u tom trenutku bili ukočeni kao letve. Ona jer je skupila hrabrost da mi priđe, ja zato što mi je prišla. A, morate se složiti, i to je potpuno ljudski.

A onda sve po redu

Nije mi to bila prva ljubav. Prva ljubav je naravno bila u osnovnoj školi. Ona dečija. Prava pravcata prva ljubav. Iako nije bila prva ljubav, bilo je mnogo toga prvog u toj ljubavi. Prvi put sam u njenoj sobi video moje ime napisano auto lakom na unutrašnjoj strani vrata. To mi je jako imponovalo i uveravalo me da ćemo živeti zajedno, srećni do kraja života.

Sa njom sam izgubio i nevinost. Naravno i to je bilo prvi put jer se dešava samo jednom u životu. Bili smo malo čudan par. Po svemu. Čudno smo se oblačili, slušali čudnu muziku, čitali čudne knjige, a i živeli smo u nekom našem čudnom svetu. Shodno tome, a i prema potrebi mladih ljudi u tim situacijama, trebalo nam je i čudno mesto koje bi bilo naše. Mesto na kome bi bili sami na svetu.

I našli smo to mesto. U samom centru grada. Iza nekih zgrada. U arhitektonskom upustu tako da smo spoljnom svetu bili okrenuti samo jednom stranom. Kao neka srednjevekovna tvrđava koju treba žestoko braniti. I to je bilo mesto gde smo mi živeli taj srećni, čudni, jedinstveni, bezbrižni i, naravno, najbolji život. Tu smo se ljubili. Tu smo se mazili. Tu smo pričali naše priče. Tu smo pravili svoje zaljubljene dečije planove za život. To je bio naš ćoškić i niko drugi nije znao za njega. Ljubomorno smo ga čuvali kao jedinu dragocenost koju smo imali.

To je tako potrajalo par godina. Završili smo školu, ja počeo da radim, ona počela da radi. Onda se sve to srušilo. Bilo je bolno (najbolnije, naravno) i ružno. Tako tipično ljudski.

Ali

Na svu sreću pa postoji to „ali“. Tako se rečenica može dramatično započeti ovako: ali, došli su novi mladi sa svojim novim ćoškićima, sa svojim ljubavima, sa svojim čudnostima... Tako ljudski da ljudskije ne može biti.

A sada prelazimo na vesti iz ekonomije.

Vozovi, vlakovi i vagoni

Sigurno niste obavešteni pa da ja uzmem muštuluk. Mnogi vagoni u našoj zemlji ne zadovoljavaju propise o bezbednosti u šinskom saobraćaju. A od iduće godine niti jedan jedini vagon više neće zadovoljavati te propise. Naime, radi se o tome da postoji određeni rok nakon koga vagon mora da ide na redovnu reviziju. Pošto znam kada je poslednji remonter šinskih vozila otišao u bankrot i prestao da postoji, lako je sračunati da je iduće godine godina D.

Tako ljudski...

10 notes on a Summer day

1.

Početak jula. Došao Ivan iz Dubaija na odmor pa se vraća. Gastarbajter. Kao i obično doneo je odlične cigare da raspalimo žišku hedonizma i u nezaposlenim slojevima društva. Pošto su bile počele ONE vrućine, pitam ja njega: „Ivanče, ljubavno draganče, reci ti deder meni kada su ovakve temperature kod nas, kakve su u Dubajiu“? Ivanče je agilan i kao iz topa odgovori. „Kada je ovakvo vreme, onda je to u Dubaiju proleće“. Ihijao, pa što ja onda živim na ovoj geografskoj širini?

2.

Izležavam se kod Mite. On sa društvom otišao na neki festival i ja iskoristio priliku da prespavam i da se malo švrćkam go po stanu. Volim da sam go. Neka sloboda, šta li je... A jutro mirno i tiho. Čak ni vrućina nije zakucala u mozak kako je lepo jutro. Pirka promajica, ja padam u pesnički mod. I tako nastade pesma „Tiho jutro“.

3.

Lesi je uporan (za pitanje „Koji Lesi?“ videti: http://nekesitnice.blogspot.rs/2016/05/lesi-trci-levo-desno.html ). Međutim u momentima kada točkovi ne nasrću bezobrazno na njegovu teritoriju, on jurca za svojim repom. Gledam ga neko vreme i kontam da mu se neće zavrteti u glavi pa da padne nekako smešno. Jer jurenje repa je poput kidisanje na točkove. Još jedna misterija Univerzuma.

4.

Sveti Ilija, a od Svetog Ilije sunce je sve milije (nepotrebna referenca: http://nekesitnice.blogspot.rs/2016/08/holivudski-blokbaster.html ). Odmah sutradan kiša i hladno vreme. I opet su bili u pravu naši stari, maje, asteci i indijanci. Ali ja se pretvaram da to nije ništa i da će leto potrajati još dve ili tri godine.

5.

Preobraženje. Sada već ubrzanim tempom kiša počinje da pada već popodne. Ja i dalje odbijam da vidim suštinu i odbijam da prestanem da verujem da leto neće potrajati još dve ili tri godine (ili više ako već mora). U svakom slučaju, izvodim zaključak da u buduće ipak neću ići letnje obučen. Od sada će šešir morati da bude na glavi, čarape uredno obuvene i preko njih mokasine. Jer... odbijam da pristanem na prekid leta, ali ipak da se zaštitim od prehlada.

6.

Idem svojim poslom juče i zateknem dve žene u pogolemoj svađi. Vrišti se o nekih 700 dinara, sa svim onim pridevima koje žene upućuju jedne drugima tokom svađa. Poleti i kamenica. Alo, kamenica! Da nije i to neki novi sport na Olimpijskim igrama? Čuo sam da je skejtbording to postao. Ali kamenica! XXI vek? Ubrzao sam korak i preživeo sukob titana sa Olimpa.

7.

Neki su se kupali i ove godine na moru, jezeru, reci, plaži, Moravi, sušari, leđno, prsno... Ja nisam ni ove godine. A i ko mi je kriv. Tu su i reka i plaža i jezero i bazen. Sledeće godine...

8.

Doznao sam i da su se neki trudili više od godinu i po da se manu svojih poroka i da postanu bolji ljudi. Kažu da im je uspelo. Opet, Ahab doznaje, da im je neko rekao da pored sveg tog truđenja nema poverenja u taj trud i da ga najverovatnije nikada neće ponovo ni steći. Tužno rođaci, tužno i teško. Jer, kada vam neko tako nešto kaže, onda nastavljate da živite i dalje, ali sami.

9.

Često sam spominjao u mojim postovima zlatnu ribicu. No, bio sam u krivu misleći da one pamte dve sekunde. Zlatne ribice pamte čak trideset sekundi. Ako su zaljubljene one su zaljubljene svo vreme. Svih trideset sekundi. Ako su tužne, tužne su svo vreme. A kada umiru, one su svesne samo da umiru. I tako im se ceo život svede na umiranje. Svih tih poslednjih trideset sekundi.

10.

Opraštamo se polako od leta, spremaju se zimnice, kupuje se ogrev, ja sam se malo preračunao sa budžetom i ne mogu si priuštiti nove cipele za jesen. Imam sada jedan agresivan napad na dva fronta u cilju zapošljavanja u određenoj kompaniji kojoj nećemo praviti reklamu. Mora se zima pregurati. Kako, videćemo. A vi, budite dobri. Navijajte za leto!

Tiho jutro

neko tiho avgustovsko jutro

tako mazno i umiljato

dva tela na krevetu

skrivena zavesama uzlepršalim od promaje

i nema zvuka

u tom zasebnom svetu

gde se svetlo prelama

i vreme stoji

pogled sunca na ruku na njenom boku

i tihi vetar u njenoj ruci dok mu miluje kosu

sve se urotilo u svetom činu

da oni leže tiho i mazno avgustovsko jutro

Holivudski blokbaster

Uloge: Sveti Ilija, Zlatna Ribica, Deda Mraz i prvi put na blogu Zvezda Padalica

Muzika: Ennio Morricone

Režija: Stanley Kubrick

 

 

Draga Zlatna Ribice i poštovani Deda Mraze. Pišem vam ovo pismo sa nadom da će vas isto zateći u zdravlju i veselju. A razlog što vam pišem je sitan, mali, skoro nikakav, ali meni mnogo znači i verujem da vi možete da mi pomognete.

Da vam odmah kažem da ne verujem u vas. U Deda Mraza sam nešto i verovao dok nisam skontao da je kapitalističko đubre izmišljen da reklamira Koka Kolu. Za tebe Ribice sam čuo samo iz viceva. Ali, kao što svi vrlo dobro znamo, to nije razlog da vam ne pišem niti da mi ne uslišite molbu. Znam Deda Mraze da si ti navikao na gomile pisama, zato i pišem malo ranije dok ne navali gužva. Ti Ribice si navikla da te upecavaju, ali ja se ne bavim pecanjem pa se nadam da ovo pismo u boci neće biti problem za tebe. Naročito ukoliko u obzir uzmemo to kako samo upecavanje tebe može da ti izazove stresnu situaciju, šok, nevericu, zapanjenost, a i teške telesne povrede. Crva ću ti dati, ako je do mamca, ali nemoj da te ganjam po ritovima, rećicama, pritokama, deltama, morima, itd. Već nekoga jurim pa da ne dupliram posao.

Teška psihološka drama

sa naznakama eksplicitnih scena

na našim malim ekranima

Danas je verski praznik hrišćana Sveti Ilija. U narodu postoji izreka: „Od Svetog Ilije, sunce sve milije“. I danas pada kiša. Jutros dok sam otišao da kupim hleb, kavijar i šampanjac za doručak nasušni, noge su mi bile potpuno mokre i evo već poslepodne ja slinavim. To meni uopšte nije zadovoljavajuće meteorološko stanje.

Jednom mi je majka pričala da je njoj njen deka pričao zašto grmi na Svetog Iliju. To predanje kaže da je pomenuti Sveti Ilija bio neki teški alkos koji je uvek pravio neka sranja za rođendan. Zato su ga njegove sestre slagale za datum rođendana da ga spasu bede alkoholizma. Međutim, vragolan je to provalio pa je počeo da kotrlja buriće sa vinom, jer bahanalije nisu bahanalije ako nema vina.

Radi tog elementa propagiranja alkoholizma, a ponajviše zbog mog nevoljenja kiše koja ulazi u cipele,  kvasi ramena, itd, te, sa druge strane, mog voljenja sunca, visokih temperatura, globalnog zagrevanja i ostalih toplotnih udara, vreme je da se tome stane na put. A kako stati na put višnjim elementima? E za to ja imam rešenje, a vi spešijal pauers da to sprovedete u detelinu.

Eto, palo mi je na pamet da bi dotičnom skaredniku trebalo promeniti datum rođendana. Zašto to mora biti 2. avgust? Moj predlog je, recimo tamo negde krajem februara. Zlatna Ribice, ispuni mi tu želju, a ti Deda Mraze pošalji Ferdinanda, Sunđer Boba i ostale Rudolfe da to odšljakaju. Taman im pada u slobodno vreme jer se u to doba završavaju sve tvoje imperijalističke nove godine. Podjarmi ih, neka rade prekovremeno. Jes da nećeš ostvariti željeni ekstra profit, ali ću se ja pretvarati pred celim svetom da volim Koka Kolu i da je ona jako lepo piće.

Jurnjava kolima

i surovi vatreni obračuni

Zašto baš krajem februara? Vidite ovako: zime su i onako nekako kilave pa i ne počinju nešto ranije tako da mi i nije preterani problem do tada. Dalje, sneg se mnogo lakše čisti kada je toplo vreme. Ima tu još jedna poskočica-doskočica a propos snega. Putare sneg više nikada neće iznenaditi. A to je nešto. Morate priznati.

Dalje, ako njemu rođendan bude krajem februara nama će stvarno od Svetog Ilije sunce biti sve milije. Ali na jedan drugačiji, pozitivan način. Nećemo se više onako tugaljivo opraštati od njega. Naprotiv. Svečano ćemo dočekivati sve toplije i toplije dane. Šta može biti loše u tome da krajem februara bude 2. avgust? Pa kada uprži u martu. Ijaoooooooooooo, miline. Pa onda fino i toplo u aprilu, pa proleće, pa leto. Kao na Karibima sunce ti poljubim.

I, jedna posebna napomena za tebe Deda Mraze, nemoj da mi se pravdaš pismima u kojima deca traže sneg za Novu godinu. Deca nemaju pojma. I oni će se pridružiti ovoj mojoj peticiji samo malo da odrastu. Osim toga, deca ni ne kupuju Koka Kolu. To rade njihovi roditelji. I svi roditelji će potpisati ovu peticiju, osim onih iz toplijih krajeva, kao i onih ekstremista eskima. Ovi prvi već uživaju u februarskom Svetom Iliji. A ovi drugi, ovi što se navukli na hladnoću, led i sneg, ma ti će da se predomisle čim vide prve visibabe. Biliv mi. A, u poverenju rečeno, ti eskimi nešto i ne eksiraju Koka Kolu. A i ako ulove Zlatnu Ribicu, to čine protivno svim uobičajenim normama pecanja. Oni ih probuše onim svojim harpunima i momentalno ih ubijaju. Imajte to na umu!

Glavni glumac gine

u trenutku kada uspostavlja

mir u svetu i regionu

I onda prolete jedna Zvezda Padalica.

Najrođendan na svetu

I zli smeh ludog naučnika još je dugo, dugo odzvanjao kroz tamnu i opasnu šumu. Još se samo začuo njegov urlik: „Možete bežati, ali ja ću vas naći!“ Čiča miča i gotova priča. Da li ti se svidela rodjendanska priča? Ne? Bože, bože, kakva su ova današnja deca. Ne možeš ni sopstvenom blogu da čestitaš prvi rođendan a da se ne ponaša kao neko derište. Vidi ga. Još i ćebence navukao preko nosa i plaši se. Alo, to je samo priča o zlom ludom naučniku! Ne vredi. Sada  pade i u plač. Mnogo sam ga razmazio. Navukao ga na kulturu i lepe stvari. Ali neka. Takav će odrasti u jedan pristojan i kulturan blog.

Rođendan kao takav

Lepi su rođendani. Kao i sva slavlja. Uopšteno, lepo je kada se ljudi okupe zbog nečega i onda nešto proslavljaju, pa su veseli, pa neka muzika, pa se i zapeva, pričaju anegdote, lepe priče... A rođendani su lepši od svih slavlja. Ipak je to nešto mnogo ličnije. Svi se okupe oko tebe. Čestitaju ti. Prisnije je. Ipak je slavljenik u centru pažnje.

Tako je i sa rođendanom bloga. I on je neko biće. I on voli sve što volimo i mi. Zašto i ne bi? A zašto i ne bi bio biće? Nema svest, nema srce, nema krv, nema nogerukeglavunos, ali ima nešto što mi ostali nemamo niti ćemo ikada moći da imamo.

Ja sada pišem ovaj blog. Eto, godina prva. Biće ih još. Naravno. Nisam se latio pisanja da bih prestao. Jel? I tako sam ja pisao, pišem, pisaću, vi ste čitali, čitate, čitaćete. Postovi na blogu su bili i ovakvi i onakvi i biće i u buduće i ovakvi i onakvi.

Ali, jednog dana neće više biti mene. Zakon prirode. Ali će ostati tekstovi. Biće i onih koji ih čitaju. Barem se nadam. I biće novih i novih rođendana bloga. I to je fino. Nešto će ostati iza mene. Jedno bićance u obliku bloga. Čestitajte mu rođendan i tada. Verujem da će mu biti drago.

Dan kada je rođendan je dan

Da, osim što je to specijalan dan za slavljenika, dan je kao takav ipak samo dan. Novi dan kada ponovo pogledam u pismo dobijeno u petak i u kome piše „Želimo da Vam se zahvalimo na interesovanju za kompaniju... i uloženom vremenu i trudu koje ste izdvojili...“, „Ovom prilikom Vas obaveštavamo da nažalost niste prošli proces odabira...“.

Dan kada se ide na pijacu,kupuju kupus i dinje. Dan kada se riba kupus da se za Ahabov rođendan napravi podvarak. Dan kada se vraćaš sa pijace i svučeš to što vučeš i vidiš mašnu od nekog poklona koju je neko bacio, a opet je neko drugi uzeo i vezao za rukohvat pored zgrade. Da to je ta mašna iz naslovne slike.

Dan kada se još ne misli o plaćanju računa, dan koji će biti lep, dan koji će biti loš, dan koji će trajati 24 časa i onda nestati da  bi počeo dan. Dan baš kao i svi ostali dani.

Razvijaću ideju oko otvaranja nekog novog posla. Ko zna, možda i upali. Doći će deca jer je nedelja. Ili možda neće doći jer su mladi i imaju pametnije stvari da rade. Možda ću dremnuti nakon ručka. Možda ću kasnije otići do Mite.

Svejedno, šta god budem radio, rođendanski post će biti na blogu, a vi, čestitajte mu. Ipak je i on neko bićance.

Globalno zahlađenje u mojoj ulici

Nemam pojma da li ste primetili, ali došlo je do onoga na šta su naučnici odavno ukazivali. Najzad se desilo i to globalno zahlađenje uzrokovano time što smo besomučno koristili freone u frižiderima, pisali grafite bojom iz sprej bočica, vozili automobile svaki dan i time što je Merkelova imala šta da prdne o Bregzitu i svemogućoj opasnosti od onog plavokosog moljca Putina. Lesi nije ništa kriv za to zahlađenje mada se u poslednje vreme čudno ponaša. Hajde što laje na točkove automobila, bicikala i motora. Sada je počeo da laje i na čoveka koji je nosio gumu za bicikl na ramenu.

Globalno zahlađenje je nastupilo jutros u 05:32 po lokalnom vremenu i to tačno u mojoj ulici. Ozbiljno je to rođaci, ozbiljno da ozbiljnije biti ne može! Tmurni su se oblaci nadvili nad mojom ulicom i to bukvalno. Ako ne verujete starom Ahabu, provirite kroz moj prozor. Samo oblaci, temperatura za 20 stepeni niža nego juče, ja ne mogu da nađem moju trenerku... Jednom rečju: katastrofa!

Zahlađeni brodovi

A zahladili i brodovi koji plutaju mojom ulicom. Sve im se zaledili trupovi. I one školjke i druga morska stvorenja koja se hvataju na trupu ispod gaza. Sve se zaledilo. Još se napravile i one lule od leda pa vise. Ali nešto su mi previše žute lule. A svi znamo onu narodnu: „Ne jedi žuti sneg!“.

Smrzavanje, odnosno zaleđavanje, su izvršili i kanapi i jedra i paluba. Pa čak i sidro. Koliko mogu da vidim sa moje pozicije voajera kroz prozor, zaleđivanje svojih tela su izvršili i mornari. Ma i kapetan se zaledio. Eno, luša mu visi sa kapetanske lule, sa kapetanske kape i sa kapetanske brade. Kripi tings. Još da ima magle bio bi to ful doživljaj filma „Magla“ od onog režisera Karpentera koji me plaši.

Zaledio im se i onaj čamac privezan za brod. Znate onaj čamac, valjda spasilački. Zaledio se i on i kanap kojim je privezan. Sve mi se čini da će taj krhki zaleđeni kanap da pukne, da se polomi. A ako ostanu bez spasilačkog čamca, to može biti neugodna situacija koja može rezultirati velikim brojem nevinih civilnih žrtava. Da se ponovi potapanje Titanika!

Ne sumnjam da bi ovaj put službe spašavanja bolje reagovale. I vatrogasci, i hitna pomoć, i policija, i Avram Izrael, i JNA, i Ujedinjene Nacije, a i premijer Turske Erdogan. Možda padne i neki avion, helikopter, ali to bi pre bilo zbog vizuelnih efekata nego u korist spašavanja unesrećenih. Šta da se radi, takvo je vreme došlo. Gledali ste film „Titanik“. Jeste li videli koliko je tamo vizuelnih efekata bilo? Svako vreme nosi nešto svoje rođaci.

Zahlađivanje riba

i ostalog uličnog života

Naravno, biće tu i neke drame na kraju. Možda sada Rusi obore turski avion. Možda počne opštenarodni nuklearni rat iz čijih kanadža će nas izvući Amerikanci. Možda nas napadnu oni miroljubivi vanzemljaci od prošle nedelje pa ih amerikanski precednik na 4. juli izbombarduje avionom i to lično (i  taj smo film gledali).

Ali da nam tokom tog spektakla i vizuelnih efekata ne promaknu i sitne ali bitne, najvažnije stvari. Da nam ne promakne globalno zahlađivanje ptica u ulici. Ono „Ćiju, ćiju, tup...“ iliti pesmom rečeno: „Neke ptice nikad ne poleteeeeeeeeeee“. Da nam ne promakne tragično zahlađivanje Lesija u momentu dok laje na karavane koji putuju Putem svile. Nisu samo veliki brodovi, Rusi, Turci, Angela Merkel, američki predsednik i paperjasti Putin bitni. Nije toliko bitan ni Avram Izrael.

Bitan je i Lesi i onaj pijani Ciganin što spava na ulici kada se urolja rakijom. Bitne su i ribe koje tuda plivaju. Ajkule, barakude, sardine, smuđ... Pa onda laste, vrapci, golubovi, radnici gradske čistoće, deca koja plivaju u školu (dobro, sada je raspust, ali ona plivaju li plivaju)... Sva ta morsko-ulična flora i fauna sve to podleže ovom iznenadnom zahlađivanju, a ne možeš je tek tako zanemariti. Sve su to neka bićanca koja imaju neke svoje živote neka dešavanja koja su im bitna. Nije to samo smeće po podu pa da ga pokupiš metlom.

Tek kada obratimo pažnju na te sitne ribe u ovoj ulici plavoj, tek onda ćemo moći da pričamo legitimno o zahlađenim brodovima, Titaniku, zahlađenim splavovima i čamcima. A dotle, nek’ stanu galije carske.

Jer, realno, šta su krenule na takav put bez zimske opreme? Gde su lanci? Gde prva pomoć? Gde trougao? Što se kapetan nije vezao i sve ostale tajne univerzuma. Ne može Avram sve to da iznese sam na svojim plećima pa ma koliko mu bio iritantan glas za neke od nas.

Vanzemljaci, vanzemljanske i zemljanske stvari

Dobro veče lejdis end džentlmens, kao i ostali. Dobro veče i tebi Lesi. Laj na karavane koji prolaze. To ti je posao. A šta vi ostali radite? Divljate putevima omiljene nam otadžbine? Solite supu? Jedete laganu hranu u obliku raznih salata? Vrućina vam je pa se rashlađujete na godišnjim odmorima ili pored jezera i reka? Nemojte samo da pregorite od jakog sunca.

Ja, eto, ne radim ništa od toga. Ali ne iz nekog provizornog razloga. Imam mnogo jači razlog zašto ne divljam putevima, zašto ne solim supu, zašto ne jedem laganu hranu u obliku raznih salata, itd. A nisam ni Lesi da lajem na karavane koji hoće da prolaze. U stvari, nikada ne bi ste ni pogodili šta radim i gde sam trenutno. Ne bi ste pogodili pa moram sam da vam kažem. Došao je vanzemljanski leteći tanjir i mene su oteli!

Vanzemljaci

Da, da, da. Oteli su me vanzemljaci visoke inteligencije i tehnologije koja daleko nadmašuje našu. Da budemo iskreni, nisu me baš oteli. Sam sam se prijavio. Kako? Sasvim slučajno. Slao sam neke CV-e za posao pa sam sasvim slučajno poslao jedan i vanzemljacima. Oni to razmotrili na svojim partijskim kongresima, kao i na centralnom komitetu i doneli jedinstveni zaključak da u potpunosti odgovaram po svim uslovima za njihove uslove.

Onda su lepo došli kao ljudi, dobar dan, dobar dan, vi ste Ahab Moreplovac, da jesam izvolite, mi smo vanzemljaci iz vama još uvek nepoznate galaksije ovde smo povodom vašeg CV-a koji ste poslali, mog CV-a, da vašeg CV-a koji ste nam poslali i mi ga pažljivo razmotrili, da li bi ste bili ljubazni da dođete na razgovor povodom vašeg angažovanja u naš leteći tanjir...

Ajd, rekoh u sebi, opičila ih sunčanica pa nemaju pojma šta lupaju. Ali razgovor za posao je razgovor za posao. Korak ka poslu. Što bi rekli naši stari nezaposleni, mali korak za čovečanstvo ali velika nada za mene. Idem ja sa njima pa ako me odbiju nije mi prvi put.

Krenemo nekijeh desetak koraka kad tamo leteći tanjir lično i personalno! Čudna je ova današnja arhitektura. Veliki uticaj Dalija na nju end aj lajk it (pomislih u sebi). Možete misliti kako sam se zapanjio, zbunio, izgubio, odlepio i sve ostalo kada sam skontao da smo mi ZAISTA u letećem tanjiru. A to sam skontao kada sam pogledao kroz prozor i video da plovimo po otvorenom svemiru. Baš je bilo: aaaaaaaaaaaaaaaaaa, gubim kosu!

Vanzemljanske stvari

Sednemo mi tako za sto, hoćete kafu, neki sok (domaćinski, nema šta), pre nego što počnemo? Malo sam se koprcao prvih deset-dvaes puta jer sam se setio onih groznih priča po visoko cenjenim tabloidima „Treći otkos“ end sličnim gde je bilo strahovičnih vesti o kidnapacijama od strane vanzemljaka i šta sve rade ljudima kad izvrše otimanjciju istih. Čim su upotrebili neku svoju mentalnu mađiju da me u potpunosti onesposobe za koprcanije i bežanije, ja sam se smirio telesno u potpunosti.

Rekoh u sebi, sečite bratijo, ugrađivajte mi implamente u mozgove, zatrudnjujte me, radite šta god hoćete, ja i dalje držim čas! Iako nisam učiteljski fakultet pozavršavao. Kad oni neki stvarno fini i kulturni ljudi. Pardon, vanzemljaci. Niđe kame da me seču, niđe implamenata. Odpustim se ja tu od napetosti, ispričam par viceva u nameri da ih izšarmerišem, ali oni ne kontaju viceve o Bosancima. Niti su pozeleneli od ljubomore što sam tako simpatična i harizmatična ličnost. Zeleni su prirodno. Takve ih majka rodila. Ćuti Ahabe, rekoh ja svojoj ličnosti i ona se ućuta.

Poče tu njihov premijer da mi slaže priču. Nije me iznenadilo to što priča na srpsko-hrvatskom. Na kraju krajeva, šta će mu onolika glava ako ne ume da govori svetski jezik. Uvod mu bejaše kratak. To me je zbunilo, a i dublje ubedilo da su predamnom vanzemljaci. Jer, gde ste čuli naše zemljanske premijere da tako malo seru?

Saberem se, oduzmem i on prelazi na stvar. Meni vilica polako pada li prema podu i pada. Milimetar po milimetar. Metar po metar. Kilometar po kilogram. Kaže premijer njihov da sam ja fenomenomenalnistički odgovoran njihovim prohtevima da me obuče (i obuje) raznim veštinama koje oni poznaju već eonima godina kako bih ja to kasnije kada me vrate na kućni prag preneo ostalima i u praksi sve to sproveo. Kaže baja, biti ćeš u sposobnosti da vaspostaviš mir te blagostanije na vašemu isprdku od planete. Malo mi je tu zasmrdeo na naše političare, ali zeleno ipak ne smrdi tako uverljivo.

Zemljanske stvari

Odaslušam ja njega pomno i rekreativno. Kada je završio svoj elaborat i počeo da me gleda sa sva tridesetčetiri oka, skontam da sam dobio reč i da mogu da izađem za govornicu. Rekoh vaistinupoštovani premijeru, njegova svito i mahnito, lejdis end džentlmens, poštovani Lesi. Mante me se ljudi, pardoniram vanzemljaci. Nisam vam ja za te rabote. Možebiti da vam ja odgovaram svojim nadsuperiornim kvalitetima, ali imam svoje zemljansko pravo dato mi zakonom i ustavima i drugim pozitivnim pravnim aktima, da vam dam otkaz i pre nego što me zaposlite.

Odričem se vaših podsuperiornijih kvaliteta i biram zemljansku šljaku. Ne interesuje me koliko tri tovara dolara će mi biti plata, niti što ću biti prijavljen, niti što je ugovor o zapošljavanju sastavljen u tri primerka i to na neodređeno vreme.

Bavite se vi vašim vanzemljanskim poslovima. A koliko je meni poznato već imate i uposlenike na istim radnim zadatcima po našem isprdku od planete, pa neka se i oni bave vašim vanzemljanskim poslovima. Ja nisam vanzemljak. Ja sam zemljak. I kao takav biram da se umesto vanzemljanskih poslova bavim ovim našim, sitnim, bezvrednim, nebitnim, skarednim, dozlaboga dosadnim, sramnim, smrdljivim i nadasve nikakvim ali zemljanskim poslovima. Hvala na pažnji i orevuar.