Zvezdokazni putevi ili ko je u pravu, a ko nije

Dobar dan. Imate li vrućine? A baš je prijalo ovo osveženje, zar ne? Ali vi niste Englezi pa da pričamo o vremenu. Dodatna prednost nebivanja Engleske nacionalnosti je da vas ne mogu čačkati sa temama o izlasku iz EU ili o tome kako je reprezentacije Engleske na Evropskom prvenstvu izgubila od Islanda. Ma nemam pojma kakva je utakmica bila. Ne pratim fudbal. Ali volim da čačkam.

Elem, kod mene sve po starom. Hvala na pitanju. Lesi i dalje čuva svoju raskrsnicu, dani dolaze i odlaze, moj pisaći ćoškić je i dalje u umetničkom haosu, nikako da me ubije ovo sunce što sa naslovnih strana tabloida ubija po Srbiji, nikako da me zakači ovaj talas naglog zapošljavanja koji udara sa naslovnih strana ozbiljnijih novina i nikako da počnem da gledam TV. Jedino što sam poslednjih dana sebi nametao nepotrebne obaveze uredno ih i predano  izvršavao dok sam vas zapostavio. Zapostavio sam i druge obaveze koje sam imao, ali sve to ima neku svrhu. Sve je to deo mog života. Sve sam to morao da proživim. Zato se ne ljutite na mene.

Različiti razvojni putevi Bore krojača

Gledam juče jednog veseljaka kako tamo-vamo, nigde moga stana, ej ulice i ti si... već oko podne. Ide veseljak op levo, op desno, opopop umalo na nos, naglo stane, napred-nazad, pa ponovo levo-desno. Namerno usporim korak. Otkud znam, čovek pijan, sunce zakiva eksere direkt u mozak, možda padne, možda mu zatreba pomoć. Idem tako jedno desetak minuta i onda pomislim: pa sunce mu poljubim, nisam ja keva Tereza. Ma nisam mu keva ni u kom slučaju. Neka ide svojim putem kojim je zamislio da treba ići. To je njegov put.

Zanimljiva je ta tema na koji način ljudi razmišljaju. Svako ima svoj način razmišljanja i delanja, i svaki je legitiman i potpuno ispravan. Neki su pohlepni. Neki su posvećeni porodici. Neki mrze, svaljuju krivicu za sve što su učinili na druge. Neki beže od stvarnosti. Neki vide balvan, a ne vide trun. Neki su svakodnevni ljudi sa svakodnevnim ljudskim razmišljanjima. Pa svi smo smo različiti i trebalo bi slaviti tu raznolikost. Ja je slavim. Najpre jer razumem da je svako poseban. A i zato što bi smo bili ružno robotističko društvo da svi razmišljamo i delamo na isti način.

Može mi se pripisati da slavim raznolikost i ispravnost iste jer sam i sam jedna jedinka u ovom društvu i kao takav imam svoju raznolikost. Svoj način razmišljanja. Svoju posebnost koja mi je, logično i potpuno ispravno, bitnija od ostalih. Od svojih super moći u mom načinu razmišljanja mogu da izdvojim da osim što razmišljam na potpuno drugačiji način (slava mi u mojoj posebnosti) moj način razmišljanja nikako ne može da se ugura, preko veze smesti, ili na bilo koji način ukalupi u društveno prihvatljivo razmišljanje.

Ne bre. Nisam psihopata. Niti vegetarijanac poput Hitlera. Potpuno suprotno. Moj način razmišljanja su doktori definisali kao: „nezrela ličnost, sa teškoćama u sferi interpersonalnih odnosa“ i stavili me u neki svoj kalup i time me sveli u društveno prihvatljivog. E pa neće to tako da može drugovi gospodo doktori. Sudija, obdžekšn! Imam prigovor na to neprirodno ukalupljivanje mene.

Da pojasnim. Ako meni novac nije na prvom, drugom, trećem ili kom već mestu po važnosti, da li je to neispravno razmišljanje? To što moj mozak fenomenalno prihvata i obrađuje ekonomske, geo strateške i političke informacije opet nije zločin. Kada odjednom „odlutam“ prevrćući reči u glavi, igrajući se njima, nikoga to ne ugrožava. Osim možda njihovog ega ako mi se to desi dok pričam sa nekim. Da li stvaram teškoće u sferi interpersonalnih odnosa zato što po cveću koje je neka domaćica iznela na prozor vidim da taj stan barem sa te strane ne prima dovoljno svetlosti i da je zbog toga vrlo prijatan za življenje u njemu tokom leta? Kakav zločin činim ako hvatam ruže vetrova i na osnovu arhitekture određenih ulica znam koji tu vetrovi duvaju i kada? Zbog čega sam nezrela ličnost ako posedujem neverovatne količine informacija o mom hobiju, istoriji Drugog svetskog rata? Gde je moje pravo na ispravnost mog razmišljanja dok gledam u reku i po onome što nosi i kako izgleda znam u kom njenom delu padaju kiše, da li je suša celim tokom reke i da li će biti poplava ili ne?

Sveden u društveno prihvatljivu grupu ljudi sa poteškoćama u svetu odraslih i to od gospode doktora koji su društveno prihvaljivi do mere voršipovanja i prinošenja žrtvi raznih konjaka, viskija, bombonjera, koverata i ostalih malih znakova pažnje, meni zapravo ništa ni ne znači. To je njihov posao. Oni su razmišljali da završe škole da budu na tim mestima i da smeštaju ljude  u kalupe. I meni je to legitimno.

Hjustone, imamo problem

Problem nastaje u onom trenutku kada ljudi koje sam izabrao da budu u mojoj blizini jer mi prijaju iz tri hiljade razloga, počnu da preispituju moj način razmišljanja. Te ovo si uradio, te ovo nisi uradio, te ovo si uradio ovako, te ovo si uradio onako. Aman i zaman! Znate me. A znam i ja vas. Gde nestade vaše poštovanje i razumevanje različitosti razmišljanja i delanja? Ako se ja hvatam besmislenih i bespotrebnih poslova zašto mi prebacujete? Ako nisam rekao da imam problema sa naglim ustajanjem i da nekada tako padnem u nesvest, zašto se ljutite? Ja živim sa time ceo život i izvinjavam se što to ne ističem i što mi nije na prvom mestu informacija koje dajem o sebi. Zaboravim jednostavno.

Ako se ljutite što vam upadam u reč jer se i ja ljutim kada mi vi upadate u reč, hoćemo li se onda ljutiti ceo život? Ako vas nervira i ovo i ono kod mene, malo se samo setite da ni vi niste savršeni i da se ne možete nervirati ceo život. Dajte mi samo jedno malo pravo koje ja dajem svima. Dajte mi pravo da razmišljam na svoj način. Vrlo dobro znate da sam uvek spreman da saslušam kritiku i da je usvojim ukoliko je smislena. Ali saslušajte i vi mene ako kažem da mi nešto smeta. Jer ja vas niti kritikujem, niti vam želim zlo, niti tražim da se menjate. Jer, takav je moj način razmišljanja. Ja sam vas prihvatio, sa svim vrlinama i manama. I kao takve vas volim. Ništa više ne tražim ni od vas. I uveren sam da bi to trebalo biti društveno prihatljivije od uobičajenih društveno prihvatljivih stvari na Evropskom prvenstvu u društvenoj prihvatljivosti.

Tri slike sa Lesijem

Vršio sam neku šetnju po gradu. Lepo vreme pa sam mislio da se prošetam. Tako normalno, nevino, iskreno. Došao sam do reke i gledao u nju. To mi prija. Umiruje prisustno tolike vode, podseća te kako si mali u svoj toj prirodi na planeti. Možeš samo tako da stojiš, da osećaš ogromnu količinu smirenosti koja se istovaruje na tvoju glavu i da budeš zahvalan što svemu tome prisustvuješ i što sve to osećaš. Neprocenjivo. A za sve ostalo tu je VISA kartica (mora malo reklama, ne može čovek da živi samo od pisanja, zar ne).

Tako ja vršim to kuliranje pored reke, puštam da voda spira sve loše što se nakačilo na mene ovijeh dana, nedelja, meseci, kada prva kap nadolazeće kiše naravno prvo mene pogodi. Pomislih, ma nema veze, to je samo na oblak. Naravno, kao i svaki optimista, zeznuh se. Jeste bilo na oblak, ali Oblak! Čudovište od oblaka! Oblak koji se prostirao neverovatnom površinom sve odavde do onamo! Pošto je bio nepravilnog oblika duži deo je prelazio preko mene. Očigledna zavera protiv mene! Cukenberg je provalio da sam sinoć na Fejsbuku okačio pesmu o Sakou i Vanzetiju (Nikola i Bartolomeo), odmah alarmirao amerikanski odbrambeni sistem i oni nakon planiranja i izviđanja dronovima odlučili da uključe HAARP na mene.

Naravno, kao dokazani džentlmen, lovac na vetrenjače, spasilac unesrećenih sa Titanika i vitez koji oslobađa princeze od aždaha, sve sam to stoički podneo. Nemaju oni predstavu o tome da u ruke Ahaba morskog vuka svaka će puška biti ubojita. I curela je vodurina sa mene, preko mene, kroz mene... I tako je celokupna voda koja odnosi ta nataložena sranja i bukvalno sprala sve sa mene. Neću vam pričati o glupom osećaju kada 15 (i brojevima petnaest) minuta stojiš na na najgorem pljusku, pa se posle vraćaš kući ful mokar (uključujući i gatje). Ako bih vam pričao o tome izgubili bi ste iluziju da sam nadmoćni borac za pravdu, maltene super heroj. To pak nije ugodno ni vama, ni meni, a ni firmama koje će želeti da ih reklamiram kada se dokaže da jesam nadsuperioran.

Druga slika

Sutradan sam dobro proučavao vreme. Najpre kao Kamenko Katić polako izvirujući i gledajući u nebo, te o uočenom obaveštavao. Potom sam na netu proverio mogućnost za padavine. Nakon toga i na mobilnom. Proverio sam i temperaturu. Što više informacija sa različitih izvora, da bih stvorio realnu sliku. Kao što moj Mita kaže: „Izlaz informacija iz mene je direktno povezan sa ulazom informacija“.

Kada sam dočekao i povratak mojih dronova koje koristim isključivo u svrhu meteoroloških merenja i izviđanje,  kao i bombardovanje neprijateljskih položaja, polako sam se prigodno obukao u skoro ništa i zaputio kod Tuljka Patuljka da nešto pišem i pijem kafe sa njom.

A napolju toplo, toplo, toplo (a za sve ostalo, tu je VISA kartica). Neumoljivo koračam ka cilju. A onda sudbinski susret! Sretnem druga iz osnovne koga dugo nisam video. Vama to ne izgleda kao sudbinski susret, ali ako ja kažem da je sudbinski... pa to je samo zato da podignem tenziju. „Nisam te video stopest godina“, „Kako tvoji“, „Gde radiš“, „Ej, ajmo na kafu da se ispričamo“. Krenemo tako sudbinski prema obližnjoj kafani. Kakav danak neiskustvu! Zaboravio nj.k.v. Ahab jučerašnji sukob sa Amerikama i NATO-om. Pijemo kafu i vodu, čavrljamo. Tako se i završi sudbinski susret. Krenemo mi da se rastajemo i kao što to protokol u tim situacijama nalaže, ja krenem da ustanem.

Sledeće čega se sećam je da ležim pored stola i da me polivaju vodom. Au NATO-e, au HAARP-e, sačekaste me na sudbinskom spavanju. Ili što bi oni vojnim rečnikom rekli „Ahab down“. Rekoh, nećete vi mene jer sam ja, doduše nedokazan, ali još uvek ipak superheroj. Uzviknem „Biće ubica Ahab moreplovski vuk, svakom puškom u ruke Mandušića malog od palube“ i uzjašem konja. Krenem da se teturam naokolo i dovučem se nekako do Tuljka Patuljka. Ceo dan sam glumio prevrnutu čarapu. Nikako nisam mogao da iskuliram taj napad na moj integritet i suverenitet. Ali sam ponosno trpeo osećaj izvrnute čarape. Dahtao, ličio na ništa i bio sposoban isto za ništa. Mogao sam samo da se zabodem u krevet i da se sakrijem u snovima. Tu me dronovi ne nalaze. Proverio sam još ranije.

Treća slika

 Budim se i iz bunkera polako osmatram osmatrano područje. Kamufliranog me niko neće primetiti. Konsultujem sveznajući internet.  Šaljem izviđačke trupe. Prikupljam informacije od njih kada se vrate. Uključujem u osmatranje čak i TV prognozu vremena. Nepomično osmatram događanja na polju meteorološkog sukoba protiv mene. Polako mi se koče udovi od neudobnog položaja, ali su prikupljene informacije od vitalnog značaja. Na mapi koja jasno iscrtava moju rutu kretanja planiranu za taj dan, sve je više zabodenih zelenih zastavica koje polako obećavaju da će manevar biti uspešan.

I dok se polako i prikriveno smejuljim zbog predstojeće pobede, stižu telegrami podrške, održavaju se spontani mitinzi svuda po zemlji, dodole pevaju svoje pesme unazad da povuku kišu. Javili mi se čak i šamani sa Himalaja koji su u pauzi kopanja himalajske soli izvodili tajne rituale. Aboridžini su to odradili dan ranije. Zbog razlike u vremenskim zonama.

Polako se izvlačim iz zaklona unatraške kada se oglasi sirena za opštu opasnost. Ai karamela! Stuštilo se sa neba sve u istom trenutku. Počinje hitna evakuacija paradajza sa terase. Sve dežurne službe zatvaraju prozore i vrata od terasa jer kiša potpomognuta povelikim gradom lešnikovske veličine, dumba kao da nikada nije padao. Sa krova kuće baba Rade na zemlju se izlivaju planinske bujice tek otopljenog glečera.

Pirova pobeda. Ali, još ne i zvanično, Ahab superheroj je svojom opreznošću spasao dan. I paradajz. A i jednu princezu u kuli, još dvadesetak unesrećenih sa Titanika, posadu Apola 13... ali to se ne računa.

Lesi

A Lesi i dalje brižno čuva svoju raskrsnicu. Nešto se ne tangira oko vremenskih nepogoda ni sponzora. Moraću da odem u bilateralnu posetu Raskrnici gde ćemo Lesi i ja razmotriti mogućnosti daljih ulaganja u privredu, kao i pojačati vojnu saradnju potpisivanjem čitavog niza dokumenata.

Putovanja, velika i mala

Sinoć sam se malo hedonirao kod Mite. Kohiba cigara i sok od pomorandže u širokoj čaši za konjak. Mora čovek malo i da vrši hedonizam. U suprotnom, čemu onda sve te sitne radosti?

Sada pijem kafu (nije ona od 7 dinara, već gospodska, skuplja), pušim i gledam u paradajz koji se več zametnuo u žardinjeri na terasi. Neko govnjasto vreme napolju. Toplo a namrčilo se, prska kiša svako malo... divno proleće u junu. A šta radi vaš odani i sveplemeniti Ahab? Pa razmišlja o putovanjima. Stari čergar.

Velika putovanja

Volim da se sećam putovanja. Volim da vidim nove prizore. Volim to što idem negde gde davno ili nikada nisam bio. Volim kada putujem vozom pa dok on prolazi pored neke dece ona mašu. Mašem i ja njima. Ili kada prođe pored nekih ljudi koji rade nešto pa zastanu, kao da tim pokretom nemo pozdravljaju nas u vozu.

Nije mi bitno čime putujem. Bitan je put sam po sebi. Zato ne nosim knjige za čitanje i ubijanje dosade. Meni nije dosadno dok putujem. Ako je krajolik kroz koji prolazimo dosadan ili ne želim više da zvrjim kroz prozor, uvek su tu drugi putnici sapatnici i onda gledam u njih. Igram se jedne moje igre. Pogađam (bez provere mojih z ključaka, da ne razvejem čaroliju igre) ko se kako zove. Ko je kome rod. Ko se čime bavi. Gde putuju? Zašto putuju? Ko ih čeka tamo?

Jednom sam putovao kroz Vojvodinu. Bio je zimski dan i padao je sneg. Sve je bilo belo. I nebo i zemlja i ceo krajolik osim bljuzgavog puta ispred nas koji i onako nisam ni gledao. Onda sam u tom belilu od koga bole oči ugledao negde gde bi trebalo da bude horizont nešto tamnije, prema onom belilu skroz crno.

Kako smo prilazili tako su počeli da se raspoznaju obrisi tog crnog na horizontu. Definitivno je to bilo nešto što je čovek napravio. Kao da je bila neka kuća. Prilazili smo polako i crna masa u belilu zime je počela još bolje da se raspoznaje. Bio je to neki zabačeni salaš. Lepo su se videli kuća, ambar i ostale pomoćne zgrade. A ugledao sam i dim iz odžaka. Crtica dima se polako izvijala iz odžaka kuće i išla na gore, gore, gore, sve do neba. Bio sam očaran tim prizorom. U sred nigdea kuća, u kući ljudi koji lože vatru i dim od vatre koji se uzdiže u vis tog mirnog zimskog dana. Bio sam fasciniran dimom. Kao što rekoh, uzdizao se sve do neba. Poput neke tanke, najtanje paukove niti koja spaja kuću i ljude u njoj sa nebom.

Dugo sam još gledao taj prizor. Čak sam se i okrenuo u automobilu da bih gledao i dok se udaljavamo. I tako mi taj dim ostade u pamćenju do dana današnjeg.

Velika putovanja

(čin drugi)

Sećam se i nekih detalja koje sam primetio jednom kada sam autobusom putovao kroz jedan brdoviti predeo. Brdoviti predeo kao i svaki drugi brdoviti predeo. Idemo gore, idemo dole. Krivina desno, krivina levo. A svuda pored puta neki zaseoci ili šta su već te nastambe pored kojih smo prolazili.

Već je padala noć. Pred škiljavog rasvetljenja puta izgledalo je da je već noć. Ali nije bilo tako kasno jer su na skoro svim kućama pored kojih smo prolazili svetleli prozori. Prozori. Osvetljeni prozori. Prozori sa zavesama koje ničemu ne služe noću jer se zbog svetla unutra sve vidi kroz njih. Prozori sa spuštenim roletnama. Onim starinskim od zelenog materijala ili sa ovim novijim PVC roletnama. Prozori bez zavesa. Prozori sa različitom bojom svetla unutar kuće. Metalna konstrukcija vrata sa prozorom i svetlom. Prozori bez svetla. Prozori kroz koje se vidi svetlo koje je opaljeno u nekom drugom delu kuće.

I opet sam pogađao. Ko živi iza onog prozora? Zašto je ovaj prozor naprsao i ostao zalepljen samo lepljivom trakom kada se vidi da je to spavaća soba? Igračke, koliko li dece imaju? Imaju li dečaka ili devojčicu? Koliko li su stari? Ko li je iza onog zatamnjenog prozora kroz koji dopire samo svetlost koju emituje TV? Gleda li film? Seriju? Posteri po sobi. Šta li voli taj tinejdžer (ili tinejdžerka)? Zašto su stavili novogodišnje lampice kada je tek oktobar? Možda ih ne skidaju cele godine? Ili se toliko raduju dočeku nove godine i božiću pa su već okitili sobu? Da li je iza onog prozora u kome nema svetla neka beba koja već spava? Ili možda neko umoran od rada?

Mala putovanja

(bez nastavka)

Pre neki dan idem na pijacu. Uprtio ceger, glava mi negde u oblacima, noga pred nogu, kad neka iznenadna buka. Trgnem se iz oblaka. Nije buka. To su dečiji glasovi. Neki pevaju, neki se dovikuju. Očiušno ih ima mnogo. Pogledam iza sebe i vidim izvor tog najlepšeg žamora. Deca jako mala da ne mogu da procenim da li su iz vrtića ili su tek krenuli u školu. Uz njih su učiteljice (vaspitačice?). Krenuli su na neko svoje putovanje. Njima veliko, meni malo. Pevaju, žagore, dovikuju se, mililna da ih slušaš i gledaš. Stanem, pomaknem se malo unazad da im oslobodim prostor. Žure oni. Putovanje je to. Polako dolaz do raskrsnice, čekaju zeleno svetlo i kada se ono pojavi kreću preko ulice onako u paru kao što i idu.

U trenutku zeleno svetlo počinje da treperi i upali se crveno. Vaspitačice (učiteljice?) stoje na sred puta i blokiraju saobraćaj da pačići svi zajedno pređu. Vozači kuliraju. Niko ne trubi, niko ne turira. Valjda i njima milo što to vide. Svi znaju da će njihovo zeleno svetlo proći i doći i tako celi dan, svaki dan. Naravno, bajke su izmišljene priče, a ovo je realnost. Tako se jedan nestrpljivi vozač uporno muvkao i gurkao, sve bliže i bliže deci. Žuri se pa da bude što bliži odredištu. Zagledam se malo da vidim ko je taj Šumaher kad ono žena! Alo bre svete daj se stvarno zaustavi, hoću da siđem. Ovoliki muški vozači koji vazda negde jure stoje i ćute, a žena, majka, roditeljica nasrće kolima na decu.

Deca pređoše ulicu, majka za volanom prolete iza njih ne mareći ni za crveno svetlo. Pa da. Deca su kriva što je NJENO zeleno svetlo prošlo i upalilo se crveno. Odjuri autom u svom pravcu. A ja samo pomislih: „Gde se žuriš? Stići ćeš tamo gde smo svi krenuli. Samo, ne moraš baš da žuriš.“

Na telefonski poziv od ludila

Danas ne pijem kafu. Ima tri hiljade razloga za to pa vas neću daviti još i time. Sedim u ćoškiću, pušim i gledam u dim koji se uzdiže prema plafonu. Da trebalo bi krečiti, trebalo bi pokupiti paučinu, usisati. Definitivno. Možda bi trebalo još nešto uraditi. Verovatno.

Ali ja trenutno imam potrebu da vršim akciju razmišljanja. Ta se akcija izvodi duboko iza neprijateljskih linija i uopšte nije bezbedna. Očas posla možeš zakačiti nestao u akciji ili ubijen u akciji. Nema trte. Nema mrte. Nema trte-mrte. Da vam pojasnim. To je kao da sa jedne strane imate reku prepunu pirana, krokodila i ostalih vodovodnih životinja koje su željne da vam ugroze integritet tela i dezintegrišu vaše postojanje. Dakle, sa jedne strane reka, a sa druge tlo po kome gamižu zmije, lavovi, tigrovi, drakula, bubašvaba i ostale nevodovodne živuljke sa istim tendencijama prema vašem telu i postojanju.

E, a sada zamislite konopac razvučen iznad svih tih buljuka Turaka, Bugara, Nemaca, i vas kako koračate po njemu (konopcu, ne buljuku). Baš tako vam izgleda kada ja vršim razmišljanje. I tako, gledajući u sve to, ja mislim: Lako se okreči. Još lakše pokupi paučina i usisa. Radio sam milion puta to. Još od malena. I nije mi strano. Niti je nešto teško. Zapravo, meni ništa nije teško. Ali bih nekako voleo da i mene neko pita, nešto, bilošta, išta. Nešto osnovno.

Krevet vs. trosed

Neka me neko pita kako je to nemati krevet. Kako je to biti „na svome“ trosedu, a onda leći u krevet u kome ima mesta da kada se okrenem ne zajašim nogom na naslon. Krevet u kome možeš da legneš na stomak, a da ti ni jedan deo tela ne zapinje o nešto.

Neka me neko pita kako je to kada se godinama ujutro budiš samo da bi ceo dan pokušavao da zaradiš neki dinar ili da bi tražio posao. Neka me neko pita kako je to kada ti je pravo na rad ukinuto od septembra 2009. godine. Neka me neko pita kako je to biti otac koji sinu ne može da pošalje 1000 dinara već mu šalje 200.

Neka me neko pita kako je biti muškarac u godinama u kojima bi trebao da bude u nekoj fazi zaokružavanja života, a ne, umesto toga, muškarac koji tek treba da počinje jer je jednostavno takav njegov put da stalno počinje, počinje i počinje, iznova, iznova i iznova, dokazujući se ovomeionome, kurtiimurti.

Neka me neko pita kako je to kada par godina radiš nešto uporno i istrajno jer misliš da je tako ispravno i onda uvek budeš onaj magarac kome je šargarepa na kraju štapa i ti juriš tu šargarepu.

To me pitajte. To su obične stvari o kojima mogu da vam pričam. Više ili manje. U zavisnosti od toga koliko ste spremni da slušate. Pitajte me i kako je to kada na vas neko urla samo zato što je vaša percepcija zapravo vaša percepcija, a urlatorova percepcija njegova percepcija i da dve percepcije nikada ne mogu biti iste iz prostog razloga jer mi nismo isti. Percepcija je kao i mišljenje. Svako je ima. I svaka je ispravna. Osim moje koja nije ispravna jer, pa nekome se ne sviđa. To, baš to me pitajte.

Ali nećemo tako crne misli. Jel’ tako? Hajmo raja veselo. Ima se hleba. Možda bude i igara.

Dosta je bilo

To nije rekao Ahab. Rekli smo da prelazimo na veselije teme. Zato Ahab kaže: hajmo na igre i drsko citira u podnaslovu gospodina Sašu Radulovića, bivšeg, sadašnjeg, a za budućnost ćemo videti, političara. Jer političari nama daju igara. Imenovanog poslanika nahvataše paparaci kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza i to još dok koristi mobilni. Pa dosta je bilo! A kreneš van pešačkog, 5000 rsd kazna. A koristiš mobilni u saobraćaju 3000 rsd. Pa ko to da podnese? Bravo Sašo, dosta je bilo tog policijskog zuluma.

Jedino me malo razočara Sašo za ono u Skupštini. Ono što ti je krivo jer piješ kafu po ceni od 7 rsd. Da ne bi bila degutantna ta demagogija mogao si da se odrekneš plate. Ili barem dela plate. A ja bih te nebeski obožavao da si rekao: „Ovde je kafa 7 rsd i svuda će da bude. I svi da imaju plate kao i poslanici“. Jer, to bi bilo delanje političara. A ovo za cene u Skupštini, pa to znaju i vrapci, ili barem oni vrapci koji se sećaju devedesetih godina kada su počeli prenosi sednica Skupštine. Ergo, Sašo, šteknuo si 8 soma rsd na prelazu (čuj mene van prelaza) i žališ se na jeftinu kafu. Demagogu belosvetski.

Razočarao me i Lazanjski. Uuuuuuuuuuuu, on me razočarao i kao čovek i kao budući ministar vojni. A voleo sam ga, nije da nije. Lepo je onako sed i markantan frfljao, a ni tekstovi mu nisu bili loši. A sada je političar. Pa breeee. Ima li negde sunca pod ovim mračnim nebom?

A šegu i sprdnju napravi i Čeda. Išao u koaliciji sa Tadićem i Čankom za izbore, a sada će u koaliciju sa Vučićem. Logično, mada i nije, Tadić će u koaliciju sa demokratama. S’ kim će Čanak nemamo pojma. Osim što je već podneo ostavku na mesto poslanika (onomad) i podneo ostavku (isto onomad) na mesto predsednika LSV, sada se sprda sa Šešeljem. On njega pita otkud on na slobodi, ovaj njega što se biješ po splavovima i tako. Baš super zezanje.

Fino se sprdao i Mićunović koji nikako da podnese ostavku na život mada mu je odavno istekao radni staž i u penziji. Pustio sve da se mlate tamo po Skupštinama. Bilo veselo uuuuuuuuuu, samo tako. Pljuvanje, kontrapljuvanje, dopljuvavanje, pljuvanje pod sto i sve ostale takmičarske discipline. I taman kada su deca izigrala narod, Mićunović im prekine sednicu. Prc bato. Bez starca nema PUPS-a!

I na kraju

Na kraju se gase svetla. Narod se polako sprema, oblači i odlazi. Neki to zovu fajront. Ja ostajem. Bez kafe od 7 dinarijusa, bez odvratnih političkih igara, samo sa cigaretama, njihovim dimom, uz čekanje da me neko nešto pita, pozove telefonom...