Putovanja, velika i mala

Sinoć sam se malo hedonirao kod Mite. Kohiba cigara i sok od pomorandže u širokoj čaši za konjak. Mora čovek malo i da vrši hedonizam. U suprotnom, čemu onda sve te sitne radosti?

Sada pijem kafu (nije ona od 7 dinara, već gospodska, skuplja), pušim i gledam u paradajz koji se več zametnuo u žardinjeri na terasi. Neko govnjasto vreme napolju. Toplo a namrčilo se, prska kiša svako malo... divno proleće u junu. A šta radi vaš odani i sveplemeniti Ahab? Pa razmišlja o putovanjima. Stari čergar.

Velika putovanja

Volim da se sećam putovanja. Volim da vidim nove prizore. Volim to što idem negde gde davno ili nikada nisam bio. Volim kada putujem vozom pa dok on prolazi pored neke dece ona mašu. Mašem i ja njima. Ili kada prođe pored nekih ljudi koji rade nešto pa zastanu, kao da tim pokretom nemo pozdravljaju nas u vozu.

Nije mi bitno čime putujem. Bitan je put sam po sebi. Zato ne nosim knjige za čitanje i ubijanje dosade. Meni nije dosadno dok putujem. Ako je krajolik kroz koji prolazimo dosadan ili ne želim više da zvrjim kroz prozor, uvek su tu drugi putnici sapatnici i onda gledam u njih. Igram se jedne moje igre. Pogađam (bez provere mojih z ključaka, da ne razvejem čaroliju igre) ko se kako zove. Ko je kome rod. Ko se čime bavi. Gde putuju? Zašto putuju? Ko ih čeka tamo?

Jednom sam putovao kroz Vojvodinu. Bio je zimski dan i padao je sneg. Sve je bilo belo. I nebo i zemlja i ceo krajolik osim bljuzgavog puta ispred nas koji i onako nisam ni gledao. Onda sam u tom belilu od koga bole oči ugledao negde gde bi trebalo da bude horizont nešto tamnije, prema onom belilu skroz crno.

Kako smo prilazili tako su počeli da se raspoznaju obrisi tog crnog na horizontu. Definitivno je to bilo nešto što je čovek napravio. Kao da je bila neka kuća. Prilazili smo polako i crna masa u belilu zime je počela još bolje da se raspoznaje. Bio je to neki zabačeni salaš. Lepo su se videli kuća, ambar i ostale pomoćne zgrade. A ugledao sam i dim iz odžaka. Crtica dima se polako izvijala iz odžaka kuće i išla na gore, gore, gore, sve do neba. Bio sam očaran tim prizorom. U sred nigdea kuća, u kući ljudi koji lože vatru i dim od vatre koji se uzdiže u vis tog mirnog zimskog dana. Bio sam fasciniran dimom. Kao što rekoh, uzdizao se sve do neba. Poput neke tanke, najtanje paukove niti koja spaja kuću i ljude u njoj sa nebom.

Dugo sam još gledao taj prizor. Čak sam se i okrenuo u automobilu da bih gledao i dok se udaljavamo. I tako mi taj dim ostade u pamćenju do dana današnjeg.

Velika putovanja

(čin drugi)

Sećam se i nekih detalja koje sam primetio jednom kada sam autobusom putovao kroz jedan brdoviti predeo. Brdoviti predeo kao i svaki drugi brdoviti predeo. Idemo gore, idemo dole. Krivina desno, krivina levo. A svuda pored puta neki zaseoci ili šta su već te nastambe pored kojih smo prolazili.

Već je padala noć. Pred škiljavog rasvetljenja puta izgledalo je da je već noć. Ali nije bilo tako kasno jer su na skoro svim kućama pored kojih smo prolazili svetleli prozori. Prozori. Osvetljeni prozori. Prozori sa zavesama koje ničemu ne služe noću jer se zbog svetla unutra sve vidi kroz njih. Prozori sa spuštenim roletnama. Onim starinskim od zelenog materijala ili sa ovim novijim PVC roletnama. Prozori bez zavesa. Prozori sa različitom bojom svetla unutar kuće. Metalna konstrukcija vrata sa prozorom i svetlom. Prozori bez svetla. Prozori kroz koje se vidi svetlo koje je opaljeno u nekom drugom delu kuće.

I opet sam pogađao. Ko živi iza onog prozora? Zašto je ovaj prozor naprsao i ostao zalepljen samo lepljivom trakom kada se vidi da je to spavaća soba? Igračke, koliko li dece imaju? Imaju li dečaka ili devojčicu? Koliko li su stari? Ko li je iza onog zatamnjenog prozora kroz koji dopire samo svetlost koju emituje TV? Gleda li film? Seriju? Posteri po sobi. Šta li voli taj tinejdžer (ili tinejdžerka)? Zašto su stavili novogodišnje lampice kada je tek oktobar? Možda ih ne skidaju cele godine? Ili se toliko raduju dočeku nove godine i božiću pa su već okitili sobu? Da li je iza onog prozora u kome nema svetla neka beba koja već spava? Ili možda neko umoran od rada?

Mala putovanja

(bez nastavka)

Pre neki dan idem na pijacu. Uprtio ceger, glava mi negde u oblacima, noga pred nogu, kad neka iznenadna buka. Trgnem se iz oblaka. Nije buka. To su dečiji glasovi. Neki pevaju, neki se dovikuju. Očiušno ih ima mnogo. Pogledam iza sebe i vidim izvor tog najlepšeg žamora. Deca jako mala da ne mogu da procenim da li su iz vrtića ili su tek krenuli u školu. Uz njih su učiteljice (vaspitačice?). Krenuli su na neko svoje putovanje. Njima veliko, meni malo. Pevaju, žagore, dovikuju se, mililna da ih slušaš i gledaš. Stanem, pomaknem se malo unazad da im oslobodim prostor. Žure oni. Putovanje je to. Polako dolaz do raskrsnice, čekaju zeleno svetlo i kada se ono pojavi kreću preko ulice onako u paru kao što i idu.

U trenutku zeleno svetlo počinje da treperi i upali se crveno. Vaspitačice (učiteljice?) stoje na sred puta i blokiraju saobraćaj da pačići svi zajedno pređu. Vozači kuliraju. Niko ne trubi, niko ne turira. Valjda i njima milo što to vide. Svi znaju da će njihovo zeleno svetlo proći i doći i tako celi dan, svaki dan. Naravno, bajke su izmišljene priče, a ovo je realnost. Tako se jedan nestrpljivi vozač uporno muvkao i gurkao, sve bliže i bliže deci. Žuri se pa da bude što bliži odredištu. Zagledam se malo da vidim ko je taj Šumaher kad ono žena! Alo bre svete daj se stvarno zaustavi, hoću da siđem. Ovoliki muški vozači koji vazda negde jure stoje i ćute, a žena, majka, roditeljica nasrće kolima na decu.

Deca pređoše ulicu, majka za volanom prolete iza njih ne mareći ni za crveno svetlo. Pa da. Deca su kriva što je NJENO zeleno svetlo prošlo i upalilo se crveno. Odjuri autom u svom pravcu. A ja samo pomislih: „Gde se žuriš? Stići ćeš tamo gde smo svi krenuli. Samo, ne moraš baš da žuriš.“