Na telefonski poziv od ludila

Danas ne pijem kafu. Ima tri hiljade razloga za to pa vas neću daviti još i time. Sedim u ćoškiću, pušim i gledam u dim koji se uzdiže prema plafonu. Da trebalo bi krečiti, trebalo bi pokupiti paučinu, usisati. Definitivno. Možda bi trebalo još nešto uraditi. Verovatno.

Ali ja trenutno imam potrebu da vršim akciju razmišljanja. Ta se akcija izvodi duboko iza neprijateljskih linija i uopšte nije bezbedna. Očas posla možeš zakačiti nestao u akciji ili ubijen u akciji. Nema trte. Nema mrte. Nema trte-mrte. Da vam pojasnim. To je kao da sa jedne strane imate reku prepunu pirana, krokodila i ostalih vodovodnih životinja koje su željne da vam ugroze integritet tela i dezintegrišu vaše postojanje. Dakle, sa jedne strane reka, a sa druge tlo po kome gamižu zmije, lavovi, tigrovi, drakula, bubašvaba i ostale nevodovodne živuljke sa istim tendencijama prema vašem telu i postojanju.

E, a sada zamislite konopac razvučen iznad svih tih buljuka Turaka, Bugara, Nemaca, i vas kako koračate po njemu (konopcu, ne buljuku). Baš tako vam izgleda kada ja vršim razmišljanje. I tako, gledajući u sve to, ja mislim: Lako se okreči. Još lakše pokupi paučina i usisa. Radio sam milion puta to. Još od malena. I nije mi strano. Niti je nešto teško. Zapravo, meni ništa nije teško. Ali bih nekako voleo da i mene neko pita, nešto, bilošta, išta. Nešto osnovno.

Krevet vs. trosed

Neka me neko pita kako je to nemati krevet. Kako je to biti „na svome“ trosedu, a onda leći u krevet u kome ima mesta da kada se okrenem ne zajašim nogom na naslon. Krevet u kome možeš da legneš na stomak, a da ti ni jedan deo tela ne zapinje o nešto.

Neka me neko pita kako je to kada se godinama ujutro budiš samo da bi ceo dan pokušavao da zaradiš neki dinar ili da bi tražio posao. Neka me neko pita kako je to kada ti je pravo na rad ukinuto od septembra 2009. godine. Neka me neko pita kako je to biti otac koji sinu ne može da pošalje 1000 dinara već mu šalje 200.

Neka me neko pita kako je biti muškarac u godinama u kojima bi trebao da bude u nekoj fazi zaokružavanja života, a ne, umesto toga, muškarac koji tek treba da počinje jer je jednostavno takav njegov put da stalno počinje, počinje i počinje, iznova, iznova i iznova, dokazujući se ovomeionome, kurtiimurti.

Neka me neko pita kako je to kada par godina radiš nešto uporno i istrajno jer misliš da je tako ispravno i onda uvek budeš onaj magarac kome je šargarepa na kraju štapa i ti juriš tu šargarepu.

To me pitajte. To su obične stvari o kojima mogu da vam pričam. Više ili manje. U zavisnosti od toga koliko ste spremni da slušate. Pitajte me i kako je to kada na vas neko urla samo zato što je vaša percepcija zapravo vaša percepcija, a urlatorova percepcija njegova percepcija i da dve percepcije nikada ne mogu biti iste iz prostog razloga jer mi nismo isti. Percepcija je kao i mišljenje. Svako je ima. I svaka je ispravna. Osim moje koja nije ispravna jer, pa nekome se ne sviđa. To, baš to me pitajte.

Ali nećemo tako crne misli. Jel’ tako? Hajmo raja veselo. Ima se hleba. Možda bude i igara.

Dosta je bilo

To nije rekao Ahab. Rekli smo da prelazimo na veselije teme. Zato Ahab kaže: hajmo na igre i drsko citira u podnaslovu gospodina Sašu Radulovića, bivšeg, sadašnjeg, a za budućnost ćemo videti, političara. Jer političari nama daju igara. Imenovanog poslanika nahvataše paparaci kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza i to još dok koristi mobilni. Pa dosta je bilo! A kreneš van pešačkog, 5000 rsd kazna. A koristiš mobilni u saobraćaju 3000 rsd. Pa ko to da podnese? Bravo Sašo, dosta je bilo tog policijskog zuluma.

Jedino me malo razočara Sašo za ono u Skupštini. Ono što ti je krivo jer piješ kafu po ceni od 7 rsd. Da ne bi bila degutantna ta demagogija mogao si da se odrekneš plate. Ili barem dela plate. A ja bih te nebeski obožavao da si rekao: „Ovde je kafa 7 rsd i svuda će da bude. I svi da imaju plate kao i poslanici“. Jer, to bi bilo delanje političara. A ovo za cene u Skupštini, pa to znaju i vrapci, ili barem oni vrapci koji se sećaju devedesetih godina kada su počeli prenosi sednica Skupštine. Ergo, Sašo, šteknuo si 8 soma rsd na prelazu (čuj mene van prelaza) i žališ se na jeftinu kafu. Demagogu belosvetski.

Razočarao me i Lazanjski. Uuuuuuuuuuuu, on me razočarao i kao čovek i kao budući ministar vojni. A voleo sam ga, nije da nije. Lepo je onako sed i markantan frfljao, a ni tekstovi mu nisu bili loši. A sada je političar. Pa breeee. Ima li negde sunca pod ovim mračnim nebom?

A šegu i sprdnju napravi i Čeda. Išao u koaliciji sa Tadićem i Čankom za izbore, a sada će u koaliciju sa Vučićem. Logično, mada i nije, Tadić će u koaliciju sa demokratama. S’ kim će Čanak nemamo pojma. Osim što je već podneo ostavku na mesto poslanika (onomad) i podneo ostavku (isto onomad) na mesto predsednika LSV, sada se sprda sa Šešeljem. On njega pita otkud on na slobodi, ovaj njega što se biješ po splavovima i tako. Baš super zezanje.

Fino se sprdao i Mićunović koji nikako da podnese ostavku na život mada mu je odavno istekao radni staž i u penziji. Pustio sve da se mlate tamo po Skupštinama. Bilo veselo uuuuuuuuuu, samo tako. Pljuvanje, kontrapljuvanje, dopljuvavanje, pljuvanje pod sto i sve ostale takmičarske discipline. I taman kada su deca izigrala narod, Mićunović im prekine sednicu. Prc bato. Bez starca nema PUPS-a!

I na kraju

Na kraju se gase svetla. Narod se polako sprema, oblači i odlazi. Neki to zovu fajront. Ja ostajem. Bez kafe od 7 dinarijusa, bez odvratnih političkih igara, samo sa cigaretama, njihovim dimom, uz čekanje da me neko nešto pita, pozove telefonom...