Mala moćna muzika

Jeste li primetili kako sve izgleda drugačije u zavisnosti od doba dana i od toga pod kojim uglom svetlost Sunca pada? Naše ulice, trgovi, šetališta, sve dobija neki drugačiji izgled. Zavisno od percepcije posmatrača to su mistična mesta, romantična šetališta pored Sene, užurbani delovi Vol Strita.

Sedim pored prozora noću, pijem kafu, pušim cigaretu i gledam u daljinu. Prošla je ona faza kada Sunce zalazi i svojim zracima pali gradi, pretvara ga u buktinju užasnog plamena kako bi se ujutro, poput Feniksa, ponovo sazidao, naselio i počeo da diše svojim ogromnim plućima. To je prošlo i sada grad živi u mraku sopstvene rasvete. Dunem dim cigarete prema njemu i njegova svetla se zamrljaju, na trenutak postanu rasveta u Londonu koji je pod teškim naletom kiše.

Mrak u oku posmatrača

Mrak vezujemo za nešto tamno, opasno, brrrrrrrr mesto, ali nije nužno da je mrak takav. Zar ne može mrak biti nešto lepo? Topli omotač koji krije ljubavnike? Prijatna pauza od velikih vrućina? Idealno vreme da se noćne životinje iskradu iz svojih skloništa? Tako je i ovaj mrak koji gledam zanimljiv. A i mora da mi bude zanimljiv. Ne spava mi se, TV ne gledam (http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/10/kafa-i-tv.html ), a ni računar ne bih da palim. Zašto onda ne montirati se pored prozora uz kafu?

Naravno, grad ne spava noću. Spava većina ljudi u njemu, ali grad ne spava. Uvek ima nekoga ko će proći ulicama, tim glavnim arterijama grada. Za sada su još uvek to ljudi koji idu negde na posao u noćnu smenu. Pogureni su, sa zabijenim rukama u džepovima. Ne gledaju naokolo već samo u asfalt ispred sebe. Ostavili su nekoga u krevetu kod kuće i sada idu na dnevno (noćno?) poklonjenje njegovom božanstvu novcu. Idu da žrtvuju svoje suze, krv i znoj. A ni sami nemaju pojma da li da budu srećni jer imaju posao ili da puste pravo osećanje iz sebe, ono koje se decenijama gomila u njima.

Posle njih kreću horde u noćni izlazak. Taksi vozila jurcaju naokolo, oni sa manje finansija u džepu hitrim korakom idu tamo gde će im biti lepo, tu i tamo se kreću u grupi. Muškarci su glasni. Kao da kuraže jedni druge pred juriš na tuđe rovove. Žene su tiše. Njihove priče i kikotanja se skoro ne čuju od lupkanja njihovih štikli. Mrak je pun neispričanih priča, nedosanjanih snova, neostvarenih želja, nemuštih nadanja. Mrak je saveznik takvih stvari.

Mrak će svakome pružiti šansu da baš tu noć ostvari nešto od toga što mu nedostaje. A ako šansa ostane neostvarena, mrak se neće ljutiti. Prigrliće svoju noćnu decu, sakriti njihov neuspeh i nežno ih odvesti do kreveta gde će ih pokriti snom zaborava.

Treći nalet noćnih hodača

Potom nastaje mali zastoj u kretanju crvenih krvnih zrnaca po venama grada. Svi su se negde smestili i oslobađaju svoje sociološke nagone. Naravno, grad ipak i dalje ne spava. Tu i tamo neko prođe. Pijanci sa svojim trapavim koracima i po kojim padom. Sve začinjeno psovkama, smejuljenjem i ponovnim padanjem.

Prođe i poneka policijska patrola. Tek da noć bude sigurna od nasrtaja dana.

Kuvam novu kafu. Šta znam, kažu da kafa razbudi čoveka. Meni ne deluje tako. Kada mi se spava mogu da je pijem koliko god i opet ću zaspati. A kada mi se ne spava opet mogu da je pijem koliko god mi je gušt.

Ponovo pored prozora pušim i gledam grad. Polako kreće novi nalet noćnih hodača. Vraćaju se iz svojih provoda, napijanja, druženja, pevanja uz pesme mladosti, flertova... Taksisti opet startuju mašine i kreću na svoje kružne trke koje se nikada ne završavaju. Zbog količine konzumiranog alkohola, ovaj nalet je najbučniji od svih. Kao da su se krvna zrnca istripovala da poseduju sposobnost da svetle u mraku pa pokušavaju grad da izvuku iz mraka.

Grlata pevanja, izjave ljubavi vikanjem, svađe, „šta sam to uradio“, „ali ja te još uvek volim“, navijačka urlanja, obaranje kontejnera i rasipanje smeća naokolo uz povike odobravanja, kikotanja malo glasnija nego danju, po neki par koji se grli u nekom mračnom kutku ili ulazu u zgradu. Grad dobija novo noćno lice. Ne toliko lepo i poetsko, ali ipak jedno od svojih.

Grad i noć sve to poznaju. Rezultati će se svesti ujutro. Kada na ulice izađu čistači, kada se mamurne glave povrate iz komatoznog sna i dok nad wc šoljom budu povezivali iskidane trake noćašnjeg filma.

Zatišje sa burom na vidiku

Polako nestaju i ti zvuci. U daljini mraka se gube i one najupornije grupice iz trećeg naleta. Ispijem poslednji gutljaj kafe. Grad je opet živ i svetli u svom mraku noći. Kroz dim cigarete zaključujem da je ovo sve što je noć pripremila za noćas. Ulice su opustele potpuno. Pešaka ni nema. Samo po neki automobil.

I dok pratim crvena zadnja svetla automobila, nadam se samo da su nekim dobrim namerama morali da krenu u ovo doba. Da ih nikakva istinska muka ne mori.

A bura grada započinje polako. Čistači se razmeštaju na taktičke pozicije i započinju svoj sizifovski posao. Za njima ide armija kamiona u koje trpaju đubre, koji nose cisterne vode kojima peru ulice, koji voze pored ivičnjaka i rotirajućim četkama čiste zaostale opuške, kese, zgužvane listove papira od svežeg bureka.

Za njima kreće i gradski prevoz. Najpre stidljivo, sa po par putnika u svojoj osvetljenoj unutrašnjosti, a potom sa sve više i više glava koje se klimaju na krivinama i zelenim svetlima na semaforu.

Nebo na istoku počinje da dobija boje dana. Siguran znak da je vreme da noć ode na drugu stranu sveta. Fenomenalne su te boje. Priča o životu, ljubavi, sreći, sve oslikano bojama na nebu.

 Gasim cigaretu i završavam svoju smenu čuvara noći. Perem šolju, džezvu, istresam opuške, raspremam krevet i ležem. Mene neće mrak pokriti snom nezaborava, ali može se spavati i sanjati i danju. Pa čak i ukoliko ne spavate.