NEDELJA JE NERADNI DAN

 

NEDELJA JE NERADNI DAN

 

 

    Moj ćoškić nedeljom je malo carstvo neostvarenih snova i uzaludnih nadanja. Sedim uz obavezni dim cigarete koji se izvija prema plafonu, pomalo zaklanjajući prozor kroz koji se može videti samo parče sivog neba i par sivih golubova, letećih pacova. Pijem kokakolu iz flaše jer čemu čaša kada već pijem sam i slušam muziku. A kafa. E kafa je posebna priča.

 

KAFA

 

    Kafa je jedna stvar od koje se lako odviknete. Mislim, ok je kafa i voleo bih opet da je pijem, ali okolnosti to ne dopuštaju. Čemu kafa ako nemate nekoga uz kafu? Nekoga da pričate uz kafu. Nekoga da ćutite zajedno uz kafu. Nekoga da vam stavi nožice u krilo dok pijete kafu. U nemaštini nekoga lako sam se navukao na slatku kokakolu sa njenim mehurićima koji me golicaju. Izgubio sam naviku rituala paljenja ringle, stavljanja džezve na nju... Izgubio sam naviku mirisa kafe. A cigareta sasvim dobro ide i uu kokakolu. I moje priče sa samim sobom.

 

ŽENA

 

    Žene sam se već malo teže odvikao (lažem). Kao zamena za ženu ne postoji neka kokakola. Žena je nešto toplo u krevetu pored tebe. Nije hladno, flaširano i nema mehuriće. Žena nije dodatni jastuk koji držim ispred sebe i grlim. Jbg, jastuk se ne pomera. Niti me mune laktom u rebra kada počnem da hrčem. Ali kako godine i litri kokakole prolaze, odvikneš se od žene (lažem). Moj ćoškić postaje potpuna zamena za ono što sam uvek govorio: "Gde je žena, tu je i dom" (lažem, i dalje mislim da je dom tamo gde je žena). I tako dođosmo do samoće, na koju bi trebalo da sam se navikao do sada.

 

SAMOĆA

 

    Samoća je dobra. Ne zanima je kako ste obučeni, svučeni, kako ležete u krevet. Ne odgovara kada naglas pričate ono što mislite. Dopušta vam da se smejet kada god hoćete. Ne zapitkuje vas šta vam je dok plačete. Ne zanima je koliko ste cigareta popušili, da li ste ispraznili pepeljaru, koliko ste kokakole popili. Samoća ima sve olimpijske predispozicije da se kvalifikuje u savršenstvo. U nešto što se lako zaljubite. Nešto što prigrlite svim srcem i ne puštate ni za živu glavu. Nešto što postane savršeni partner za svaki dan. Ali nekako, to ne pali kod mene. Nikako da se spojimo ta samoća i ja. Ne mogu da je vbidim kako se šeta po stanu. Ne mogu da je šljapnem po guzi. Ne mogu da je zagrlim otpozadi i gricnem za uvo. Samoća nikako nije dobra.

 

    I ostaje mi lap top, virtuelno društvo, kokakola i samoća. I muzika. Muzika bez koje mislim da bih poludeo do sada.

 

It was all a dream

But it was so nice

I had a nice house

And such a loving wife

We had a little dog

Such a little dog

Oh but it reminded me of a large dog

Just in miniature size

And I saw life

Without upset family members

It was so clear I still remember

(...)

(Viagra Boys, Just like you)

Dolina jorgovana

U dolini jorgovana

Gde iako su dani topli, letnji

Tu, ispod planine, noći i jutra

Već su hladna i čila

O tu se grle i spajaju

Vruća i uzdrhtala tela dva

Kao da sutrašnjega dana

Može biti, a može i ne biti!

Grle i spajaju slaveći

Život i toplu zemlju,

Ispod njih, i mrzlo

Noćno nebo iznad,

I divne mirise i

Još divnije boje.

U prolazima između zgrada,

U betonskoj džungli

Na prstohvat vilinske prašine

Udaljene dve šake,

Očajno u samotinji

Prevrele avgustovske noći,

Stišću svaka svoj jastuk.

Noć u Marakešu

NOĆ U MARAKEŠU

Uličnom sijalicom obasjanu

Gledam zadihanu Lunu,

Golu, na krevetu,

Nenaježene kože.

I sijalica je na pravoj visini

I njeno svetlo je

Nežno prema Luni.

Prema momentu kada je Luna

Ponovno mazna.

Ponovo mazna Luna

Ima divne usne.

Njena koža obgrli

Ruku kojom je milujem.

Iz ponovo mazne Lune

Sija samo Sunce.

Pouka za sina

Ako ti do sada niko nije rekao, moraš da znaš da je ceo život jedna velika patnja. I bol. I stalna, bespoštedna, iscrpljujuća i uzaludna borba na kraju koje uvek samo ti izlaziš kao gubitnik. Ljudi su stoka i na sve se naviknu, pa i na to gubitništvo. Da vidiš samo kako lepo gubimo, propadamo, tonemo, sve uz osmeh na licu i obavezan usklik: ćuti, može biti i gore! I tako lepo i uobičajeno gubimo, propadamo i tonemo sve dok ne nestanemo sami od sebe. Ne umremo kako ljudima dolikuje, samo nestanemo u gomili istih, u običnoj statistici, u ničemu kada i poslednja statistika postane irelevantna. I ko ti kaže o toj temi nešto ulepšanije, blaže, slušljivije, taj ti nije prijatelj jer te laže.

Sada si u godinama da ne znaš ni šta znači to "ceo" sa početka ove Pouke. Vidiš, mada ni ja neznam za sigurno jer ću zasigurno znati koliko je "ceo život" tek na njegovom kraju – a i to je subjektivni događaj, jedno zasigurno znam. To je, po mom trenutnom merenju, najmanje JOŠ dva puta toliko koliko si živeo do sada. Tako da ako si nekada do sada pomislio da "jebote, ovaj život je BAŠ težak", razmisli još jednom. Još dva puta toliko. I još jače. I još brutalnije. A najverovatnije ima toga još i kasnije. Ne dva nego tri puta. Možda četiri?

Ako smo sa ovim koliko-toliko saglasni, da krenemo dalje.

Dalje

Svet ne postoji ni zbog koga od nas. Nažalost. No, već smo apsolvirali da smo samo nepostojanje poslednje irelevantne statistike, tako da nam je to jasno. Nažalost sve stvari u tom svetu koje su nam potrebne za život se moraju platiti. Nažalost, nismo do sada smislili bolji način kako da se organizujemo međusobno pa da svako uzima koliko mu je potrebno a da ne mora da crnči kako bi to platio. Tako, nažalost, moramo da crnčimo. Nažalost veliku većinu života. Što, opet nažalost, bude dodatna borba. Borba koja se kalemi na već apsolviranu borbu iz koje izlazimo kao gubitnici. Borba na borbu. Gubitak za gubitkom.

Gledao sam te kako ulećeš u posao, u tu borbu, sav ozaren još uvek dečijom nevinošću. Subjektivno misleći da su svi poput tebe, dobronakloni, raširenih ruku, iskreni, dobri ljudi. Uletao si tako naivan da nisi ni primećivao kako tvoja mladost, gipkost, snaga, izdržljivost, pronicljivost i svi ostali atributi mladosti ne ostaju neprimećeni. Nisi video oči koje te gledaju, procenjuju, odmeravaju, te sive ćelije u nečijim lobanjama koje daju svoj konačni sud o tebi.

Ovo znam jer sam bio poput tebe. Apsolutno i sto posto takav. Sećam se kako sam bio zbunjem kada mi neko od starijih kolega nije želeo da pomogne oko problema koji bi me mučio. Čak iako bih ih lepo i najkurtoaznije zamolio da mi pomognu ili objasne kako da rešim problem sa kojim se susrećem u poslu. U poslu koji radimo zajedno.

A onda sam, to dok si ti uletao u posao u borbu, stajao sa strane, uz te oči koje ne vidiš i koje te gledaju i procenjuju dok završavaš posao kako znaš i umeš uz svoje vršnjake i drugare. Privilegija godina i neupućenosti očiju u to da si mi sin. I dok sam tako stajao oči su rekle mudrost. "Pogledaj ih kako su mladi, brzi, snažni, gipki, izdržljivi. Ali ja imam znanje. I dok imam znanje koje oni nemaju, uzalud im sve te njihove osobine. Moje radno mesto je osigurano. I zato im neću otkrivati tajna znanja mog posla."

E kada sam čuo tu mudrost, ukazala mi se slika već pomenutog kolege koji odbija da mi pomogne. Krug mi se zatvorio i mnoge stvari su mi postale jasnije.

Ima li šta mudrije od mudrosti

Zapravo ima. I to baš to. Mudrija mudrost! Da, ona postoji. Jer ako mudrost nije dijalektička, onda nije mudrost. Ako mudrost ne pretpostavlja da će ako ne ubrzo onda barem nekada ispasti manje mudra, ili čak i glupa, u odnosu na novu mudrost, onda to nije mudrost. Dakle veruj samo u mudrije mudrosti. One koje nastaju kada samo mudrost napravi i zatvori krug i započne novi krug, krug mudrije mudrosti.

A mudrija mudrost kaže: "Ne slušaj te netačne mudrosti koje izgovaraju i praktikuju uči koje uzimaju za pravo da procenjuju. Ne budi poput njih. Ne budi poput njih ni što se tiče procenjivanja, a ni što se tiče njihove mudrosti. Ukratko, nemoj biti poput njih."

Ako si sada zbunjen i nisi siguran kako da se ponašaš, samo poslušaj mudriju mudrost i započni taj drugi krug kome se nazreo početak. Nemoj da budeš slika kolege koji ne želi da pomogne u nečijoj glavi. Budi upravo njen negativ, njena suprotnost. Budi "slika kolege koji mi je pomogao da rešim problem kada mi je bilo najteže". Budi "pitaj njega, on će ti najbolje objasniti". Budi dijalektička suprotnost mudrosti očiju koje ocenjuju. Budi mudrija mudrost. Budi taj koji će deliti znanje. Budi "reći ću im, zašto da se oni muče kada ja već umem". Budi TA mudrost.

Mudrost koja započinje novi krug potpuno svesna da na kraju tog kruga počinje novi krug, jer znanje, osnov ovih mudrosti nije konačno i uvek će biti novog i novog kruga. Znanje je svuda i baš zato što nije konačno ne vredi ga zadržavati samo za sebe i biti manje mudar, biti slika ONOG kolege. Nudi znanje kapom i šakom ma koliko ga teško sticao dotada, a i odtada. Za to ima najmanje tri razloga:

1. iako je život patnja i težakupič*ulepumate*inu i dodatno otežanujošpi*kijuma*er tim savladavanjem znanja, ako budeš mudri kolega koji deli znanje makar jednom će te karma pogledati, razmrsiti konce, okrenuti po koji telefon, napisati koji mejl i malo ti ublažiti patnju i teškoću,

2. ili ćeš uživati u zabludi da je u to uradila, što je kao autosugestija dovoljno da ona to i uradi makar i posredno

3. bisere treba bacati svuda iako nam se i ma koliko nam se činilo da ih bacamo pred svinje, jer iako je velika istina da će većina tih ohridskih bisera pasti baš pred svinje, ili na jalovo tlo, ili na koje drugo skrovito mesto, velika je istina i to da će makar jedan biser pasti baš pred karmu.

Upravo...

Ja upravo bacam taj biser pred tebe, upravo kao pred karmu. Da zasija i neka karma načini taj telefonski poziv za tebe, da postaneš mudar čovek i da ne nestaneš u u običnoj statistici, u ničemu kada i poslednja statistika postane irelevantna. Da budeš čovek makar dok je statistika relevantna pa i posle toga. Jer pravi ljudi ne umiru, još manje nestaju! Oni postaju zvezde na nebu.

Hukova kontrateza, ili, kako je bilo

     Dobro vam jutro dragi moji svi koji ste se okupili oko ovog prizora na monitorima vaših elektronskih uređaja sa kojih koristite priliku da pristupite internetu!

     U mom ćoškiću je odavno sve po merama. Više mi ne fali onih 20 centimetara zbog kojih sam se poput jegulje uvlačio između stola, naslona za kauč, stolice i lap topa. Iako proklet da budem cigan-čergar, čovek se ipak prebrzo navikne, prebrzo prilagodi, prebrzo prebaci da trpi nešto drugo, pa se i ja tako prebrzo naviknem.

     Naravno, i ovog jutra kao i uvek do sada, u mom ćoškiću dominiraju kafa, cigarete i pepeljara. Sveto trojstvo ćoškića. Ja sam tu samo da obavljam potrebne rituale poput srkanja kafe, povlačenja dima iz cigarete i tako dalje.

     Sveto trojstvo plus mene tog jutra narušavaju samo moj telefon sa slušalicama koje su zakopane u moje uši, kao i to da uopšte nije jutro. Telefon mi je nekako ušao u veću upotrebu nego lap top. Više je juzer frendli telefon sa svojim aplikacijama na jedan pip prstom. Možda bi neko želeo i moje obrazloženje zašto ga je lakše koristiti. Recimo na primer, definitivno je lakše u džepu nositi telefon i sa njega slušati muziku dok idete na posao nego da vam je u džepu lap top.

     A zašto jutro zapravo nije jutro, e o tome ću vam besediti neki drugi put.

     Tako, dok obavljam potrebni ritual ispijanja moje slatke kafe sa mlekom i laganim uživanjem u duvanskom dimu vi ste saznali šta je to novo u mom ćoškiću. A neki red nalaže da vas upoznam i sa ostalim staritetima.

Ostali stariteti

     Već sam vam pripovedao i to koliko prošlog vikenda o tome da sam i kako sam dobio otkaz. Tako je taj staritet nebitan ovoga časa. Bolje se oslonimo na druge staritete. Prave stare, starcate, staritete od kojih ćete načisto ostariti.

     Smešna strana u vezi ovog teksta je to što je ovaj tekst započet mnogo ranije i inicijalno je imao kao namenu da vas informiše o tome zbog čega me nema. Zašto je Ahab odsutan? Zašto više ne piše za svoj blog? Gde je nestao Ahab? Da li je njegov brod potonuo?

     Nešto sam bio spominjao da me nema zbog posla, jednom ili dva puta, ako se neko uopšte seća tih retkih obraćanja. I zaista, mislim da sam tako retko imao potrebu ili ideju da pišem nešto samo zbog toga što sam se bio zaposlio. Dobro, udela ima i to što sam ja lenja osoba, ali ne možete biti lenji kada je vaša strast u pitanju. Zar ne? A moja je strast pisanje. I ako je pisanje u pitanju, ja ne mogu biti lenj. Ili možda mogu...

     Bilokakobilo, definitivno je posao jako uticao na sve, pa i na moje pisanje (da ne kažem: na moje činodejstvovanje po stranicama ovoga bloga). Došao je u trenutku nakon duge i posne dve godine nemanja posla. Došao je u trenutku kada se posao činio kao jedinstveno, univerzalno i nadasve učinkovito delo koje će popraviti sve nejasnoće u Univerzumu. Došao je u trenutku kada je morao da dođe jer bi u suprotnom i sama moja egzistencija bila dovedena u pitanje. Da, da, da, došao je kao neka nebeska mirođija, mađija, mašta... I kada se takav pojavio i stao pred mene, naravno da sam ga priglio kao najrođenijeg. Ok, znamo da svaki posao obavljam savršeno precizno, planski, bezbedno i efikasno, što zahteva deo psihičkih osobina. Dodajmo na to i deo psihičkih osobina koje sam ja dodatno ugradio na već uračunate te delove jer sam jednostavno TAJ posao morao prigrliti kao najrođenijeg. Deo plus deo jednako jedva malo preostale RAM memorije, taman onoliko koliko je potrebno za disanje, spavanje, samostalno uzimanje hrane i ostale manje zahtevne operacije.

      Tako sam ja svoju kompletnu upotrebljivu memoriju prebacio na totalnu glupost. Najprostiji rad nekvalifikovanog radnika u fabričkoj proizvodnji. Sva moja znanja, obrazovanja, dilpome, svedočanstva, završene škole, kursevi, veštine sakupljane tokom tri decenije praktičnog rada kroz najrazličitije slojeve i vrste proizvodnih delatnosti, jezici koje govorim, rad sa računarima, kao hardverom, tako i softverom, izgrađen ukus u umetnosti, sve je to bačeno na kolena blatišta zarad ispunjavanja radnih zadataka nekvalifikovanog radnika za najprostiji rad u fabričkoj proizvodnji.

     Dobronamerni ljudi koji me poznaju i ne žele mi ništa loše, niti zlo, ukazivali su mi na to. Da sve svoje skilove i znanja podređujem nečemu što ne zahteva ni delić takvog naprezanja, te da će me to na kraju i skupo koštati. Ali ego je čudesna stvar. Moj ego mi je lepo govorio da se to neće desiti i da do toga neće doći jer ja sam drugačiji, ja znam, ja... Naravno da je došlo do toga. Naravno da su moj ego i moja opsesivna narav doveli do toga da nestanem. Da me proguta posao. Da nestanem sa radara. Baš onako kako posao i treba da utiče na pojedinca.

Zvezda padalica na kraju tunela

     Ipak, bio sam pomalo i ja u pravu kada sam se podvihoren Egom i prigrabljenim poslom busao u grudi i svečano obznanjivao da mene to neće slomiti i da ovaj Titanik nikada nije potonuo i nema nameru to da uradi. Znam za sveto trojstvo (ne sveto trojstvo ćoškića, jedno sasvim drugo ili treće trojstvo): tri dana je dovoljno da se uklopiš u novu okolinu, tri meseca je dovoljno da se nauči svaki posao i tri godine provedene u jednoj organizaciji dovode do institucionalizovanja pojedinca u same temelje te organizacije. Ali isto tako znam da najprostiji rad nekvalifikovanog radnika u fabričkoj proizvodnji mora dopustiti dovoljno prostora da se moja memorija i svi kapaciteti moje centralne procesne jedinice moraju preliti preko tog rada. Preliti preko njega, usavršiti ga do virtuozne minimalnosti potrebnih pokreta telo i potom nastaviti da se širi svuda naokolo kao bauk, bauk koji kruži Evropom i bauk koji na kraju zahvata celu fabriku.

     To se upravo i desilo. Moj um koji stalno razmišlja o 5000 različitih stvari obuzeo je fabriku, zavirio u svaki kutak, svašta video, svašta saznao, ponešto i naučio, a sigurno zapazio i neke stvari o kojima bi vredelo da vam pišem. Čisto onako, informativno. Da imate informaciju sa moje tačke gledišta. Da vam to iskustvo možda nekada pomogne da se snađete u nekoj situaciji. Da možda vidite i zvezdu, makar i padalicu ili onu kinesku koja je pregorela čim ste je uključili na struju, na kraju tunela kojim trenutno svi mi putujemo.

     A što se tiče samog naslova ovog posta na blogu, nemam blage veze ko je Huk, a njegova antiteza je zapravo moja izmišljotina da bi sam naslov bio onako akademskiji, ozbiljniji, trezven i edukativan baš kao i naslovi za sve ostale informacije koje u ovom tunelu dobijamo.

SREĆNA NOVA GODINA?

      Moj ćoškić, moja cigareta, moja kafa, onaj mistični plavi dim i raskošni miris kafe... Noge podignute na stolicu da se odmaraju. Zapravo, one nemaju od čega, ako ćemo realno o tome, da se odmaraju. Do malopre su spavale sa ostalim udovima, organima, glavama. A pošto je napolju neopisivo siv dan koji izgledom smrdi na minus pet i pošto je napolju vetar i pošto je januar kad mu vreme nije i pošto ja uvek na izborima glasam protiv bilo kakvog oblika hladnoće, čini mi se da ih neću ni izvoditi napolje gde bi bile izložene nekom naporu. Iliti umoru.

      Ah, da. Vi ne znate. Ne, nije mi slobodan dan na poslu. Niti sam dobio godišnji odmor. Nisam ni na bolovanju. Malo sam dobio otkaz. Ponovo sam ponosni pripadnik biroa za nezapošljavanje.

SREĆNA NOVA GODINA?

     Nećemo se sada zgražavati, začuđavati... Navikao sam na otkaze. Kao, ono, znaš... Iz sve snage isceđujem iz sebe zadovoljno lice tako da svi misle kako mi je super. Stari Ahabov trik. Iliti: "Kada jedeš govna, jedi ih kutlačom i još se smeši oko glave da svi misle kako ti je super".

     Ok, realno nema mesta nekoj prevelikoj panici. I pored svih prepreka i prepona mogu se negde zaposliti za minimalac. Imam i neki štekić koji može da mi pokriva osnovne troškove neko vreme. Taj "štekić" je osnova današnje proleterske svakodnevice. Štekaš kintaju za nešto, nemampojma, ja recimo štekam za novi lap top i tako štekaš i štekaš i onda uleti neka kriza, krizetina, katastrofa i tebi ode štekić. I tako iz godine u godinu. Barem kod mene.

     Kada već nećemo da se zgražavamo, začuđavamo, paničimo, itd, šta ćemo onda? Realno, nemam pojma. Gledam preko papuča mojih nogu dignutih na stolicu u jednu tačku na TA peći dok desnom rukom, u kojoj je cigareta, držim šolju kafe u vazduhu čitavu jednu večnost. Pošto ni to nije neka slika za angažovanje oko nje, hajde da vidimo malo u istoriju. Da gvirnemo kako je došlo do prirodnog stres-šok otkaza. Možda je tu zanimljivije.

Poslednja večera, doručak, branč...

 

     Pozove nas dan ranije na "razgovor o daljoj saradnji" glavni šef. U deset sahata, kod njega u kancelariji. Nas sedmorica. I dođemo. Ja među prvima, konkretno drugi. Ulazim u kancelariju, tu šef, tu administrativne radnice, tu moj kolega koji mi uskoro neće biti kolega i težina u vazduhu. Svima neugodno. "Nagle promene na tržištu. Izgubljeni tenderi i poslovi. Smanjen obim podizvođača na nivou Kompanije", veze li veze moj šef. A ne veze nebuloze ili imaginarije. Ne! Priča čovek realnu situaciju. Ne mulja nikoga. Da nisam strana koja prima otkaz prosto bih pomislio kako je njemu naj*ajebanije u celom ovom cirkusu.

     Kolega postade bivši kolega čim je bez reči potpisao sporazumni raskid ugovora. Šta da radi čovek? I on se "navikao" na otkaze. Pita me: "Ti si radio u smenskoj?", rekoh "Da". "A ja sam bio na čašama. Vario.". Rekoh "Znam, viđao sam te kada idem na intervenciju".

     Onda je pokupio papire koje su mu administrativne radnice uredno spakovale: "U roku od sedam dana se javite na biro, imate pravo na mesečnu nadoknadu..." Klimne glavom, krene da ustaje, kada ga šef zaustavi. "Ti beše imaš jedno dete? Tako si prijavio kada smo pisali za paketiće?" "Da, jedno dete, šest..." "Milice, dodaj kolegi molim te paketić za dete". Administrativna radnica odmah dejstvuje i bivši kolega drži i paket za dete u ruci. Paket i otkaz. Da nosi detetu. Od firme. Od firme u kojoj tata više ne radi. Paket da se dete raduje dok otac traži posao u sred zime, dvaesičetvrtog decembra, dan pred Božić. Nema veze što ne radi u firmi za taj triesprvi dade Milica paketić za prijavljeno dete.

     Kolega, sada već raskolega, ustane i ja sednem na njegovo mesto, da se i ja raskolegim. Šef... Ali njemu je stvarno bilo teško. Jeste, ne može to da se isfolira. Vidiš kada je neko čovek, ili je makar računao na tebe kao aduta u nekoj partiji.

     "Nema problema šefe, znamo sve to od samog početka. Još kada smo se prvi put videli pričali smo o mogućnosti da mi se ne produži ugovor nakon dva meseca. Jeste šefe, rekli ste da ćete Vi lično dati sve od sebe da ostanem tu i znam da ste učinili sve što je u Vašoj moći... Hoćete li samo da mi date papire koje treba da potpišem pa da se razilazimo"?

     Ispostavlja se da nam papirusi još nisu pravno-formalno važeći, što je jako brinulo sve tri administrativne radnice a ne samo Milicu, jer ih nije potpisao i direktor. Tip još nije došao. Me žuri mu se. Pa ne dobija on otkaz. Šef nam se znoji. Nelagodnost. Kaže: "Idite barem u menzu i doručkujte, saće on". Na dam kada ne radim već dobijam otkaz daju mi da se kucam i uzmem obrok! Opa, veliki su u samilosti i samoiskupljenju jerbo bi mi to dodatno kucanje ranije naplatili 500 dinarijusa.

     Žvaćemo neku hranu raskolega i ja u toj menzi gde smo to radili već godinama i znamo da nam je to poslednja večera. Ili je doručak. Mada je neko vreme za branč. Poslednji branč sa paketićem na stolu u menzi, dok raskolega gleda u prazno, ubacuje zalogaje nečega što je uzeo u usta, jer jedan obrok više, uz paketić.

     Gledam ga, nemam emocije. Hvala Juriju Gagarinu pa mi je dete odavno odraslo i zarađuje svoj hleb i nije navučeno na Deda Mraza i paketiće. Ono neosećanje ničega povodom otkaza me uvelo u fazu emocionalne utrnulosti. Ne mogu ni da plačem dok ga gledam sa paketićem. Ni da psujem. Ni da mu išta kažem. Odrastao je dovoljno da zna sve. Ili bi barem trebalo da zna sve. Proleter poseduje samo svoju radnu snagu, školovanu ili ne, koju može prodati da bi imao novac. I radna snaga kao i svaka druga roba, nalazi se na tržištu. Potrebno je samo naći kupca za robu koju nudite. I to je to. A paketić je tu... da se dete raduje jer je doček nove godine?

Nastavak

     Završavamo poslednje obedovanje branča, on uzima paketić, odlazimo do kancelarije, Milica end njene koleginice zadovoljne, dolazio direktor i pravno-formalno regulisao sve. "Izvolite, srećna vam Nova i sve najbolje".

     Sve najbolje.