Hukova kontrateza, ili, kako je bilo

     Dobro vam jutro dragi moji svi koji ste se okupili oko ovog prizora na monitorima vaših elektronskih uređaja sa kojih koristite priliku da pristupite internetu!

     U mom ćoškiću je odavno sve po merama. Više mi ne fali onih 20 centimetara zbog kojih sam se poput jegulje uvlačio između stola, naslona za kauč, stolice i lap topa. Iako proklet da budem cigan-čergar, čovek se ipak prebrzo navikne, prebrzo prilagodi, prebrzo prebaci da trpi nešto drugo, pa se i ja tako prebrzo naviknem.

     Naravno, i ovog jutra kao i uvek do sada, u mom ćoškiću dominiraju kafa, cigarete i pepeljara. Sveto trojstvo ćoškića. Ja sam tu samo da obavljam potrebne rituale poput srkanja kafe, povlačenja dima iz cigarete i tako dalje.

     Sveto trojstvo plus mene tog jutra narušavaju samo moj telefon sa slušalicama koje su zakopane u moje uši, kao i to da uopšte nije jutro. Telefon mi je nekako ušao u veću upotrebu nego lap top. Više je juzer frendli telefon sa svojim aplikacijama na jedan pip prstom. Možda bi neko želeo i moje obrazloženje zašto ga je lakše koristiti. Recimo na primer, definitivno je lakše u džepu nositi telefon i sa njega slušati muziku dok idete na posao nego da vam je u džepu lap top.

     A zašto jutro zapravo nije jutro, e o tome ću vam besediti neki drugi put.

     Tako, dok obavljam potrebni ritual ispijanja moje slatke kafe sa mlekom i laganim uživanjem u duvanskom dimu vi ste saznali šta je to novo u mom ćoškiću. A neki red nalaže da vas upoznam i sa ostalim staritetima.

Ostali stariteti

     Već sam vam pripovedao i to koliko prošlog vikenda o tome da sam i kako sam dobio otkaz. Tako je taj staritet nebitan ovoga časa. Bolje se oslonimo na druge staritete. Prave stare, starcate, staritete od kojih ćete načisto ostariti.

     Smešna strana u vezi ovog teksta je to što je ovaj tekst započet mnogo ranije i inicijalno je imao kao namenu da vas informiše o tome zbog čega me nema. Zašto je Ahab odsutan? Zašto više ne piše za svoj blog? Gde je nestao Ahab? Da li je njegov brod potonuo?

     Nešto sam bio spominjao da me nema zbog posla, jednom ili dva puta, ako se neko uopšte seća tih retkih obraćanja. I zaista, mislim da sam tako retko imao potrebu ili ideju da pišem nešto samo zbog toga što sam se bio zaposlio. Dobro, udela ima i to što sam ja lenja osoba, ali ne možete biti lenji kada je vaša strast u pitanju. Zar ne? A moja je strast pisanje. I ako je pisanje u pitanju, ja ne mogu biti lenj. Ili možda mogu...

     Bilokakobilo, definitivno je posao jako uticao na sve, pa i na moje pisanje (da ne kažem: na moje činodejstvovanje po stranicama ovoga bloga). Došao je u trenutku nakon duge i posne dve godine nemanja posla. Došao je u trenutku kada se posao činio kao jedinstveno, univerzalno i nadasve učinkovito delo koje će popraviti sve nejasnoće u Univerzumu. Došao je u trenutku kada je morao da dođe jer bi u suprotnom i sama moja egzistencija bila dovedena u pitanje. Da, da, da, došao je kao neka nebeska mirođija, mađija, mašta... I kada se takav pojavio i stao pred mene, naravno da sam ga priglio kao najrođenijeg. Ok, znamo da svaki posao obavljam savršeno precizno, planski, bezbedno i efikasno, što zahteva deo psihičkih osobina. Dodajmo na to i deo psihičkih osobina koje sam ja dodatno ugradio na već uračunate te delove jer sam jednostavno TAJ posao morao prigrliti kao najrođenijeg. Deo plus deo jednako jedva malo preostale RAM memorije, taman onoliko koliko je potrebno za disanje, spavanje, samostalno uzimanje hrane i ostale manje zahtevne operacije.

      Tako sam ja svoju kompletnu upotrebljivu memoriju prebacio na totalnu glupost. Najprostiji rad nekvalifikovanog radnika u fabričkoj proizvodnji. Sva moja znanja, obrazovanja, dilpome, svedočanstva, završene škole, kursevi, veštine sakupljane tokom tri decenije praktičnog rada kroz najrazličitije slojeve i vrste proizvodnih delatnosti, jezici koje govorim, rad sa računarima, kao hardverom, tako i softverom, izgrađen ukus u umetnosti, sve je to bačeno na kolena blatišta zarad ispunjavanja radnih zadataka nekvalifikovanog radnika za najprostiji rad u fabričkoj proizvodnji.

     Dobronamerni ljudi koji me poznaju i ne žele mi ništa loše, niti zlo, ukazivali su mi na to. Da sve svoje skilove i znanja podređujem nečemu što ne zahteva ni delić takvog naprezanja, te da će me to na kraju i skupo koštati. Ali ego je čudesna stvar. Moj ego mi je lepo govorio da se to neće desiti i da do toga neće doći jer ja sam drugačiji, ja znam, ja... Naravno da je došlo do toga. Naravno da su moj ego i moja opsesivna narav doveli do toga da nestanem. Da me proguta posao. Da nestanem sa radara. Baš onako kako posao i treba da utiče na pojedinca.

Zvezda padalica na kraju tunela

     Ipak, bio sam pomalo i ja u pravu kada sam se podvihoren Egom i prigrabljenim poslom busao u grudi i svečano obznanjivao da mene to neće slomiti i da ovaj Titanik nikada nije potonuo i nema nameru to da uradi. Znam za sveto trojstvo (ne sveto trojstvo ćoškića, jedno sasvim drugo ili treće trojstvo): tri dana je dovoljno da se uklopiš u novu okolinu, tri meseca je dovoljno da se nauči svaki posao i tri godine provedene u jednoj organizaciji dovode do institucionalizovanja pojedinca u same temelje te organizacije. Ali isto tako znam da najprostiji rad nekvalifikovanog radnika u fabričkoj proizvodnji mora dopustiti dovoljno prostora da se moja memorija i svi kapaciteti moje centralne procesne jedinice moraju preliti preko tog rada. Preliti preko njega, usavršiti ga do virtuozne minimalnosti potrebnih pokreta telo i potom nastaviti da se širi svuda naokolo kao bauk, bauk koji kruži Evropom i bauk koji na kraju zahvata celu fabriku.

     To se upravo i desilo. Moj um koji stalno razmišlja o 5000 različitih stvari obuzeo je fabriku, zavirio u svaki kutak, svašta video, svašta saznao, ponešto i naučio, a sigurno zapazio i neke stvari o kojima bi vredelo da vam pišem. Čisto onako, informativno. Da imate informaciju sa moje tačke gledišta. Da vam to iskustvo možda nekada pomogne da se snađete u nekoj situaciji. Da možda vidite i zvezdu, makar i padalicu ili onu kinesku koja je pregorela čim ste je uključili na struju, na kraju tunela kojim trenutno svi mi putujemo.

     A što se tiče samog naslova ovog posta na blogu, nemam blage veze ko je Huk, a njegova antiteza je zapravo moja izmišljotina da bi sam naslov bio onako akademskiji, ozbiljniji, trezven i edukativan baš kao i naslovi za sve ostale informacije koje u ovom tunelu dobijamo.