Ratni bubnjevi

Dakle, svaka im čast. Uspeli su da me iznerviraju bez da su trepnuli. A jesen je tako lepo počela. Prestalo je leto sa svim onim vrućinčinama, suncem, odvratnim godišnjim odmorima i sve se nekako vratilo u normalu. Ljudi su počeli normalno da zuje po ulicama, kod doktora su opet one srcu mile nenormalne gužve, sud je počeo da radi, na ročištu je jedan svedok lagao što me je dovelo u realnu opasnost da budem proglašen krivim za navodno delo koje sam navodno počinio 2006. godine. Sve je počelo kako čovek samo može poželeti. A onda najednom...

Ratni bubnjevi

Hoće ovi tamo Srbi u Bosni da organizuju referendum sa pitanjem da li ste za to da se 9. januar slavi kao dan Republike Srpske (ili tako neka slična nebuloza). Čuj da li će slaviti? Otkad to narod mora na referendum da kaže vlastima koji dan da bude praznik? Kada su mene pitali kada hoću da bude doček Nove godine? Što me niko nije pitao da li sam za to da mi se ukine Dan Republike? Da li je neko pitao vas?

Bilokakobilo, to je razbesnelo do iznemoglosti Bošnjačke vlasti. Uskopistili se kao oni mali Lesiji koji su veliki kao prosečan pacov a laju i kidišu kao da su mastif ili neki drugi ogromni Lesi. Joj, pa to toliko velika frka ispala da su lajali i kidisali kao besni. A znate kako to već ide kod Lesija. Čim jedan zalaje eto odmah svih Lesija iz okoline da laju sa njim. Laje jedan Lesi, pa drugi, pa treći. Počeli Lesiji da laju i preko fejsbuka i ostalih socijalno-društveno-odgovorno-neodgovornih paukovih mreža.

Toliko su lajali da je neko od njih izlajao i famoznu reč: RAT. Opa bato! Balkanski stari dobri običaji. Čim imamo dva Lesija koja laju odmah rat. Ma momentalno. Ništa vodimo ljubav, a ne rat. Nije ti ovo ljubav pa da petingujemo malo. Mi na Balkanu ne petingujemo. Mi odmah rat, pa ti vidi šta ćeš. Sin ti dobio keca iz matematike, odmah u rat protiv Ministarstva obrazovanja. Komšija ti ušao pola metra u tvoje. Ma rat rođače. Rat. Nećeš valjda da se ljubakaš sa takvim monstrumima. Da ih maziš. Fuj. Odvratno i protivpriodno našim običajima koje smo stekli godinama prošlim punim muka. Ma šta godinama. Vekovima. Mi smo tako genetski predodređeni da stalno ratujemo.

Dan D

Danas je valjda taj referendum. A dan kao i svaki drugi. Obična nedelja. Pravo da vam kažem, celo jutro ne palim ni fejsbuk, ni tnjiter, ne gledam vesti. Izbegavam lajanja i olajavanja. Izbegavam čak i one društveno odgovorne koji se još uvek sećaju rata pa laju kako neće novi. Izbegavam svu tu histeriju i devojačko ludilo jer nedelja je nedelja. Dan kada odmaram, pišem za blog, družim se sa porodicom. Meni je nedelja iako nisam na referendumu izglasao nedelju.

A da li će nam sutra padati bombe po glavama? Pa naravno da neće rođaci, naravno da neće. Znaju vrlo dobro svi naši, njihovi i oni treći, pa i oni četvrti, a i Evropa i Amerika biće zemlja proleterska, svi bre znaju. Znaju i vrapci. Čuj rat. Pa ma koliko ovo bio Balkan i ma koliko mi voleli da ratujemo sa susedima i sa celim svetom, rata nema. Sori, otkazan je i pre nego što su Lesiji zalajali.

Kako mogu to tako otvoreno da tvrdim? Tako što nisam zlatna ribica koja pamti 30 sekundi. A i namazali me Balkanističari. Teško je da mene prevari neki balkanski Lesi. Jesu me iznervirali i poremetili mi koncepciju proveravanja fejsbuka i overavanja vesti, ali me nisu navukli na tanak led.

Koja bi to država vodila rat i protiv koje države? Prvo taj kuriozitet da zadovoljimo. Bosna, a nekadašnja Bosna i Hercegovina, je podeljena na tri *ičke lepe materine. Republiku Srpsku, Federaciju i onaj deo koji pripada Hrvatima. Osim što tu ni lud, ni zbunjen ne zna ko koga, tu nema nikakvih država. Niti države. Sve je to takva sprdačina od države. Veća sprdačine i od Srbije sa Kosovom kao jednom državom.

Dobro, mogao bi to neki građanski rat. Tu bi se provukli. Ali, dajte jedan referendum da mi onda neko objasni sa kojim vojskama i kojim naoružanjima će se voditi taj rat? Pa vidite ove gorespomenute koji urlaju protiv rata? To vam je lakmus. Nije još prošlo 30 sekundi rođaci i ljudi se još uvek sećaju rata. S’ pravom neće da ginu ili da šalju svoju decu u rat. Toliko se još živo sećaju ratova da će da ratuju sa vlastima ako je potrebno, samo da se ne ide u rat.

I kojim to oružjem se zvecka? Dedinom lovačkom puškom i kalašnjikovima zaostalim od prethodnih ratova? Gde su vam avijoni? Ko će da piša u rezervoar da majmun može da uđe u tenak? A jel ćete topove da pravite od indijskog ili kineskog čelika? Pa bre, sve ove naše nove-stare-nikadpostojale države zajedno nemaju oružja da povedu pristojan rat duže od nedelju dana. Šta poglavice i šerifi planiraju za kasnije? Da se tuku kamenjem i batinama?  Da se vratimo praćkama? Da vojnici drže puške i viču kr, kr? Veći bi masakr napravili da rat povedu virtuelno. Neka za jedan kompjuter sedne jedan nacionalni generalmaršalkralj i drugi nacionalni generalmaršalkralj pa neka opiče Kanter. To bi bio veći rat od onoga što sebi u stvarnosti mogu da priušte. A, na kraju krajeva, ne bi došao tata iz Evrope ili Ujedinjenih nacija ili NATO-a ili Kazahstana da im kaže: no, no!

        Zašto onda laju o ratu?

Dan E

E, jebi ga, može im se, a i mi se lepo nameštamo da primimo njihovo zezanje. Čak i ja prdim sada oko tog njihovog zezanja. Osim što im se može, oni to i vole. Videli da smo mi mladi majmuni pa trpaj sirotinju. Jašta!

Osim trpanja sirotinje zato što im se može i/ili zato što tako vole, skontali ovi naši nacionalni šerifi da mogu da nas trpaju kako bi smo mi brinuli o tome šta nam u uši ulazi, a ne šta imamo da stavimo u usta. Vazda je tako bilo, samo je to vazda bilo pre više od 30 sekundi pa se ne sećamo. Svaki malo obrazovaniji vođa sindikata (pazi: sindikata, ne nacionalne države!) zna da se u štrajk i pregovore ne kreće tokom leta i zime, već na jesen i u proleće. Jbg, tako to ide. Ko će pokrenuti masu leti kada ista knjava po obližnjim i udaljenim hladovinama? Ko će pokrenuti masu zimi dok ista knjava pored obliđnjih i udaljenih grejnih tela? Cimaj ih na jesen, kada deca kreću u školu, kada se pravi zimnica, kada su novčanici prazni od hlađenja tokom leta. Cimaj ih u proleće, kada su ispošćeni od zimovanja i trošenja ratnih rezervi.

To je i ovde slučaj. Lepo su nas jesenji ispreskakali da smo izgubili šansu da se, recimo, ponovi ono krljanje naroda sa policijom i vlastima u istoj toj Bosni pre koju godinu. Da podsetim, tada je narod sam, bez nacionalnih država-odličja-šerifa ustao jer je gladan, nema šta da jede i jednostavno jer mu je doku*čio ovaj neživot. Beše to zahebano za nacionalne šerife. I one „njihove“, a i ove „naše“ i one treće „njihove“. Šta da se ove jeseni napravila ta beznacionalna gladna sila osovine na relaciji Sarajevo-Beograd-Zagreb? Uopa. Ala bi mi onda zuknuli njima. Lesijima. Ovima što laju.

Da ne bi mi mi zuknuli njima, oni bržebolje zuknuli nama. I sada zukćemo mi gladni, zukću vesti, zveckaju političari. Ovi poslednji zveckaju oružjem da se ne bi čulo kako zvecka naš novac koji uzimaju. A mi se primili. Nećemo rat koga neće ni biti. Ustali svi da ratujemo protiv nepokrenutog rata. Prestali smo da vodimo ljubav. Da petingujemo.

Na kraju će sve to, o mila moja, prekriti snegovi, ruzmarin i šuš!

Nesporazum

Dobar dan. Dobro, vidim kroz prozor da nije baš dobar sa kišom i ovim nenadanim zahlađenjem u sred jeseni, ali hajmo glave gore. Mislim, ako imamo glave.

Vreme je malo za uspomene i dugo sećanje. Ne, ne, ne. Nije za In Memoriam nego sam nešto prčkao po svojim starim papirima (mmmmmmmmmmm, miris starog papira, kada ste ga poslednji put okusili? Požuteli stari papir, sa sve slabijim otiskom slova pisaće mašine, na jednom kraju zavrnut i ispresovan tako da stoji vo vjek i vjekov, poput pčele u ćilibaru) i naišao na neke svoje stare priče iz 1993. godine. Nisu loše pa ću ih zloupotrebiti ovde. Ali nemojte posle da bude ovo-ono! Lepo sam vas upozorio da je priča stara i da joj je rok upotrebe već davno istekao. Ipak, 23 godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo.

Nesporazum

  

• Dobar dan gospođo Kiš.

Na ulaznim vratima su stajala dva gospodina, neodređenih lica i još neodređenijih pokislih odela, šivenih po meri.

• Dobar dan.

• Ja sam iz Državne bezbednosti a moj kolega je iz Savezne kontrole letenja. Došli smo da popričamo sa Vašim mužem. Da li je kod kuće?

• Da. U kuhinji je. Izvolite, uđite.

Gospođa Kiš otvori vrata širom i dva gospodina u predsoblje. Odložili su svoje šešire te ih gospođa Kiš uvede u kuhinju gde je za stolom sedeo njen muž, Tom.

• Dobar dan gospodine Kiš. Predpostavljam da nas se sećate.

Tom mrzovoljno skupi svoja velika i lepa krila koja su mu, do tada, bila ponosno raširena i reče:

• Da, da, sećam Vas se.

• U poslednjih nekoliko dana smo na našim radarima uočili učestale letove oko Vaše kuće.

• Da... Posetili su me neko moji prijatelji... - odgovori Tom neodređeno i nezainteresovano.

• Gospodine Kiš, mislim da je nepotrebno da Vam napominjem da se u okolini nalazi naš vojni aerodrom. Takođe, mislim da je nepotrebno da Vas podsećam na naš dogovor, odnosno dogovor između Vas i vojnih vlasti o najavljivanju letova oko Vašeg imanja.

• Ne. Stvarno me ne morate podsećati na sve to. Sećanje me još uvek dobro služi.

• Mi razumemo Vašu potrebu za letenjem. Na kraju krajeva zašto i imate krila nego da letite, ali tim nenajavljenim letovima Vi ugrožavate vojne letove i samim tim celokupnu borbenu gotovost naše armije kao i bezbednost zemlje.

• Znam sve to gospodo. Već smo o tome mnogo puta razgovarali. Međutim, morate znati da se uvek dešavaju iznenadni slučajevi.

• Hoćete da kažete nešto kao ona afera od pre dve godine?

• Baš tako. Ja znam da je Vama veoma čudno i neshvatljivo da smo pre dve godine moji prijatelji i ja morali da tražimo svetu vilinsku prašinu...

• Tom nije stigao ni da završi rečenicu kada ga sagovornik prekide povišenim tonom nekoga ko je ceo život izdavao komande i nije navikao da čuje bilo šta drugo osim odsečnog „Razumem!“.

• Gospodine Kiš! Mi smo tada izgubili jedan od najmodernijih borbenih aviona i ugrozili živote velikog broja stanovnika okolnih naselja. Samo zbog tih vaših nenajavljenih letova!

• Znam, znam, znam! – Tom viknu – Ali to je nama tada bilo veoma važno. Kao i Vama vaši ratovi, odbrana zemlje, ekonomska situacija i druge stvari. I ovaj put je iskrsla veoma važna stvar.

• U redu. Vi znate da su naši šefovi, kao u ostalom i ceo vrh države za dogovor i razumevanje. Odlučili smo da Vam i ovaj put progledamo kroz prste. Naročito zbog toga što nije bilo nemilih događaja. Međutim, ulažemo Vam oštar protest i podsećamo Vas na naš dogovor još jedan put. Takva kršenja našeg dogovora mogu biti vrlo tragična, a siguran sam da niko od nas to ne želi.

• Hvala Vam zbog toga. Rado bih Vas o svemu bio obavestio da se sve nije desilo tako nenadano.

• Gospodine Kiš. Samo se Vi i dalje držite našeg dogovora i potrudite se da se više ne dešavaju „iznenadni“ slučajevi. Tako neće biti problema i sve će biti u redu.

• Verujte, pokušaću da se držim dogovora. Jako mi je žao zbog ovog nesporazuma i verujem da se više neće ponoviti.

• Onda, odlazimo. Bilo je ugodno ponovo Vas videti.

• I meni je bilo drago.

• Do viđenja gospodine Kiš.

Zombi apokalipsa

Dobar dan. Kako ste? Nadam se da je sve ok. Elem, baš se sada nešto prisećam kako sam jednom, stvarno je to odavno bilo, sa mojim vernima Ismailom, jedinim živim čovekom koji deli tu moju želju, strast za potragom, jedinim živim čovekom koji sme da mi se obrati, plovio džunkom po opasnim vodama Kineskog mora. Opasnost je bila poput one kada sam rikšom bežao kroz Sajgon, ali to je neka druga priča i danas nećemo o njoj.

Opasno Kinesko more, prepuno pirata koji su iz malih uvala izletali u svojim brzim katamaranima i presretali svakoga na koga su se ostrmili. Takođe prepuno i hridina te iznenadnih podvodnih nasipa peska. Tuda se kretala džunka na kojoj smo se nalazili. Najkrhkiji brod od svih na kojima sam plovio. Ali i to je neka druga (treća?) priča i pričaćemo o njoj isto neki drugi put.

Prava priča

Radnja prave priče o kojoj želim danas da pišem nije ni u džunki, ni na ulicama Sajgona. Radnja se zapravo odigrava svuda na planeti. Što bi rekli globalna radnja. Zato je i naslov ovakav. Da je lokalna radnja, onda bi naslov bio, recimo, „Zombi apokalipsa u našem sokaku“ ili nešto slično. Ovako je „Zombi apokalipsa“ da se zna da pričamo o celosvestskom događaju. I to uživo. Sa svim reprizama.

Pojava o kojoj pričamo datira još sa kraja prošlog veka. Tada se ta pojava odigravala sa tetralnim „Današnja deca samo u kompjuter gledaju“. Korišćena su razna odbrambena sredstva protiv te prave priče Zombi apokalipse. Recimo „Miči se od tog kompjutera i idi napolje da se igraš“, pa onda „Po ceo dan si na tom kompjuteru. Idi u svoju sobu“, kao i mnogih drugih.

Ali, živimo u takvom društvu da je tehnika u međuvremenu rapidno i progresivno poludela i upustila se svim svojim tehnološkim dostignućima u komadanje protivnika i stvaranje prave priče koja se zove „Zombi apokalipsa“. To nabudžilo računare, izmislilo monitore veće od televizora, povezalo se i sa svim ostalim računarima preko interneta. Hajd’ to. Nego to smanjilo računare! Ovako ga vidiš glomaznog tu negde u kući i možeš odmah da dejstvuješ po njemu. Ali tehnika ga smanjila. Prc. Hajd’ ga sada nađi, vidi, opazi, zapazi i o svemu zapaženom raportiraj.

Napravi ga prvo malog kao neka fascikla. Onda ga dodatno smanjilo. Na veličinu i debljinu sveske. Pa ni to nije bilo dovoljno. Gde će, kuda će, ono ga šrinkuje još više, pa mu nije dosta samo da računar bude mali nego i da nemamo pojma gde je. To ga na kraju strpalo u telefon dragi moji. Ne, ne onaj veliki, fiksni. Ne, ne, ne. Bilo bi previše očigledno. Strpalo ga u onaj mali, mobilan telefon. Onaj što ga sada deca svuda nose sa sobom.

I to je Zombi apokalipsa, verovali ili ne. Obična priča o tehnici i tehnologiji, a strpana u horor žanr. Ali i tu ima ono „ali“ (onaj zajeb)!

Ali!

Naravno, zamešateljstvo oko cele priče su napravili naši omiljeni okolonaši obitavaoci i nama najmilija vrsta života na ovoj planeti, homosapijensi, odnosno mi. Lično. I niko drugi nije kriv.

Digla se i kuka i motika. Drvlje i kamenje. Nebo i zemlja. Boro i Ramiz. Tito, Nehru i Naser. Rodžer, Dejvid, Ričard, Nik, a u početku i Sid. Svi digli dreku na pametne telefone, net bukove, noutpedove i ine sitne pametnice. Te Rumunija donela uredbu da svako ko čita knjigu, onu štapanu na papiru, može besplatno da se vozi javnim prevozom. (Čekaj, a šta je sa onim pored ovoga sa knjigom od papira iz kišnih šuma Amazona, poznatijih kao Pluća planete, koji čita istu tu knjigu ali u pdf, epub, azw formatu?)

Jeste, Rumunija je donela takvu uredbu. Cela jedna suverena (sic) nacionalna država (sic) je kroz svoje institucije (sic) morala da se pokrene (sic) jer jadni roditelji više nisu mogli svoj glasić koji ma koliko glasan i praćen batinama bio, da proguraju u javnost i da se čuje. Sve skočilo na tehniku i tehnologiju. Desnica (sic) jer se narušavaju tradicije. Levica (sic) jer se pojačava otuđenost čoveka od društva, a samim tim i čoveka od čoveka, što rezultira otuđenju čoveka od njega samog. Umerenjaci i svi u toj nekoj sredini (sic) jer je to politički kul, pa kada već i desnica i levica pljuju, da i oni malo pljucnu. Voli to narod (sic, sic).

Pa onda društvene mreže. Ijaoooooo, kako su se one razgoropadile, sa sve onim sličicama musave i bljuzgave dece koja su superultranajkul odrastala vs ova današnja deca koja su sva mitiljava, bleda, teška 12 kilograma u proseku i nose naočari jer su usrali sebi vid dok su još bili bebe i gledali u pametne telefone. Znate o čemu vam pričam. Barem ste jednom videli i šerovali sličnu glupost. Ili je lajkovali. Ili se samo slagali sa vizuelnim prikazom.

Da se odmah razumemo. I ja sam odrastao musav i bljuzgav igrajući se napolju po vasceli dan. Ali tada nije bilo računara. Realno, koja je razlika između igranja jurke, partizana i nemaca, kauboja i indijanaca, i igranja on line igrica? Dok smo musavi bljuzgali naokolo, postao sam ponosan nosilac više različitih ožiljaka po raznim delovima nogu i ruku. Koliko se tu srče i šodera pozabijalo, dralo preko kože. Ali, to je po gore navedenim uzbuniteljima i panikoizmišljatorima skroz najkul. I onaj kamen u grudvi dok smo se nevino, jelda musavi i bljuzgavi, grudvali oko Sneška i koji me je pogodio u oko tako da na tom oku i dan danas imam jaču dioptriju. Sve kul i olrajt.

A ovim današnjim klincima, što nemaju tako divne uspomene, šta sa njima? Šta, roditeljima krivo što su im kolena kvrgava od padanja pa se iskaljuju na dete? Šta, dete im se ne druži? Jel’ to stvarno misle ili se prave blesavi? Pa kako da im dete igra multiplejer onlajnu igru ako se ne druži i komunicira sa drugim igračima? I to sa igračima iz celog sveta. Dobro, dete je izloženo realnoj opasnosti da nauči engleski jezik. Baš poradi komunikacije. Ne usvajaju nova znanja kada se igraju na taj nepravilni način? Mjel? Moraju da razviju razne veštine. Od načina komuniciranja, preko kontrole besa i drugih voljnih i nevoljnih emocija. Moraju da savladaju tehnike strategija, pregovaranja. Jebote, pa stvarno svakome po jednu kamenicu u oko, a ne da mi tu usvajaju nešto što će im trebati u životu.

Igrajte Ground war Tanks!

Svi ti što žale što su im deca odrasla bez kamenice u oku i što o tome pričaju drugarima preko fejsbuka, tvitera ili sa svojih blogova, svi su oni malo zapali u krizu najnormalniju za našeg omiljenog okolonašnog obitavaoca i nama najmilije vrste života na ovoj planeti, homosapijensa, odnosno nas. Sukob generacija, duboko usađena lakoća nerazmišljanja i idenja lakšim putem, sve upakovano sa podvriscima i kukanjima antizombohuškača i obožavanim kukanjem u nas, kombinovano su doveli do toga da se sada preko nišana gledamo sa tehnolodžijom.

U međuvremenu, Ahab ima svoj pametni telefon koji ima sve što mi treba. Telefon je, pamti trimilijardepetstoosamstošestipo brojeva, ima aparat da pravim lepe slike za blog, ima aplikaciju Word da mogu da pišem gde god da se nađem, ima alarm, podsetnik, večiti kalendar, sve albume svih mojih omiljenih bendova, knjige koje čitam, ful pristup internetu da mogu da komuniciram sa ljudima na mnogo načina, da čitam najnovije vesti dok čekam u nekom redu...

A klinac moj? Pa nešto nema vremena u poslednje vreme za računar. Tek se probija u životu. Upisao je faks, zaposlio se, počinje svoj život. A odrastao je na računaru i nikada nije popio kamen u oko.

Da, dugujem vam još objašnjenje naslova. Video sam jednu sliku na jednom progresivnom sajtu gde su nacrtani ljudi koji poput zombija bulje u telefone i kreću se nešto kao napred. Na slici je pisalo „Zombi apokalipsa“. Mislim, otvoreno priznajem krađu intelektualnog dela konfuzovanog levičara (sic) koji je to nacrtao i oimenio te objavio na internetu da i ostali vide.

Tri komada jednim udarcem

Mnogo je gadno rođaci kada se probudite iz košmara uz vrisak i počnete da proveravate da li su vam svi udovi na mestu i na broju. Ali je neopisivo lakše kada ustanovite da još uvek imate dve noge i dve ruke i to na mestima na kojima su uvek bili.

Ustajem uz tu neopisivu lakoću ustanovljavanja, kuvam kafu, pokušavam da između triliona brljotina pročitam i neku vest, čujem komšijskog Lesija kako izluđuje od mačke koja je mirno legla na metar od njegovog dometa, ono dete sa drugog sprata plače kao i svaki drugi dan, detetova majka između telefonskih razgovora vrišti na dete majčino kao i svaki drugi dan... A ja i dalje osećam olakšanje jer su mi sve noge i ruke na broju.

Kreće se lađa Ahabova

Nakon barela kafe i pune pepeljare (sećate se one reklame, bila je na nekim cigaretama iz Rovinja, dal’ beše Ronhil, „Sa cigaretom nikada nisi sam“?) idem po potrebštine. Hleb od 26 rsd, pašteta od nečega 52 rsd, cigarete 200 rsd i pogled prema cigari od 180 rsd koji me nije koštao ništa. Uz put nekoliko dobrojutroa i kakostea i pogled na bahato i absolutno (kada jezik može da bude srBski, onda i njihovi automoPili mogu da stoje aBsolutno Pahato Barkirani, jer Pože moj, Ba oni su na vlast došli na krilima nacionalizma) Pesne Barkirane automoPile isBred lokalne Pranše Bolitičke Bartije. To Barkira na sred trotoara, to Barkira odmah Bored na But, jer Brošla vlast nije ni Buteve znala da Broširi.

A to mutiranje iz p u b... kažu ako si Srbin, onda je tvoj jezik srbski, jer ti nisi Srpin! Očekuje se trostruki salto Vuka Karadžića u grobu (bardon, gropu) i milozvučno brećutkivanje ovog kasabljenja jezika od strane Ivana Klajna. Jer nije pekara nego hlebara. Mi ne jedemo pek nego hleb.

No, batalimo nemirnog Vuka i mirnog Ivana. Kreće se dalje Ahabova lađa uz stepenice. Otvaram vrata, lovinu odlažem na sto, nova kafa je na pomolu. Lesi i dalje izluđuje, mačka kulira, dete vrišti, majka se smeje tokom telefonskog razovora. Drljam po internetu, nasmejem se, opsujem, gasim cigaretu, palim cigaretu, srk kafe, psovka. Zatvaram lap top. Gledam u prazno. Gasim cigaretu. Lesi i dalje pokušava da pokida lanac. Ja potežem moj lanac, dižem sidro, izlazim, zaključavam i odlazim.

Da li se i Ahab vraća kući?

Pahato barkirani automopili su i dalje tu, ali izgleda da se sastanak završio. Sada su brešli na fazu mahanja rukama i upeđujećeg urlanja na ulici, trotoaru i gde god dopro mesto našli oni se bosadili. Prođem pored njih. Gledam im krajem oka fascikle jer ako nemaš fasciklu pod miškom, pa kakav si ti bitan faktor? Drugim krajem oka gledam im lica. Znam ih većinu. Bili su i ovde i onde. Neki manje, a neki više blizu vlasti. Uglavnom, ranije su svi pričali srpski ali su i onda bahato parkirali besne automobile. Gledam ih u oči. Sklanjaju pogled. Ne vide me. I ko posle može da mi kaže da bahati političari nemaju obraz? Obraz se najbolje održava čistim (čuj mene đonastim) ako sklanjaš pogled i praviš se da ne vidiš.

Jeste da mi je to prolaženje pored njih produžilo putanju, ali, morate priznati, vredi videti poznate i drage bivše prijatelje čak i saborce. Makar se oni pretvarali da ne vide mene. Ali, razumem ih. Da se nisu okretali bili bi izloženi katastrofičnom dobardanu iz mojih usta. Ko to da podnese?

Produžena ili ne, putanja se prolazi. Plovi Ahab i ne haje za manastir. Jedino pazi i zaobilazi plitku vodu, podvodne hridi i jake struje. Vetra nema pa su jedra spuštena. Oslanjam se na noge i grabim napred poput kornjače. Jer, kuda žuriti? Svakako ću, kao i svi mi, stići tamo gde sam krenuo. Idem nekom svojom trasom. Prilično slabo naseljenom prolaznicima. Svakome ko slučajno prođe udelim jedan dobardan i teram dalje. Ljudi su vam kao virus gripa. Okruže vas, malo vam bude neugodno, posle sedam dana postanete imuni na njih, a oni se množe oko vas i vama ne smetaju. Čak vam i prijaju pa održavate i neke interakcije. Socijalizujete se. Ali onda odu i vi ostane kao đanki bez droge pa se skidajte na suvo. Neka hvala. Da, plašim se i guštera.

Razna događanja na nebesima

Dolazim do mesta koje je na mojoj mapi obeleženo sa velikim X. Tu je nekada bilo drvo, a mi smo kao deca perorezima urezivali u njegovo stablo svašta. Zvali smo ga Veliko drvo iako je zpravo bilo nisko, malo i prilično zakržljalo. Nama je bilo veliko jer smo mogli da se popnemo sve do vrha i da odozgo onako važno i tobože zamišljeno gledamo naokolo dokle god smo mogli da vidimo.

Sada je tu pokošena trava. Legnem na nju, stavim ruke ispod glave, prekrstim noge i gledam u čisto plavuškasto nebo. A tamo, verovali ili ne, čuda neviđena. Paperjasti Roršahovi oblaci jezde unaokolo i prizivaju moje podsvesno da ih tumačim.

Pošto na vidiku nema psihologa ja vidim automobile (propisno parkirane), planine koje zovu da se popnem na njih i da me uvere da nije drvo bilo veliko nego planina, vidim jedan lajk (lajkuju me oblaci, šta da vam kažem), neka muškoženska lica, pojedinačno ili u jednom oblaku. Prođe i jedna lađa sa jedrima. Lako je njoj. Kontam da na tim visinama ipak ima više vetra nego ovde dole.

I dok se tako zabavljam sasmororšahovanjem, trava me mazi. Osećam ispod sebe zemlju u kojoj buja život. Osećam sunce koje tamo daleko u kosmosu odašilje ogromnu energiju i greje mi telo. Zatvaram oči i osećam život oko mene. Čujem leteće bubice. Osluškujem neleteće bubice. Trava me bocka želeći da kroz moje telo dođe do energije koju sunce šalje. Kroz zatvorene kapke vidim kako se pomeraju senke drveća. Možda sam i zadremao. To ni Roršah ne bi znao da vam kaže.

Ustajem, polako otresam pokošene travčice sa leđa i nogu. Ispravljam se, zatvaram oči i još jednom puštam sunce da mi umije lice.

Ključ u bravu

Vraćam se drugim putem. Ne volim dva puta da idem istim putem. I taj drugi put je slabo naseljen prolaznicima. Poneko dobroveče i to je to. Javljam se nepoznatim ljudima. Zašto da ne? Meni je to jako fino i kulturno. A poneko se i zbuni nenaviknut na takvu pojavu, što meni onda izmami osmeh. Nisam siguran zbog čega. Valjda me oblaci još nisu dovoljno izroršahovali.

Barkiranih automopila nema više. Samo poneki pripadnik komšiluka sa dobrovečeom. I zgrada koja se domom zove. I stepenice koje gazim. I ključ u vratima. I ulazak. I ključ ponovo u vratima. I stan onakav kakav je i ostavljen. I hleb i pašteta. I lap top koga ne palim. I krevet u kome u snovima grlim, ljubim, u kojima je Tuljak Patuljak, u kojima ostajem bez udova, u kojima me jure dok su mi noge okovane lancima.

Ležem u njega kao u travu. Nameštam slušalice, puštam muziku. Stavljam ruke pod glavu i prekrstim noge. Gledam u plafon i vidim tri komarca i samo se nadam da će nasrnuti na mene kada zaspim i ne budem u mogućnosti da čujem njihovo zujanje. Razmišljajući da li da zapalim cigaretu zaspim. Kasnije ću se probuditi umotan u slušalice, ali, to je neka druga priča. Laku noć sam rekao komarcima.