Ratni bubnjevi

Dakle, svaka im čast. Uspeli su da me iznerviraju bez da su trepnuli. A jesen je tako lepo počela. Prestalo je leto sa svim onim vrućinčinama, suncem, odvratnim godišnjim odmorima i sve se nekako vratilo u normalu. Ljudi su počeli normalno da zuje po ulicama, kod doktora su opet one srcu mile nenormalne gužve, sud je počeo da radi, na ročištu je jedan svedok lagao što me je dovelo u realnu opasnost da budem proglašen krivim za navodno delo koje sam navodno počinio 2006. godine. Sve je počelo kako čovek samo može poželeti. A onda najednom...

Ratni bubnjevi

Hoće ovi tamo Srbi u Bosni da organizuju referendum sa pitanjem da li ste za to da se 9. januar slavi kao dan Republike Srpske (ili tako neka slična nebuloza). Čuj da li će slaviti? Otkad to narod mora na referendum da kaže vlastima koji dan da bude praznik? Kada su mene pitali kada hoću da bude doček Nove godine? Što me niko nije pitao da li sam za to da mi se ukine Dan Republike? Da li je neko pitao vas?

Bilokakobilo, to je razbesnelo do iznemoglosti Bošnjačke vlasti. Uskopistili se kao oni mali Lesiji koji su veliki kao prosečan pacov a laju i kidišu kao da su mastif ili neki drugi ogromni Lesi. Joj, pa to toliko velika frka ispala da su lajali i kidisali kao besni. A znate kako to već ide kod Lesija. Čim jedan zalaje eto odmah svih Lesija iz okoline da laju sa njim. Laje jedan Lesi, pa drugi, pa treći. Počeli Lesiji da laju i preko fejsbuka i ostalih socijalno-društveno-odgovorno-neodgovornih paukovih mreža.

Toliko su lajali da je neko od njih izlajao i famoznu reč: RAT. Opa bato! Balkanski stari dobri običaji. Čim imamo dva Lesija koja laju odmah rat. Ma momentalno. Ništa vodimo ljubav, a ne rat. Nije ti ovo ljubav pa da petingujemo malo. Mi na Balkanu ne petingujemo. Mi odmah rat, pa ti vidi šta ćeš. Sin ti dobio keca iz matematike, odmah u rat protiv Ministarstva obrazovanja. Komšija ti ušao pola metra u tvoje. Ma rat rođače. Rat. Nećeš valjda da se ljubakaš sa takvim monstrumima. Da ih maziš. Fuj. Odvratno i protivpriodno našim običajima koje smo stekli godinama prošlim punim muka. Ma šta godinama. Vekovima. Mi smo tako genetski predodređeni da stalno ratujemo.

Dan D

Danas je valjda taj referendum. A dan kao i svaki drugi. Obična nedelja. Pravo da vam kažem, celo jutro ne palim ni fejsbuk, ni tnjiter, ne gledam vesti. Izbegavam lajanja i olajavanja. Izbegavam čak i one društveno odgovorne koji se još uvek sećaju rata pa laju kako neće novi. Izbegavam svu tu histeriju i devojačko ludilo jer nedelja je nedelja. Dan kada odmaram, pišem za blog, družim se sa porodicom. Meni je nedelja iako nisam na referendumu izglasao nedelju.

A da li će nam sutra padati bombe po glavama? Pa naravno da neće rođaci, naravno da neće. Znaju vrlo dobro svi naši, njihovi i oni treći, pa i oni četvrti, a i Evropa i Amerika biće zemlja proleterska, svi bre znaju. Znaju i vrapci. Čuj rat. Pa ma koliko ovo bio Balkan i ma koliko mi voleli da ratujemo sa susedima i sa celim svetom, rata nema. Sori, otkazan je i pre nego što su Lesiji zalajali.

Kako mogu to tako otvoreno da tvrdim? Tako što nisam zlatna ribica koja pamti 30 sekundi. A i namazali me Balkanističari. Teško je da mene prevari neki balkanski Lesi. Jesu me iznervirali i poremetili mi koncepciju proveravanja fejsbuka i overavanja vesti, ali me nisu navukli na tanak led.

Koja bi to država vodila rat i protiv koje države? Prvo taj kuriozitet da zadovoljimo. Bosna, a nekadašnja Bosna i Hercegovina, je podeljena na tri *ičke lepe materine. Republiku Srpsku, Federaciju i onaj deo koji pripada Hrvatima. Osim što tu ni lud, ni zbunjen ne zna ko koga, tu nema nikakvih država. Niti države. Sve je to takva sprdačina od države. Veća sprdačine i od Srbije sa Kosovom kao jednom državom.

Dobro, mogao bi to neki građanski rat. Tu bi se provukli. Ali, dajte jedan referendum da mi onda neko objasni sa kojim vojskama i kojim naoružanjima će se voditi taj rat? Pa vidite ove gorespomenute koji urlaju protiv rata? To vam je lakmus. Nije još prošlo 30 sekundi rođaci i ljudi se još uvek sećaju rata. S’ pravom neće da ginu ili da šalju svoju decu u rat. Toliko se još živo sećaju ratova da će da ratuju sa vlastima ako je potrebno, samo da se ne ide u rat.

I kojim to oružjem se zvecka? Dedinom lovačkom puškom i kalašnjikovima zaostalim od prethodnih ratova? Gde su vam avijoni? Ko će da piša u rezervoar da majmun može da uđe u tenak? A jel ćete topove da pravite od indijskog ili kineskog čelika? Pa bre, sve ove naše nove-stare-nikadpostojale države zajedno nemaju oružja da povedu pristojan rat duže od nedelju dana. Šta poglavice i šerifi planiraju za kasnije? Da se tuku kamenjem i batinama?  Da se vratimo praćkama? Da vojnici drže puške i viču kr, kr? Veći bi masakr napravili da rat povedu virtuelno. Neka za jedan kompjuter sedne jedan nacionalni generalmaršalkralj i drugi nacionalni generalmaršalkralj pa neka opiče Kanter. To bi bio veći rat od onoga što sebi u stvarnosti mogu da priušte. A, na kraju krajeva, ne bi došao tata iz Evrope ili Ujedinjenih nacija ili NATO-a ili Kazahstana da im kaže: no, no!

        Zašto onda laju o ratu?

Dan E

E, jebi ga, može im se, a i mi se lepo nameštamo da primimo njihovo zezanje. Čak i ja prdim sada oko tog njihovog zezanja. Osim što im se može, oni to i vole. Videli da smo mi mladi majmuni pa trpaj sirotinju. Jašta!

Osim trpanja sirotinje zato što im se može i/ili zato što tako vole, skontali ovi naši nacionalni šerifi da mogu da nas trpaju kako bi smo mi brinuli o tome šta nam u uši ulazi, a ne šta imamo da stavimo u usta. Vazda je tako bilo, samo je to vazda bilo pre više od 30 sekundi pa se ne sećamo. Svaki malo obrazovaniji vođa sindikata (pazi: sindikata, ne nacionalne države!) zna da se u štrajk i pregovore ne kreće tokom leta i zime, već na jesen i u proleće. Jbg, tako to ide. Ko će pokrenuti masu leti kada ista knjava po obližnjim i udaljenim hladovinama? Ko će pokrenuti masu zimi dok ista knjava pored obliđnjih i udaljenih grejnih tela? Cimaj ih na jesen, kada deca kreću u školu, kada se pravi zimnica, kada su novčanici prazni od hlađenja tokom leta. Cimaj ih u proleće, kada su ispošćeni od zimovanja i trošenja ratnih rezervi.

To je i ovde slučaj. Lepo su nas jesenji ispreskakali da smo izgubili šansu da se, recimo, ponovi ono krljanje naroda sa policijom i vlastima u istoj toj Bosni pre koju godinu. Da podsetim, tada je narod sam, bez nacionalnih država-odličja-šerifa ustao jer je gladan, nema šta da jede i jednostavno jer mu je doku*čio ovaj neživot. Beše to zahebano za nacionalne šerife. I one „njihove“, a i ove „naše“ i one treće „njihove“. Šta da se ove jeseni napravila ta beznacionalna gladna sila osovine na relaciji Sarajevo-Beograd-Zagreb? Uopa. Ala bi mi onda zuknuli njima. Lesijima. Ovima što laju.

Da ne bi mi mi zuknuli njima, oni bržebolje zuknuli nama. I sada zukćemo mi gladni, zukću vesti, zveckaju političari. Ovi poslednji zveckaju oružjem da se ne bi čulo kako zvecka naš novac koji uzimaju. A mi se primili. Nećemo rat koga neće ni biti. Ustali svi da ratujemo protiv nepokrenutog rata. Prestali smo da vodimo ljubav. Da petingujemo.

Na kraju će sve to, o mila moja, prekriti snegovi, ruzmarin i šuš!