Nekada davno

     Dobro vam jutro, dan, veče, šta god li je već kod vas. Kod mene su ubrzana dešavanja poslednjih dana napravila takvu zbrku da se orijentišem prema satu kako bih znao kada je potrebno ići negde ili uraditi nešto. Ali sami sati nemaju nikakvo značenje. Kao ni dani kada vam je radna nedelja osam dana.

     Sedim u ćoškiću, pijuckam kafu i sok od višanja. Čim je tako, znači neko jutro je. Ako ne ovde i ne meni onda negde, nekome. Veliki je ovaj svet rođaci. Jako velik. Razmišljam se da li da zapalim još jednu cigaretu. Sa ovim ubrzanim vremenom i ubrzanim dešavanjima počeo sam i ubrzano da pušim. Zaklao sam ceo boks više nego obično u proteklom periodu između dve plate.

     I naravno da je palim. Ono razmišljanje hoću li-neću li, je i onako samo predigra za umirivanje moje svesti. Isto kao i one čuvene mantre: to je loše za zdravlje i skupe su cigarete u današnje vreme. Naravno da je palim jer posle srka kafe prija taj reski dim duvana u plućima. Lepi su oblici koje plavičasti dim pravi dok se uzdiže ka plafonu a ja zamišljen gledam u njega.

     Toliko je sve bilo ubrzano u poslednje vreme da osim jurcanja, gubljenja nogu, vremena i živaca, nisam stigao ništa ni da čitam. Jedino sam stizao da proverim na internetu vesti i slične gluposti. Malo mi se i to smučilo rođaci. Dobro, možda malo više. Razmišljam da ugasim internet jer je počeo da mi truje mozak i da ponovo počnem da gledam TV. Da, da. Dotle je došlo.

     Ali da iskoristim ovo doba dana koje je možda jutro da pročitam nešto. Moja poznanica Gordana mi je poslala svoj neobjavljeni roman i nekoliko svojih priča. Pogledajmo jednu koja mi se čini jako interesantnom. Verujem da ćete i vi uživati kao što sam uživao i ja.

Nekada davno

      Nekada davno, u jednoj začaranoj šumi, živele su male vile, čarobnice čija su oslikana krila treperila sa najmanjim daškom vetra i prelivala se u diginim bojama...makar tako kažu bajke. Ali ja ću vam večeras pričati o jednoj drugoj vili i ne, nije ovo bajka, ova priča je stvarna i počela je prošlog petka...

      Čitavu noć pre početka naše priče kiša je plakala pokušavajući da se probije u dečiju sobu, njene kapi su se lomile o staklo i klizile sustižući jedna drugu a troje mališana spavalo je spokojno u svojim krevetima i sanjalo ko zna o čemu jer zna se da deca pamte tek svaki deseti san. Nisu ni slutili da ih trideset para istih, mačeći žutih očiju posmatra sa vrha ormara, zure ne trepćući u nasmejana lica i ćute, ne dišu, sićušni im sivi prstići stiskaju ivice i samo im okice i nosevi vire, nosevi jarko crveni, kao u onoj bajci o Rudolfu. Potrajalo je to pa sigurno par minuta, ta tišina u kojoj su malena stvorenja posmatrala decu a onda kada su se uverila da su u dubokom snu jedan po jedan poskakaše na čupavi tepih i rastrčaše se među igračke.

-Vidiš li je? - prošaputao je jedan glasić tiši od vetra

-Nema među autićima!- odgovorio je drugi.

-Ništa pod krevetima- čulo se od negde a onda se, usred tog žubora izdvojio jedan, posebno tanak glas - Našla sam je, našla sam je, gotovo, moja je!

      Talas radosti obuzeo je sve prisutne, oni se pohvataše za ruke, osmesi im se razliše po tamnim licima i u jedan glas prošaptaše:

-Senčice, gde si? Gde si je pronašla?

- Evo me pored bebe, ššš, tupani, probudićete je. Dođite.

     Hitno su se uzverali u krevetac a tamo, pored malene kovrdžave glavice stajala je Senka i pobedonosno pokazivala plišanog medvedića, mnogo većeg od nje. Na njegovoj levoj šapi, poput rukavice, navučena mala ružičasta čarapa.

-To je ona! - šaputali su u zanosu - sto prva dečija rasparena čarapa! Uspeli smo! Sad samo da je odnesemo gde treba i da joj pošaljemo poruku... Vila će stići sa prvim Sunčevim zracima. Bilo je i vreme, postala je nestrpljiva - govorili su skidajući čarapu s mece.

 

***

Beleška o piscu

Perić Gordana, majka troje dece, rođena 20.11.1985. u Kumanovu, Makedoniji. Odrasla u Đakovici, na Kosovu, završila Valjevsku gimnaziju, studirala psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Piše pesme, eseje, recenzije, kratku priču, haiku i novinske članke. Objavljivala u više zbornika poezije i “Haiku novinama”. Autor neobjavljene zbirke poezije “Kći Vetra”. Jedno vreme bila saradnik informativnog portala naissus.info. Govori engleski i ruski jezik. Trenutno priprema zbirku kratkih priča.

Biljka Ženžiao

     Kafa, slatka sa mlekom naravno, nikotinski štapići, puna paklica, pepeljara nevino čista narednih desetak sekundi, upaljač na svom mestu jer nije došlo doba kada nestaju upaljači, plavičasti dim duvana koji naravno ide kao končić prema gore, zraci sunca koji pokušavaju da se sprdaju sa njim, zvuci sa ulice koji opominju na radni dan...

     Ukratko rečeno, divan dan, momenat i mesto da ispunim jedno obećanje koje sam vam dao odavno i za koje mislim da ga se retko ko seća. Osim mene. Naime, obećao sam vam jednom prilikom jednu od starih priča. Jednu koju je Ahab napisao krajem drugog meseca, davne 1989. godine.

     Uvaženi publikume, Ahab održa reč, a vi izvolite i sladite se pričom starom trideset godina. I onako je niste ranije imali gde pročitati. Ovo je njena premijera.

Biljka Ženžiao

- Jesi li mi doneo piće? - upita Ženžiao.

     Ženžiao je bila biljka ženskog pola. Nisam znao odakle je. Jednostavno sam je jednog dana našao u mojoj dnevnoj sobi. O svom poreklu nikada nije govorila. Samo bi prozborila "Iz okoline sam". Bio sam siguran da nisam video ni jednu biljku sličnu njoj. No, možda sam se varao. U svakom slučaju, nije bilo razloga da sumnjam u ono što je Ženžiao pričala.

     Ženžiao je bila lepa biljka. Nije rasla iz saksije već iz neke velike posude pune plave zemlje. Stablo joj je bilo svetlo zeleno i elegantno tanko. Usudio bih se reći da je imala seksi stablo. Nije imala lišće već samo jednu, kao prst tanku, granu. Nije imala ni uši, ni glasnice. Govorila je i slušala stablom. Zapravo, vibracijama koje je primalo ili iskpuštalo stablo. To mi je ona sama objasnila. Na vrhu stabla se nalazilo jedno proširenje koje je ličilo na glavu. Ženžiao je imala ogromna i ružna usta. Ona su joj služila samo za prehranu.

- Doneo sam ti piće, ali imam i jedno iznenađenje za tebe.

- Oh, znaš da volim iznenađenja.

     Iz torbe sam izvadio uginulu mačku koju sam našao pregaženu na ulici. Ženžiao se hranila mesom mrtvih životinja.

- Divno. Nisi trebao.

     Progutala je celu mačku iz jednog zalogaja i slatko se obliznula. Zgadilo mi se. Mora da je Ženžiao to primetila jer mi je rekla

- Znam da ti se ne sviđa moj način ishrane ali moraš shvatiti da se meni tvoji jastozi i kavijar, najblaže rečeno, gade.

- Dobro. Nećemo više o tome.

- Volim te dragi.

     Da, Ženžiao je bila zaljubljena u mene. Mogu reći da ni ja nisam bio ravnodušan prema njoj.

- Draga, doneo sam konjak.

- Super. Otvori ga i dodaj mi flašu.

     Otvorio sam flašu žestokog pića i otpio dug gutljaj.

- Hej! A ja?

     Dodao sam flašu Ženžiao. Pila je iz nje polako. Po treperenju njenog stabla zaključivao sam da joj piće pričinjava zadovoljstvo. Inače je mnogo pila. Bila je prava i verovatno prva biljka alkoholičar.

     Pili smo i pričali do kasno u noć. Pričali smo o filozofiji. To je bila njena omiljena tema kada se napije. Kada smo popili svo piće, rekoh:

- Draga, pomalo sam pijan. Idem da spavam. Ugasiću ti svetlo.

     Sa njenih ružnih usana se ote pijani uzdah.

- Ženžiao, šta ti je?

- Ma pusti... Gluposti... Volim te!

- Znam... I ja tebe volim.

- Što sada nisam ljudsko biće!

- Zašto?

- Onda bi smo mogli da odemo u krevet i da vodimo ljubav.

- Ženžiao... Opet si slušala ljubavne drame na radiju.

- Ovo ti ozbiljno kažem. I ja, mada sam biljka, imam potrebu za seksom. A ti mi se sviđaš.

- Ma hajde Ženžiao, mi smo iznad toga. Mislim, voleo bih i ja da vodim ljubav sa tobom ali... Ma i ti i ja shvatamo u kakvoj smo sizuaciji. Hajdemo na spavanje. Laku noć Ženžiao.

     Nije mi odgovorila. Čim sam legao i sklopio oči san me prevari. Posle nekog vremena nešto me je probudilo. Teško sam disao. Brzo sam se rasanio i shvatio da me u stvari nešto steže oko vrata. Počeo sam da se borim za vazduh. U toj borbi sam nekako upalio stonu lampu. Oko vrata mi se stezala zelena grana moje drage Ženžiao.

- Udaviću te Tome! Ja sam ostavljena žena! Tome, ti me ne želiš i zato ću te udaviti!

- A... rgh... Ho... ću... aa...