O viđanju, priviđenjima i optičkim iluzijama

Video sam ih! Ne mrtve ljude, niti Elvisa, pa čak ni vanzemaljce. Ali da najpre nešto raskrstimo. Naslovna fotografija nema blage veze sa tekstom. Samo sam je upotrebio da namamim slučajne prolaznike pa da zakačim još jedan pregled bloga. Baš kao što ovi „novinari“ to rade u svojim „novinama“ sa onim „ŠOKANTNO!“, „Video“, „18+“, „Ovo kada vidite svet će se promeniti“, a o čemu je Ahab uredno raportirao u nekom od pređašnjih postova. I tako pregled po pregled i ja ću postati basnoslovno bogat i sve ću pare da upotrebim na neki sebi svojstven način.

Šta su oči čule a uši videle

Video sam par, devojku i momka, kako se ljube u jednom ćošku. Onako sakriveni od celog sveta, a u nekom svom svetu. Svetu nežnih poljubaca, šaputanja, trapavih ruku koje pokušavaju da nađu nešto. Mislio sam da je ta vrsta izumrla. Naravno, čim nešto ne vidimo duže vreme, odmah podrazumevamo da je to prestalo da postoji. Pa tako i ja. Jer i ja sam samo čovek, kao i svi mi.

I pošto sam samo čovek, jelte, odmah su počele da me tresu uspomene. Uspomene na nas dvoje koji smo tako imali svoj ćoškić u kome je bio naš svet. Dobro, naš je ćoškić bio drugačiji. Bolji, naravno, jer sam samo čovek i volim da mislim da je ono što sam radio bilo najbolje. Ali, ovaj put ima malo i istine u toj tvrdnji. Ako nije bio najbolji, ćoškić je barem bio originalan. Ispričaću vam priču o tom ćoškiću pa onda i sami procenite.

Sve je počelo tako što mi je ona prišla na odmoru između časova u trećem razredu srednje škole i rekla: „Ahabe, sviđaš mi se“.  Malo je reći da sam bio zbunjen. Prvo to što je ona meni prišla, drugo što je to tako simpatično rekla, treće jer se i ona meni sviđala. Bila mi je simpatija, kako smo to tada zvali. Sećate se?

Naravno da sam joj odgovorio „I ti se meni sviđaš“. Mislim da smo oboje u tom trenutku bili ukočeni kao letve. Ona jer je skupila hrabrost da mi priđe, ja zato što mi je prišla. A, morate se složiti, i to je potpuno ljudski.

A onda sve po redu

Nije mi to bila prva ljubav. Prva ljubav je naravno bila u osnovnoj školi. Ona dečija. Prava pravcata prva ljubav. Iako nije bila prva ljubav, bilo je mnogo toga prvog u toj ljubavi. Prvi put sam u njenoj sobi video moje ime napisano auto lakom na unutrašnjoj strani vrata. To mi je jako imponovalo i uveravalo me da ćemo živeti zajedno, srećni do kraja života.

Sa njom sam izgubio i nevinost. Naravno i to je bilo prvi put jer se dešava samo jednom u životu. Bili smo malo čudan par. Po svemu. Čudno smo se oblačili, slušali čudnu muziku, čitali čudne knjige, a i živeli smo u nekom našem čudnom svetu. Shodno tome, a i prema potrebi mladih ljudi u tim situacijama, trebalo nam je i čudno mesto koje bi bilo naše. Mesto na kome bi bili sami na svetu.

I našli smo to mesto. U samom centru grada. Iza nekih zgrada. U arhitektonskom upustu tako da smo spoljnom svetu bili okrenuti samo jednom stranom. Kao neka srednjevekovna tvrđava koju treba žestoko braniti. I to je bilo mesto gde smo mi živeli taj srećni, čudni, jedinstveni, bezbrižni i, naravno, najbolji život. Tu smo se ljubili. Tu smo se mazili. Tu smo pričali naše priče. Tu smo pravili svoje zaljubljene dečije planove za život. To je bio naš ćoškić i niko drugi nije znao za njega. Ljubomorno smo ga čuvali kao jedinu dragocenost koju smo imali.

To je tako potrajalo par godina. Završili smo školu, ja počeo da radim, ona počela da radi. Onda se sve to srušilo. Bilo je bolno (najbolnije, naravno) i ružno. Tako tipično ljudski.

Ali

Na svu sreću pa postoji to „ali“. Tako se rečenica može dramatično započeti ovako: ali, došli su novi mladi sa svojim novim ćoškićima, sa svojim ljubavima, sa svojim čudnostima... Tako ljudski da ljudskije ne može biti.

A sada prelazimo na vesti iz ekonomije.

Vozovi, vlakovi i vagoni

Sigurno niste obavešteni pa da ja uzmem muštuluk. Mnogi vagoni u našoj zemlji ne zadovoljavaju propise o bezbednosti u šinskom saobraćaju. A od iduće godine niti jedan jedini vagon više neće zadovoljavati te propise. Naime, radi se o tome da postoji određeni rok nakon koga vagon mora da ide na redovnu reviziju. Pošto znam kada je poslednji remonter šinskih vozila otišao u bankrot i prestao da postoji, lako je sračunati da je iduće godine godina D.

Tako ljudski...

10 notes on a Summer day

1.

Početak jula. Došao Ivan iz Dubaija na odmor pa se vraća. Gastarbajter. Kao i obično doneo je odlične cigare da raspalimo žišku hedonizma i u nezaposlenim slojevima društva. Pošto su bile počele ONE vrućine, pitam ja njega: „Ivanče, ljubavno draganče, reci ti deder meni kada su ovakve temperature kod nas, kakve su u Dubajiu“? Ivanče je agilan i kao iz topa odgovori. „Kada je ovakvo vreme, onda je to u Dubaiju proleće“. Ihijao, pa što ja onda živim na ovoj geografskoj širini?

2.

Izležavam se kod Mite. On sa društvom otišao na neki festival i ja iskoristio priliku da prespavam i da se malo švrćkam go po stanu. Volim da sam go. Neka sloboda, šta li je... A jutro mirno i tiho. Čak ni vrućina nije zakucala u mozak kako je lepo jutro. Pirka promajica, ja padam u pesnički mod. I tako nastade pesma „Tiho jutro“.

3.

Lesi je uporan (za pitanje „Koji Lesi?“ videti: http://nekesitnice.blogspot.rs/2016/05/lesi-trci-levo-desno.html ). Međutim u momentima kada točkovi ne nasrću bezobrazno na njegovu teritoriju, on jurca za svojim repom. Gledam ga neko vreme i kontam da mu se neće zavrteti u glavi pa da padne nekako smešno. Jer jurenje repa je poput kidisanje na točkove. Još jedna misterija Univerzuma.

4.

Sveti Ilija, a od Svetog Ilije sunce je sve milije (nepotrebna referenca: http://nekesitnice.blogspot.rs/2016/08/holivudski-blokbaster.html ). Odmah sutradan kiša i hladno vreme. I opet su bili u pravu naši stari, maje, asteci i indijanci. Ali ja se pretvaram da to nije ništa i da će leto potrajati još dve ili tri godine.

5.

Preobraženje. Sada već ubrzanim tempom kiša počinje da pada već popodne. Ja i dalje odbijam da vidim suštinu i odbijam da prestanem da verujem da leto neće potrajati još dve ili tri godine (ili više ako već mora). U svakom slučaju, izvodim zaključak da u buduće ipak neću ići letnje obučen. Od sada će šešir morati da bude na glavi, čarape uredno obuvene i preko njih mokasine. Jer... odbijam da pristanem na prekid leta, ali ipak da se zaštitim od prehlada.

6.

Idem svojim poslom juče i zateknem dve žene u pogolemoj svađi. Vrišti se o nekih 700 dinara, sa svim onim pridevima koje žene upućuju jedne drugima tokom svađa. Poleti i kamenica. Alo, kamenica! Da nije i to neki novi sport na Olimpijskim igrama? Čuo sam da je skejtbording to postao. Ali kamenica! XXI vek? Ubrzao sam korak i preživeo sukob titana sa Olimpa.

7.

Neki su se kupali i ove godine na moru, jezeru, reci, plaži, Moravi, sušari, leđno, prsno... Ja nisam ni ove godine. A i ko mi je kriv. Tu su i reka i plaža i jezero i bazen. Sledeće godine...

8.

Doznao sam i da su se neki trudili više od godinu i po da se manu svojih poroka i da postanu bolji ljudi. Kažu da im je uspelo. Opet, Ahab doznaje, da im je neko rekao da pored sveg tog truđenja nema poverenja u taj trud i da ga najverovatnije nikada neće ponovo ni steći. Tužno rođaci, tužno i teško. Jer, kada vam neko tako nešto kaže, onda nastavljate da živite i dalje, ali sami.

9.

Često sam spominjao u mojim postovima zlatnu ribicu. No, bio sam u krivu misleći da one pamte dve sekunde. Zlatne ribice pamte čak trideset sekundi. Ako su zaljubljene one su zaljubljene svo vreme. Svih trideset sekundi. Ako su tužne, tužne su svo vreme. A kada umiru, one su svesne samo da umiru. I tako im se ceo život svede na umiranje. Svih tih poslednjih trideset sekundi.

10.

Opraštamo se polako od leta, spremaju se zimnice, kupuje se ogrev, ja sam se malo preračunao sa budžetom i ne mogu si priuštiti nove cipele za jesen. Imam sada jedan agresivan napad na dva fronta u cilju zapošljavanja u određenoj kompaniji kojoj nećemo praviti reklamu. Mora se zima pregurati. Kako, videćemo. A vi, budite dobri. Navijajte za leto!

Tiho jutro

neko tiho avgustovsko jutro

tako mazno i umiljato

dva tela na krevetu

skrivena zavesama uzlepršalim od promaje

i nema zvuka

u tom zasebnom svetu

gde se svetlo prelama

i vreme stoji

pogled sunca na ruku na njenom boku

i tihi vetar u njenoj ruci dok mu miluje kosu

sve se urotilo u svetom činu

da oni leže tiho i mazno avgustovsko jutro

Holivudski blokbaster

Uloge: Sveti Ilija, Zlatna Ribica, Deda Mraz i prvi put na blogu Zvezda Padalica

Muzika: Ennio Morricone

Režija: Stanley Kubrick

 

 

Draga Zlatna Ribice i poštovani Deda Mraze. Pišem vam ovo pismo sa nadom da će vas isto zateći u zdravlju i veselju. A razlog što vam pišem je sitan, mali, skoro nikakav, ali meni mnogo znači i verujem da vi možete da mi pomognete.

Da vam odmah kažem da ne verujem u vas. U Deda Mraza sam nešto i verovao dok nisam skontao da je kapitalističko đubre izmišljen da reklamira Koka Kolu. Za tebe Ribice sam čuo samo iz viceva. Ali, kao što svi vrlo dobro znamo, to nije razlog da vam ne pišem niti da mi ne uslišite molbu. Znam Deda Mraze da si ti navikao na gomile pisama, zato i pišem malo ranije dok ne navali gužva. Ti Ribice si navikla da te upecavaju, ali ja se ne bavim pecanjem pa se nadam da ovo pismo u boci neće biti problem za tebe. Naročito ukoliko u obzir uzmemo to kako samo upecavanje tebe može da ti izazove stresnu situaciju, šok, nevericu, zapanjenost, a i teške telesne povrede. Crva ću ti dati, ako je do mamca, ali nemoj da te ganjam po ritovima, rećicama, pritokama, deltama, morima, itd. Već nekoga jurim pa da ne dupliram posao.

Teška psihološka drama

sa naznakama eksplicitnih scena

na našim malim ekranima

Danas je verski praznik hrišćana Sveti Ilija. U narodu postoji izreka: „Od Svetog Ilije, sunce sve milije“. I danas pada kiša. Jutros dok sam otišao da kupim hleb, kavijar i šampanjac za doručak nasušni, noge su mi bile potpuno mokre i evo već poslepodne ja slinavim. To meni uopšte nije zadovoljavajuće meteorološko stanje.

Jednom mi je majka pričala da je njoj njen deka pričao zašto grmi na Svetog Iliju. To predanje kaže da je pomenuti Sveti Ilija bio neki teški alkos koji je uvek pravio neka sranja za rođendan. Zato su ga njegove sestre slagale za datum rođendana da ga spasu bede alkoholizma. Međutim, vragolan je to provalio pa je počeo da kotrlja buriće sa vinom, jer bahanalije nisu bahanalije ako nema vina.

Radi tog elementa propagiranja alkoholizma, a ponajviše zbog mog nevoljenja kiše koja ulazi u cipele,  kvasi ramena, itd, te, sa druge strane, mog voljenja sunca, visokih temperatura, globalnog zagrevanja i ostalih toplotnih udara, vreme je da se tome stane na put. A kako stati na put višnjim elementima? E za to ja imam rešenje, a vi spešijal pauers da to sprovedete u detelinu.

Eto, palo mi je na pamet da bi dotičnom skaredniku trebalo promeniti datum rođendana. Zašto to mora biti 2. avgust? Moj predlog je, recimo tamo negde krajem februara. Zlatna Ribice, ispuni mi tu želju, a ti Deda Mraze pošalji Ferdinanda, Sunđer Boba i ostale Rudolfe da to odšljakaju. Taman im pada u slobodno vreme jer se u to doba završavaju sve tvoje imperijalističke nove godine. Podjarmi ih, neka rade prekovremeno. Jes da nećeš ostvariti željeni ekstra profit, ali ću se ja pretvarati pred celim svetom da volim Koka Kolu i da je ona jako lepo piće.

Jurnjava kolima

i surovi vatreni obračuni

Zašto baš krajem februara? Vidite ovako: zime su i onako nekako kilave pa i ne počinju nešto ranije tako da mi i nije preterani problem do tada. Dalje, sneg se mnogo lakše čisti kada je toplo vreme. Ima tu još jedna poskočica-doskočica a propos snega. Putare sneg više nikada neće iznenaditi. A to je nešto. Morate priznati.

Dalje, ako njemu rođendan bude krajem februara nama će stvarno od Svetog Ilije sunce biti sve milije. Ali na jedan drugačiji, pozitivan način. Nećemo se više onako tugaljivo opraštati od njega. Naprotiv. Svečano ćemo dočekivati sve toplije i toplije dane. Šta može biti loše u tome da krajem februara bude 2. avgust? Pa kada uprži u martu. Ijaoooooooooooo, miline. Pa onda fino i toplo u aprilu, pa proleće, pa leto. Kao na Karibima sunce ti poljubim.

I, jedna posebna napomena za tebe Deda Mraze, nemoj da mi se pravdaš pismima u kojima deca traže sneg za Novu godinu. Deca nemaju pojma. I oni će se pridružiti ovoj mojoj peticiji samo malo da odrastu. Osim toga, deca ni ne kupuju Koka Kolu. To rade njihovi roditelji. I svi roditelji će potpisati ovu peticiju, osim onih iz toplijih krajeva, kao i onih ekstremista eskima. Ovi prvi već uživaju u februarskom Svetom Iliji. A ovi drugi, ovi što se navukli na hladnoću, led i sneg, ma ti će da se predomisle čim vide prve visibabe. Biliv mi. A, u poverenju rečeno, ti eskimi nešto i ne eksiraju Koka Kolu. A i ako ulove Zlatnu Ribicu, to čine protivno svim uobičajenim normama pecanja. Oni ih probuše onim svojim harpunima i momentalno ih ubijaju. Imajte to na umu!

Glavni glumac gine

u trenutku kada uspostavlja

mir u svetu i regionu

I onda prolete jedna Zvezda Padalica.