Manitu i poslednji Uruk Hai čekaju rasprodaju

Ho, ho, ho, danas imamo i sunce iako se živa u termometru muva oko -10 stepeni. U ćoškiću nije hladno, sva sreća, pa mogu da se pretvaram da je leto. Gledam isparavanje iz šolje za kafu, male oblake pare iz šolje za čaj, plave kumuluse koji uzleću ka plafonu iz moje cigarete. Lepo je samo to gledati. Ne moram ni kafu da pijem, ni čaj. Ok, cigaretu moram da pušim jer bi se zagasila i ne bi bilo kumulusa.

Sinoć sam bio kod drugara Mite i baš smo ostali dugo. Preračunali smo se oko dužine jednog filma koji smo gledali. Ergo, kafa mora stradati. A i čaj. Ali ne tako brzo. Jer miris, ukus, oblačići... neprocenjivo.

Manitu

Kada smo već kod neprocenjivog, prvo da razjasnimo nešto. Ja sam poslednji Uruk Hai jer su kauboji odavno ubili poslednjeg Mohikanca pa se Manitu okrenuo meni. Mogao sam da budem i neki poslednji primerak nekog lepog leptira, ili barem neka ugrožena kornjača, ali Manitu ima uvrnut smisao za humor. Neki put mislim da je Englez.

A ja sam u nekom prošlom životu bio i poslednji Mohikanac, pa su me onda kauboji ubili, tako da je nekako i bilo logično da Manitu bira mene. Šta je drugo mogao? Zna da igram po pravilima, uživim se u ulogu i da me na kraju stvarno ubiju. Gde bi našao bolju i jeftiniju radnu snagu za poslednjeg? Još ako se taj izabrani za poslednjeg prima na bajke, ideale... ajde recite i sami, ima li bolje budale za ulogu? Nema. Znao sam. Ja sam neprocenjiva najbolja budala. I Manitu to zna najbolje. Još od onda kada me je kupio na rasprodaji jer mu je pod hitno trebao novi Isus da ponovo umre zarad tamo nekih manituovskih planova.

Isus sa rasprodaje

Mislim, meni je ta uloga bila kao i sve druge pa sam pomislio „Aj da odradim ovo tipu, očigledno mu znači“. Pa šta ako me kupio na sniženju? Danas svi gledaju da uštede neki dinarijus.

I bogme, primim se ja ono 100%. Krenem ja da budem Isus. Trebalo mi je par dana da uđem u ulogu, ali se već treći dan pokazalo da sam savršen za nju. A Manitu srećan, tapše ručicama (inače ima male šake i sav je malo kao smanjena verzija čoveka, što je u potpunosti u suprotnosti sa njegovim poslom), peva, zvižduće... Šta je on očekivao? Da će morati da me stvara sedam dana? Stvarno ga ne razumem ponekad.

Tako ja Isusišem sve u sedamnaest, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Te pomaži baki da pređe ulicu, te pridrži vrata na ulazu u zgradu, te putnicima namernicima detaljno objašnjavam kuda da idu kako bi stigli do željene destinacije, te „Dobar dan“, „Izvinite“, „Samo izvolite“...

Loše je krenulo kada sam počeo sa improvizacijama. Prvo sam krenuo pažljivo, ali kada sam skontao da su mi improvizacije sasvim ok i kada sam video da me Manitu u tim pohodima gleda kao najnoviju epizodu omiljene serije, sasvim sam se opustio. Upuštao sam se u diskusije po temama koje možete, a Manitua mi i one koje ne možete da zamislite. Kulturno, argumentovano, odmereno, sa mnogo takta, pričao sam sa ljudima. Bilo da je prisutna jedna osoba ili neko društvo. Iznosio sam svoja mišljenja o svemu što je morilo ljude. Od praktičnih stvari kako da nešto obave oko birokratije, do stvari kao što su zakoni i slične izmišljene kategorije.

Onda sam malo skliznuo sa teme. Ne videvši da ljudi uopšte čuju ono što me pitaju i na šta im odgovaram, počeo sam ponekad da podižem ton u komunikaciji. Pa šta. I Isus sa rasprodaje ima prava da ga nešto razočara, naljuti... E, poguban trenutak je bio kada sam počeo toliko da se unosim ljudima u facu i da vrištim na njih prskajući ih pljuvačkom. Poguban jer sam shvatio da su generalno gluvi i da mi je lakše da uzmem njihov krst i da ga nosim. Najpre jedan, pa dva, četiri, 16, 256, 65.536... Vide Manitu kolika sam budaletina pa me brže bolje razape na krst. Izbuše me Rimljani ekserima i kopljem, obavimo to i posle tri dana hajde na kratku raciklažu pa u raf.

Poslednji Mohikanac

Sledeći put me Manitu nije kupio na akciji. Valjda je poslušao onu jevrejsku poslovicu: „Nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari“, a i poznavao je moje mogućnosti. Kakav je on Master of puppets.

Pazari me, u ceger, pa kući. Kada me je otpakovao dao mi je kratka uputstva šta Poslednji Mohikanac radi i poslao me na posao. Šta da radiš, danas svakome treba posao tako da poslu u zube nisam gledao. Doduše ni posao nije bio težak. Mogao sam na tom radnom mestu da ostanem do penzije. Pa ne, ozbiljno, zamislite posao da se šetate po prirodi koja još uvek netaknuta raste kako joj je Manitu rekao da raste, da pijete vodu iz potoka koji je još tako čist kao što je Manitu rekao da bude čist, jahao neosedlane konje poludivlje. Udisao, gledao, jeo, živeo sve najlepše što je Manitu napravio. A da zna da napravi nešto predivno, zna.

U tu ulogu čak nisam morao ni da se unosim. Mislim, posle onog cimatanja krstova, zabadanja eksera u ruke i noge, buškanja kopljem, ovo je bio mali raj. Bio sam se usudio da pomislim kako sam ja najsrećniji i da živim najsrećnije nego ikada do sada.

Manitu je imao druge planove. Pustio me je da sve to prođem, a onda je na mene pustio kauboje. Naravno, nije me upozorio na to. Valjda je pomislio da neću shvatiti plan i da ću da pokupim svoje lutkice i odem da se igram na drugom mestu. A to mu nikako nije odgovaralo.

Ti kauboji su bili kul u početku. Dođu, vide me, pobegnu. Onda dođu pa kažu: „Jao što je vama ovde lepo. Možemo li i mi tu da živimo?“. Ja im dam. Što da ne. Nije moje. Manituovo je a on je tako dobro informisan da zna sve što će se desiti i pre nego što se desi. Dal’ prisluškuje telefone, dal’ prati internet komunikaciju, nemam pojma, ali je informisan. Sve što će se desiti zna i to zna oduvek.

Da se vratimo temi. Dakle kauboji u početku bili fini kao ja kada sam bio Isus sa rasprodaje. Te „Izvinite, te „Izvolite“, „Hvala“, „Treba li pomoć komšija?“... Onda su skontali da im ja nekako smetam tu. Dal’ zato što su bili brojčano nadmoćniji, dal’ što su bili govna kao ljudi. Ipak, mislim da je sve to bilo zbog onog žutog peska iz potoka. Meni taj pesak nije smetao, ali je njima izgleda smetao pa su ga vadili, trpali u kese, džakove, pa se čak i ubijali međusobno zbog običnog peska. Bežao sam od potoka do potoka, ali su me oni pratili. Trabunjali su kako samo taj pesak ima veliku moć. Nisam shvatao o kakvoj moći pričaju jer sam viđao i lepše peskove. I sitnije i krupnije i finije i sa lepšim odsjajem... Onda su mi dali neke stvarno lepe stvari koje su bile pune boja i sijale su ponekad i u mraku. Rekli su mi da mi to daju jer ja njima dajem žuti pesak.

Vidim ja da su oni blesavi ko deca koja skupljaju dugmiće, makete automobila i sve te smešne stvari koje deca sakupljaju. Ajde, pomisllim, kad mi dadoše sve ove lepe stvari da im pokažem gde ima tog žutog peska mnogo pa neka se i oni raduju. Lepo je kada se ljudi raduju.

Ali kauboji se nisu radovali. Nešto su se bili naljutili i počeli da pucaju. Nemam pojma zbog čega. Žuti pesak je bio isti kao i na ostalim mestima. Možda im se nije dopalo to što ima žute kamenčiće u sebi. Čudni neki ljudi. Ako ti smeta kamen, ti ga izdvojiš i baciš. Simple az det. Ipak, oni su baš bili nadrndani i mnogo, mnogo pucali, sve dok i mene nisu ubili. Aj što mene ubiše, ali onu lepotu, i nju ubiše. I sve zbog žutog peska i nekih papirića zelene boje.

Uruk Hai i Manitu ipak čekaju rasprodaju

Nakon što su me kauboji ubili, skalpirali i još svašta nešto, trebalo je malo više vremena za reciklažu. Možda me još uvek recikliraju jer stvarno ličim na Uruk Haija. Urlam nerazgovetno dok pričam, dlake su mi postavili svuda po telu (valjda da se ne vide posledice iživljavanja kauboja), sav sam nešto nenalik sebi.

Znam da me nakon reciklaže ponovo čeka raf. Sa ili bez akcije. Ali ja to baš i čekam. Da grune neka rasprodaja, akcija, kupi dva nosi tri, crni petak, ili tako neki praznik šopoholičara. Znam da će onda da naiđe onaj ješua Manitu da povoljno kupi već dva puta polovljenog Uruk Haija. Treba mu za nešto. Ali treba i Manitu meni. Da ga onako okačen u rafu sa sve cenom na sebi lepo pitam „Pa majmune, zašto sve lepo što si stvorio mora da ima cenu?“ Ako mi ne zapuši usta pitaću ga još nešto: „Koja je cena ljubavi?“ Da proverim da li stvarno ljubav ima cenu ili je dovoljno da se ljubav pojavi i da pomogne zaljubljenima da vide veličinu Manitua i bezvrednost peska.

Četiri godišnja doba

Četiri godišnja doba

Ukoliko umrem na proleće

Pustite da miris jorgovana

Okadi moje telo

I da takav

Svež i mirisan

Zaigram još jedan poslednji ples.

Ukoliko umrem na leto

Ostavite sva vrata i prozore

Otvorenima

Neka se sunce

I senke

Još jednom poigraju mnome.

Ukoliko umrem na jesen

Pustite neka još tople kiše

Okupaju moje telo

Pokupe moje mirise i mirise davne

I speru ih

Nazad u zemlju.

Ukoliko umrem na zimu

Obavite obrede za mrtve

Ostavite mi jedan šal

I pokopajte me na proplanku

Pre snegova

Da vidim otiske njenih stopala u snegu.

26.01.2016.

Modne piste na ulicama grada Čikaga

Sinoć je bilo baš lepo svetlo. Gledao sam ga dok sam sedeo u mom ćoškiću sabirao se i oduzimao sa planovima za sutra (danas). Mesec je osvetljavao sneg i sve je bilo tako zimski magično. Eto, rekao sam. Najzad da i ja pohvalim zimu.

A i jutros je lepo. Svetli sneg sa krovova skoro kao sunce u proleće. Otpuhnem dim cigarete, srk cigarete, gutljaj Cedevite... Sneg je i dalje tu i lep je bre. Svetlo je kao u proleće, mogu da se igram gledanja svetla iz raznih uglova, da gledam prelamanje svetla kroz dim cigarete, a sneg i hladno su napolju.

Nego (samo gutljaj kafe da uzmem) kakva mi se situacija izdešavala ovih dana...

Fifi gledaj pravo

Već godinama srećem na ulici gospođe, ili gospodu, koji šetaju one svoje male kerove i kojima zimi oblače neke prsluke, mantile, štalivećsve. I to mi je ok. Mislim, ne razumem se u rase kerova, možda su ovi neotporni na hladnoću pa ih valja slojevito oblačiti. Ne zameram. Voliš svog ljubimca? Oblači ga ukoliko je to potrebno.

Ali prošle i ove godine (meni treba malo vremena da mi se popale sve lampice, ponekad) počnem da nailazim na sve više i više ljudi raznih polnih orijentacija, raznih starosnih doba i u različitim vremenskim intervalima dana kako šetaju istu tu pasminu. One patuljaste, sa kratkim nogama, što laju kao da su u pubertetu pa još uvek pište.

Cimaju ih kerovođe vamo-namo. Vidiš da im je to prvi ker kako se spetljaju sa povodcem. Pogotovu ako je onaj što otpušta i zateže dužinu. Upetljaju sebe (najčešće), kera (ređe), a što su opasni po okolinu... očas se strmopizdiš u pokušaju da preskočiš povodac koji leta naokolo baš u konkretnoj nameri da se i strmopizdiš na kraju.

Skačkaš tako malo unaokolo kao da igraš lastiš, malo psuješ gazdaricu (u sebi) i ako imaš sreće da preskočiš povodac a da ne zgaziš na klizavu podlogu (koja je tu kao rezerva za strmopižđavanje ljudi) i možeš dalje svojim putem.

Na stranu to koja je to sada komedija sa tim kerovima-patuljcima. Odnosno, sa njihovim gazdama i gazdaricama. Te ovi ovom obukli ovakav prslučić, ovi onom fini mantilčić, pa onda jedan divan kompletić koji je u tonu sa povodcem i onim podešavajućim kajšem sa sve nekim cirkonima, šljokicama... Drugi svom ljubimcu (ljubimici?) obukli nešto prdibudibogsnama nemaš pojma dal su lišajevi ili je nešto živo sa neke druge planete i upravo pokušava da pojede kera.

Juče sam video najmoćniju modu za Fifija.

Fifi ne zapišavaj naokolo

Dakle, idem ja nekim svojim misterioznim putevima Božijim i razmišljam tako o nečemu. Kada naletim na novog Fifija. Naravno ne bih znao da je novi jer su meni svi isti, ali ovaj se napadno izdvajao iz mase. Imao je na sebi očigledno stari dečiji pulover na kome su bile izrezane rupe za noge. Kakav stajling! Dovoljan da se i obični prolaznik Ahab okrene za Fifijem. Nisu mu ni porubili te rupe. Kažem ja, pravi i prvi punk Fifi koga sam video.

Genijalno, pomislim u sebi. Punk’s not dead! I kerovima dosadio glem rok, nemaština, velika nezaposlenost, loš obrazovni sistem, pa počeli da se mladalački bune misleći da muzikom mogu nešto da promene. Najpre iscepani puloveri, posle zihernadle i bedževi, frizure, kožne jakne, nitne, narukvice (nanogice?), zaokruženo slovo A u čast i isticanje anarhije kao idealnog društvenog uređenja...

Fifiji sveta odlučili da menjaju nešto! Vidim ga i odmah znam da je Fifi panker. Kako? Pa gazda ga cima onim pusti-zezni-povucinazad fazonom ali Fifi ne haje već zapišava gdestigne. Glupo mi je da se kunem, ali čini mi se da sam naslutio i trenutak kada je poželelo da pljune na ulicu.

Opa, poslednja vremena došla kada nas Fifiji uče i otvaraju nam oči. Ili je to samo prebujna mašta jednog olinjalog Ahaba?

Fifi priznaj, nećemo ti ništa

Malo (dobro, mnogo) je nerealno da nam Fifiji sve to pripovedaju. Naročito svesno. Naravno da ne kreiraju oni modu već njihovi vlastodršci. Nije, pobogu, Fifi sam uzeo i prosekao pulover. Niti je onaj drugi Fifi uklapao mantilče sa povodcem.

Sve je to moda koju interno neguju fifijdžije. Neki vole da im Fifi bude kraljica mature. Neki samo da im Fifi ne oseća hladnoću. Neki da im Fifi bude drugačiji u društvu. Sve već prema sklonostima, psihičkom stanju, i želje da preko Fifija pošalju neku svoju duboko zatrpanu podsvesnu poruku. Tako i dolazimo do zaključka da Fifiji nisu čitali Orvelovu „Životinjsku farmu“ i ne žele da na vreme postanu jednakiji od svinja, već da su fifijdžije glavni zamešatelji cele te priče.

Sva sreća da je ta moda fifijdžija potpuno benigna. Zabrinjavajući može da bude samo tako brzo rastući broj fifijdžija. Šta, do svoje pedesetneke niste znali koje kuče volite i kako da ga oblačite, pa vam sada naglo prosvetljenje sa nebesa odredilo da nabavite Fifija? Izgleda da je to prosvetljenje ili imalo iskrivljući efekat dok se prelamalo kroz snežne oblake ili ste ga vi umislili.

Dobro. Sada vas spucala želja da uđete u klub fifijdžija jer su vam simpa. Ok. Razumem. I podržavam (mada više volim mačke). Ali sudeći po vašoj dedukciji, nagonima i instiktima, pa vi ste bre za ono, ono što rade kerovima da se ne razmnožavaju, znate šta mislim, na vrh mi jezika, ono kada štrić makazama... Zašto?

Pjebote, ako si postao fifijdžija da bi bio in, cool, retro, pa ti imaš povećan rizik da to ponoviš. Postaćeš fifijdžija nečeg drugog. Možda u tu tvoju modu uđu slonovi pa postaneš dambodžija. Ili lavovi pa budeš mufasadžija. A šta će biti sa Fifijem? Pusti ćeš ga da umre prirodnom smrću od gladi? Naravno da nećeš. Ti toliko voliš životinje. Pustićeš ga u slobodu, u njegov prirodni habitat, na ulicu. Pa neka se snalazi tamo, jelda. I onako kerovi žive na ulicama. I oduvek su živeli na ulicama. Čak i pre nego što su postojale ulice oni su živeli na njima.

Fifi bez morala

I, šta će onda biti sa Fifijem? Muvaće se sa ostalim Fifijima po gradu, a što dalje implicira veliku mogućnost da Fifi upadne u loše društvo. Znate i sami kako je to pogubno kada mlada, još mentalno i emocionalno neizgrađena ličnost, upadne u loše društvo. Tu odmah kreće životna stranputica. Stalni izlasci, spavanje po budžacima, zapostavljanje ličnog izgleda, upražnjavanje nesigurnog kinki seksa na sred ulice, uživanje i zloupotreba ilegalnih sredstava kao i alkohola, vožnja za točkom automobila koji prolazi u neregistrovanom vozilu, svađe i tuče sa drugim lošim društvima, zavijanje na mesec u časovima nostalgije za kaputićem i crvenim povodcem sa nitnama...

E Fifi, Fifi... Huda te sudba čeka, a ti nje još nisi svestan dok se šepuriš u tom svom puloveru sa neporubljenim rupama za noge. Nije ti ovo ona tvoja pesmica. Ovo je stvarni svet oko mene.

Suma sumarum

Na stolu kafa, čaj, cigarete, pepeljara, lap top, moj mali ugođaj pojačan sa Cedevitom... Sedim u mom ćoškiću, pijuckam kafu i gledam kroz prozor. Zima je negde zapela. Svaki dan temperature iznad nule. Na to već ne mogu da se žalim. Kažu da prestaneš da se raduješ zimi i snegu kada odrasteš. Valjda je do toga.

Istutnjalo se i ono malo snega. Sada tutnje virusi, ali ja sam mog preležao. Dokačio me na vreme. Zato mi sada i nije primaran čaj. Moja kafica i cigaretica, a čaj ćemo posle.

Voleo bih da vam kažem da se kroz prozor pojavljuje sunce i da nam se smeška, ali nema ga. Ne može da prođe kroz ove pancire od oblaka. Nema veze. Doći će ono kada bude trebalo da dođe.

Orgije sa pucanjem i ljubljenjem

Barem su prošli ovi praznici. Nema više petardi i ostalih ubojitih sredstava namenjenih uništenju neprijateljske žive sile i borbenih sredstava. Zapravo, ima ih, ali su odloženi na stranu dok naši (ko?) ne pobede u nekom od sportova pa vaskoliko Srpstvo end Srbstvo ponovo ne krene u ofanzivu na nebo. Biće tu fotki raznetih prstiju, apela da se kupuju igračke a ne petarde, neko će nekom keru gurnuti petardu u usta i osakatiti ga, jer tako to biva kada se veselimo i u Tet ofanzivu na nebo krećemo.

Nema više ni ljubljenja i čestitanja nepoznatima koji iz nekog razloga skaču na vas da vam požele štagodveć. Nema alkoholnih isparenja iz usta koja pokušavaju da te poljube u obraz ili nedajbože u usta. Nema „Sve najbolje tebi i tvojima“, „Sreće i radosti“ i ostalih floskula koje koristimo određenih dana ne razmišljajući o tome šta one znače. Jer zašto razmišljati kada svi tako rade, zar ne?

Nema više iscrpljivanja u trčanju po prodavnicama, u dovlačenju hrana, pića, poklona i drugih borbenih sredstava. Nema više visenja u kuhinji do 23:30 triesprvog decembra. Nema više prežderavanja, napijanja (barem ne u tolikom obimu). Malo su nam sada prazni i uobičajeno prazni džepovi. Kažem, do sledeće prilike.

A kada dođe sledeća prilika idemo Jovo nanovo. Zašto da ne? Volimo da se radujemo i da to pokazujemo drugima. Da se kurčimo trpezama, koktelima, rakijama, vojnom i paravojnom silom i da se ljubimo i čestitamo jedni drugima kao da smo nešto uradili.

Body count

Daj da se malo organizujemo, prekontrolišemo gubitke i da se pregrupišemo pre tog sledećeg srljanja na nebo.

Dakle, šta smo imali za ovim stolom? Nekoliko izgubljenih prstiju. Doobro, to je već iskorišćeno da se širi propaganda protiv petardi. Jednog unakaženog kera. Doobro i to je već iskorišćeno u propagandi, kao i u širenju hejta prema onima koji su jebemligašta od strane onih koji se busaju u grudi kako vole životinje. Prežderavanja i opijanja. Doobro, to su vam već naplatili marketi, lokalne prodavnice, pečenjare, diskonti. Mnogo štrecanja kada petarda pukne. Bem li ga i ja sam voleo da bacam petarde kada sam bio mali pa neznam da li sam baš kvalifikovan da naplatim, ali doobro, naplatili ulični prodavci i preprodavci jer od nečega se živeti mora.

Da vidimo dalje. Umro Lemi Kilmister, umro Dejvid Bouvi, umro Alen Rikman, umro Zaharije Trnavčević, umro onaj tip što je sedamdesetih glumio Grizli Adamsa. Nekolicina se još uvek ne oseća najbolje, ali to ne možemo naplatiti, samo staviti u popis žrtava.

Ah, da. I Čarli Hebdo ponovo jeo govna sa karikaturama. Opet se sprdali sa udavljenim trogodišnjim dečakom Ajlanom al Kurdijem (pisao o tome ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/09/kafa-i-suze.html ). Navodno, da se Ajlan nije udavio dok mu je porodica bežala od rata, on bi sada silovao belkinje, hrišćanke, evropejke, Nemice. Stvarno stoka taj trogodišnji Ajlan što ga nađoše sa licem u pesku na plaži Bodruma u Turskoj. Ovi iz Hebdoa nisu stoka. Oni su demokratska tekovina Evrope. Pravo govora i te munje. Samo mi nije jasno što je Ajlan stoka. Zato što se udavio ili zato što se nije izvukao? U svakom slučaju, trogodišnja izbeglica se ne računa.

Ne računaju se ni novogodišnje, božićne i ostale poslanice naših premudrih velikana, najvećih sinova i ćerki Srpstva i Srbstva (mora tako da bude jer više ne mogu da budu najveći sinovi naših naroda i narodnosti, jer smo taj retro multikulturni model bacili na đubrište istorije). Ne računaju se kao ni ono njihovo „Očekujemo porast proizvodnje“, „Viši standard građana“, „Nova radna mesta“, itd.

Dakle, sračunali smo se? Ne, ne, ne gospođo. Tih vaših 20 dinara iz novčanika se ne računaju. Ne, ne računaju se ni ako vam je to sve do sledeće plate/penzije. To što ste se vi bahatili i već tradicionalno spiskali svoje prihode do petog u mesecu to je vaša greška.

Šta, još nismo sve sračunali? Ah, da. Tu su iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii: (bubnjevi tuš, svetlo u fejd aut, zavesa se razmiče, pali sva svetla) NOVI ZAKONI (aplause, standing ovations)! Nema više pušenja nigde u javnosti + ako prosite, vičete ili vređate političare najebali ste kao Ajlan al Kurdi. Jer, to su demokratske tekovine. Proterati pušače, zabraniti nedemokratsko prosjačenje (jer „Arbeit macht frei“) i zaštititi političare od psovanja. Jebote, kako je to dobro.

Lični gubitci

Šta sam ja izgubio? Posao nisam. Doduše nisam ga ni imao, ali ga nisam ni izgubio. Novac nisam. Pa šta ako ga nisam ni imao? Prste na rukama? Ne, ne bacam petarde odavno. Viši standard? Ne jer do njega još nisam stigao. Fokusiraj se Ahabe, fokusiraj se. Šta si izgubio, a ne šta nisi imao.

Šta sam izgubio? Izgubio sam jedan doček Nove godine. Izgubio sam jedno rođenje. Izgubio sam jedan Božić. Izgubio sam jedan rođendan. Mislim, imao sam sve to. Doček sa Mitom uz igrice. Rođenje je proteklo bez mene. Božić sam proveo sa roditeljima, bratom i snajkom. Rođendan sam čestitao. Imao, ali ni jedan čovek nije ostrvo, pa ni Ahab. Sećam se da sam ta prazničenja dočekivao sa mojima, a sada je došlo ono: dabogda imao pa nemao. I ja to nisam imao.

Veliki gubitci rođaci. Veliki. Kod takvih gubitaka nema pregrupisavanja već povlačenje u pozadinu dok se trupe ne dopune. Samo ja pozadinu nemam. Niti rezervne trupe. Udavio sam se pored Ajlana i sada nesmem to da pokažem jer me Hebdo čeka da se sprda i na moj račun.

Brodski dnevnik

Ovo piše Ismail. Juče smo prešli ekvator pa je kapetan Ahab izašao na palubu da malo uživa u mirnom moru, toplom povetarcu i suncu koje prija njegovoj napaćenoj duši. Moram da pišem brzo jer se svaki čas može spustiti u potpalublje.

Kapetan je kao što rekoh, napaćena duša. Nekada je on bio gromada od čoveka. Ona vrsta ljudi koji mogu sve što pomisle. Da izabere najbolji brod. Da ga utovari neophodnim stvarima u rekordnom vremenu i otisne se na plovidbu. Da se popne na jarbol i spusti glavno jedro pre svih. Da celu noć stoji za kormilom dok ga biju vetrovi i ledeni talasi severnih mora. Da prvi uskoči u čamac kada je kit na vidiku, da se prihvati harpuna i da jedino njegov pogodak bude smrtonosan po tu ogromnu životinju. Da izda naređenja kuda ploviti i da ode na počinak znajući da će njegov brod ujutro kada se on probudi biti baš tamo gde i kitovi.

Zbog toga su ga svi voleli. Vlasnici brodova, trgovci kitovim mesom i salom, kao i trgovci ambrom, dame koje je put ili pusta znatiželja vodila do dokova gde smo mi pristajali. Voleli su ga zvaničnici gradova u čijim smo lukama pristajali. Kapetan je u to vreme bio rado viđen gost svuda. Za trpezama, na proslavama, u privatnim kućama. I svuda je ulazio onako kako je samo on to umeo. Poput tropske oluje toplih vetrova uraganske snage pred čijom moći kleče svi koji umeju da poštuju snagu prirode. To je bio Ahab. Takav je bio naš kapetan. Čovek čiji je smeh plašio i samog Posejdona.

Mogao bih još pisati o kapetanu, ali ko ga nije tada poznavao nikakve reči ne mogu ni da mu približe lik tog gorostasa. A ni ja nisam toliko vičan pisanju da bih ga oslikao kako to dolikuje.

A onda se desilo to nešto što ga je promenilo za ceo život. Naravno da sam ja i tada bio uz njega. Ostali članovi posade nisu jer oni koji su taj dan bili na brodu i nakon toga se dočepali prve luke, pobegli su daleko u kopno, da njihove oči nikada ne vide more, ni jedra brodova, da njihove nosnice nikada više ne napune mirisi luka.

Lovili smo belog kita. Valjda jedinog preostalog, mada mnoge priče mornara i onih koji su to bili, govore o jatima belih kitova koji su plivali svuda u ono, neko davno vreme. Lovili smo Mobi Dika. Najvećeg, najlukavijeg, poslednjeg belog kita, poslednjeg borca. Prilično sam siguran da niko od nas nije bio svestan u kakav smo se poduhvat upustili. Čak sam sklon da verujem da ni kapetan nije znao. Mada, sa njim nikada niste nasigurno, tako da postoji podjednaka mogućnost i da je znao u kakav smo lov krenuli.

Iz tog sukoba dva golijata, kapetan je izašao kao gubitnik. Nebitno što smo ostali bez ulova, što je brod bio teško oštećen i što su mnogi poginuli taj dan, sav taj gubitak se nije mogao meriti sa gubitkom koji je kapetan preživeo. I nije samo noga to što je kapetan taj dan izgubio. Ismail nije toliko vičan da poznaje duše ljudi, ali kapetan se tada promenio. Kao da mu je sa nogom Mobi Dik odneo i deo duše. Barem ja tako mislim, a neka sude oni koji poznaju ljudsku dušu. Mada sam po lučkim krčmama tek tu i tamo mogao načuti ostatak neke priče u izmaglici dima i mirisa ruma, ispričane ispod glasa i kroz gustu bradu nekome na uvo, kako je kapetan taj dan izgubio samog sebe, pa čak i da je izgubio i razum.

Ipak, ja ne mislim tako. Iako više nije bio onakva oluja od čoveka, iako su se pozivi na proslave proredili i na kraju prestali da stižu, iako žene više nisu svraćale u luku, iako su trgovci zatvarali svoja vrata na sam nagoveštaj da će Ahabov brod uploviti, ja sam u Ahabu video nešto novo, nešto tako veliko i jako, nešto što je sve te ljude koji su ga nekada voleli jednostavno plašilo i počelo da im postaje noćna mora.

Jer od tog dana Ahab je postao još odlučniji, još brži, vodio je brod sigurno i bez mapa po mrklim noćima bez zvezda, komandovao je strašnim pogledom koji je mornare terao na slepu poslušnost. Svuda gde je kapetan stajao ili prolazio nazirala se magla njegove nadljudske snage i velikog besa. Želje da se osveti za gubitak.

Niko nije smeo da mu se obrati zbog toga. Ljudi su se sklanjali pred njim valjda da ih ne proždere sva ta snaga i bes. Njihove povrede, nesreće, glad, žeđ, nisu doticale Ahaba. On je imao samo jedan cilj i ništa nije moglo da stane na put do njega.

Pošto sam samo ja imao tu čast da kapetan prozbori koju samnom, mogao sam da naslutim ali ne i da shvatim tu promenu. Titan se pretvorio u nešto još veće, još jače, još nemilosrdnije, a sa druge strane, u ogromnu prazninu, usamljenu kreaturu posvećenu samo jednoj jedinoj stvari. Da se osveti, da ovaj put on pobedi, da ubije Mobi Dika.

Dok bi taj titan stojao za kormilom, pogledima izdavao kratka, oštra i jasna naređenja, i sama priroda ga se plašila. Na njegov pogled razmicale su se ledene sante, smirivale struje i more kod rta Dobre nade, nestajali sprudovi u plićacima oko ostrva Japana, a Indijski okean postaje ravan kao staklo. Čak mu se i vreme pokoravalo. Na njegove želje nestajali su mračni oblaci, prestajale strašne oluje, a vetrovi menjali pravac i pokorno duvali u naša jedra.

I što su nebitniji njemu bili i mornari i vreme i more i brod, sami oni nisu mogli bez Ahaba. Osetili su to u njemu što vam ja, neuki Ismail, ne umem objasniti ali isto osećam. Nismo mogli bez Ahaba. Ni posada, ni brod, ni more, ni ruže vetrova. Čak ni sva božanstva od nastanka mora i okeana pa sve do danas. Sve se urotilo da bude uz Ahaba. Da mu pomogne koliko je to moguće u njegovoj svetoj misiji. Da mu se nađe i da bude deo njegove pobede. Da konačno dovede Ahabov harpun do Mobi Dika.

Sada plovimo u savezu sa svim tim prirodnim i natprirodnim silama. Hitamo uvek napred u naizgled nemogućem poduhvatu. Jurimo duha tako što smo i sami postali duhovi. Kada ćemo ga stići, ko će biti spremniji ovaj put, ko će odneti pobedu, o tome se ne priča i ne razmišlja. Na tome samo svi radimo.

Šta će biti posle, to ni sami bogovi ne znaju. A ne znam ni ja, vaš i Ahabov pokorni sluga. Ismail.

Čujem komešanje na palubi. Verovatno je kapetan izdao naređenja nakon što je sakupio dovoljno snage od sunca. Sada će sići u svoje odaje. Zbog toga završavam ovaj zapis za buduća pokolenja. Da čitaju i shvate tog velikog čoveka koji je svakome potreban i koji svakoga privlači, dok ih u istom trenu odbacuje i prezire.

Vaš pokorni sluga,

Ismail

Nije lako biti fin

Kao cvrčak sam se skupio u svom ćoškiću. Pritislo rođaci, pritislo. Pritislo sve što je moglo. Razna sećanja, razne situacije, razne šale, razni zagrljaji, poljupci. Pritislo kao da nikada neće da popusti. Još da nisam mačo men, alfa mužjak, predator, pa da pustim koju suzu. Ovako sam samo zgužvana maramica koja izgleda kao da je isplakala bogaoca suza.

Još mi se nakačila i neka kijavica, upala sinusa, štaveć. Propuštam i curim na svaku rupicu kao brod koga je pojeo žižak. Džaba što pokušavam da onjušim ovaj čaj, nema mirisa. Čekaj da probam sa kafom. Mjok. Nit miris, nit ukus. Cigareta takođe. Sve mi se čini da ću nekoliko dana provesti ovako, u ćoškiću, ćuteći i cureći.

A  nije to nikako lepo. Lepše je leti kada izletim napolje i družim se sa suncem, njegovim senkama, dobrim ljudima.

Kada već spomenuh dobre ljude. Priča mi Verica pre neki dan kako je sve manje dobrih ljudi, kako je sve više nekulture, kako je teško živeti i sve to tako. Aman Verice, jesu li te prskali kemtrejlovi? Da nisi zobala neku GMO? Da te možda nije pogodio ovaj novi zakon o pušenju? eLeM, de da ti nešto kažem pre nego što me ovako iscurelog ne pokupe krpom sa poda.

Uticaj vlasti na ništa

Da prvo razjasnimo to da vlast, bilo koja, u bilo koje doba, bilo ko da je predstavlja i bilo ko da je iza nje u stvari, ne utiče na ljude. Vlast može da asfaltira neke ulice, da postavi kante za đubre, da naplaćuje neke poreze, ali je ona previše apstraktna da bi suštinski mogla da utiče na čoveka. Ne može ona da me (ili vas) načini dobrim ili lošim. Visokim ili niskim. Plavim, smeđim, crnokosim. Ne može da utiče na to da li ću pisati „dali“ ili „da li“. Vlast je jedna zamlata na koju se primaju dripci koji bi jako voleli da su neki **rac u životu.

To što Verica misli da sada ima manje obrazovanih ljudi, manje ljudi koji teže kulturi ili nekom ličnom usavršavanju em nije tačno, em nema veze sa ekonomskim statusom pojedinaca ili države, em nikako nije uzrokovano onim đilkošima na vlasti (bivšim, sadašnjim, budućim, našim, stranim...).

Zanemarite sada ovaj politički nekorektan i društveno neprihvatljiv govor, ali mi koji težimo kulturi, obrazovanju, lepom, usavršavanju, nas svetlih pojedinaca u moru sivila, je mnogo manje od onih koji žive isprazne živote bez knjiga (ili sa knjigama na metar), bez pozorišta (ili sa pozorištem jer je to tako in), onih čiji su životi na nivou puža (daj da proživim ovo što imam do smrti i ispunio/la sam misiju).

Malo nas je kvantitativno, ali mnogo više kvalitativno. Otud i onaj politički nekorektan i društveno neprihvatljiv govor iz prethodnog pasusa. Realno, ne možemo od svih očekivati da budu poput nas jer nas istorija uči tome. A i matematika je na strani mog dokazivanja tog neprihvatljivog govora. Nije crkva spaljivala mase već pojedince zbog toga što su tvrdili da je zemlja okrugla. Nije Hitler spaljivao knjige, već široke narodne mase.

Uvek je bio manji broj nas nego njih. I to je činjenica. Činjenica koju ne menja ni jedna vlast, količina novca u novčaniku, sneg, kijavica.

Zemlja je ravna kao ploča

Pošto smo od spaljivanja pojedinaca došli do toga da je ipak okrugla, red je da udarim malo kontru. Čisto iz ćeifa. Makar i u podnaslovu. Jer, pa volim da teram kontru.

I ta jadna većina koju oni koji bi želeli da su u našoj manjini često časte prazilucima, pozivaju na zbeg u rodna sela, časte časnim zanimanjem seljaka, nije ni ona kriva. I oni moraju da postoje. Makar zbog dualizma i ravnoteže u prirodi. I naravno je da ih je više jer moraju da naprave ravnotežu sa nama kojih je manje. A ovi koji bi želeli da su u našoj manjini, pa i oni su većina. Samo bi voleli da nisu, što je opet ljudski i savršeno se uklapa u ravnotežu. Zato im ništa nećemo uzeti za zlo.

Neka svi oni postoje jer da nema njih ja ne bih imao o čemu da pišem danas. A i svet bi bio drugačiji. Svi bi smo bili isti što bi negativno uticalo na ravnotežu.

Verice, videla si da je godišnja članarina u biblioteci 500 dinarijusa. Na buvljacima i po ulicama se knjige kupuju za 100-200. Ona luksuznija i ređa izdanja mogu se isto jako povoljno naći na internet portalima namenjenim prodaji. A da ne spominjem magični internet gde uz malo guglanja možete naći sve što vas zanima i što bi ste čitali.

I dok izmišljena osoba iz one veće grupacije pošalje jedan SMS da bi glasala za nekog klovna sa rijalitija i spuca na to određenu količinu dinarijusa, ja za te pare pošaljem SMS nekome kome je potrebno za lečenje, uposlim prstiće 2-3 minuta i opsa, dobijem na malom displeju moga lap topa knjigu koju želim u pdf ili nekom drugom formatu. Stvar je samo percepcije. Dok se ova zamišljena situacija sa dva SMS-a odigra, nas šestoro bude zadovoljno. Onaj koji pravi rijaliti, marsovac za koga je glasano, izmišljena osoba koja je poslala SMS. Sa druge strane onaj kome je moj SMS trebao, ja i onaj koji je postavio knjigu da se može besplatno skidati. Ravnoteža. Nerešeno 3:3 u finalnom meču.

Zemlja je okrugla

Ovo društveno neprihvatljivo razdvajanje na nas i njih nisam ja izmislio. Samo sam ga primetio. Razdavajamo se pri rođenju, ili možda još i ranije. I ponovo naglašavam, u tom razdvajanju nema ničeg lošeg. To je jedan potpuno prirodni sklad u kome je uživanje živeti. Na kraju krajeva, kako bi smo znali da smo drugačiji da ne postoji suprotnost?

I ove drugačije ne treba posmatrati društveno neprihvatljivo kao izrode, sitne duše, bubašvabe. Oni su divna ljudska bića koja su tako sretna i nesretna, tako pametna i glupa, baš kao i mi. Kada nas posečete krvarimo i mi i oni. A to što oni društveno prihvatljivo nas gledaju kao izrode, sitne duše i bubašvabe, pa neka nas gledaju ako im je to nešto čime zadovoljavaju neku od svojih suštinskih a neispunjenih ljudskih potreba, želja. Što se mene tiče, neka upiru u mene prstom i neka se smeju do mile volje. Kolena su mi oguglala na njihova saplitanja, a ja neću da kupim one štitnike jer im onda ne bi bilo zanimljivo.

A  kada sve ogolimo do suštine i zanemarimo subjektivnost, nama koji težimo lepom, usavršavanju i bla, bla, bla, nama je bre mnogo lakše. Pisao sam pesme dok sam pod punom ratnom opremom išao kroz minsko polje u sred rata. Kada sam prvi put bankrotirao šetao sam kroz travu i divio se cveću. Kada mi je bilo najteže imao sam svoju malu baštu u kojoj su veselo rasli paradajz i krastavac. Kada nije bilo nikoga gledao sam divne zvezde na nebu. Kada nisam imao kuda da idem uživao sam slušajući kako sneg škripi ispod mojih čizama.

I ništa od sveg tog mog uživanja nema blage veze sa SMS-ovima, stanjem na bankovnom računu, a ponajmanje sa time ko je i šta radi na vlasti. Sve što sam ulagao u ta uživanja je bio manji napor nego bilo koji napor od one suprotne grupacije. I, opet, ravnoteža. Oni gruvaju da bi uživali, a ja samo neviđeno uživam.

Zemlja je šoljica kafe

A sada lepo, bez mirisa i bez ukusa, da ja izuživam u mom malom ritualu. Čaj da malo razmrdam sinuse, zaboravljeni gutljaj kafe (onaj najnajnajslađi) i ugasiti cigaretu jer ona mi ne prija. Posle toga da sve ovo objavim na blogu i eto ravnoteže. I neće me više pritiskati ono što me mori jer ću ga očas preimenovati u nadu umesto brige. Malo ću curiti, ali svaka bolest prođe.

Univerzum je zadovoljan jer je on u savršenom skladu. A deo Univerzuma smo i mi. Lepo je to rođaci.