Brodski dnevnik

Ovo piše Ismail. Juče smo prešli ekvator pa je kapetan Ahab izašao na palubu da malo uživa u mirnom moru, toplom povetarcu i suncu koje prija njegovoj napaćenoj duši. Moram da pišem brzo jer se svaki čas može spustiti u potpalublje.

Kapetan je kao što rekoh, napaćena duša. Nekada je on bio gromada od čoveka. Ona vrsta ljudi koji mogu sve što pomisle. Da izabere najbolji brod. Da ga utovari neophodnim stvarima u rekordnom vremenu i otisne se na plovidbu. Da se popne na jarbol i spusti glavno jedro pre svih. Da celu noć stoji za kormilom dok ga biju vetrovi i ledeni talasi severnih mora. Da prvi uskoči u čamac kada je kit na vidiku, da se prihvati harpuna i da jedino njegov pogodak bude smrtonosan po tu ogromnu životinju. Da izda naređenja kuda ploviti i da ode na počinak znajući da će njegov brod ujutro kada se on probudi biti baš tamo gde i kitovi.

Zbog toga su ga svi voleli. Vlasnici brodova, trgovci kitovim mesom i salom, kao i trgovci ambrom, dame koje je put ili pusta znatiželja vodila do dokova gde smo mi pristajali. Voleli su ga zvaničnici gradova u čijim smo lukama pristajali. Kapetan je u to vreme bio rado viđen gost svuda. Za trpezama, na proslavama, u privatnim kućama. I svuda je ulazio onako kako je samo on to umeo. Poput tropske oluje toplih vetrova uraganske snage pred čijom moći kleče svi koji umeju da poštuju snagu prirode. To je bio Ahab. Takav je bio naš kapetan. Čovek čiji je smeh plašio i samog Posejdona.

Mogao bih još pisati o kapetanu, ali ko ga nije tada poznavao nikakve reči ne mogu ni da mu približe lik tog gorostasa. A ni ja nisam toliko vičan pisanju da bih ga oslikao kako to dolikuje.

A onda se desilo to nešto što ga je promenilo za ceo život. Naravno da sam ja i tada bio uz njega. Ostali članovi posade nisu jer oni koji su taj dan bili na brodu i nakon toga se dočepali prve luke, pobegli su daleko u kopno, da njihove oči nikada ne vide more, ni jedra brodova, da njihove nosnice nikada više ne napune mirisi luka.

Lovili smo belog kita. Valjda jedinog preostalog, mada mnoge priče mornara i onih koji su to bili, govore o jatima belih kitova koji su plivali svuda u ono, neko davno vreme. Lovili smo Mobi Dika. Najvećeg, najlukavijeg, poslednjeg belog kita, poslednjeg borca. Prilično sam siguran da niko od nas nije bio svestan u kakav smo se poduhvat upustili. Čak sam sklon da verujem da ni kapetan nije znao. Mada, sa njim nikada niste nasigurno, tako da postoji podjednaka mogućnost i da je znao u kakav smo lov krenuli.

Iz tog sukoba dva golijata, kapetan je izašao kao gubitnik. Nebitno što smo ostali bez ulova, što je brod bio teško oštećen i što su mnogi poginuli taj dan, sav taj gubitak se nije mogao meriti sa gubitkom koji je kapetan preživeo. I nije samo noga to što je kapetan taj dan izgubio. Ismail nije toliko vičan da poznaje duše ljudi, ali kapetan se tada promenio. Kao da mu je sa nogom Mobi Dik odneo i deo duše. Barem ja tako mislim, a neka sude oni koji poznaju ljudsku dušu. Mada sam po lučkim krčmama tek tu i tamo mogao načuti ostatak neke priče u izmaglici dima i mirisa ruma, ispričane ispod glasa i kroz gustu bradu nekome na uvo, kako je kapetan taj dan izgubio samog sebe, pa čak i da je izgubio i razum.

Ipak, ja ne mislim tako. Iako više nije bio onakva oluja od čoveka, iako su se pozivi na proslave proredili i na kraju prestali da stižu, iako žene više nisu svraćale u luku, iako su trgovci zatvarali svoja vrata na sam nagoveštaj da će Ahabov brod uploviti, ja sam u Ahabu video nešto novo, nešto tako veliko i jako, nešto što je sve te ljude koji su ga nekada voleli jednostavno plašilo i počelo da im postaje noćna mora.

Jer od tog dana Ahab je postao još odlučniji, još brži, vodio je brod sigurno i bez mapa po mrklim noćima bez zvezda, komandovao je strašnim pogledom koji je mornare terao na slepu poslušnost. Svuda gde je kapetan stajao ili prolazio nazirala se magla njegove nadljudske snage i velikog besa. Želje da se osveti za gubitak.

Niko nije smeo da mu se obrati zbog toga. Ljudi su se sklanjali pred njim valjda da ih ne proždere sva ta snaga i bes. Njihove povrede, nesreće, glad, žeđ, nisu doticale Ahaba. On je imao samo jedan cilj i ništa nije moglo da stane na put do njega.

Pošto sam samo ja imao tu čast da kapetan prozbori koju samnom, mogao sam da naslutim ali ne i da shvatim tu promenu. Titan se pretvorio u nešto još veće, još jače, još nemilosrdnije, a sa druge strane, u ogromnu prazninu, usamljenu kreaturu posvećenu samo jednoj jedinoj stvari. Da se osveti, da ovaj put on pobedi, da ubije Mobi Dika.

Dok bi taj titan stojao za kormilom, pogledima izdavao kratka, oštra i jasna naređenja, i sama priroda ga se plašila. Na njegov pogled razmicale su se ledene sante, smirivale struje i more kod rta Dobre nade, nestajali sprudovi u plićacima oko ostrva Japana, a Indijski okean postaje ravan kao staklo. Čak mu se i vreme pokoravalo. Na njegove želje nestajali su mračni oblaci, prestajale strašne oluje, a vetrovi menjali pravac i pokorno duvali u naša jedra.

I što su nebitniji njemu bili i mornari i vreme i more i brod, sami oni nisu mogli bez Ahaba. Osetili su to u njemu što vam ja, neuki Ismail, ne umem objasniti ali isto osećam. Nismo mogli bez Ahaba. Ni posada, ni brod, ni more, ni ruže vetrova. Čak ni sva božanstva od nastanka mora i okeana pa sve do danas. Sve se urotilo da bude uz Ahaba. Da mu pomogne koliko je to moguće u njegovoj svetoj misiji. Da mu se nađe i da bude deo njegove pobede. Da konačno dovede Ahabov harpun do Mobi Dika.

Sada plovimo u savezu sa svim tim prirodnim i natprirodnim silama. Hitamo uvek napred u naizgled nemogućem poduhvatu. Jurimo duha tako što smo i sami postali duhovi. Kada ćemo ga stići, ko će biti spremniji ovaj put, ko će odneti pobedu, o tome se ne priča i ne razmišlja. Na tome samo svi radimo.

Šta će biti posle, to ni sami bogovi ne znaju. A ne znam ni ja, vaš i Ahabov pokorni sluga. Ismail.

Čujem komešanje na palubi. Verovatno je kapetan izdao naređenja nakon što je sakupio dovoljno snage od sunca. Sada će sići u svoje odaje. Zbog toga završavam ovaj zapis za buduća pokolenja. Da čitaju i shvate tog velikog čoveka koji je svakome potreban i koji svakoga privlači, dok ih u istom trenu odbacuje i prezire.

Vaš pokorni sluga,

Ismail