Suma sumarum

Na stolu kafa, čaj, cigarete, pepeljara, lap top, moj mali ugođaj pojačan sa Cedevitom... Sedim u mom ćoškiću, pijuckam kafu i gledam kroz prozor. Zima je negde zapela. Svaki dan temperature iznad nule. Na to već ne mogu da se žalim. Kažu da prestaneš da se raduješ zimi i snegu kada odrasteš. Valjda je do toga.

Istutnjalo se i ono malo snega. Sada tutnje virusi, ali ja sam mog preležao. Dokačio me na vreme. Zato mi sada i nije primaran čaj. Moja kafica i cigaretica, a čaj ćemo posle.

Voleo bih da vam kažem da se kroz prozor pojavljuje sunce i da nam se smeška, ali nema ga. Ne može da prođe kroz ove pancire od oblaka. Nema veze. Doći će ono kada bude trebalo da dođe.

Orgije sa pucanjem i ljubljenjem

Barem su prošli ovi praznici. Nema više petardi i ostalih ubojitih sredstava namenjenih uništenju neprijateljske žive sile i borbenih sredstava. Zapravo, ima ih, ali su odloženi na stranu dok naši (ko?) ne pobede u nekom od sportova pa vaskoliko Srpstvo end Srbstvo ponovo ne krene u ofanzivu na nebo. Biće tu fotki raznetih prstiju, apela da se kupuju igračke a ne petarde, neko će nekom keru gurnuti petardu u usta i osakatiti ga, jer tako to biva kada se veselimo i u Tet ofanzivu na nebo krećemo.

Nema više ni ljubljenja i čestitanja nepoznatima koji iz nekog razloga skaču na vas da vam požele štagodveć. Nema alkoholnih isparenja iz usta koja pokušavaju da te poljube u obraz ili nedajbože u usta. Nema „Sve najbolje tebi i tvojima“, „Sreće i radosti“ i ostalih floskula koje koristimo određenih dana ne razmišljajući o tome šta one znače. Jer zašto razmišljati kada svi tako rade, zar ne?

Nema više iscrpljivanja u trčanju po prodavnicama, u dovlačenju hrana, pića, poklona i drugih borbenih sredstava. Nema više visenja u kuhinji do 23:30 triesprvog decembra. Nema više prežderavanja, napijanja (barem ne u tolikom obimu). Malo su nam sada prazni i uobičajeno prazni džepovi. Kažem, do sledeće prilike.

A kada dođe sledeća prilika idemo Jovo nanovo. Zašto da ne? Volimo da se radujemo i da to pokazujemo drugima. Da se kurčimo trpezama, koktelima, rakijama, vojnom i paravojnom silom i da se ljubimo i čestitamo jedni drugima kao da smo nešto uradili.

Body count

Daj da se malo organizujemo, prekontrolišemo gubitke i da se pregrupišemo pre tog sledećeg srljanja na nebo.

Dakle, šta smo imali za ovim stolom? Nekoliko izgubljenih prstiju. Doobro, to je već iskorišćeno da se širi propaganda protiv petardi. Jednog unakaženog kera. Doobro i to je već iskorišćeno u propagandi, kao i u širenju hejta prema onima koji su jebemligašta od strane onih koji se busaju u grudi kako vole životinje. Prežderavanja i opijanja. Doobro, to su vam već naplatili marketi, lokalne prodavnice, pečenjare, diskonti. Mnogo štrecanja kada petarda pukne. Bem li ga i ja sam voleo da bacam petarde kada sam bio mali pa neznam da li sam baš kvalifikovan da naplatim, ali doobro, naplatili ulični prodavci i preprodavci jer od nečega se živeti mora.

Da vidimo dalje. Umro Lemi Kilmister, umro Dejvid Bouvi, umro Alen Rikman, umro Zaharije Trnavčević, umro onaj tip što je sedamdesetih glumio Grizli Adamsa. Nekolicina se još uvek ne oseća najbolje, ali to ne možemo naplatiti, samo staviti u popis žrtava.

Ah, da. I Čarli Hebdo ponovo jeo govna sa karikaturama. Opet se sprdali sa udavljenim trogodišnjim dečakom Ajlanom al Kurdijem (pisao o tome ovde: http://nekesitnice.blogspot.rs/2015/09/kafa-i-suze.html ). Navodno, da se Ajlan nije udavio dok mu je porodica bežala od rata, on bi sada silovao belkinje, hrišćanke, evropejke, Nemice. Stvarno stoka taj trogodišnji Ajlan što ga nađoše sa licem u pesku na plaži Bodruma u Turskoj. Ovi iz Hebdoa nisu stoka. Oni su demokratska tekovina Evrope. Pravo govora i te munje. Samo mi nije jasno što je Ajlan stoka. Zato što se udavio ili zato što se nije izvukao? U svakom slučaju, trogodišnja izbeglica se ne računa.

Ne računaju se ni novogodišnje, božićne i ostale poslanice naših premudrih velikana, najvećih sinova i ćerki Srpstva i Srbstva (mora tako da bude jer više ne mogu da budu najveći sinovi naših naroda i narodnosti, jer smo taj retro multikulturni model bacili na đubrište istorije). Ne računaju se kao ni ono njihovo „Očekujemo porast proizvodnje“, „Viši standard građana“, „Nova radna mesta“, itd.

Dakle, sračunali smo se? Ne, ne, ne gospođo. Tih vaših 20 dinara iz novčanika se ne računaju. Ne, ne računaju se ni ako vam je to sve do sledeće plate/penzije. To što ste se vi bahatili i već tradicionalno spiskali svoje prihode do petog u mesecu to je vaša greška.

Šta, još nismo sve sračunali? Ah, da. Tu su iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii: (bubnjevi tuš, svetlo u fejd aut, zavesa se razmiče, pali sva svetla) NOVI ZAKONI (aplause, standing ovations)! Nema više pušenja nigde u javnosti + ako prosite, vičete ili vređate političare najebali ste kao Ajlan al Kurdi. Jer, to su demokratske tekovine. Proterati pušače, zabraniti nedemokratsko prosjačenje (jer „Arbeit macht frei“) i zaštititi političare od psovanja. Jebote, kako je to dobro.

Lični gubitci

Šta sam ja izgubio? Posao nisam. Doduše nisam ga ni imao, ali ga nisam ni izgubio. Novac nisam. Pa šta ako ga nisam ni imao? Prste na rukama? Ne, ne bacam petarde odavno. Viši standard? Ne jer do njega još nisam stigao. Fokusiraj se Ahabe, fokusiraj se. Šta si izgubio, a ne šta nisi imao.

Šta sam izgubio? Izgubio sam jedan doček Nove godine. Izgubio sam jedno rođenje. Izgubio sam jedan Božić. Izgubio sam jedan rođendan. Mislim, imao sam sve to. Doček sa Mitom uz igrice. Rođenje je proteklo bez mene. Božić sam proveo sa roditeljima, bratom i snajkom. Rođendan sam čestitao. Imao, ali ni jedan čovek nije ostrvo, pa ni Ahab. Sećam se da sam ta prazničenja dočekivao sa mojima, a sada je došlo ono: dabogda imao pa nemao. I ja to nisam imao.

Veliki gubitci rođaci. Veliki. Kod takvih gubitaka nema pregrupisavanja već povlačenje u pozadinu dok se trupe ne dopune. Samo ja pozadinu nemam. Niti rezervne trupe. Udavio sam se pored Ajlana i sada nesmem to da pokažem jer me Hebdo čeka da se sprda i na moj račun.