Nije lako biti fin

Kao cvrčak sam se skupio u svom ćoškiću. Pritislo rođaci, pritislo. Pritislo sve što je moglo. Razna sećanja, razne situacije, razne šale, razni zagrljaji, poljupci. Pritislo kao da nikada neće da popusti. Još da nisam mačo men, alfa mužjak, predator, pa da pustim koju suzu. Ovako sam samo zgužvana maramica koja izgleda kao da je isplakala bogaoca suza.

Još mi se nakačila i neka kijavica, upala sinusa, štaveć. Propuštam i curim na svaku rupicu kao brod koga je pojeo žižak. Džaba što pokušavam da onjušim ovaj čaj, nema mirisa. Čekaj da probam sa kafom. Mjok. Nit miris, nit ukus. Cigareta takođe. Sve mi se čini da ću nekoliko dana provesti ovako, u ćoškiću, ćuteći i cureći.

A  nije to nikako lepo. Lepše je leti kada izletim napolje i družim se sa suncem, njegovim senkama, dobrim ljudima.

Kada već spomenuh dobre ljude. Priča mi Verica pre neki dan kako je sve manje dobrih ljudi, kako je sve više nekulture, kako je teško živeti i sve to tako. Aman Verice, jesu li te prskali kemtrejlovi? Da nisi zobala neku GMO? Da te možda nije pogodio ovaj novi zakon o pušenju? eLeM, de da ti nešto kažem pre nego što me ovako iscurelog ne pokupe krpom sa poda.

Uticaj vlasti na ništa

Da prvo razjasnimo to da vlast, bilo koja, u bilo koje doba, bilo ko da je predstavlja i bilo ko da je iza nje u stvari, ne utiče na ljude. Vlast može da asfaltira neke ulice, da postavi kante za đubre, da naplaćuje neke poreze, ali je ona previše apstraktna da bi suštinski mogla da utiče na čoveka. Ne može ona da me (ili vas) načini dobrim ili lošim. Visokim ili niskim. Plavim, smeđim, crnokosim. Ne može da utiče na to da li ću pisati „dali“ ili „da li“. Vlast je jedna zamlata na koju se primaju dripci koji bi jako voleli da su neki **rac u životu.

To što Verica misli da sada ima manje obrazovanih ljudi, manje ljudi koji teže kulturi ili nekom ličnom usavršavanju em nije tačno, em nema veze sa ekonomskim statusom pojedinaca ili države, em nikako nije uzrokovano onim đilkošima na vlasti (bivšim, sadašnjim, budućim, našim, stranim...).

Zanemarite sada ovaj politički nekorektan i društveno neprihvatljiv govor, ali mi koji težimo kulturi, obrazovanju, lepom, usavršavanju, nas svetlih pojedinaca u moru sivila, je mnogo manje od onih koji žive isprazne živote bez knjiga (ili sa knjigama na metar), bez pozorišta (ili sa pozorištem jer je to tako in), onih čiji su životi na nivou puža (daj da proživim ovo što imam do smrti i ispunio/la sam misiju).

Malo nas je kvantitativno, ali mnogo više kvalitativno. Otud i onaj politički nekorektan i društveno neprihvatljiv govor iz prethodnog pasusa. Realno, ne možemo od svih očekivati da budu poput nas jer nas istorija uči tome. A i matematika je na strani mog dokazivanja tog neprihvatljivog govora. Nije crkva spaljivala mase već pojedince zbog toga što su tvrdili da je zemlja okrugla. Nije Hitler spaljivao knjige, već široke narodne mase.

Uvek je bio manji broj nas nego njih. I to je činjenica. Činjenica koju ne menja ni jedna vlast, količina novca u novčaniku, sneg, kijavica.

Zemlja je ravna kao ploča

Pošto smo od spaljivanja pojedinaca došli do toga da je ipak okrugla, red je da udarim malo kontru. Čisto iz ćeifa. Makar i u podnaslovu. Jer, pa volim da teram kontru.

I ta jadna većina koju oni koji bi želeli da su u našoj manjini često časte prazilucima, pozivaju na zbeg u rodna sela, časte časnim zanimanjem seljaka, nije ni ona kriva. I oni moraju da postoje. Makar zbog dualizma i ravnoteže u prirodi. I naravno je da ih je više jer moraju da naprave ravnotežu sa nama kojih je manje. A ovi koji bi želeli da su u našoj manjini, pa i oni su većina. Samo bi voleli da nisu, što je opet ljudski i savršeno se uklapa u ravnotežu. Zato im ništa nećemo uzeti za zlo.

Neka svi oni postoje jer da nema njih ja ne bih imao o čemu da pišem danas. A i svet bi bio drugačiji. Svi bi smo bili isti što bi negativno uticalo na ravnotežu.

Verice, videla si da je godišnja članarina u biblioteci 500 dinarijusa. Na buvljacima i po ulicama se knjige kupuju za 100-200. Ona luksuznija i ređa izdanja mogu se isto jako povoljno naći na internet portalima namenjenim prodaji. A da ne spominjem magični internet gde uz malo guglanja možete naći sve što vas zanima i što bi ste čitali.

I dok izmišljena osoba iz one veće grupacije pošalje jedan SMS da bi glasala za nekog klovna sa rijalitija i spuca na to određenu količinu dinarijusa, ja za te pare pošaljem SMS nekome kome je potrebno za lečenje, uposlim prstiće 2-3 minuta i opsa, dobijem na malom displeju moga lap topa knjigu koju želim u pdf ili nekom drugom formatu. Stvar je samo percepcije. Dok se ova zamišljena situacija sa dva SMS-a odigra, nas šestoro bude zadovoljno. Onaj koji pravi rijaliti, marsovac za koga je glasano, izmišljena osoba koja je poslala SMS. Sa druge strane onaj kome je moj SMS trebao, ja i onaj koji je postavio knjigu da se može besplatno skidati. Ravnoteža. Nerešeno 3:3 u finalnom meču.

Zemlja je okrugla

Ovo društveno neprihvatljivo razdvajanje na nas i njih nisam ja izmislio. Samo sam ga primetio. Razdavajamo se pri rođenju, ili možda još i ranije. I ponovo naglašavam, u tom razdvajanju nema ničeg lošeg. To je jedan potpuno prirodni sklad u kome je uživanje živeti. Na kraju krajeva, kako bi smo znali da smo drugačiji da ne postoji suprotnost?

I ove drugačije ne treba posmatrati društveno neprihvatljivo kao izrode, sitne duše, bubašvabe. Oni su divna ljudska bića koja su tako sretna i nesretna, tako pametna i glupa, baš kao i mi. Kada nas posečete krvarimo i mi i oni. A to što oni društveno prihvatljivo nas gledaju kao izrode, sitne duše i bubašvabe, pa neka nas gledaju ako im je to nešto čime zadovoljavaju neku od svojih suštinskih a neispunjenih ljudskih potreba, želja. Što se mene tiče, neka upiru u mene prstom i neka se smeju do mile volje. Kolena su mi oguglala na njihova saplitanja, a ja neću da kupim one štitnike jer im onda ne bi bilo zanimljivo.

A  kada sve ogolimo do suštine i zanemarimo subjektivnost, nama koji težimo lepom, usavršavanju i bla, bla, bla, nama je bre mnogo lakše. Pisao sam pesme dok sam pod punom ratnom opremom išao kroz minsko polje u sred rata. Kada sam prvi put bankrotirao šetao sam kroz travu i divio se cveću. Kada mi je bilo najteže imao sam svoju malu baštu u kojoj su veselo rasli paradajz i krastavac. Kada nije bilo nikoga gledao sam divne zvezde na nebu. Kada nisam imao kuda da idem uživao sam slušajući kako sneg škripi ispod mojih čizama.

I ništa od sveg tog mog uživanja nema blage veze sa SMS-ovima, stanjem na bankovnom računu, a ponajmanje sa time ko je i šta radi na vlasti. Sve što sam ulagao u ta uživanja je bio manji napor nego bilo koji napor od one suprotne grupacije. I, opet, ravnoteža. Oni gruvaju da bi uživali, a ja samo neviđeno uživam.

Zemlja je šoljica kafe

A sada lepo, bez mirisa i bez ukusa, da ja izuživam u mom malom ritualu. Čaj da malo razmrdam sinuse, zaboravljeni gutljaj kafe (onaj najnajnajslađi) i ugasiti cigaretu jer ona mi ne prija. Posle toga da sve ovo objavim na blogu i eto ravnoteže. I neće me više pritiskati ono što me mori jer ću ga očas preimenovati u nadu umesto brige. Malo ću curiti, ali svaka bolest prođe.

Univerzum je zadovoljan jer je on u savršenom skladu. A deo Univerzuma smo i mi. Lepo je to rođaci.