Manitu i poslednji Uruk Hai čekaju rasprodaju

Ho, ho, ho, danas imamo i sunce iako se živa u termometru muva oko -10 stepeni. U ćoškiću nije hladno, sva sreća, pa mogu da se pretvaram da je leto. Gledam isparavanje iz šolje za kafu, male oblake pare iz šolje za čaj, plave kumuluse koji uzleću ka plafonu iz moje cigarete. Lepo je samo to gledati. Ne moram ni kafu da pijem, ni čaj. Ok, cigaretu moram da pušim jer bi se zagasila i ne bi bilo kumulusa.

Sinoć sam bio kod drugara Mite i baš smo ostali dugo. Preračunali smo se oko dužine jednog filma koji smo gledali. Ergo, kafa mora stradati. A i čaj. Ali ne tako brzo. Jer miris, ukus, oblačići... neprocenjivo.

Manitu

Kada smo već kod neprocenjivog, prvo da razjasnimo nešto. Ja sam poslednji Uruk Hai jer su kauboji odavno ubili poslednjeg Mohikanca pa se Manitu okrenuo meni. Mogao sam da budem i neki poslednji primerak nekog lepog leptira, ili barem neka ugrožena kornjača, ali Manitu ima uvrnut smisao za humor. Neki put mislim da je Englez.

A ja sam u nekom prošlom životu bio i poslednji Mohikanac, pa su me onda kauboji ubili, tako da je nekako i bilo logično da Manitu bira mene. Šta je drugo mogao? Zna da igram po pravilima, uživim se u ulogu i da me na kraju stvarno ubiju. Gde bi našao bolju i jeftiniju radnu snagu za poslednjeg? Još ako se taj izabrani za poslednjeg prima na bajke, ideale... ajde recite i sami, ima li bolje budale za ulogu? Nema. Znao sam. Ja sam neprocenjiva najbolja budala. I Manitu to zna najbolje. Još od onda kada me je kupio na rasprodaji jer mu je pod hitno trebao novi Isus da ponovo umre zarad tamo nekih manituovskih planova.

Isus sa rasprodaje

Mislim, meni je ta uloga bila kao i sve druge pa sam pomislio „Aj da odradim ovo tipu, očigledno mu znači“. Pa šta ako me kupio na sniženju? Danas svi gledaju da uštede neki dinarijus.

I bogme, primim se ja ono 100%. Krenem ja da budem Isus. Trebalo mi je par dana da uđem u ulogu, ali se već treći dan pokazalo da sam savršen za nju. A Manitu srećan, tapše ručicama (inače ima male šake i sav je malo kao smanjena verzija čoveka, što je u potpunosti u suprotnosti sa njegovim poslom), peva, zvižduće... Šta je on očekivao? Da će morati da me stvara sedam dana? Stvarno ga ne razumem ponekad.

Tako ja Isusišem sve u sedamnaest, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Te pomaži baki da pređe ulicu, te pridrži vrata na ulazu u zgradu, te putnicima namernicima detaljno objašnjavam kuda da idu kako bi stigli do željene destinacije, te „Dobar dan“, „Izvinite“, „Samo izvolite“...

Loše je krenulo kada sam počeo sa improvizacijama. Prvo sam krenuo pažljivo, ali kada sam skontao da su mi improvizacije sasvim ok i kada sam video da me Manitu u tim pohodima gleda kao najnoviju epizodu omiljene serije, sasvim sam se opustio. Upuštao sam se u diskusije po temama koje možete, a Manitua mi i one koje ne možete da zamislite. Kulturno, argumentovano, odmereno, sa mnogo takta, pričao sam sa ljudima. Bilo da je prisutna jedna osoba ili neko društvo. Iznosio sam svoja mišljenja o svemu što je morilo ljude. Od praktičnih stvari kako da nešto obave oko birokratije, do stvari kao što su zakoni i slične izmišljene kategorije.

Onda sam malo skliznuo sa teme. Ne videvši da ljudi uopšte čuju ono što me pitaju i na šta im odgovaram, počeo sam ponekad da podižem ton u komunikaciji. Pa šta. I Isus sa rasprodaje ima prava da ga nešto razočara, naljuti... E, poguban trenutak je bio kada sam počeo toliko da se unosim ljudima u facu i da vrištim na njih prskajući ih pljuvačkom. Poguban jer sam shvatio da su generalno gluvi i da mi je lakše da uzmem njihov krst i da ga nosim. Najpre jedan, pa dva, četiri, 16, 256, 65.536... Vide Manitu kolika sam budaletina pa me brže bolje razape na krst. Izbuše me Rimljani ekserima i kopljem, obavimo to i posle tri dana hajde na kratku raciklažu pa u raf.

Poslednji Mohikanac

Sledeći put me Manitu nije kupio na akciji. Valjda je poslušao onu jevrejsku poslovicu: „Nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari“, a i poznavao je moje mogućnosti. Kakav je on Master of puppets.

Pazari me, u ceger, pa kući. Kada me je otpakovao dao mi je kratka uputstva šta Poslednji Mohikanac radi i poslao me na posao. Šta da radiš, danas svakome treba posao tako da poslu u zube nisam gledao. Doduše ni posao nije bio težak. Mogao sam na tom radnom mestu da ostanem do penzije. Pa ne, ozbiljno, zamislite posao da se šetate po prirodi koja još uvek netaknuta raste kako joj je Manitu rekao da raste, da pijete vodu iz potoka koji je još tako čist kao što je Manitu rekao da bude čist, jahao neosedlane konje poludivlje. Udisao, gledao, jeo, živeo sve najlepše što je Manitu napravio. A da zna da napravi nešto predivno, zna.

U tu ulogu čak nisam morao ni da se unosim. Mislim, posle onog cimatanja krstova, zabadanja eksera u ruke i noge, buškanja kopljem, ovo je bio mali raj. Bio sam se usudio da pomislim kako sam ja najsrećniji i da živim najsrećnije nego ikada do sada.

Manitu je imao druge planove. Pustio me je da sve to prođem, a onda je na mene pustio kauboje. Naravno, nije me upozorio na to. Valjda je pomislio da neću shvatiti plan i da ću da pokupim svoje lutkice i odem da se igram na drugom mestu. A to mu nikako nije odgovaralo.

Ti kauboji su bili kul u početku. Dođu, vide me, pobegnu. Onda dođu pa kažu: „Jao što je vama ovde lepo. Možemo li i mi tu da živimo?“. Ja im dam. Što da ne. Nije moje. Manituovo je a on je tako dobro informisan da zna sve što će se desiti i pre nego što se desi. Dal’ prisluškuje telefone, dal’ prati internet komunikaciju, nemam pojma, ali je informisan. Sve što će se desiti zna i to zna oduvek.

Da se vratimo temi. Dakle kauboji u početku bili fini kao ja kada sam bio Isus sa rasprodaje. Te „Izvinite, te „Izvolite“, „Hvala“, „Treba li pomoć komšija?“... Onda su skontali da im ja nekako smetam tu. Dal’ zato što su bili brojčano nadmoćniji, dal’ što su bili govna kao ljudi. Ipak, mislim da je sve to bilo zbog onog žutog peska iz potoka. Meni taj pesak nije smetao, ali je njima izgleda smetao pa su ga vadili, trpali u kese, džakove, pa se čak i ubijali međusobno zbog običnog peska. Bežao sam od potoka do potoka, ali su me oni pratili. Trabunjali su kako samo taj pesak ima veliku moć. Nisam shvatao o kakvoj moći pričaju jer sam viđao i lepše peskove. I sitnije i krupnije i finije i sa lepšim odsjajem... Onda su mi dali neke stvarno lepe stvari koje su bile pune boja i sijale su ponekad i u mraku. Rekli su mi da mi to daju jer ja njima dajem žuti pesak.

Vidim ja da su oni blesavi ko deca koja skupljaju dugmiće, makete automobila i sve te smešne stvari koje deca sakupljaju. Ajde, pomisllim, kad mi dadoše sve ove lepe stvari da im pokažem gde ima tog žutog peska mnogo pa neka se i oni raduju. Lepo je kada se ljudi raduju.

Ali kauboji se nisu radovali. Nešto su se bili naljutili i počeli da pucaju. Nemam pojma zbog čega. Žuti pesak je bio isti kao i na ostalim mestima. Možda im se nije dopalo to što ima žute kamenčiće u sebi. Čudni neki ljudi. Ako ti smeta kamen, ti ga izdvojiš i baciš. Simple az det. Ipak, oni su baš bili nadrndani i mnogo, mnogo pucali, sve dok i mene nisu ubili. Aj što mene ubiše, ali onu lepotu, i nju ubiše. I sve zbog žutog peska i nekih papirića zelene boje.

Uruk Hai i Manitu ipak čekaju rasprodaju

Nakon što su me kauboji ubili, skalpirali i još svašta nešto, trebalo je malo više vremena za reciklažu. Možda me još uvek recikliraju jer stvarno ličim na Uruk Haija. Urlam nerazgovetno dok pričam, dlake su mi postavili svuda po telu (valjda da se ne vide posledice iživljavanja kauboja), sav sam nešto nenalik sebi.

Znam da me nakon reciklaže ponovo čeka raf. Sa ili bez akcije. Ali ja to baš i čekam. Da grune neka rasprodaja, akcija, kupi dva nosi tri, crni petak, ili tako neki praznik šopoholičara. Znam da će onda da naiđe onaj ješua Manitu da povoljno kupi već dva puta polovljenog Uruk Haija. Treba mu za nešto. Ali treba i Manitu meni. Da ga onako okačen u rafu sa sve cenom na sebi lepo pitam „Pa majmune, zašto sve lepo što si stvorio mora da ima cenu?“ Ako mi ne zapuši usta pitaću ga još nešto: „Koja je cena ljubavi?“ Da proverim da li stvarno ljubav ima cenu ili je dovoljno da se ljubav pojavi i da pomogne zaljubljenima da vide veličinu Manitua i bezvrednost peska.