50 nijansi godina

      Najzad sunce. Najzad dok pijem kafu sunce svojim zracima probija dim duvana. Najzad, aman! Opštepoznat sam po tome da volim leto i visoke temperature tako da je ovaj ispad u slavu sunca i toplote potpuno opravdan.

      Uživam u kafi, dimu duvana, nestašnom suncu, na toplom u mom ćoškiću. Kakve crne kiše, oblaci, jesen, zima, hladno... U tome nema one mazne i lenje erotike nedeljnog poslepodneva. A čim toga nema, rekoh već u nekom od prethodnih tekstova da počinjem da razumem samoubilački poriv kod naroda koji obitavaju u severnim predelima.

      Ja već 50 godina živim na ovoj fudbalskoj lopti koju zovu Zemlja i definitivno mi je mazno letnje erotsko popodne nedeljom fejvorit.

50 godina

      Da, živim već 50 godina. Kada se okrenem oko sebe, nije se mnogo toga promenilo. Naprotiv! Kada idem po bloku, tu su sve iste zgrade. Doduše u mnogo lošijem stanju haube. Popucala boja, otpali celi komadi i slično.

      Stariji ljudi koje poznajem iz viđenja su isto stariji. Nisu ništa ostareli od onoga čega se ja sećam. Mladi su ostali mladi. Jedino što primećujem da je sve više mladih posedelo i proćelavilo. Nije toga bilo ranije. Da li im je to od stresa, čega već. Zaista, pre deset ili dvadeset godina retko ko od njih je bio sed. A i deca su im porasla. I to mašala! Pravi momci i devojke.

      Jedino se klinci menjaju. Oni klinci koji čuče pored klupice u parku između zgrada. Ne primećuju ih ljudi mnogo jer se pojavljuju samo leti. Dobro, primete ih. A šta da im radim kada leti otvaraju prozore a klince i njihova nadvikivanja i smehove ne možeš da kontrolišeš. Leto, klinci, otvoreni prozor, glasan smeh – moraš da ih primetiš.

      I zavisno od ture klinaca, odnosno od njihove potrebe da se grlenije ili malo manje grleno predstave svetu, dakle zavisno od ture ali podosta i od stanja živaca i stanja razdražljivosti komšiluka sa otvorenim prozorima nije nikakvo iznenađenje da se na klince sruči nekoliko litara vode. Ili, opet u zavisnosti od komšiluka sa otvorenim prozorima, mogu da prođu sa psovkama i proterivanjem, a u najgorem i najbesmislenijem slučaju uz zvanje policije jer AMAN, KRŠI SE RED I MIR! Hebo vas taj pandur koji dođe. Baš zato što vi nikada niste bili mladi i policija nikada nije dolazila da vas rastera.

      Dakle, ti klinci. Ti klinci se pojave jedno leto, sede ili borave oko klupe ispod drveta, pričaju, smeju se... Onda dođe jesen i hladni dani i oni polako nestanu i nema ih nema sve do iduće godine, idućeg leta. Leta sa komšijskim otvorenim prozorima. Leta nove lutrije – dal' će biti samo voda iz lavora, psovke ili prijavljivanje, ili ništa od toga. I tako leto za letom, maksimum komada četiri. A posle četiri godine ti mladi jednostavno, dejstvom nekih drugih i jačih sila, nestanu. Poput onih muva koje uleću kroz letnje otvorene prozore, lete u krug oko lustera, a čim padne veče jednostavno netragom nestanu.

      Ali čim to društvo klinaca-mušica ispod otvorenih letnjih komšijskih prozora end terasa prestane da bude bitno za dilemu psovati/polivati/policija desi se mađija prirode. Neverovatan mađioničarski trik u kome ne sečemo oskudno odevene dame na pola, niti nam iz cilindara iskakučavaju mali beli zercovi.

      Tada se desi jednostavna smena klinaca. Pojavi se jedan i počne da kruži oko klupe. Svojom masom, pomnoženom brzinom okretanja oko klupe on počne da privlači druga tela, druge klince. I tako klinac po klinac po klinac po klinac, mušice u sobi oko lustera i počinje histerija komšiluka sa otvorenim prozorima i/ili terasama. I ti klinci su jedino što se menja u bloku. Ostalo je sve isto. Stari, mladi, komšiluk sa otvorenim prozorima i terasama, zgrade, polivanje, psovanje, "Dobro veče, lične karte molim", sve ostaje isto dok se taj krug ciklično ne pomera u krug i krug...

50

      Pomenuti broj u podnaslovu (50 i brojevima: pedeset) je oznaka koliko puta se ubrzalo vreme koje protiče. Ne znam da li ste vi to primetili, ali protok vremena se u poslednje vreme ubrzao pedeset puta. Doba ubrzanog vremena, kako ja to volim da kažem. Nastupilo je doba ubrzanog vremena!

      Nije to ništa strašno ili uzbunjujuće, alarmantno. Samo se tako desilo. Nastupilo doba ubrzanog vremena. Baš kao što postoji doba kada nestaju upaljači. Da, postoji i to doba. I lično mislim da je to doba mnogo gore od doba ubrzanog vremena. Jer dešava se češće, nekoliko puta godišnje, a vrlo je neugodno kada ste pušač a ostanete bez upaljača baš u momentu kada vam je potrebna količina nikotina sadržana u nikotinskom štapiću koji treba upaliti i isisati mu dimove. I tako stalno dok traje to doba. Kupite upaljač, odložite ga zajedno sa cigaretama tamo gde odlažete cigarete i upaljač i onda upaljač nestane pre sledeće cigarete. Onda ponovo kupuj upaljač, jer doba je kada nestaju upaljači.

      U to doba se možete samo nadati da nećete kupiti previše novih upaljača koji život znače jer po svim nepoznatim zakonima kvantne fizike i paralelnim univerzumima i svetovima, nakon tog doba neumitno, nenaručeno i neskladno (mada potpuno skladno, ali u nizu nabrajanja glagola sa negacijom na početku bolje zvuči "neskladno" nego "skladno" pa vi lepo čitajte kao što je napisano, a na znanje primite da je reč o skladnom) dolazi Doba kada se upaljači vraćaju.

      Jednostavno, počinjete da ih nalazite svuda na najneverovatnijim od najneverovatnijih mesta na kojima možete očekivati da ćete naći upaljač. Pojavljuju se nasumično, ali najčešće redom i to onim redom kojim su i nestajali. Najpre nastariji, pa njihovi naslednici, pa naslednici naslednika, i sve tako do poslednjeg koga ste izgubili u doba kada nestaju upaljači. I tih doba ima isto koliko i doba kada nestaju upaljači. Isto su česta i daju neku sigurnost u uređenost kosmosa.

      Naravno, niko nam nikada nije rekao da ta doba jednog dana neće predstavljati uređenost univerzuma i svega što postoji. Jednog dana doba ubrzanog vremena neće stajati na ubrzanju od 50 godina već će ubrzavati i ubrzavati sve dok se ne rastope boje. I neće stati kako bi ustupilo mahinaciju vremenom dobu usporenog prolaženja vremena, kada sve uspori 50 godina i održi drevni ritam. Tada ni doba kada nestaju upaljači neće prestati da bi se pojavilo doba kada se vraćaju upaljaći. Upaljači će nastaviti da nestaju. Možda čak i intenzivnije. Možda čak i pre nego što mašine uspeju da ih naprave u fabrikama za proizvodnju upaljača. Možda čak toliko ranije nestanu da nestanu čak i pre nego što ih ljudi izumeju.

      Tada će kaledioskop koji gledamo postati vrlo čudan, rođaci. Ubrzane boje koje nestaju i ne pojavljuju se više. Samo je jedno pitanje istinski bitno sa tim' u vezi: jeste li spremni za to, dragi moji?

Podzemlje

    Moj ćoškić – moja slobodica. Sedim lagano, pijem kafu naravno, cigareta se dimi isto tako naravno. Nemam pojma koje je doba dana niti koji je dan. Neki posao navalio pa radimo po dvanaest sati. Čas dnevne, čas noćne. A i ako pogledam kroz prozor neću biti mnogo sigurniji koje je doba dana. Ova godina nam je kišna i hladna kao ona 2014. I tmurna. Pogledam kroz prozor ujutro, mračno je. Pogledam u podne, mrak. Pogledam naveče. Mrak je. Počinjem da razumem onaj samoubilački poriv kod severnih naroda.

    Eto, nisam ni primetio da li su se ovog proleća regularno vratile ptice selice. Recimo laste. Jesu li se vratile laste? Možda ste vi to zagledali i primetili. Ako jesu, gadno su se zeznule. Još je hladno.

    Nego kada smo već kod zime, hladnoća i ostalih hajvana, pročitajte ovo...

Podzemni ćoškić

    Moj drug Gagi je izuzetno inteligentan čovek, veoma svestrano orijentisan prilikom biranja tema o kojima može i voli da priča, čovek sa kojim se nikako ne slažem na političkom planu ali smo potpuno u stanju da diskutujemo istoriju, da dotaknemo mnoga politička pitanja, analiziramo trenutnu geopolitičku scenu sveta bez da se neko od nas dvojice uvredi, krene da vređa onog drugog ili ne odsluša celo izlaganje. Čak i ako jedan drugome u žaru priče upadnemo u reč, onaj drugi to ne uzima za zlo jer nekako znamo da jedan drugom ne želimo ništa loše već da nas je samo poneo verbalni talas.

    Međutim, nizom pogrešnih izbora i spletom životnih okolnosti, Gagi je ostao bez svog ćoškića. Zato je morao kao i svi cigani čergari sve svoje na leđa i put pod noge u potrazi za novim ćoškićem.

    Naravno da ga je našao. Cigani čergari su snalažljivo pleme. Uselio se u podrum. Da, lepo ste pročitali. Podrum. Ono ispod zgrada. Tamo gde se lageruju nepotrebne stvari, tamo gde se uđe jednom godišnje eventualno. Tamo gde smo se 1999. krili od bombardovanja.

    Dok ga je prilagođavao za obitovanje, malo je ukrao od komšijinog podruma. Nekih desetak centimetara. Na pod je stavio ploče koje nisu iskorišćene prilikom popločavanja obližnjeg trga. Od montažnih polica je napravio ormar. Veliki vojnički sanduk mu delom služi kao krevet. Na zidu mu stoji sat, stari sat koji smo nekada svi imali po stanovima, sa termometrom i meračem vazdušnog pritiska i vlažnosti vazduha.

    Nisam siguran koliko je prostora potrebno za neki normalan život ljudskog bića, ali Gagi tamo ima svoj ćoškić od možda cela tri kvadrata. Da, tri. Ali njegova. I jako funkcionalna. Kada mu dođem u goste začas on od radionice koja je bila spavaća soba napravi dnevnu sobu u kojoj sedimo, pušimo, ispijamo Guaranu, pričamo o politici, prelistavamo magazine, čačkamo po Guglu da vidimo ko je bio u pravu koji je kalibar Mauzer puške.

    Kada ga pitam da li mu je zima Gagi mi kaže da je pod zemljom najbolje. Temperatura je uvek oko 13 stepeni pa mu leti nije vrućina a zimi uz duks i džemper može da se živi. I nasmeje se svojim veselim glasom iz koga nikako da nestane onog dečačkog tona. Ne znam kako je rešio pitanje higijene, niti smatram da je uljudno pitati ga, ali Gagi nikada nije prljav i češće je obrijan nego ja.

    Zarađuje tako što se kreće po buvljacima i pijacama. Kupuje ono što mu zapadne za oko pa makar šta to bilo. Neki stari i neispravan ručni sat u kome je on video ono što će mu i vratiti svojim veštim rukama – njegov stari sjaj i funkcionalnu upotrebljivost. Torbicu koju dobije kupujući igračke-modele automobila i koja je od prave antilop kože i koju zna baš kome će prodati dok sebi zadrži igračke za još jednu od svojih ogromnih kolekcija raznovrsnih nepotrebnosti uredno popakovanih po ogromnim kartonskim kutijama koje stoje na policama improvizovanog ormara.

    On ume da opravi mobilni telefon, očisti i konzervira stare novčanice, podigne krov na kući, postavi video nadzor od opreme koju kupi na internetu, da da veću sumu novca za divnu lampu kojoj fale samo abažur, sijalično grlo i kablovi, da zaroni u kontejner i sa dna spase tako dobro očuvan i jako bitan Panini album sa sličicama fudbalera iz 1970. i neke godine iako mu fali golman reprezentacije Istočne Nemačke i neko iz veznog reda Španije.

    Gagi nije oduvek bio dobar prema ljudima. Bio je povređen dok je bio mali pa je posle i on povređivao. Sada mu se karma sveti onako podlo kako joj to i dolikuje. Kada je rešio da više ne povređuje ljude i da je lepše biti dobar čovek, sada ga u združenom napadu povređuju ljudi, karma, loše vreme, zakon, ceo sistem i ti prokleti kineski šrafovi koji pucaju dok ih zavijaš u drvo.

    Mislim da se delom i zbog toga odlučio da živi u svom ćoškiću ispod zemlje, sa svim potrebnim alatom i u konstantnom radu na stvarima koje voli i koje oživljava pretvarajući ih u dobre ljude i svoje prijatelje. On to ni negira, niti mi potvrđuje. Više voli da mi se pohvali kada stigne do nove okrugle cifre eura u svome šteku. „To je još sto eura manje Ahabe!“ Još sto eura manje do auto-prikolice, rajskog sna sa većim ćoškićem za Gagija. Jer Gagi svaku veću sumu novca koju uspe da zaradi preko onoga što mu je nužno stavlja u štek sa krajnjim ciljem: kupiti svoj dom, svoju kamp kućicu. Kamp kućicu jer je Gagi realan i zna da nikada neće moći sebi da priušti stan ili kuću i da su četiri ozidana zida sa krovom iznad glave za njega mogući još jedino tu dole, u podrumu ispod zemlje.

    Naravno, Gagi nikada neće kupiti kamp. Jer karma i te stvari. Ali Gagi i dalje sakuplja eure. Kao i sve one stare novčanice, albume sa samolepljivim sličicama, figurice vojnika-kauboja-indijanaca, makete tenkova-aviona-automobila, kertridže sa starim Sega igricama, knjige o istoriji, enciklopedije, stare stripove, zidne satove...

Tri krpe i hvala

    Jutros sam sreo Gagija. Kaže: „Gledaj što sam na buvljaku kod jednog čiče našao jeftino ovih sto kuhinjskih krpa. Evo ti tri, nosi kući, uvek zatrebaju. Nije lepo da ja imam sto, a da tebi ne dam neku.“ I nasmeje se onim svojim smehom sa prizvukom dečaka i večno nedostajućih eura za kamp kućicu.