Podzemlje

    Moj ćoškić – moja slobodica. Sedim lagano, pijem kafu naravno, cigareta se dimi isto tako naravno. Nemam pojma koje je doba dana niti koji je dan. Neki posao navalio pa radimo po dvanaest sati. Čas dnevne, čas noćne. A i ako pogledam kroz prozor neću biti mnogo sigurniji koje je doba dana. Ova godina nam je kišna i hladna kao ona 2014. I tmurna. Pogledam kroz prozor ujutro, mračno je. Pogledam u podne, mrak. Pogledam naveče. Mrak je. Počinjem da razumem onaj samoubilački poriv kod severnih naroda.

    Eto, nisam ni primetio da li su se ovog proleća regularno vratile ptice selice. Recimo laste. Jesu li se vratile laste? Možda ste vi to zagledali i primetili. Ako jesu, gadno su se zeznule. Još je hladno.

    Nego kada smo već kod zime, hladnoća i ostalih hajvana, pročitajte ovo...

Podzemni ćoškić

    Moj drug Gagi je izuzetno inteligentan čovek, veoma svestrano orijentisan prilikom biranja tema o kojima može i voli da priča, čovek sa kojim se nikako ne slažem na političkom planu ali smo potpuno u stanju da diskutujemo istoriju, da dotaknemo mnoga politička pitanja, analiziramo trenutnu geopolitičku scenu sveta bez da se neko od nas dvojice uvredi, krene da vređa onog drugog ili ne odsluša celo izlaganje. Čak i ako jedan drugome u žaru priče upadnemo u reč, onaj drugi to ne uzima za zlo jer nekako znamo da jedan drugom ne želimo ništa loše već da nas je samo poneo verbalni talas.

    Međutim, nizom pogrešnih izbora i spletom životnih okolnosti, Gagi je ostao bez svog ćoškića. Zato je morao kao i svi cigani čergari sve svoje na leđa i put pod noge u potrazi za novim ćoškićem.

    Naravno da ga je našao. Cigani čergari su snalažljivo pleme. Uselio se u podrum. Da, lepo ste pročitali. Podrum. Ono ispod zgrada. Tamo gde se lageruju nepotrebne stvari, tamo gde se uđe jednom godišnje eventualno. Tamo gde smo se 1999. krili od bombardovanja.

    Dok ga je prilagođavao za obitovanje, malo je ukrao od komšijinog podruma. Nekih desetak centimetara. Na pod je stavio ploče koje nisu iskorišćene prilikom popločavanja obližnjeg trga. Od montažnih polica je napravio ormar. Veliki vojnički sanduk mu delom služi kao krevet. Na zidu mu stoji sat, stari sat koji smo nekada svi imali po stanovima, sa termometrom i meračem vazdušnog pritiska i vlažnosti vazduha.

    Nisam siguran koliko je prostora potrebno za neki normalan život ljudskog bića, ali Gagi tamo ima svoj ćoškić od možda cela tri kvadrata. Da, tri. Ali njegova. I jako funkcionalna. Kada mu dođem u goste začas on od radionice koja je bila spavaća soba napravi dnevnu sobu u kojoj sedimo, pušimo, ispijamo Guaranu, pričamo o politici, prelistavamo magazine, čačkamo po Guglu da vidimo ko je bio u pravu koji je kalibar Mauzer puške.

    Kada ga pitam da li mu je zima Gagi mi kaže da je pod zemljom najbolje. Temperatura je uvek oko 13 stepeni pa mu leti nije vrućina a zimi uz duks i džemper može da se živi. I nasmeje se svojim veselim glasom iz koga nikako da nestane onog dečačkog tona. Ne znam kako je rešio pitanje higijene, niti smatram da je uljudno pitati ga, ali Gagi nikada nije prljav i češće je obrijan nego ja.

    Zarađuje tako što se kreće po buvljacima i pijacama. Kupuje ono što mu zapadne za oko pa makar šta to bilo. Neki stari i neispravan ručni sat u kome je on video ono što će mu i vratiti svojim veštim rukama – njegov stari sjaj i funkcionalnu upotrebljivost. Torbicu koju dobije kupujući igračke-modele automobila i koja je od prave antilop kože i koju zna baš kome će prodati dok sebi zadrži igračke za još jednu od svojih ogromnih kolekcija raznovrsnih nepotrebnosti uredno popakovanih po ogromnim kartonskim kutijama koje stoje na policama improvizovanog ormara.

    On ume da opravi mobilni telefon, očisti i konzervira stare novčanice, podigne krov na kući, postavi video nadzor od opreme koju kupi na internetu, da da veću sumu novca za divnu lampu kojoj fale samo abažur, sijalično grlo i kablovi, da zaroni u kontejner i sa dna spase tako dobro očuvan i jako bitan Panini album sa sličicama fudbalera iz 1970. i neke godine iako mu fali golman reprezentacije Istočne Nemačke i neko iz veznog reda Španije.

    Gagi nije oduvek bio dobar prema ljudima. Bio je povređen dok je bio mali pa je posle i on povređivao. Sada mu se karma sveti onako podlo kako joj to i dolikuje. Kada je rešio da više ne povređuje ljude i da je lepše biti dobar čovek, sada ga u združenom napadu povređuju ljudi, karma, loše vreme, zakon, ceo sistem i ti prokleti kineski šrafovi koji pucaju dok ih zavijaš u drvo.

    Mislim da se delom i zbog toga odlučio da živi u svom ćoškiću ispod zemlje, sa svim potrebnim alatom i u konstantnom radu na stvarima koje voli i koje oživljava pretvarajući ih u dobre ljude i svoje prijatelje. On to ni negira, niti mi potvrđuje. Više voli da mi se pohvali kada stigne do nove okrugle cifre eura u svome šteku. „To je još sto eura manje Ahabe!“ Još sto eura manje do auto-prikolice, rajskog sna sa većim ćoškićem za Gagija. Jer Gagi svaku veću sumu novca koju uspe da zaradi preko onoga što mu je nužno stavlja u štek sa krajnjim ciljem: kupiti svoj dom, svoju kamp kućicu. Kamp kućicu jer je Gagi realan i zna da nikada neće moći sebi da priušti stan ili kuću i da su četiri ozidana zida sa krovom iznad glave za njega mogući još jedino tu dole, u podrumu ispod zemlje.

    Naravno, Gagi nikada neće kupiti kamp. Jer karma i te stvari. Ali Gagi i dalje sakuplja eure. Kao i sve one stare novčanice, albume sa samolepljivim sličicama, figurice vojnika-kauboja-indijanaca, makete tenkova-aviona-automobila, kertridže sa starim Sega igricama, knjige o istoriji, enciklopedije, stare stripove, zidne satove...

Tri krpe i hvala

    Jutros sam sreo Gagija. Kaže: „Gledaj što sam na buvljaku kod jednog čiče našao jeftino ovih sto kuhinjskih krpa. Evo ti tri, nosi kući, uvek zatrebaju. Nije lepo da ja imam sto, a da tebi ne dam neku.“ I nasmeje se onim svojim smehom sa prizvukom dečaka i večno nedostajućih eura za kamp kućicu.