Nesporazum

Dobar dan. Dobro, vidim kroz prozor da nije baš dobar sa kišom i ovim nenadanim zahlađenjem u sred jeseni, ali hajmo glave gore. Mislim, ako imamo glave.

Vreme je malo za uspomene i dugo sećanje. Ne, ne, ne. Nije za In Memoriam nego sam nešto prčkao po svojim starim papirima (mmmmmmmmmmm, miris starog papira, kada ste ga poslednji put okusili? Požuteli stari papir, sa sve slabijim otiskom slova pisaće mašine, na jednom kraju zavrnut i ispresovan tako da stoji vo vjek i vjekov, poput pčele u ćilibaru) i naišao na neke svoje stare priče iz 1993. godine. Nisu loše pa ću ih zloupotrebiti ovde. Ali nemojte posle da bude ovo-ono! Lepo sam vas upozorio da je priča stara i da joj je rok upotrebe već davno istekao. Ipak, 23 godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo.

Nesporazum

  

• Dobar dan gospođo Kiš.

Na ulaznim vratima su stajala dva gospodina, neodređenih lica i još neodređenijih pokislih odela, šivenih po meri.

• Dobar dan.

• Ja sam iz Državne bezbednosti a moj kolega je iz Savezne kontrole letenja. Došli smo da popričamo sa Vašim mužem. Da li je kod kuće?

• Da. U kuhinji je. Izvolite, uđite.

Gospođa Kiš otvori vrata širom i dva gospodina u predsoblje. Odložili su svoje šešire te ih gospođa Kiš uvede u kuhinju gde je za stolom sedeo njen muž, Tom.

• Dobar dan gospodine Kiš. Predpostavljam da nas se sećate.

Tom mrzovoljno skupi svoja velika i lepa krila koja su mu, do tada, bila ponosno raširena i reče:

• Da, da, sećam Vas se.

• U poslednjih nekoliko dana smo na našim radarima uočili učestale letove oko Vaše kuće.

• Da... Posetili su me neko moji prijatelji... - odgovori Tom neodređeno i nezainteresovano.

• Gospodine Kiš, mislim da je nepotrebno da Vam napominjem da se u okolini nalazi naš vojni aerodrom. Takođe, mislim da je nepotrebno da Vas podsećam na naš dogovor, odnosno dogovor između Vas i vojnih vlasti o najavljivanju letova oko Vašeg imanja.

• Ne. Stvarno me ne morate podsećati na sve to. Sećanje me još uvek dobro služi.

• Mi razumemo Vašu potrebu za letenjem. Na kraju krajeva zašto i imate krila nego da letite, ali tim nenajavljenim letovima Vi ugrožavate vojne letove i samim tim celokupnu borbenu gotovost naše armije kao i bezbednost zemlje.

• Znam sve to gospodo. Već smo o tome mnogo puta razgovarali. Međutim, morate znati da se uvek dešavaju iznenadni slučajevi.

• Hoćete da kažete nešto kao ona afera od pre dve godine?

• Baš tako. Ja znam da je Vama veoma čudno i neshvatljivo da smo pre dve godine moji prijatelji i ja morali da tražimo svetu vilinsku prašinu...

• Tom nije stigao ni da završi rečenicu kada ga sagovornik prekide povišenim tonom nekoga ko je ceo život izdavao komande i nije navikao da čuje bilo šta drugo osim odsečnog „Razumem!“.

• Gospodine Kiš! Mi smo tada izgubili jedan od najmodernijih borbenih aviona i ugrozili živote velikog broja stanovnika okolnih naselja. Samo zbog tih vaših nenajavljenih letova!

• Znam, znam, znam! – Tom viknu – Ali to je nama tada bilo veoma važno. Kao i Vama vaši ratovi, odbrana zemlje, ekonomska situacija i druge stvari. I ovaj put je iskrsla veoma važna stvar.

• U redu. Vi znate da su naši šefovi, kao u ostalom i ceo vrh države za dogovor i razumevanje. Odlučili smo da Vam i ovaj put progledamo kroz prste. Naročito zbog toga što nije bilo nemilih događaja. Međutim, ulažemo Vam oštar protest i podsećamo Vas na naš dogovor još jedan put. Takva kršenja našeg dogovora mogu biti vrlo tragična, a siguran sam da niko od nas to ne želi.

• Hvala Vam zbog toga. Rado bih Vas o svemu bio obavestio da se sve nije desilo tako nenadano.

• Gospodine Kiš. Samo se Vi i dalje držite našeg dogovora i potrudite se da se više ne dešavaju „iznenadni“ slučajevi. Tako neće biti problema i sve će biti u redu.

• Verujte, pokušaću da se držim dogovora. Jako mi je žao zbog ovog nesporazuma i verujem da se više neće ponoviti.

• Onda, odlazimo. Bilo je ugodno ponovo Vas videti.

• I meni je bilo drago.

• Do viđenja gospodine Kiš.