Tri komada jednim udarcem

Mnogo je gadno rođaci kada se probudite iz košmara uz vrisak i počnete da proveravate da li su vam svi udovi na mestu i na broju. Ali je neopisivo lakše kada ustanovite da još uvek imate dve noge i dve ruke i to na mestima na kojima su uvek bili.

Ustajem uz tu neopisivu lakoću ustanovljavanja, kuvam kafu, pokušavam da između triliona brljotina pročitam i neku vest, čujem komšijskog Lesija kako izluđuje od mačke koja je mirno legla na metar od njegovog dometa, ono dete sa drugog sprata plače kao i svaki drugi dan, detetova majka između telefonskih razgovora vrišti na dete majčino kao i svaki drugi dan... A ja i dalje osećam olakšanje jer su mi sve noge i ruke na broju.

Kreće se lađa Ahabova

Nakon barela kafe i pune pepeljare (sećate se one reklame, bila je na nekim cigaretama iz Rovinja, dal’ beše Ronhil, „Sa cigaretom nikada nisi sam“?) idem po potrebštine. Hleb od 26 rsd, pašteta od nečega 52 rsd, cigarete 200 rsd i pogled prema cigari od 180 rsd koji me nije koštao ništa. Uz put nekoliko dobrojutroa i kakostea i pogled na bahato i absolutno (kada jezik može da bude srBski, onda i njihovi automoPili mogu da stoje aBsolutno Pahato Barkirani, jer Pože moj, Ba oni su na vlast došli na krilima nacionalizma) Pesne Barkirane automoPile isBred lokalne Pranše Bolitičke Bartije. To Barkira na sred trotoara, to Barkira odmah Bored na But, jer Brošla vlast nije ni Buteve znala da Broširi.

A to mutiranje iz p u b... kažu ako si Srbin, onda je tvoj jezik srbski, jer ti nisi Srpin! Očekuje se trostruki salto Vuka Karadžića u grobu (bardon, gropu) i milozvučno brećutkivanje ovog kasabljenja jezika od strane Ivana Klajna. Jer nije pekara nego hlebara. Mi ne jedemo pek nego hleb.

No, batalimo nemirnog Vuka i mirnog Ivana. Kreće se dalje Ahabova lađa uz stepenice. Otvaram vrata, lovinu odlažem na sto, nova kafa je na pomolu. Lesi i dalje izluđuje, mačka kulira, dete vrišti, majka se smeje tokom telefonskog razovora. Drljam po internetu, nasmejem se, opsujem, gasim cigaretu, palim cigaretu, srk kafe, psovka. Zatvaram lap top. Gledam u prazno. Gasim cigaretu. Lesi i dalje pokušava da pokida lanac. Ja potežem moj lanac, dižem sidro, izlazim, zaključavam i odlazim.

Da li se i Ahab vraća kući?

Pahato barkirani automopili su i dalje tu, ali izgleda da se sastanak završio. Sada su brešli na fazu mahanja rukama i upeđujećeg urlanja na ulici, trotoaru i gde god dopro mesto našli oni se bosadili. Prođem pored njih. Gledam im krajem oka fascikle jer ako nemaš fasciklu pod miškom, pa kakav si ti bitan faktor? Drugim krajem oka gledam im lica. Znam ih većinu. Bili su i ovde i onde. Neki manje, a neki više blizu vlasti. Uglavnom, ranije su svi pričali srpski ali su i onda bahato parkirali besne automobile. Gledam ih u oči. Sklanjaju pogled. Ne vide me. I ko posle može da mi kaže da bahati političari nemaju obraz? Obraz se najbolje održava čistim (čuj mene đonastim) ako sklanjaš pogled i praviš se da ne vidiš.

Jeste da mi je to prolaženje pored njih produžilo putanju, ali, morate priznati, vredi videti poznate i drage bivše prijatelje čak i saborce. Makar se oni pretvarali da ne vide mene. Ali, razumem ih. Da se nisu okretali bili bi izloženi katastrofičnom dobardanu iz mojih usta. Ko to da podnese?

Produžena ili ne, putanja se prolazi. Plovi Ahab i ne haje za manastir. Jedino pazi i zaobilazi plitku vodu, podvodne hridi i jake struje. Vetra nema pa su jedra spuštena. Oslanjam se na noge i grabim napred poput kornjače. Jer, kuda žuriti? Svakako ću, kao i svi mi, stići tamo gde sam krenuo. Idem nekom svojom trasom. Prilično slabo naseljenom prolaznicima. Svakome ko slučajno prođe udelim jedan dobardan i teram dalje. Ljudi su vam kao virus gripa. Okruže vas, malo vam bude neugodno, posle sedam dana postanete imuni na njih, a oni se množe oko vas i vama ne smetaju. Čak vam i prijaju pa održavate i neke interakcije. Socijalizujete se. Ali onda odu i vi ostane kao đanki bez droge pa se skidajte na suvo. Neka hvala. Da, plašim se i guštera.

Razna događanja na nebesima

Dolazim do mesta koje je na mojoj mapi obeleženo sa velikim X. Tu je nekada bilo drvo, a mi smo kao deca perorezima urezivali u njegovo stablo svašta. Zvali smo ga Veliko drvo iako je zpravo bilo nisko, malo i prilično zakržljalo. Nama je bilo veliko jer smo mogli da se popnemo sve do vrha i da odozgo onako važno i tobože zamišljeno gledamo naokolo dokle god smo mogli da vidimo.

Sada je tu pokošena trava. Legnem na nju, stavim ruke ispod glave, prekrstim noge i gledam u čisto plavuškasto nebo. A tamo, verovali ili ne, čuda neviđena. Paperjasti Roršahovi oblaci jezde unaokolo i prizivaju moje podsvesno da ih tumačim.

Pošto na vidiku nema psihologa ja vidim automobile (propisno parkirane), planine koje zovu da se popnem na njih i da me uvere da nije drvo bilo veliko nego planina, vidim jedan lajk (lajkuju me oblaci, šta da vam kažem), neka muškoženska lica, pojedinačno ili u jednom oblaku. Prođe i jedna lađa sa jedrima. Lako je njoj. Kontam da na tim visinama ipak ima više vetra nego ovde dole.

I dok se tako zabavljam sasmororšahovanjem, trava me mazi. Osećam ispod sebe zemlju u kojoj buja život. Osećam sunce koje tamo daleko u kosmosu odašilje ogromnu energiju i greje mi telo. Zatvaram oči i osećam život oko mene. Čujem leteće bubice. Osluškujem neleteće bubice. Trava me bocka želeći da kroz moje telo dođe do energije koju sunce šalje. Kroz zatvorene kapke vidim kako se pomeraju senke drveća. Možda sam i zadremao. To ni Roršah ne bi znao da vam kaže.

Ustajem, polako otresam pokošene travčice sa leđa i nogu. Ispravljam se, zatvaram oči i još jednom puštam sunce da mi umije lice.

Ključ u bravu

Vraćam se drugim putem. Ne volim dva puta da idem istim putem. I taj drugi put je slabo naseljen prolaznicima. Poneko dobroveče i to je to. Javljam se nepoznatim ljudima. Zašto da ne? Meni je to jako fino i kulturno. A poneko se i zbuni nenaviknut na takvu pojavu, što meni onda izmami osmeh. Nisam siguran zbog čega. Valjda me oblaci još nisu dovoljno izroršahovali.

Barkiranih automopila nema više. Samo poneki pripadnik komšiluka sa dobrovečeom. I zgrada koja se domom zove. I stepenice koje gazim. I ključ u vratima. I ulazak. I ključ ponovo u vratima. I stan onakav kakav je i ostavljen. I hleb i pašteta. I lap top koga ne palim. I krevet u kome u snovima grlim, ljubim, u kojima je Tuljak Patuljak, u kojima ostajem bez udova, u kojima me jure dok su mi noge okovane lancima.

Ležem u njega kao u travu. Nameštam slušalice, puštam muziku. Stavljam ruke pod glavu i prekrstim noge. Gledam u plafon i vidim tri komarca i samo se nadam da će nasrnuti na mene kada zaspim i ne budem u mogućnosti da čujem njihovo zujanje. Razmišljajući da li da zapalim cigaretu zaspim. Kasnije ću se probuditi umotan u slušalice, ali, to je neka druga priča. Laku noć sam rekao komarcima.