Zombi apokalipsa

Dobar dan. Kako ste? Nadam se da je sve ok. Elem, baš se sada nešto prisećam kako sam jednom, stvarno je to odavno bilo, sa mojim vernima Ismailom, jedinim živim čovekom koji deli tu moju želju, strast za potragom, jedinim živim čovekom koji sme da mi se obrati, plovio džunkom po opasnim vodama Kineskog mora. Opasnost je bila poput one kada sam rikšom bežao kroz Sajgon, ali to je neka druga priča i danas nećemo o njoj.

Opasno Kinesko more, prepuno pirata koji su iz malih uvala izletali u svojim brzim katamaranima i presretali svakoga na koga su se ostrmili. Takođe prepuno i hridina te iznenadnih podvodnih nasipa peska. Tuda se kretala džunka na kojoj smo se nalazili. Najkrhkiji brod od svih na kojima sam plovio. Ali i to je neka druga (treća?) priča i pričaćemo o njoj isto neki drugi put.

Prava priča

Radnja prave priče o kojoj želim danas da pišem nije ni u džunki, ni na ulicama Sajgona. Radnja se zapravo odigrava svuda na planeti. Što bi rekli globalna radnja. Zato je i naslov ovakav. Da je lokalna radnja, onda bi naslov bio, recimo, „Zombi apokalipsa u našem sokaku“ ili nešto slično. Ovako je „Zombi apokalipsa“ da se zna da pričamo o celosvestskom događaju. I to uživo. Sa svim reprizama.

Pojava o kojoj pričamo datira još sa kraja prošlog veka. Tada se ta pojava odigravala sa tetralnim „Današnja deca samo u kompjuter gledaju“. Korišćena su razna odbrambena sredstva protiv te prave priče Zombi apokalipse. Recimo „Miči se od tog kompjutera i idi napolje da se igraš“, pa onda „Po ceo dan si na tom kompjuteru. Idi u svoju sobu“, kao i mnogih drugih.

Ali, živimo u takvom društvu da je tehnika u međuvremenu rapidno i progresivno poludela i upustila se svim svojim tehnološkim dostignućima u komadanje protivnika i stvaranje prave priče koja se zove „Zombi apokalipsa“. To nabudžilo računare, izmislilo monitore veće od televizora, povezalo se i sa svim ostalim računarima preko interneta. Hajd’ to. Nego to smanjilo računare! Ovako ga vidiš glomaznog tu negde u kući i možeš odmah da dejstvuješ po njemu. Ali tehnika ga smanjila. Prc. Hajd’ ga sada nađi, vidi, opazi, zapazi i o svemu zapaženom raportiraj.

Napravi ga prvo malog kao neka fascikla. Onda ga dodatno smanjilo. Na veličinu i debljinu sveske. Pa ni to nije bilo dovoljno. Gde će, kuda će, ono ga šrinkuje još više, pa mu nije dosta samo da računar bude mali nego i da nemamo pojma gde je. To ga na kraju strpalo u telefon dragi moji. Ne, ne onaj veliki, fiksni. Ne, ne, ne. Bilo bi previše očigledno. Strpalo ga u onaj mali, mobilan telefon. Onaj što ga sada deca svuda nose sa sobom.

I to je Zombi apokalipsa, verovali ili ne. Obična priča o tehnici i tehnologiji, a strpana u horor žanr. Ali i tu ima ono „ali“ (onaj zajeb)!

Ali!

Naravno, zamešateljstvo oko cele priče su napravili naši omiljeni okolonaši obitavaoci i nama najmilija vrsta života na ovoj planeti, homosapijensi, odnosno mi. Lično. I niko drugi nije kriv.

Digla se i kuka i motika. Drvlje i kamenje. Nebo i zemlja. Boro i Ramiz. Tito, Nehru i Naser. Rodžer, Dejvid, Ričard, Nik, a u početku i Sid. Svi digli dreku na pametne telefone, net bukove, noutpedove i ine sitne pametnice. Te Rumunija donela uredbu da svako ko čita knjigu, onu štapanu na papiru, može besplatno da se vozi javnim prevozom. (Čekaj, a šta je sa onim pored ovoga sa knjigom od papira iz kišnih šuma Amazona, poznatijih kao Pluća planete, koji čita istu tu knjigu ali u pdf, epub, azw formatu?)

Jeste, Rumunija je donela takvu uredbu. Cela jedna suverena (sic) nacionalna država (sic) je kroz svoje institucije (sic) morala da se pokrene (sic) jer jadni roditelji više nisu mogli svoj glasić koji ma koliko glasan i praćen batinama bio, da proguraju u javnost i da se čuje. Sve skočilo na tehniku i tehnologiju. Desnica (sic) jer se narušavaju tradicije. Levica (sic) jer se pojačava otuđenost čoveka od društva, a samim tim i čoveka od čoveka, što rezultira otuđenju čoveka od njega samog. Umerenjaci i svi u toj nekoj sredini (sic) jer je to politički kul, pa kada već i desnica i levica pljuju, da i oni malo pljucnu. Voli to narod (sic, sic).

Pa onda društvene mreže. Ijaoooooo, kako su se one razgoropadile, sa sve onim sličicama musave i bljuzgave dece koja su superultranajkul odrastala vs ova današnja deca koja su sva mitiljava, bleda, teška 12 kilograma u proseku i nose naočari jer su usrali sebi vid dok su još bili bebe i gledali u pametne telefone. Znate o čemu vam pričam. Barem ste jednom videli i šerovali sličnu glupost. Ili je lajkovali. Ili se samo slagali sa vizuelnim prikazom.

Da se odmah razumemo. I ja sam odrastao musav i bljuzgav igrajući se napolju po vasceli dan. Ali tada nije bilo računara. Realno, koja je razlika između igranja jurke, partizana i nemaca, kauboja i indijanaca, i igranja on line igrica? Dok smo musavi bljuzgali naokolo, postao sam ponosan nosilac više različitih ožiljaka po raznim delovima nogu i ruku. Koliko se tu srče i šodera pozabijalo, dralo preko kože. Ali, to je po gore navedenim uzbuniteljima i panikoizmišljatorima skroz najkul. I onaj kamen u grudvi dok smo se nevino, jelda musavi i bljuzgavi, grudvali oko Sneška i koji me je pogodio u oko tako da na tom oku i dan danas imam jaču dioptriju. Sve kul i olrajt.

A ovim današnjim klincima, što nemaju tako divne uspomene, šta sa njima? Šta, roditeljima krivo što su im kolena kvrgava od padanja pa se iskaljuju na dete? Šta, dete im se ne druži? Jel’ to stvarno misle ili se prave blesavi? Pa kako da im dete igra multiplejer onlajnu igru ako se ne druži i komunicira sa drugim igračima? I to sa igračima iz celog sveta. Dobro, dete je izloženo realnoj opasnosti da nauči engleski jezik. Baš poradi komunikacije. Ne usvajaju nova znanja kada se igraju na taj nepravilni način? Mjel? Moraju da razviju razne veštine. Od načina komuniciranja, preko kontrole besa i drugih voljnih i nevoljnih emocija. Moraju da savladaju tehnike strategija, pregovaranja. Jebote, pa stvarno svakome po jednu kamenicu u oko, a ne da mi tu usvajaju nešto što će im trebati u životu.

Igrajte Ground war Tanks!

Svi ti što žale što su im deca odrasla bez kamenice u oku i što o tome pričaju drugarima preko fejsbuka, tvitera ili sa svojih blogova, svi su oni malo zapali u krizu najnormalniju za našeg omiljenog okolonašnog obitavaoca i nama najmilije vrste života na ovoj planeti, homosapijensa, odnosno nas. Sukob generacija, duboko usađena lakoća nerazmišljanja i idenja lakšim putem, sve upakovano sa podvriscima i kukanjima antizombohuškača i obožavanim kukanjem u nas, kombinovano su doveli do toga da se sada preko nišana gledamo sa tehnolodžijom.

U međuvremenu, Ahab ima svoj pametni telefon koji ima sve što mi treba. Telefon je, pamti trimilijardepetstoosamstošestipo brojeva, ima aparat da pravim lepe slike za blog, ima aplikaciju Word da mogu da pišem gde god da se nađem, ima alarm, podsetnik, večiti kalendar, sve albume svih mojih omiljenih bendova, knjige koje čitam, ful pristup internetu da mogu da komuniciram sa ljudima na mnogo načina, da čitam najnovije vesti dok čekam u nekom redu...

A klinac moj? Pa nešto nema vremena u poslednje vreme za računar. Tek se probija u životu. Upisao je faks, zaposlio se, počinje svoj život. A odrastao je na računaru i nikada nije popio kamen u oko.

Da, dugujem vam još objašnjenje naslova. Video sam jednu sliku na jednom progresivnom sajtu gde su nacrtani ljudi koji poput zombija bulje u telefone i kreću se nešto kao napred. Na slici je pisalo „Zombi apokalipsa“. Mislim, otvoreno priznajem krađu intelektualnog dela konfuzovanog levičara (sic) koji je to nacrtao i oimenio te objavio na internetu da i ostali vide.