Tri slike sa Lesijem

Vršio sam neku šetnju po gradu. Lepo vreme pa sam mislio da se prošetam. Tako normalno, nevino, iskreno. Došao sam do reke i gledao u nju. To mi prija. Umiruje prisustno tolike vode, podseća te kako si mali u svoj toj prirodi na planeti. Možeš samo tako da stojiš, da osećaš ogromnu količinu smirenosti koja se istovaruje na tvoju glavu i da budeš zahvalan što svemu tome prisustvuješ i što sve to osećaš. Neprocenjivo. A za sve ostalo tu je VISA kartica (mora malo reklama, ne može čovek da živi samo od pisanja, zar ne).

Tako ja vršim to kuliranje pored reke, puštam da voda spira sve loše što se nakačilo na mene ovijeh dana, nedelja, meseci, kada prva kap nadolazeće kiše naravno prvo mene pogodi. Pomislih, ma nema veze, to je samo na oblak. Naravno, kao i svaki optimista, zeznuh se. Jeste bilo na oblak, ali Oblak! Čudovište od oblaka! Oblak koji se prostirao neverovatnom površinom sve odavde do onamo! Pošto je bio nepravilnog oblika duži deo je prelazio preko mene. Očigledna zavera protiv mene! Cukenberg je provalio da sam sinoć na Fejsbuku okačio pesmu o Sakou i Vanzetiju (Nikola i Bartolomeo), odmah alarmirao amerikanski odbrambeni sistem i oni nakon planiranja i izviđanja dronovima odlučili da uključe HAARP na mene.

Naravno, kao dokazani džentlmen, lovac na vetrenjače, spasilac unesrećenih sa Titanika i vitez koji oslobađa princeze od aždaha, sve sam to stoički podneo. Nemaju oni predstavu o tome da u ruke Ahaba morskog vuka svaka će puška biti ubojita. I curela je vodurina sa mene, preko mene, kroz mene... I tako je celokupna voda koja odnosi ta nataložena sranja i bukvalno sprala sve sa mene. Neću vam pričati o glupom osećaju kada 15 (i brojevima petnaest) minuta stojiš na na najgorem pljusku, pa se posle vraćaš kući ful mokar (uključujući i gatje). Ako bih vam pričao o tome izgubili bi ste iluziju da sam nadmoćni borac za pravdu, maltene super heroj. To pak nije ugodno ni vama, ni meni, a ni firmama koje će želeti da ih reklamiram kada se dokaže da jesam nadsuperioran.

Druga slika

Sutradan sam dobro proučavao vreme. Najpre kao Kamenko Katić polako izvirujući i gledajući u nebo, te o uočenom obaveštavao. Potom sam na netu proverio mogućnost za padavine. Nakon toga i na mobilnom. Proverio sam i temperaturu. Što više informacija sa različitih izvora, da bih stvorio realnu sliku. Kao što moj Mita kaže: „Izlaz informacija iz mene je direktno povezan sa ulazom informacija“.

Kada sam dočekao i povratak mojih dronova koje koristim isključivo u svrhu meteoroloških merenja i izviđanje,  kao i bombardovanje neprijateljskih položaja, polako sam se prigodno obukao u skoro ništa i zaputio kod Tuljka Patuljka da nešto pišem i pijem kafe sa njom.

A napolju toplo, toplo, toplo (a za sve ostalo, tu je VISA kartica). Neumoljivo koračam ka cilju. A onda sudbinski susret! Sretnem druga iz osnovne koga dugo nisam video. Vama to ne izgleda kao sudbinski susret, ali ako ja kažem da je sudbinski... pa to je samo zato da podignem tenziju. „Nisam te video stopest godina“, „Kako tvoji“, „Gde radiš“, „Ej, ajmo na kafu da se ispričamo“. Krenemo tako sudbinski prema obližnjoj kafani. Kakav danak neiskustvu! Zaboravio nj.k.v. Ahab jučerašnji sukob sa Amerikama i NATO-om. Pijemo kafu i vodu, čavrljamo. Tako se i završi sudbinski susret. Krenemo mi da se rastajemo i kao što to protokol u tim situacijama nalaže, ja krenem da ustanem.

Sledeće čega se sećam je da ležim pored stola i da me polivaju vodom. Au NATO-e, au HAARP-e, sačekaste me na sudbinskom spavanju. Ili što bi oni vojnim rečnikom rekli „Ahab down“. Rekoh, nećete vi mene jer sam ja, doduše nedokazan, ali još uvek ipak superheroj. Uzviknem „Biće ubica Ahab moreplovski vuk, svakom puškom u ruke Mandušića malog od palube“ i uzjašem konja. Krenem da se teturam naokolo i dovučem se nekako do Tuljka Patuljka. Ceo dan sam glumio prevrnutu čarapu. Nikako nisam mogao da iskuliram taj napad na moj integritet i suverenitet. Ali sam ponosno trpeo osećaj izvrnute čarape. Dahtao, ličio na ništa i bio sposoban isto za ništa. Mogao sam samo da se zabodem u krevet i da se sakrijem u snovima. Tu me dronovi ne nalaze. Proverio sam još ranije.

Treća slika

 Budim se i iz bunkera polako osmatram osmatrano područje. Kamufliranog me niko neće primetiti. Konsultujem sveznajući internet.  Šaljem izviđačke trupe. Prikupljam informacije od njih kada se vrate. Uključujem u osmatranje čak i TV prognozu vremena. Nepomično osmatram događanja na polju meteorološkog sukoba protiv mene. Polako mi se koče udovi od neudobnog položaja, ali su prikupljene informacije od vitalnog značaja. Na mapi koja jasno iscrtava moju rutu kretanja planiranu za taj dan, sve je više zabodenih zelenih zastavica koje polako obećavaju da će manevar biti uspešan.

I dok se polako i prikriveno smejuljim zbog predstojeće pobede, stižu telegrami podrške, održavaju se spontani mitinzi svuda po zemlji, dodole pevaju svoje pesme unazad da povuku kišu. Javili mi se čak i šamani sa Himalaja koji su u pauzi kopanja himalajske soli izvodili tajne rituale. Aboridžini su to odradili dan ranije. Zbog razlike u vremenskim zonama.

Polako se izvlačim iz zaklona unatraške kada se oglasi sirena za opštu opasnost. Ai karamela! Stuštilo se sa neba sve u istom trenutku. Počinje hitna evakuacija paradajza sa terase. Sve dežurne službe zatvaraju prozore i vrata od terasa jer kiša potpomognuta povelikim gradom lešnikovske veličine, dumba kao da nikada nije padao. Sa krova kuće baba Rade na zemlju se izlivaju planinske bujice tek otopljenog glečera.

Pirova pobeda. Ali, još ne i zvanično, Ahab superheroj je svojom opreznošću spasao dan. I paradajz. A i jednu princezu u kuli, još dvadesetak unesrećenih sa Titanika, posadu Apola 13... ali to se ne računa.

Lesi

A Lesi i dalje brižno čuva svoju raskrsnicu. Nešto se ne tangira oko vremenskih nepogoda ni sponzora. Moraću da odem u bilateralnu posetu Raskrnici gde ćemo Lesi i ja razmotriti mogućnosti daljih ulaganja u privredu, kao i pojačati vojnu saradnju potpisivanjem čitavog niza dokumenata.