Lepe stvari

Napolju je vreme ispunjeno vešom koji se suši pa ne vidim nebo, oblake. Ali, reko bih da je lepo. Nema veze. Pogledaću kasnije. Kompletan tretman na stolu ispred mene. Kafa, čaj, cigarete, pepeljara, lap top. Dodatno sam ugođaj pojačao muzikom sa YouTube. Snašao sam se da pravim plej liste pa puštam sve odjednom. Ne, neću vam ispričati šta je sve na plej listi. Ne bi vi to razumeli... Mislim, Bjork, pa Napalm Death, pa NoMeansNo...

Juče sam se iscimao za medalju. Po onoj kišurdači juri po gradu. Nosi ovo ovamo, nosi ono onamo, traži kutiju, traži stiropor, ajd u Poštu da dignem neke pare, ajd da pošaljem... Još su mi i patike i pantalone i jakna mokri. Odlučio sam da danas nikuda ne izlazim. Previše sam umoran, a i nešto sam kilav. Možda me godine stigle?

Lagani tempo, još su šolja za kafu i čaj u istim šoljama, pa šta dohvatim. Igramo žmurke. Jedino sa cigaretom ne mogu da igram žmurke. Svejedno, one same igraju žmurke sa pepeljarom koja je čas na stolu, čas na stolici pored leve ruke. Komendija. Zabava miliona. Op! Sa plej liste idu Triggerfinger. Mmmmm, prijaju.

Lepo, lepše, mnogo bre lepo

Svojim falš rok end rol potezima u ritmu muzike prilazim vratima terese da ih otvorim. Neka malo svežeg vazduha. Iako sam dete koje obožava sunce i sve temperature koje idu preko +30, dobro me život izdresirao tako da sam taj neki prag tolerancije na temperaturu izbrkao kao i plej listu.

Otvorim vrata terese i istim falš rok end rol potezima se vratim na uživanciju. Srk čaja. Nova cigareta. U tom momentu iz komšiluka čujem neko dete. Baš dete, reklo bi se po glasu, tu između3 i 5 godina. Izašlo na teresu i viče: „Deda Mraze dođi. Deda Mraze dođi.“ Ono bi Novu godinu i poklone. Već ima svoje prohteve i zna šta želi. Ljubim mu dušu nevinu, lepu i čistu.

U momentu sam se zamrzao u mojim šturim potezima i slušao dete. Uživao. Više nego uz kafu, čaj, cigarete i muziku. Prolete mi kroz glavu slike mog sina u tom periodu. Znate ono kada se u sekundi setite svega iz tog perioda. Onda se setim mene dok sam bio klinac tog uzrasta. Kakav mir, uživanje, prosvetljenje.

(A juče?)

Dok sam se tako topio po kauču zaboravivši na sve svete ponude koje sam prineo pred sebe da ih žrtvujem toga dana, da razbajem zabajano, onako dirnut u dušu momentalno letim nekih 24h unazad.

Svratio sam do mog Tuljka Patuljka da popijemo kafu, uzmem neke kutije i da se ispričamo. Hoću da uđem u kuhinju da pijem vode, ona stoji na vratima i ne pušta. Poljubim je, ona se skloni. Pričamo tako neke sitnice o kojima i inače ljudi pričaju. Šta nam se trenutno dešava, kako ovo, kako ono...

Uhvatim je za ruku i dovedem je da sedne u moje krilo. Onda je rukama uhvatim za guzu i još malo je privučem sebi. Ona me nežno, poput leptira, poljubi. Poljubim i ja nju, pomirišem joj nosić, usne, vrat.

Više nemam pojma ni šta ide od muzike. Sav sam rastopljen u ta dva momenta lepote. Iako potpuno različita, nekome. Meni su isti. Lepota, nežnost, radost, prosvetljenje... I šta da čovek uradi u takvom stanju i to onog dana kada je rešio da ništa naročito ne radi i da ne izlazi nepolje? Jedino da se preturi u horizonatalni položaj i ušuška u toplotu emocija. Lap top već zatvoren. Čaj i kafa se hlade. Cigareta ugašena.

Poentiraj pa da se razilazimo

Već je poentirano, možete da se razilazite. Uzgred, vreme je baš čudno. Čas je neko sunce, čas oblaci. Ali ko još vodi računa o tome.